СРПСКА ПИСМА

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКА ПИСМА

Наредба о укидању ћирилице донета 1914. године

У склопу опште хистерије против Срба, која се после Принциповог атентата ширила целим подручјем јужне Аустроугарске, а највише на простору Босне, Далмације, Славоније и Хрватске, на удару је било све српско. Најчешће под оптужбом за шпијунажу хапшени су, затварани и убијани виђенији Срби – свештеници, учитељи, председници друштава, власници радњи… Пљачкана је и уништавана српска имовина, забрањен је рад српских друштава, затворене су српске школе, забрањена је ћирилица, забрањена је српска застава, укинута је крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче.

Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Наредба је објављена у Новостима бр. 270 (05. октобар 1914.).

Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“

Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:

Укидање ћирилице у јавним објавама; фото: Национална и свеучилишна књижница

Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду. По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним. 

Борба против ћирилице, започета 1914. године траје читав век и посебно је била изражена у периоду трајања Титове Југославије, када је кроз институције наметана латиница. Добро је познат такав пример забране ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске Народне Армије. А колико су појединци, институције и установе у Републици Србији данас уистину српски најбоље можемо да видимо у њиховом односу према ћирилици.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Национална и свеучилишна књижница

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКА ПИСМА

Ћирилица и Срби

Језик и писмо су саставни део идентитета једног народа. Када нестане језик и писмо, нестане и народ. Често се дешава да језик и писмо деле судбину народа. Тако је и код нас. Подељено друштво, подељен народ, подељено писмо, једино нам је језик исти.
Ћирилица

Азбука

Морам одмах рећи да немам ништа против латинице, али ја то писмо не сматрам својим. Не улазим у приче које говоре да нам је то писмо наметнуто јер сматрам да се особи ништа не може наметнути.

Вук Караџић нам је оставио писмо које је јединствено у свету (једно слово један глас) и са њим правило на коме почива српски језик (Пиши као што говориш читај, како је написано). Не знам колико је познат податак, али Вук је током стварања нашег писма био критикован од стране народа јер је у азбуку унео латинично слово Ј. Дакле, због преседана који је Вук учинио био је критикован, а у питању је само једно слово. Па, каква би критика требало да буде присутна у овдашњој јавности када готово 60% популације пише латиницом?! Као да нам је Вук са тим Ј дао неко предсказање. Новине, телевизија, сајтови, портали, књиге, називи продавница, великих трговина, улица, реклама, све писано на латиници.

Још један занимљив податак је тај да су Срби једини народ у Европи који има два писма. Кажу то је податак за понос. Е, па ја се тим податком не поносим јер као што рекох, то писмо не сматрам својим!

Многи људи, нажалост, у овом не виде проблем. Неки од њих се чак и смеју када се расправља о овом питању, неки колутају очима, а неки вас чак питају откад сте постали велики Србин?! Ово су реакције са којима сам се ја сусрела, а вероватно има и других.

Подржавам то што је покренута стратегија о заштити ћирилице, али није добро то што је дошло до те идеје, јер испада да штитимо наше писмо од нас самих! Нико други на овоме свету не ради то осим нас. Не знам каква ће бити судбина ћирилице и нашег народа, али се надам да на крају нећемо завршити као Хазари.

За Расен: Марија Ђорђевић,

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА / СРПСКА ПИСМА

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: Срби у БиХ

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКА ПИСМА

Аустријско-бугарски прогон ћирилице и српског језика

Ћирилско писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Бугари уништавају српске књиге и српске рукописе, писао је славни француски књижевник о аустријско-бугарској окупацији Србије током првог светског рата.

„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.

Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.

Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.

У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.“

Извор: Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“, Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Украс 1

Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. – Париз 9. новембар 1918.), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.

Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.

Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“), а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована“ и „Искуства младог Дон Жуана“.

Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

ЈЕЗИК И ПИСМО / КЊИЖЕВНОСТ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА / СРПСКА ПИСМА

О расенском писму

Научници су безуспешно покушали да објасне тајну етрурских слова помоћу „грчког“ и семитског писма, али не и помоћу србске ћирилице, која је баш једини кључ загонетке. Пјер Франческо Дјабулари и Анио ди Витербосу су покушали помоћу јеврејског језика, поткрепљујући то бесмислицом, да сви језици потичу из јеврејског, јер су Адам и Ева тобоже у рају причали на јеврејском?!

