ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Заборављене речи старе Србије, лепше од оних којима су замењене

Ако кажете да вечерас идете “до чаршије” неко ће вас вероватно и разумети, али куда сте се упутили ако идете “на чаир”? И ко вас то прати када са вама иде и “дост”? Још кажите да ћете успут свратити до “џамбасина” и никоме највероватније неће бити ништа јасно!
Књига

Књига у Шуми; фото: pixabay

Језик је жива творевина сваког народа и стално се мења. Неке речи улазе у употребу, друге излазе, а има и оних које после неког времена постану потпуно заборављене.

Представљамо вам речи за које многи од вас вероватно нису никад чули.  Зато, бришемо прашину са неких од тих израза и представљамо вам 20 српских речи које су користили стари Срби, а чије значење данас ретко ко зна!

БРКЉАЧИТИ – нејасно говорити, мумљати, брондати

ВАЈКАТИ – жалити се, кајати се; “Не вајкај се на живот, већ се ватај каквог честитог посла!” – вели народна пословица.

ГЕКНУТИ – умрети, али и пропасти (финансијски)

ДОСТ – пријатељ, а одатле је ДОСТЛУК – пријатељство

ЕГЕДА – виолина; “Са својом дворском музиком (с егедама) и с неколико момака … пошаље [их] у цркву те се венчају” – Вук Караџић

ЖДРЕПЧОВИТ – коњ које је спреман за парење, али у пренесеном смислу и мушкарац који мисли само на “шврљање и швалерисање”

ИЗВАНЉУДНИК – нечовек, човек без људскости

ЈАРА – велика врућина ако се односи на временске услове, али може да значи и повишену температуру тела, грозницу

ЛИПЦАЛ – угинуо, обично се односи на животињу. Одатле је настала реч “ЛИПСАО” са истим значењем

ЉЕСАК – сјај, одблесак; “Од љеска зимског сунца … изгледало је то пиво прозирно” – Петар Пеција Петровић

МАКАЊА – мало, сићушно дете, ситно “попут макова зрна”

НЕКЊА – прекјуче

ЊЕГОВСКИ – карактеристичан за њега, њему својствен; “Проку је обезнанила његовска, љута крв” – Вељко Петровић

ОКНУТИ – викнути, дозвати некога

ПОЛЗА – Корист, добитак, успех

ЋУТУК – глупак, будала

УСРЖИТИ – учинити да нешто скроз захвати, да продре у срж нечега

ХРШУМ – повика, викање на некога, љутња (још и “РШУМ”)

ЦУБОК – изнутрица

ЏАМБАСИН – трговац, продавац (још и “ЏАМБАС”)

Извор: Ћирилица

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Откуд долази и шта значи реч „бре“

Откуд долази и шта значи реч „бре“. Можемо се наслушати свакојаких тврдњи о значењу  и пореклу ове речи али све је то у некој „магли“ и без јасног закључка. Aли кренимо редом.

Бре

Када је у питању употребно значење (семантика) речи ту се скоро сви слажу да се она користи када се жели нешто нагласити! Она се третира као узвик којим се жели неко дозвати или скренути пажња кроз љутњу, радост и друго усхићење и сл. Она се често изједачава или повезује са речима „море“, „х-еј“ итд.

Момо Капор за реч каже следеће: „ … Она служи да изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбрење, сокољење и за преклињање. У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама – чини се, оно је наша суштина … “.            

Већи проблеми настају када се треба објаснити порекло (етимологија) саме речи „бре“. У свој тој гунгули издавају се неколико најпопуларних хипотеза порекла: „турска“, „грчка“, „келтска“ „шпанска“, „италијанска“ и аутохтоно-нихилистичка хипотеза.

Турска хипотеза је најстарија и до скоро најпопуларнија. По овој хипотези „бре“ значи стока, магарац или пак будала, глупак или нешто слично томе.

Све више је познато широким народним масама да бечко-берлинска школа, касније потпомогнута комунизмом, све речи које су туђице, а нису романско-германске, проглашава турским. Оно што је занимљиво јесте да готово све туђице које су наводно из турског језика су у ствари персијске речи, који су, додуше, у највећој мери пренели Турци. Реформом турског језика  1928. године, коју је спровео Мустафа Кемал Ататурк, настао је турски језик који користи латинично писмо и из ког су избачене скоро све речи из арапског и персијског. И гле чуда, туђице у српском језику, које су наводно турске, већине нема у данашњем турском језику.

Нешто мање популарнија је грчка хипотеза која каже да „бре“, као и „море“ и сличне речи, па и „болан“ потичу од средњовековне грчке речи βρε (бре), која је се развила од старогрчкоге речи μρε (мре) а она од старогрчке речи μορέ (море) што је вокатив речи μορόϛ, μῶροϛ (морос) а значи луда, лудак, будала, морон и сл. Други кажу да су Грци то предали Турцима а они нама, док трећи кажу да је било обратно тј. турска реч ушла у грчки па из грчког у српски и остале језике. Неки пак кажу да то има и неке везе и са италијанском речју „ре“.

Када смо већ код италијанског да кажемо да постоји и верзија у којој се верује да „бре“ долази од италијанско-латинске речи fra што је скраћено од frater што значи брат.

Келтска хипотеза каже, пошто су Келти јелте били у овим крајевима, да ово „бре“ потиче од келтске речи „бри“ што значи поштовање, моћ, снагу и сл.

Шпанска хипотеза која, у задње време, постаје најпопуларнија јесте да ова реч потиче из шпанског језика тј. од речи hombre што значи човек. Ова хипотеза има и две потхипотезе. Прва је да ова реч у Србију и међ Србе, наводно, доспела преко крсташа међу којима је било и доста Шпанаца. Наиме шпански крсташи су се, пролазећи кроз Србију у 12. веку, међусобно а и локалце називали „хомбре“ и тако се она усталила. Друга, више заступљена, потхипотеза је да реч „хомбре“ није ушла непосредно из шпанског већ из Ладино језика Сефардских Јевреја који су, као што је познато, из Шпаније једним делом дошли у Србију и Београд. Где су, ни мање ни више, баш Дорћолци скратили ово њихово „хомбре“ на „бре“!

Аутохтоно-нихилистичка хипотеза, како смо је овде назвали, тврди да „бре“ није туђица али и да нема значење тј. да има аутохтону етимологију али нема праву семантику. Дакле по заговорницима ове хипотезе „бре“ је слог који је као крик или звук попут уздаха, као што су речи „јао“, „ух“, „их“ „пу“ и сл.

И тако, пробасмо на свим језицима па и на немуштом, где год, макар и случајно, постоји реч или део речи састављено од слова „б-р-е“ односно „р-е“ само не на језику у ком се користи тј. српском. Као што већ закључујете тврдимо да је ова реч аутохтоног порекла тј. да није туђица већ из српског језика, а то ћемо и показати!

Ова реч представља скраћену верзију вокатива речи БРАТ односно скраћеницу речи БРАТЕ! Развој речи изгледа овако: БРАТЕ  >>  БР’ТЕ  >> БР’Е >>  Б’Е. Овде лепо видимо како услед брзине говора или неких других утицаја реч постепено губи слова. „Брте“, као прва промена, је израз који се такође често користи као узречица, нарочито у Босни, а „бе“ јесте најкраћи облик ове речи који је највише заступљен на југоистоку Србије као и у Македонији и Бугарској. Такође у БиХ постоји и „ба“ облик. Данас је и цела реч „брате“ такође узречица код многих а у Црној Гори готово неизоставна. Ова реч мења свој облик и на друге начине а не само скраћивањем речи. Неке од тих су следеће речи:

1)    БР облик: братко, брацо, брале, брајане, браћко;

2)    БТ облик: батке, батко, бате, бато, батане;

3)    БЈ облик:  бајо, баја, бајуне;

4)    БЋ облик: баћо, баћко, баћане;

Поред оволко синонима речи „брате“ јасно је како је било лако да настане „бре“ и чија то реч. Но ово се може доказати и на примеру других речи! Реч „хајде“, за коју се такође тврди да је турска, што за нас у овом тренутку није ни битно, такође има поступак скраћења.

РМС

Речник Матице Српске

ХАЈДЕ >> АЈДЕ >> АЈД >> АЈ >> АЕ

 АЈДЕ >> АЈЕ >> АЕ

ХАЈДЕ >> ХАЈД >> ХАЈ >> АЈ >> АЕ

                 ХАЈД >> АЈД >> АЈ >> АЕ

Скраћење речи „хоћеш“.

ХОЋЕШ >> ОЋЕШ >> ЋЕШ

                ОЋЕШ >> ОЕШ >> ОШ

ОЋЕШ >> ОЋ >> ОЧ

Скраћење речи „марш“.

МАРШ  >> МРШ >> МШ

Сада ћемо навести врло занимљиве примере када од две речи настаје једна кратка. На почетку те речи се изговарају спојено као једна а онда се постепено скраћују и постају једна кратка реч.

ШТА ЈЕ >> ШТА-ЈЕ >> ШАЈЕ >> ШАЕ >> ША

                   ШТА-ЈЕ >> ШТАЕ >> ШАЕ >> ША

ШТА ХОЋЕШ >> ШТА ОЋЕШ >> ША-ОШ >> ШАШ

ГДЕ ЋЕШ >> ДЕ ЋЕШ >> ДЕЋ >> ДЕЧ

   ДЕ ЋЕШ >> ДЕШ

ГДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИШ >> ДЕШ

Речи у овим примерима могу додатно да се усложне показивањем истих на разним дијалектима и наречјима. А замислите неке примере пре Вукове реформе. Али ови примери су сасвим довољни да се увиди механизми који су утицали на образовање речи БРЕ од речи БРАТЕ. Можемо закључити да се речи најчешће скраћују када су у вокативу, императиву или у упитном облику а да брзина изговора има можда и највећи утицај.

Сугласнички група БРТ и БРД као и сугласнички минимум БР а самим тим и слог БРЕ се појављују у више језика. Некад су повезани а некад не. Леп пример који је у корист наше тврдње је и енглеска реч за брата „BROTHER“ која у жаргонској верзији има скраћени облик „BRO“.

Зашто је најпростије решење увек најтеже и зашто све ово није опште позната ствар!? Постоје најмање два разлога за ово! Први разлог је погрешна методологија где се сматра да реч „бре“ непромењена постоји у српском језику. Могло је, у другом језику, да се фонема „м“ претвори у фонему „б“ а у српском језику ова реч је „зацеметирана“ и непромењена, сложићете се да ово нема логике.

Други разлог је са много више импликација! Наиме ова узречица се у овом облику користи, поред Србије, у Црној Гори, БиХ, Македонији, Хрватској, Румунији, Бугарској, Албанији и откуд код њих? За Хрватску, Црну Гору, БиХ, Македонију и Бугарску ствари су јасне и очигледне али делује занимљиво за Румунију и Албанију.

У Румунији се у 18.-19. века писало ћирилицом а дан данас постоји велики број словенских и српских речи у употреби. Па то уопште није чудно јер и званична наука (додуше стидљиво) признаје да Румуни имају делом и словенско порекло. Ми би смо рекли у „најмању руку“.

Албански језик је образован почетком 20. века. Албански језик има два дијелекта, Гег и Тоск, названи по двема подетничким групама Албанаца. Ове две подетничке супине се не разликује само по језику већ и другим културолошким особинама као и у физиономији. Тоске су у мањини, и захватају Албанце са југа Албаније, највише испод реке Шкумбин и из дела северне Грчке. Геге су углавном у северном (већем) делу Албаније и Албанци који живе у Црној Гори, Србији и Македонији. Ове две скупине се тешко споразумевају а у неким крајевима уопште се не разумеју. Разлог овоме је сигурно и то што међу њима велики проценат заузимају поарбанашени словени.

Комунисти, доласком на власт, стандардизују албански језик на основу Тоск дијалекта са мало Гег елемената. Зашто је тако? Па највероватнији разлог је тај што је Гег имао много више словенских (читај српских) речи него Тоск. Иначе оба дијалекта обилују туђицама словенског, грчког, италијанског, турског, латинско и др. порекла. У ствари питање је шта је прави албански језик. У оваквој ситуацији уопште није чудно што се нека српска реч употребљава међу Албанцима.

У Турској и Грчкој се ова реч, као што смо већ видели, користи а да ли је у питању само случајно поклапање речи тј. изоморфе, односно међујезички хомоними или је пак утицај био обрнут од онога што тврди званична етимологија остаје да се види.

Просто је немогуће да два народа, са две културе и два језика, која међусобно тесно опште не утичу узајамно један на другога. Нама се представља да су само Турци утицали на Србе а не обратно! Занемарују се чињенице: да је српски језик био један од званичних језика турског отоманског царства; да је у турској живело и данас живи значајно српско и  словенско становништво; утицај јаничара, поглавара и службеника са ових подручја; да су неколико султана били Срби по мајци итд.

Мала одступање. Реч „душман“ која се сматра турцизмом, и ако је јако слична са српским речима „дух“, „душа“, „душан“ итд.. Иста реч је, и дан данас, у употреби у језику Хинди, главном службеном језику Индије! Да ли су Турци и Индусима поклонили речи!? Не бисмо рекли! Али зато ово отвара друга питања којима се ми сада нећемо бавити.

Што се тиче грчког језика прилике у науци су од прилике стоје овако: „Све ми дирај ал’ Грке ми не дирај“!. Грчка култура је у данашњим званичним научним „круговима“ „света крава“ науке и од ње је све потекло а на њу ништа није утицало. За ово је заслужна британска наука а касније подупрта бечко-берлинском школом. Ко жели да верује да је грчко „бре“ настало од старогрчког „море“ нека изволи али сигурно је једно, да Срби „бре“ нису добили од Грка!

Дакле званична наука ће смислити и прихватити било које објашњење и решење само да не прихвати аутохтоност јер: „Срби су дошљаци, узели су туђу земљу, туђи језик, они су силеџије и хегемонисти … и ништа није њихово и зато им ништа и не припада! “. А опет са друге стране у исто време смо, наводно, добили име по речи која значи роб, која противречност! Звучи прејако али потајно, а негде и јавно, се тако резонује у „просветљеним круговима“ код нас и на „западу“ и њима интересно блиским скупинама.

Тако мала реч а тако велико значење!