Винчанско писмо

Неки научници користили су чак и угро-фински, немачки, јерменски, ирски, туранске језичке групе… Захарије Мајани са париске Сорбоне, покушао је са шиптарским језиком, варијантом са севера Албаније званим „дусмани“, а Јакоб Томопулос помоћу шиптарског дијалекта са југа. Џемс Велард је у својој књизи употребио 20 разних језика и дијалеката, неке чак из централне Африке, у којим је тражио порекло етрурског језика. Наравно, као и сви остали није се послужио српским писмом.

Светислав Билбија сматра да је тачна изјава пољског етрусколога Станислава Јакубовског, дата пре више од 100 година: „Етрурска тајна крије се у етрурским словима“. Станислав Јакубовски је проучавајући мумију из Загреба поставио тезу да је то пољски језик. Ово је било близу, јер је пољски облик србског (словенског) језика. Слично је и са бугарским научником Георгијевим, који је утврдио да је „етрурски“ језик бугарски.

Подсећања ради, садашњи бугарски језик води порекло од удаљеније србске рецензије. Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи србском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти србски језик.

Светислав Билбија тврди да упадљива графичка сличност етрурског писма, ћирилице и писма руна, указује на њихов заједнички извор. Служећи се етимолошким и морфолошким методом при обрађивању сваке речи, за 80% етрурских речи налазио је значење за целе речи или за њихове корене у Вуковом Рјечнику србског језика или у другим србским речницима. Римљани освајачи, преуредили су етрурско писмо избацујући из њега знаке који представљају гласове: ж(аба), ч(ас), ћ(урка), ш(ишарка)… Они су рецимо, сугласничке групе шч и ст заменили са комбинацијом двогласа и трогласа, који су се касније нашли у свим романским језицима.

Светислав Билбија је растумачио и прочитао (није дешифровао јер расенска слова нису шифре) расенско-етрурско писмо помоћу знатно млађе ћирилице. Радивоје Пешић је доказао сличност дизајна етрурског писма, ћирилице, винчанског и влесовице, односно да потичу од истог народа, извора и културе.

У књизи „Завера порицања“ Радивоје Пешић је навео студију из 1981. објављену у Сасарији на Сардинији коју је објавио Масимо Питау под називом: La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci, у којој је изнета документована инападна идентичност сардинијског, македонског и црногорског фолклора. Пешић помиње Хеланика са Лезбоса, који је тврдио да су Пеласти претходници „Етрураца“ на Апенинима. Он истиче и обимну студију „Староиталија славјанска“ од Јана Колара из 1853. године, који наводи присуство Срба Пеласта, Илира, Месапа, Јапига, Калабра и Венета у Италији. Јапиги са југоистока Италије су Срби Јаподи из Лике, Месапи Срби из Велике и Мале Мезије (Србије), а Калабри (Галабри) су Срби из Рашке. Италијански антрополог Г. Серђи тврди да су поменути народи повезани са Србима (Словенима). Исто тврде и Јозеф Шавли и Матеј Бор у књизи Unsere vorfahren die Veneter, Бeч, 1988. У њој се каже да постоје трагови српског језика код Етрураца, Венета и Илира, а да су се бројни топоними и хидроними задржали до данас. Александар Димитријевић Чертков је о томе објавио дело: „О језике Пеластов, населивсих Италију и сравнение јево с древне словенским“, Москва, 1885.

Пешић наводи да се у Лувру чува велика статуа брадатог Бога, (можда Гилгамеша?) којег такође зову Сербон алијас Херакло асирски. Он у десној руци држи риса, а на етрурском се та животиња зове „рас“. Етрурци су на бродове стављали фигуру риса, а сами себе су звали звали народ Раси, Расени, Рашни, Рашани. Краља Реса помиње Момир у Илијади а постоји и народ Раса у северној Индији. Постојала је држава Арсава у малој Азији, затим дардански назив Рас, па Хет Арса (Орса), у Србији топоними Рас, Расина, Рашка…

Расени су своје писмо звали „елемента“. Били су духовити, писали су на врчевима за вино шаљиве поруке, на фрескама су разиграни, насмејани, чак и на представама у гробницама. Писали су у камену, слоновачи, бронзи, печеној глини, на зидовима или рецимо, на ланеној тканини, као Загребачка мумија. Знаци за раставу речи биле су усправне цртице између речи, или су речи растављане са једном до четири тачке. Заменице и прилози били сутакође растављени. Писање у низу, непрекидном реду као што је расенско може се применити само на изразито фонетском језику (правило: једно слово један глас) као што је србски, где свако слово има свој глас у азбуци. Расени су писали на четири начина: одозго надоле, одоздо нагоре, с десна на лево и с лева на десно, што је како тврди Деретић, увео као правило Сорбеј (Орфеј).