За Расен: Слободан Недељић

Руски научници користе свемирску технологију за дешифровање древних текстова

Стручњаци Института за истраживање свемира Руске академије наука помажу Државном историјском музеју да дешифрује древни глагољски рукопис. Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа уткано као уметак са новим садржајем у србски рукопис из 14. вијека. Очекује се да ће његово потпуно ишчитавање постати свјетски догађај.
Рукопис, Манускрипт; фото:

Рукопис, фото: pixabay

Истраживање јединствених рукописа из фонда Историјског музеја спроводи се помоћу мултиспектралних снимака и оригиналних алгоритама за обраду информација које је развио тим научника из Института за свемирска истраживања РАН.

Рукопис ће бити фотографисан помоћу специјалних камера у различитим дијапазонима – од ултравиолетног до инфрацрвеног. На тај начин се омогућава разликовање ранијих слојева од каснијих, чиме се разјашњавају и услови у којима је рукопис створен, као и још штошта. Слично, ове камере се користе за изучавање свемира помоћу различитих свемирских технологија.

Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа било уметнуто у србски рукопис из 14. вијека. Тај старији текст написан глагољицом, како се наводи, настао је вјероватно у 10 – 11. в. у Бугарској а садржи Божићни канон.

Будући да је свега сачувано мање од двадесетак ранословенских глагољских споменика, његово потпуно ишчитавање постаће свјетски догађај.

Превела и приредила: Сања Бајић

Извор: Тass.ru

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна. 

https://pixabay.com/photos/book-woman-hands-reflecting-bible-1421097/

фото: pixabay

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“. 

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Лингвистичка карта свијета из 1741. са ријечима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима

Synopsis Universae Philologiae је први рад из компаративне лингвистике Готфридa Хенселa (Godofredus Henselius, 1687-1767), њемачког лингвисте који је радио као ректор у Хиршбергу (Јелења Гора) у Доњој Шлеској или Шлезији. Пуни наслов овог обимног дјела на латинском језику гласи: Synopsis universae philologiae: in qua: miranda unitas et harmonia linguarum totius orbis terrarum occulta, e literarum, syllabarum, vocumque natura & recessibus eruitur. Cum Grammatica, LL. Orient. Harmonica, Synoptice tractata; nec non descriptione Orbis Terr. quoad Linguarum situm & propagationem, mappisque geographico-polyglottis. Дјело је објављено 1741. године у Нирнбергу. Друго издање појавило се 1754. године.

У књизи су представљени сви језици свијета познати у то вријеме заједно са различитим системима писања/писмима. У складу са тим временом и раширеним митом о Кули вавилонској, Хенсел је покушао да изведе поријекло свих језика из једне заједничке основе, из Адамовог језика, слиједећи филозофски есеј Пјера Беснјера (из 1675. године) о поновном повезивању језика (Pierre Besnier, La reunion des langues, ou L’art de les apprendre toutes par une seule 1674 / A philosophicall essay for the reunion of the languages, or, the art of knowing all by the mastery of one, 1675)

Адамов, Енохов и Нојев алфабет, Synopsis Universae Philologiae

Ова књига садржи најстарији лингвистички атлас четири континента, односно четири лингвогеографске карте “mappae geographico-polyglottae’’ у ком се налазе прве ријечи молитве ‘’Оче наш’’ на разним језицима и писмима у складу са географском распрострањеношћу језика. Наиме, гдје год је то могао, Хенсел је превео првих неколико ријечи “Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје“ на локалне језике.

Четири лингвистичке карте “mappae geographico-polyglottae“ са првим ријечима молитве Оче наш на разним језицима и писмима

Тo су:

Европа: ‘’Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, scribendique modis, omnium gentium’’

Азија: “Asia Polyglotta, Linguarum Genealogiam cum Literis, scribundique Modis exhibens“

Африка: ‘’ Africa Polyglotta Scribendi Modos Gentium exhibens‘’

и Америка: ‘’ America cum Supplementis Polyglottis‘’.

Sclavonico-cyrillica, Glagolitico Illyrica

Са обје стране и при дну ових мапа су дате алфабетске таблице за најпознатије писане језике. Слика горе приказује двије табеле са нашег говорног подручја.

На другим мјестима, као на карти Америке, приказани су неки од праваца миграција народа: нпр. о Бразилу је написано да су први људи тамо дошли из Африке. На карти Африке у доњем десном углу, наводи се да боје на карти означавају подручја која су населили потомци три Нојева сина: Јафетови ( «rubicundi» – ружичаста), Семови ( «oriundos» – жуто-наранџаста), Хамови ( «virides» – маслинасто зелена).  Наиме, од  Јафета, Сема и Хама воде поријекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије и Америке), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бијела раса (народи Европе).

ЛИНГВИСТИЧКА КАРТА ЕВРОПЕ

Карта која приказује Европу има латински назив “Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, Scribendique modis, Omnium Gentium“, у преводу на српски: „Вишејезична Европа, која приказује генеалогију језика, заједно са алфабетима и начинима писања свих народа.“

Лингвистичка карта Европе објављена у дјелу Готфрида Хенсела “Synopsis Universae Philologiae“ из 1741. године

Било би занимљиво чути изворне говорникe и колико њихова варијанта молитве “Оче наш“ данас одступа од ових приказаних средином 18. вијека.

Детаљ лингвистичке карте Европе Готфрида Хенсела

Оно што је, такође, занимљиво, јесте да су ове карте међу првим тематским картама, ако не и прве, у којој се боје користе за разликовање различитих области.

Сања Бајић

Словенски натпис на венетској урни са севера Италије

Венетски напис пронађен на урни под ознаком ЕС 89, данас се чува у националном музеју Атестино у Италији. Његово тумачење путем словенске језичке основе показује да су Срби (Словени, Венети) на северу Италије живели више векова пре нове ере. Према тумачењу Матеја Бора текст гласи: „Смрти, ти која нас скончаваш, учини да сен буде лагана оку.“

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Владимир Павшич (псеудоним: Матеј Бор) открио је словна правила венетског писма и граматике. Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matej_Bor_1930s.jpg

Матеј Бор; фото: Википедија

Владимир Павшич (књижевни псеудоним: Матеј Бор, 1913-1993) био је словеначки лингвиста, књижевник, преводилац и новинар. На љубљанском Универзитету је дипломирао славистику и филологију. По избијању другог светског рата прикључио се партизанима, а након завршетка рата се посветио писању. Био је дугогодишњи председник удружења књижевника Словеније, а од 1965. године и члан Словенске академије наука и уметности. Познат је као заговорник венетске теорије о пореклу Словенаца, заједно са Јошком Шавлијем и Иваном Томажичем. Осамдесетих година двадесетог века путем словенских језика и дијалеката тумачио је венетске написе пронађене широм северне Италије и Словеније.

Анаграме и палиндроме многи народи су често употребљавали због тога што им се због двострукости или вишеструкости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су их употребљавали и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“ („Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. 

Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је Матеј Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Овај напис пронађен је на урни ЕС 89, која се данас чува у националном музеју Атестино у Италији.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Зашто (са)чувати азбук(в)у

Зашто (са)чувати азбук(в)у[0]

Језик и писмо су толико значајни, да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система.

Стела са коптским натписом; Музеј Ромерa и Пелизеja, Хилдесхајм; фото: Википедија

Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Ако некоме ови искази звуче мистично, то је само знак да му недостаје знање.

Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз рат појмовима, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1]

Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да, обједињавањем теорија у универзалну теорију, осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године.

Неко упорно вековима ствара планету лажи

Кажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом.

Петроглифи у Долини месеца (Јордан); фото: Википедија

Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митровић, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца.

Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају да је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље.

Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из разлога непознатих обичним људима, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица.

Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3]

Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: У општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи.

Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита.

Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе:

‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6]

У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили.

У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава.

У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли.

У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“

Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења.

Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца.

Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу.

Азбук(в)а је више од писма

Азбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7]

Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљењауспео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“

Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве васељене, довела је до појаве биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: Од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: На нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења?

Језик и писмо се прожимају

Али шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9]

То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Анатолиј А. Кљосов у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делове Индије, те не чуди што је санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’.

Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући да се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици.

Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“

С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је  навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме  к о р е н с к е   р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11]Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су „стари Грци“ и „стари Римљани“ само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13]

Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо.  

Мисли опште са молекулом ДНК

Пјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе, то је и доле“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување?

Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Kne%C5%BEevi%C4%87_-_Vuk_Stefanovi%C4%87_Karad%C5%BEi%C4%87.jpg

Урош Кнежевић – Вук Стефановић Караџић; фото: Википедија

Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991.) када се истражује азбука.

Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митровић у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“

Напомене:

[0] Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа.
[1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106.
[2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17.
[3] Исто, стр. 59.
[4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294.
[5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51.
[6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве.
[7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20.
[8] Исто, стр. 161–171.
[9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61.
[10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Видети:

Видео: Бранислава Божиновић – Жена која је доказала да је српски језик најстарији на свету.
[11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87.
[12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144.
[13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9.
[14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати и наручити на:
Сродне објаве:

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Вараждински апостол

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину. То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

Приредила: Сања Бајић

Свако слово има своје име

Аз Буки Веди …
Српско писмо — ћирилица — од првог разреда основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗ —БУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУК — вар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗ — БУКа и БУК — вар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учи — те —љ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да…

1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрбског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд.

*) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан.

**) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрбски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака /слова. (прим.: Д. Младич)

Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ — БОГ — ВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити…

Кроз прастару србску азбуку, дакле изражена је цела филозофија србског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки… („Срби… Народ Најстарији”, проф. др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)

Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „… Народ не зна много, али зна главно.”

Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004.

Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године. 

Извор: Славеносрбија.блогспот

Радован Дамјановић: Праотац

Пријатељство између јеврејског и српског народа траје хиљадама година уназад, још од времена Римске републике. Овако је говорио Натањаху приликом Вучићеве посете Израелу… Захваљујући интернету, то може лако свако да провери.
Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Од овог говора израелског премијера на енглеском језику прошло је више од годину дана. Изненађује мук домаћих историчара. Кратко речено, изгледа да се они праве да то нису чули, јер ако су чули, морао је бар неко од њих да се обрати јавности и покуша да објасни о чему се ту ради. Најконзервативније и опште прихваћено датирање најстаријих периода Римске државе је оно по Варону. Када се пребаце године на данашњи начин рачунања, односно, уместо од оснивања Града на рачунање по Христовом рођењу, добије се 509. година пре Христа. Тада је Рим протеравши краља постао република. Стани, стани, рећи ће неко, зар су Срби тада постојали? Ако су и постојали, зар нису у то доба били ко зна где, далеко од Србије… Па да, то би могао бити главни разлог ћутања људи од струке. Изгледа да они само настављају да раде свој „посао“.

Наши суседи за то време настављају лов на ћирилицу. Таман су некако испливали из „пољичког проблема“ закона писаног чистом српском ћирилицом, кад ту скоро чух њиховог језикословца како говори да у глагољичком тексту башчанске плоче има једна реч урезана ћирилицом. Дакле, циркус се наставља. Рекло би се да је смисао његове опаске да у сваком житу има кукоља па тако и у глагољици може бити и ћирилице. То би значило да је ћирилица коров? Још је додао да се ради о речи амин.

Хотећи да проверим ово, прегледао сам башчански натпис и изненадих се, наиме, има више од једне речи клесане ћирилицом. Јесте да се ради о средњевековном тексту, али је врло лако пронаћи неглагољичка слова, јер се глагољица изразито разликује од осталих географски блиских писама. Нисам нимало случајно употребио израз неглагољица уместо ћирилица, јер… па појаснићу то једним савременим примером. Босна и Херцеговина има два ентитета, то сви знамо, српски ентитет који користи ћирилицу и онај други, двојни ентитет који се служи латиницом. Како би Република Српска и Федерација могле да имају јединствене аутомобилске регистарске таблице, смишљен је генијалан трик: на регистарским таблицама се поред бројева налазе и слова али само она слова којима се не може установити „порекло“, односно, коме писму припадају. То су рецимо графеми: т, м, н, х, а, е … Шта рећи Бриљантно! Вратимо се проблематици башчанске плоче. Њена неглагољичка слова спадају у групу знакова са поменутих регистарских таблица јер им се не може одредити порекло. Једино у шта сам сигуран јесте да та слова припадају дворедом типу писма, али не могу да одредим да ли се ради о латинској капитали, грчкој мајускули или српском уставу. Овде се изгледа ипак наилази на синдром преплашеног палеолингвисте који свуда види ћирилицу, подразумева се српску!

Мешање језика и слова врло је често у старим натписима. Археолог Ђорђе Јанковић у свом обимном делу Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, даје неколико таквих примера, уз коментар: „мешање две азбуке није необично, а може бити и намерно“ …

Врло леп пример мешања писама и језика даје професорска Ранка Куић у књизи Црвено и бело: српско-келтске паралеле, која је пре шеснаест година изашла у Бања Луци. У њој је поглавље Српска реч уклесана у камену пре два миленијума. Ради се о троделној надгробној плочи из Призрена датованој по стилу и украсима у прва три века по Христу. Послушајмо саму Ранку Куић: „Нисам археолог, али ме је споменик заинтересовао због његове језичке стране. Одмах ми је пало у очи да се ту ради о вулгарном латинском, затим (судећи по хебрејском алфабету) о хебрејском и, вероватно о неким древним келтским топонимима. Ова последња претпоставка била ми је најважнија.“   … „Током анализе, одушевио ме и зачудио податак да се, на трећем делу некрополе, у другом реду, налази латиницом уклесана стара српска реч: PRAOTCEM,  која поближе означава властиту именицу: ARON. То је једина славенска/српска реч/именица која се, усред латинског и хебрејског језика, налази на овој некрополи, и то скоро 2.000 година старој.“

Халкокондилове речи – Срби су народ најстарији… као да добијају на тежини. Добро. Догодине у Призрену.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: Срби у БиХ

Келти и Срби – Откуда Келтима српски Луг?

Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.

Галски рат – Верцингеторикс се предаје Цезару 52. п. н. е.

Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом (d’Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.

У чланку “Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves“, y “Revue Archeologique“ (1914, II стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадашња мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас. — Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.

Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки, јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.

Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако, мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у “Животу св. Германа“ где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. “Lucdun“ Херикус не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од латинске речи lux — светлост, што није правилно.

Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епу Флед Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг). Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је, код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux — светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.

У једном ставу епопеје “Друга битка Мојтуре“, Луг игра најглавнију улогу.

Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. “Столарским занатом“, следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.

Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.

Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч “лугра“ значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.

Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју “гавран Луга“. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.

У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени. То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.

За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall. VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У једној песми из 14 века G. Fionn О’ Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим; његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.

Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.

Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.

По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке. Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.

Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.

На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године, на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи “насад“ је нејасно. Према Рису Лугнасад би требало да значи Лугово венчање.

Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.

Култ Луга у Ирској свакако је био нераздвојен од култа земље. Она је његова мајка хранитељка и зато је у њену част и установио свечаност коју празнују сва гаелска племена.

У закључку, Лот се слаже са де Жибенвилом да је Луг Меркур, јер, вели, божанство чије име и данас носе четрнаест утврђења, Лион итд., божанство чији је култ био невероватно распрострањен нарочито код Келта на острвљу, није се могло изгубити тако нагло, одмах по доласку Римљана у Галију, него је и даље обожавано, али је добило само друго име — Меркур.

Мимо свих атрибута сунчаног божанства — и само генетичко име бога код Келта је deivo-s, свакако у почетку придев небесни, светли — Луг је, вели Лот, и божанство земље. што се види и из свечаности коју је у Ирској установио у част и славу земље.

Из овога излази даље, по Лоту, да су мистериозни Луговес једна врста матера из пратње Луга. Још у 1885 г. Гајдоз (Gaidoz) je, вели Лот, одличним разлозима побио де Жибенвилово гледиште, по коме је реч Луговес најобичнија и најједноставнија множина речи Луг, и утврдио да су Луговес друга божанства. За Виндиша су Луговес женска божанства, што иде у прилог тврђењу да су матере.

И поред тога што је детаљно и савесно претресао и ирске саге и друге радове о проблему, еминентни научник Лот у њима, дакле, није нашао несумњивих података за идентификовање келтских божанстава Луга и Луговеса, што значи да Ирска, иако сматрана као ризница келтизма, нема у овом конкретном случају тих несумњивих података.

Да ли је било потребно више продубити Херикусову етимологију, појављену у речи Lucdun..?

У латинском језику, поред luc као корена речи lux, јавља се luc као корен речи lucus, ca значењем гора, шума, а однос латинске речи lucus према келтској Луг не само није довољно испитан, него није уопште ни испитиван, иако је она употребљена баш у митолошком смислу.

У Germania, IX, lucos… consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a на многим другим местима Тацит говори о лукусу као светој шуми.

Сем lucus-a, према Тациту (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, из чега је јасно да је поред lucus-a, као светог места, тадања Германија обожавала и Hertham, мајку земљу.

Из овога се, даље, поставља питање да ли је и реч lucus латинског порекла или је, као Hertha, страног, па на туђ корен додат наставак luc-us, и тиме латинизирана? Ми знамо, Lugdun додат латински наставак. Ми, даље, знамо и из Лота на пример, да Лугдун није латинско име већ је на келтски за претварање г у к, што се, свакако, јавља и код речи Lugdun, Lucdun, где је очевидно да је Lugdun и у једном и у другом виду истог, келтског порекла. Из овог је, даље, свакако несумљиво да су luc и lug једно исто.

Ово, разуме се, још не смета да luc буде корен од lux а не од lucus.

Да проверимо Тацита.

Кад lucus налазимо у Тацитовим извештајима као велико, веома велико германско светилиште, а Hertham, Terram mater, као обожавану in commune у Германији, морамо, ако су његови извештаји тачни, и данас наћи у германским племенима макар индиција и о једном и о другом. Јер, факат да германски радници у облику луг нису ништа открили у германским језицима, не треба да значи да појам не треба потражити и у другојачем облику.

У R. А., t XX. р., 1924 у чланку Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, који је читава ризница података, Лот је написао и ове редове:

Порекло шведске шуме Тиведен (Tiveden) било је предмет контроверзе скандинавских лингвиста. Та је контроверза остала без икаквог резултата све до појаве еминентног келтисте из Кристијаније С. Marstrander-a. Он је утврдио да Tiveden значи шума богова, да је сложена из старе норвешке речи тивар — богови, у множини, и од вед, шума. Германски облик је тива виду. Порекло јој је идентично са средњоирским де — фид, деид, божанска шума.

Тацит је, дакле, имао право. Постоји и данас његов lucus код германских племена, али само у германском називу. Но, иако се овим потврђује да је Тацитов извештај о шуми као светом месту код Германа тачан и да су Тацитов lucus и германски tived, тива виду итд. исто, ипак се не утврђује да су Луг и lucus, односно Луг и Тивед исто.

Не треба заборавити да и за Цезара и за Тацита Германија није етнографски појам, већ географски. Она је Средња Европа и читава кошница разних народа. А, и код једног и код другога, Германи, етнографски узети, играју споредну улогу према другим племенима, која нису, етнографски, Германи у данашњем смислу. Из утврђене чињенице да је Тацит знао за свету шуму у Средњој Европи, и из чињенице да је није означио германским појмом Тивед, тива виду итд. као што је означио Hertha и објаснио латински, већ појмом lucus, требало би да значи да је он у Средњој Европи и тада нашао келтска племена од којих је и појам узео. Међутим, опет код, еминентнога Лота (R. A. t. XX. serie. V. 1924) ми налазимо и следећу реченицу: “Le deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c’est le bois sacre, ou Celtes et Germains allaient invoquer la divinite. . .“ из чега излази јасно да lucus није ни старокелтски ни германски појам.

Чији је? — српски.

Где га је Тацит нашао?

Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.

Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.

Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.

Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.

Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.

“Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога…
Ја два врана, два по богу брата“.
(Бој на Мишару, Вук, IV).

И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.

И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор — помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.

Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.

А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?

Тацит Germ. (IX) вели: “pars Sueborum et Isidi sacrificat“, a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L’Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.

Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.

Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално — закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:

Јал’ће ми је царе поклонити,
Јали ћe ми на мејдан изићи —

где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан. — Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.

Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља — Tailtiu, корен tal.

У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.

У (Germ. XXVI) Тацит каже: “Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .“

Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље — тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.

Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском — Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер. Остало би да се реч dun објасни на српском.

Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).

Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29—30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111—13,

Пошетала Владимировица
Мила снаха Вуче џенерала
По бедену града Вараждина,

а дала је и реч бетон. Друга врста ограде — Цезарев систем cippes — постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке — цепанице, коље, плот.

Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:

Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце

(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564—5).

А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.

Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.

Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).

Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.

Откуда Келтима српски Луг?

Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој – Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.

уг (Лугос, Лугус) келтско божанство

Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени — једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.

Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.

Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.

Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.

Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ “нордијаца“, из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.

Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану — белу — у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.

У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, — и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.

Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.

Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.

Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју — Nemetes — Nemates.

Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?

Аутор: Илија М. Живанчевић

 

Извор: Гласник Југословенског професорског Друштва, књига XVI, свеска 9, Београд 1936. године

Буквари код Срба

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“! Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.
Буквар

Буквар Саве инока Дечанца или први српски буквар инока Саве из 1597 године; фото: Википедија

– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.

Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.

Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.

– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.

Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.

Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.

– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.

Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.

Извори: Србин инсајд, Дигитална БМС

Ћирилица код Срба католика са приморја

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривено национално деловање.

Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ. Први с лева је Антун Фабрис. Фото: Wikipedia

На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. “До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормално да ‘Срби Латини’ односно Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било“. (Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Београд 2000, стр. 883.)

Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици.

„Српски Глас“ (касније „Српски Лист“) – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић.

„Драшков Рабош“ лист за поуку и забаву, излазио два пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.

Драшков Рабош (српски часопис из Сплита)

Драшков Рабош (српски часопис из Сплита)

„Срђ“ – лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902. до 1908, два пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирилицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети.

Часопис Срђ

Часопис Срђ

„Дубровник“ – лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.

Почетком 1908. године почео је излазити седмични лист „Бока“ (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.

„Нови Српски Лист“ – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру.

У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје „Српски Гласник“ – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913.

1894. године Антун Пасарић, отвара „Српску дубровачку штампарију“ која махом штампа књиге ћирилицом.

Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање „Матице српске“ у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.

Вице Адамовићу „Матица српска“ издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914.

У штампарији Ј. Тошовића, 1921. г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника.

У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околина, 1922. године. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-бугарски рат. Сарајево 1913.

Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарија Шпире Артале.

Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891.

Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.

Лујо Бакотић је у сопственом издању штампао на ћирилици Речник Српско хрватског књижевног језика, Београд 1936.

Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму.

На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика.

Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо.

Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића.

На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.

На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835. године.

Дио текста из: Томица Керчуљ, Употреба ћирилице у културно-историјској баштини католичких Срба, Београд 2003.

Повезани чланци:

Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
О приморским Србима
Срби Католици (Никола Томазео)
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Marko_Murat_-_Portret_Laze_Kosti%C4%87a,_1898.jpg

Марко Мурат – Портрет Лазе Костића, 1898. (Народни музеј); фото: Википедија

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава, Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа.

На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Рјечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. )

Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и „хрватски језик“ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља,а потом мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лигвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика.

Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког југословенског пројекта први је писао Лазар – Лаза Костић, српски књижевник, песник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар.

У раду „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: „Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: „The Kroatian, According to Safarik, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.“ (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edinburgh, 1855) .

Према томе што такав ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: Кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“…

…„Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може се читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у такозваних хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, уколико је некада било, сасвим без трага.“ …

,,По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

извори: Огњен Војводић

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској.
Крађа језика

Да бих објаснио овај прилично једноставан феномен, морам најпре да извршим једну терминолошку интервенцију: објаснићу сам појам „Хрват“. (Хрвати)

Прави, односно протохрвати, несумњиво су постојали у средњем веку и настањивали су простор северног Јадрана, односно доње Далматије од ушћа Цетине близу Омиша па до Истре. У ово доба главни погон бродова је на ветар, па је морска струја, иако од само пола чвора, представљала значајан фактор у пловидби, а, сходно томе, старим морнарима је Адрија била скоро више река него море; много лакше се пловило „низводно“ уз обалу и то углавном дању. Хрвати су живели дакле низводно од Срба у Далматији.

Из неколико сачуваних споменика писаних глагољицом, делимично се реконструише језик који по прихваћеној подели припада словенској групи, већином чакавско-икавског типа. Хрватска држава углавном се поклапала са етничким простором Хрвата уз обалу, с тим што је неодређено захватала унутрашњост континента. Када је крајем једанаестог века поражена и пала под власт Маџара, кренуло је и симултано уништавање народног језика од три околна ентитета: маџарског, немачког и млетачког; иако расно и језички прилично удаљени једни од других, сва три народа нашла су заједничку платформу – католичку – наступања приликом затирања словенске писмености, а тиме и имена.

Овај „рад“ Римске цркве трајао је преко хиљаду година, с обзиром да је почео одмах после моравске мисије у деветом веку. Уништавањем глагољских књига нестајао је и словенски језик из литургијске употребе, а то је уједно значило и постепени нестанак књижевног језика Хрвата. Римски бискупи завршили су истребљивање попова глагољаша уништењем њихове енклаве на Крку, спречивши тако да књижевни језик Хрвата доспе у ново доба.

Мудри у покварености, уједињени католици свих народности нуде у Аустрији малобројним Хрватима чакавцима језичко уједињење са изолованим загорским кајкавцима (који су уз то и екавци) и то преко чистог српског херцеговачког говора. Тако је с великим успехом лансирана ноторна лаж која је успут и невероватна глупост: како хрватски језик има тобоже три огранка – кајкавски, чакавски и штокавски. То је та морбидна аустријска идеја илиризма која је требало да усиса и избрише Србе. Срећом, имали смо тада Вука који је можда био и лопов и лажов, али је био и геније и Србин, па можда баш њему и његовом објашњењу да је глупо мењати живо и славно име за мртво и непознато треба да захвалимо што данас нисмо Илири; бар ми који сматрамо да је добро и лепо бити Србин.

Процес унијаћења који је бивао све бржи од нестанка српских држава Рашке, Босне и Зете, требало је да добије крила увођењем Хрвата у Вуков штокавско-ијекавски говор; и добио је. Покатоличени Срби млетачке Далматије и аустријске Војне границе на готово волшебан начин постајали су Хрвати, јер више није било верске, а ни језичке баријере убеђивању Хрвата да је штокавско-ијекавски њихов хрватски језик од „памтивијека“! Овај план је заиста генијалан у својој једноставности, јер је осовљен на две неизбежне црте људског карактера: грамзивости и кукавичлуку. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Тако се број Хрвата кроз позни средњи век и ново доба увећавао без престанка, поглавито због српских конвертита.

This slideshow requires JavaScript.

Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента. Наслеђено стање од својих идеолошких предака „научно“ су уобличили брозовски „научници“, у ствари обични лингвистичко-историјски кондотијери, измишљајући на добро утабаном путу све нове и нове синтагме, не стидећи се ни једне. Тако је било и остало да Међимурец и онај са отока Вргаде обојица буду Хрвати иако се уопште не разумеју, као ни онај са Виса што не може са загорским дудеком ни једну унакрст, али ето то је све „постао“ један језик са „дијалектима“ – а што личи Јову не личи волу – ауторитет је чудо, а бечко-берлинска школа се ево исказала и у лингвистичким сферама.

Покатоличени Срби Брача, Хвара, Корчуле, Мљета итд. постали су тако „Хрвати“, а сличних примера је заиста безброј. На охлађени ка унд ка патишпањ, фино се слегао брозовско-србождерски крем, па је тако 1946-е напором московских „лингвиста“ конституисан и македонски језик са пет (!) дијалеката, мили брате!!! Најамника са свих страна није фалило, па се „истраживању“ прикључила и наша, „српска“, Академија канонизујући којекакве глупости. Једна од таквих је и језичко размеђе у јужнословенској маси на линији: ушће Тимока – Осогов – Шара. Ова граница је наравно измишљена и откида велики број Срба остављајући их у тами Шоплука под Бугарима или свежим Македонцима.

Србин из Баната без проблема разговара са Македонцем из Охрида, али они су припадници два „различита народа с посебним развојем“. Ту скоро написао човек црногорску граматику. То је наравно лакрдија, али има и она „од играчке плачке“, с обзиром да Македонци већ преко педесет година уче македонски, заживео је ево и бошњачки, а чека се изгледа и права промоција црногорског. Уз одређени маркетинг, политичку подршку и, наравно, новац, све, сваки локализам било где, а камоли код нас, може да скочи на ниво језика. Можда би, да нису толико шкрти, Пироћанци издали пироћански речник и граматику (ово је само неуспела парафраза вицева о Пиркету).

Док сам био млађи, веровао сам да у нас постоји неко правило бар што се тиче језика, које објашњава где престаје дијалект а почиње други језик. Ратосиљао сам се ове заблуде посредно кад сам схватио да не постоје ни правила по којима су у Југославији повучене границе република, изузев једног начела: гледај да Србија буде што мања! Примера је опет сијасет: Барања, Скопска Црна Гора, високо Подриње итд. Имала је тако и српска Далматија да постане на брзину све друго само не српска. Срби „католичани“, данас непостојећи феномен, били су значајан чинилац нашег националног корпуса кроз цело турско доба, без обзира у којој су држави живели: Аустрији, Млетачкој или Турској.

А Дубровчани под разним државама кроз средњи век и ново доба, ко су они и којим су језиком говорили? Одговор је прост, два језика, они који су били Талијани – Млечани служили су се наравно венецијанским, а остали српским.

Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско. Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Не на једном примеру види се да дубровачко Славен значи (само) Србин, а словенство српство. На прелазу из 16. у 17. век, Мавро Орбини је, пишући Краљевство Славена, имао на уму некадашње српске државе и наше владаре, што је из садржаја и очито.

Нема код дубровачких писаца све до аустријског доба ни трага од Хрвата, сем у једном случају који посебно волим, јер много казује: ради се о Држићевој подели ликова у Дунду Мароју где међу „епизодистима“ са Јеврејем Садијем стоји и Хрват; али најбоље је његово име – Гулисав, што значи „сав огуљен“ – одрпан, а то су у то доба (половина 16. века) Хрвати и били – слуге Немаца, Талијана и Маџара, увек у ритама. Па и Гулисав је слуга код Тудешка – Немца, шта би друго. Дум Марин се као бивши ђачки ректор Сијенског Универзитета одлично разумео у националности и овај лик није могао тек тако да залута у његову поделу.

Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Па ко су онда Хрвати и постоје ли уопште, јер идентичан процес овом на приморју збивао се у кругу кроз целу Границу и Провинцијал широм државе Хабзбурга? Тих такозваних „правих Хрвата“ данас више скоро да нема, осим оних у чакавским и кајкавским „острвцима“, Званични језик неоусташке државе је српски, Вуков језик (припремљен напором наивног Ђуре Даничића) који с придодатим новим речима а затим и подражавањем немачке синтаксе и акцената хоће да постане и тврди да јесте хрватски! Следећи корак после присвајања нашег језика је вероватно преузимање наше историје, па би у том смислу било идеално да српски владари Дукље, Босне, Травуније постану Хрвати, јер се њихови дворови у Стону, Мљету, Скадру ионако већ налазе у иностранству.

Дубровник, Карта

Дубровачка република до 1808.

Лако је Јован Дучић разобличио хрватску глад за традицијом и њихових четиристо владара (!), што банова, што краљева, али залуд; та је политика живља но икад. Своју првобитну етно-психолошку константу, Хрвати су потпуно изменили претапајући Србе. Кроз српске конвертите добили су на првом месту духовитост и физичку пропорционалност, али и негативности које су им ови прозелити морали дати: малодушност, поквареност, грижу савести која опет за собом повлачи сијасет проблема, а на све ово треба додати тзв. изворни хрватски карактер који се на првом месту огледа у језику, туробном, изобличеном спорошћу до имбецилности, и простачком.

Све ово је уочио, дакако, и највећи хрватски писац који је сва дугачка дела написао на српском (са немачким украсима), изузев Керемпуха који је очити пример језичког ћорсокака; ти цоперњаки, бедаки, трпутеци не могу даље. Поимање лепог поменутог изворног Хрвата огледа се у фолклору где је врхунски домет лицитерско срце праћено попевком: ена пура два пандура. Укмећени, гледали су Хрвати из Провинцијала у Србе Граничаре са страхом, а за мржњу се побринула католичка црква доливајући уље кад год је требало.

То је онај елеменат који је довео до дефинитивног уобличавања тзв. „кастративног типа“ народа, како је то генијално поставио Јован Рашковић. Ти Хрвати су они који се вечито жале, стално су у нечем закинути, кукају и наравно – ударају мучки. С обзиром на све ово, сматрам да би најпогодније име за ове данашње тзв. „Хрвате“ било полу-срби, а ево и зашто: прво, видели смо да биолошки углавном нису Хрвати, и друго, служе се српским језиком, а нису Срби.

Синтагмом полу-срби очувала би се уједно и традиција из нашег старог законодавства и литературе уопште, где се за католике користи израз „полуверци“, а израз полу-срби је свакако лепши од термина „квазисрби“, који тако остаје слободан да се употреби за одрођене из самог српства.

Радован Дамјановић, историчар

„Српско-српски речник“, Београд 2003.

 

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sudikova.jpg

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Википедија

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

Плиска, Бугарска

Розета из Плиске, Бугарска, 7-9 век

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

О расенском писму

Научници су безуспешно покушали да објасне тајну етрурских слова помоћу „грчког“ и семитског писма, али не и помоћу србске ћирилице, која је баш једини кључ загонетке. Пјер Франческо Дјабулари и Анио ди Витербосу су покушали помоћу јеврејског језика, поткрепљујући то бесмислицом, да сви језици потичу из јеврејског, јер су Адам и Ева тобоже у рају причали на јеврејском?!

Таблица календарског система – с. Слатино, рани енеолит; Карановска културa; фото: Википедија

Неки научници користили су чак и угро-фински, немачки, јерменски, ирски, туранске језичке групе… Захарије Мајани са париске Сорбоне, покушао је са шиптарским језиком, варијантом са севера Албаније званим „дусмани“, а Јакоб Томопулос помоћу шиптарског дијалекта са југа. Џемс Велард је у својој књизи употребио 20 разних језика и дијалеката, неке чак из централне Африке, у којим је тражио порекло етрурског језика. Наравно, као и сви остали није се послужио српским писмом.

Светислав Билбија сматра да је тачна изјава пољског етрусколога Станислава Јакубовског, дата пре више од 100 година: „Етрурска тајна крије се у етрурским словима“. Станислав Јакубовски је проучавајући мумију из Загреба поставио тезу да је то пољски језик. Ово је било близу, јер је пољски облик србског (словенског) језика. Слично је и са бугарским научником Георгијевим, који је утврдио да је „етрурски“ језик бугарски.

Подсећања ради, садашњи бугарски језик води порекло од удаљеније србске рецензије. Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи србском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти србски језик.

Светислав Билбија тврди да упадљива графичка сличност етрурског писма, ћирилице и писма руна, указује на њихов заједнички извор. Служећи се етимолошким и морфолошким методом при обрађивању сваке речи, за 80% етрурских речи налазио је значење за целе речи или за њихове корене у Вуковом Рјечнику србског језика или у другим србским речницима. Римљани освајачи, преуредили су етрурско писмо избацујући из њега знаке који представљају гласове: ж(аба), ч(ас), ћ(урка), ш(ишарка)… Они су рецимо, сугласничке групе шч и ст заменили са комбинацијом двогласа и трогласа, који су се касније нашли у свим романским језицима.