Италијан Ђузепе Микали је навео у књизи „Италија пре римске доминације“, Париз, 1824, на француском језику, да је најстарије име „Етрураца“ Расени, како су они сами себе звали. Силус Италикус каже за Римљане, дасу они Дардани и Фрижани (Бриги, Брижани), а Расени (Рашани) су Меони, док су Са(р)бини уствари Спартанци, односно Дорци из Илирије. Етрурски текст, са шездесет речи на свитку камене фигуре извесног Ларса Пулена из Тарквиније, наводи имена неких српских богова и описује родослов племена Сербијуса, којима је припадао Пулен, баш као што Хорације себе назива Сарбел (Sarbelus), Са(р)бињанин.

Синиша Јаконић  /  приредио С. М. Филиповић

Извор: Васељенска

ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКА ПИСМА

Сто година од прве окупације ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.
Ћирилица - Латиница

Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото: архива Градске библиотеке у Чачку

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом.

На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу за за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице.

Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба, а зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели да се баве одбраном српског језика и ћирилице у свом веку на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација Срба.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као стари аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „богатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика.

Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он ових дана у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик.

Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им иако им, као раније, не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.

Драгољуб Збиљић

Извор: СРБИН.ИНФО

ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКА ПИСМА

Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)

Прогон ћирилице код суседа никад не престаје, мења се само интензитет. Тако је најновији антићирилични талас преплавио Вуковар и разлио се даље. Медији одмах прихатају задату тему и шире је… у недоглед.

Ћирилица

Потребно је зато нагласити да борба против ћирилице уствари представља борбу против Срба, српства уопште. Јесам ли циничан ако кажем да никоме не можете забранити да вас мрзи, поготово ако он или они то баш жарко желе. Такво размишљање може нас довести и до закључка да бар мало кривице има и код жртве. Ево примера. На Филозофском факултету у Београду који сам некоћ похађао, у групи за историју био је обавезан предмет латински језик. И то је у реду, учећи латински заинтересовао сам се и за латинску палеографију, преко непревазиђене књиге Виктора Новака истог наслова. Увек има али… У исто време, постојао је и предмет старословенски језик и ћирилска палеографија, код професора Димитрија Богдановића. Али… оно али… као изборни предмет. Шта то конкретно значи? Предавања и вежбе старословенског похађало је толико нас да нам није требала ни сала ни учионица. Срећом да није било шпајзева. Је ли то лудило или план, учиш историју у Београду, а старословенски није обавезан предмет?! Даћу још један пример са Филолошког факултета. Тамо је учињено све да се дела дубровачких писаца, листом Срба, отргну из корпуса српског језика!

Вратимо се ћирилици. Нека ми старији читаоци опросте, који то знају, али ово ћу рећи због млађих – српска азбука се разликује од осталих ћирилица постојањем слова односно гласа Ђ. То ђ је заштитни знак српске ћирилице. Постојало је још у средњем веку као слово ђерв из кога ће се временом у 19. веку изгранати Ћ и Ђ. За историју језика ђерв је врло битан знак јер га налазимо и у глагољици, што даље отвара нова питања. По владајућем уверењу, глагољица је настала у Бугарској. Међутим, Бугари уопште немају глас Ђ!

Вратимо се комшијама на западу. Анти-српску или анти-азбучну хистерију покушао је мало да каналише један њихов учењак опомињући јавност да одбацивање ћирилице подразумева и одбацивање доброг дела њихове средњевековне писане баштине. Мислећи превасходно на Пољички статут. Ако неко жели правилан нагласак, каже се  Пољица, исто као колица. Како се то изговарало у средњем веку, не бих знао.

Радован Дамјановић, Фото: Фонд стратешке културе

Суседи тврде да је писмо у Пољичком статуту, премда ћирилично, заправо један посебан облик који се зове босанчица. Не треба много памети да се схвати куда то води. Погледајмо историју настанка израза босанчица. То је „дивно“ време укопације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Тада је требало читаво ћирилично прекодринско наслеђе некако преименовати, а потом га и присвојити. Простора за то било је и превише. Наравно, највеће могућности пружале су псеудолингвистика и квазиисториографија.

Објављујући своје дело Примјери српско-словенског језика 1857. године Вук изгледа нехотице поставља основу за преименовање ћирилице у босанчицу. Јер Вук у тој својој књижици објављује и факсимиле двају кратких писама „која су оба још доста разговјетна, јер Турци не пишу много“.  Једно је писмо Али паше Ризванбеговића – Сточевића које је он ручно саставио и послао владици Његошу. Друго је писмо како Вук каже писао „Турчин Турчину“. И додаје, осврћући се на оба писма „овако по Босни и Херцеговини пишу и наши људи“. Ово, наши људи, Вуку значи Срби. Без обзира што ти наши људи користе иста слова и језик као и кад „Турчин пише Турчину“!

Ако је један „турчин“ писао Његошу ћирилицом српским језиком, а други „турчин“ писао трећем „турчину“ истим тим писмом и језиком, бићу слободан да претпоставим како је свој четворици матерњи језик српски. Или је можда боље рећи савременим и политички коректним језиком, етнички Срби из Турске. Јер, у то доба, Босна и Херцеговина и јесу у политичком смислу делови турске царевине.

Како каже Петар Ђорђић у Историји српске ћирилице – под познатим називом Стара Србија брзописни тип ћирилице држао се поред турског писма или аребице у припадника ислама, негде више негде мање, и после престанка турске власти. Ђорђић, највећи ауторитет на овом пољу, уствари јасно каже – ћирилица се користила читаво време турске власти. Па како се онда поред уобичајеног назива за брзописну ћирилицу Стара Србија уопште ту појавио назив босанчица? Ево, после Вука, прво је Фрањо Рачки, миљеник београдских хиперкритичких историчара, припремио терен својим радовима о ћирилици. На њега се наставља Ћиро Трухелка 1889. године, када у првој години Гласника земаљског музеја за Босну и Херцеговину, објављује чланак под насловом Босанчица. Овај се Трухелкин рад бави брзописом „беговских писама“ Херцеговине и Крајине. Трухелка вероватно није ни слутио да ће се његов назив босанчица, иако се односи само на српски ћирилични рукопис – брзопис, ускоро применити на све ћирилично у Босни, Херцеговини, Далматији, Крајини…

Пољичка ћирилица не разликује се обликом од брзописа у писмима и повељама које је у исто време издавала и канцеларија босанских банова а од Твртка и краљева. И једино је ту могуће наћи какву такву везу с Босном, али исто тако и са Рашком, па дабоме и са земљом Светог Саве. Херцеговином.

Проблем, односно фалсификовање историје увек почиње мењањем имена. Примера има доста. Али овај може да послужи. Опште је познато да појам Хрватска у државном смислу не постоји од краја 11. века. Накнадном памећу, почео је да се помаља а потом и заживео израз, тачније синтагма, „Хрватска у државној заједници са Угарском“. Наравно да никакве заједнице није било јер је иста распарчана на млетачки, маџарски а од 1526. године и аустријски део.

Не зна се кад је први закон пољичких области написан. Могуће још у доба синова кнеза Мирослава. Највероватније 1333. године, у време кад краљ Душан изнајмљује Пељешац и Стон Дубровчанима. Језик је икавски, баш као и у босанским повељама тог времена.

Да је Пољица била под влашћу Угарске од 15. века доказује можда једна „ситница“. Властелин се у статуту назива Угричић! Али постоји и старо племство Дидићи, рекли бисмо данашњим српским језиком – Дедићи.

Манастири Крупа и Крка свакако сведоче о православљу Далматије кроз 14. век. У том смислу не би било лоше да становници Пољица потраже негде на тавану или у коноби, иза највећег бурета, славску икону. Ко зна…   

аутор: Радован Дамјановић

Извор: Фонд Стратешке Културе

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491