Светислав Билбија је растумачио и прочитао (није дешифровао јер расенска слова нису шифре) расенско-етрурско писмо помоћу знатно млађе ћирилице. Радивоје Пешић је доказао сличност дизајна етрурског писма, ћирилице, винчанског и влесовице, односно да потичу од истог народа, извора и културе.

Винчанско писмо

Винчанско писмо

У књизи „Завера порицања“ Радивоје Пешић је навео студију из 1981. објављену у Сасарији на Сардинији коју је објавио Масимо Питау под називом: La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci, у којој је изнета документована инападна идентичност сардинијског, македонског и црногорског фолклора. Пешић помиње Хеланика са Лезбоса, који је тврдио да су Пеласти претходници „Етрураца“ на Апенинима. Он истиче и обимну студију „Староиталија славјанска“ од Јана Колара из 1853. године, који наводи присуство Срба Пеласта, Илира, Месапа, Јапига, Калабра и Венета у Италији. Јапиги са југоистока Италије су Срби Јаподи из Лике, Месапи Срби из Велике и Мале Мезије (Србије), а Калабри (Галабри) су Срби из Рашке. Италијански антрополог Г. Серђи тврди да су поменути народи повезани са Србима (Словенима). Исто тврде и Јозеф Шавли и Матеј Бор у књизи Unsere vorfahren die Veneter, Бeч, 1988. У њој се каже да постоје трагови српског језика код Етрураца, Венета и Илира, а да су се бројни топоними и хидроними задржали до данас. Александар Димитријевић Чертков је о томе објавио дело: О језике Пеластов, населивсих Италију и сравнение јево с древне словенским, Москва, 1885.

Пешић наводи да се у Лувру чува велика статуа брадатог Бога, (можда Гилгамеша?) којег такође зову Сербон алијас Херакло асирски. Он у десној руци држи риса, а на етрурском се та животиња зове „рас“. Етрурци су на бродове стављали фигуру риса, а сами себе су звали звали народ Раси, Расени, Рашни, Рашани. Краља Реса помиње Момир у Илијади а постоји и народ Раса у северној Индији. Постојала је држава Арсава у малој Азији, затим дардански назив Рас, па Хет Арса (Орса), у Србији топоними Рас, Расина, Рашка…

Расени су своје писмо звали „елемента“. Били су духовити, писали су на врчевима за вино шаљиве поруке, на фрескама су разиграни, насмејани, чак и на представама у гробницама. Писали су у камену, слоновачи, бронзи, печеној глини, на зидовима или рецимо, на ланеној тканини, као Загребачка мумија. Знаци за раставу речи биле су усправне цртице између речи, или су речи растављане са једном до четири тачке. Заменице и прилози били сутакође растављени. Писање у низу, непрекидном реду као што је расенско може се применити само на изразито фонетском језику (правило: једно слово један глас) као што је србски, где свако слово има свој глас у азбуци. Расени су писали на четири начина: одозго надоле, одоздо нагоре, с десна на лево и с лева на десно, што је како тврди Деретић, увео као правило Сорбеј (Орфеј).

Италијан Ђузепе Микали је навео у књизи „Италија пре римске доминације“, Париз, 1824, на француском језику, да је најстарије име „Етрураца“ Расени, како су они сами себе звали. Силус Италикус каже за Римљане, дасу они Дардани и Фрижани (Бриги, Брижани), а Расени (Рашани) су Меони, док су Са(р)бини уствари Спартанци, односно Дорци из Илирије. Етрурски текст, са шездесет речи на свитку камене фигуре извесног Ларса Пулена из Тарквиније, наводи имена неких српских богова и описује родослов племена Сербијуса, којима је припадао Пулен, баш као што Хорације себе назива Сарбел (Sarbelus), Са(р)бињанин.

Синиша Јаконић  /  приредио С. М. Филиповић

Извор: Васељенска

Историјски извори о штокавском говору

Штокавски говор данас као свој матерњи језик сматрају Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Скоро све наведене нације по себи називају језик којим говоре, па тако имамо: српски, хрватски, и црногорски, језик. Изузетак су Бошњаци који свој језик називају по једној од двије области (Босна, Херцеговина) из који је изведен назив државе Босне и Херцеговине.
Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи

Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи

Остављајући савремено доба и његове тековине изa нас, овим текстом вратићемо се у средњи вијек и прву половину XVI вијека. То ћемо учинити како бисмо установили матични идентитет штокавског говора, односно како су наши преци који су такође говорили штокавицом свој језик називали. У том послу обратићемо се за помоћ старим повељама, писмима и другим списима да преко њих дотакнемо почетно лице нашега језика.

Као што сви знамо, штокавица се дијели на три главна дијалекта: екавски, ијекавски и икавски. Још током средњег вијека, на простору горе наведене четири “нације“, постојали су развијени језици са свим својим дијалектичким особинама. Тако се западно од ријеке Цетине и у долини ријеке Уне и даље западно од ње говорило чакавицом (чакавица је говор који се развио у границама средњовјековне Хрватске). На простору средњовјековне Босне и Хума доминирала је западна штокавица, а источно од ријеке Неретве и у долини ријеке Дрине источна штокавица.

Најстарија идентификација чакавице по народу који је говори, јесте у „Истарском разводу“ писаноm у Истри 1325. године. Писан је глагољицом на чакавици и то је најстарије забиљежено име „језика хрвацкога“.

Прва идентификација штокавице везана је за босанску средњовјековну државу, приликом склапaња уговора  бана Стјепанa II Котроманићa и Дубровника, којима бан поклања „Рат, Стон и Превлаку и отоке“ 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора „двије латински, а двије српски“. Дакле, у тој повељи језик бана Стјепана назива се српски.

На основу  подјеле на западну и источну штокавицу, повеља бана Стјепана писана је западном штокавицом, која се како смо видјели у средњем вијеку означава као „српски“.

Једна од најстаријих, ако не и најстарија, идентификација источне штокавице по народу који је говори јесте из 1374. године. Те године на Синајској Гори за цркву српског манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила, написана је књига „Триод цветни“. У запису на крају књиге стоји да је књига преведена на „српски језик“.

Штокавски

Што си тиче икавског дијалекта, вјероватно највише данас оспораваног да припада српском језику, такође у средњем вијеку имамо потврду о његовој српској идентификацији.

Тако Прибисав Похвалић, посланик „великог војводе босанског“ Сандаља и жене му Катарине, у свом писму 1407. године свој језик означава као српски. У његовом писму преведeном на савремени српски језик стоји: „с другим листом српским, који је за овим листом“, „а други лист који за овим иде српски је писан“. Дакле, на два мјеста у писму Похвалића имамо ознаку језика као српског, иако је писан икавицом.

На икавском говорном подручју између ријека Цетине и Неретве, имамо посредну потврду да се икавски говор идентификовао као српски.  Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. Ако су ови Власи романског поријекла, онда слиједи да је домаћи икавски говор језик Срба тога краја.

Након продора Турака Османлија у наше крајеве, долази до великих помјерања становништва које се пред њима селе на запад преко Уне и Цетине и на сјевер преко Саве и Дунава. То је довело и до помјерања језика и дијалеката у тим правцима.

Ијекавски дијалекат штокавског језика, чији су центри прије великих миграција били у Хуму и Зети, продро је преко Дрине до Саве, потиснувши кајкавски језик у Хрватско Загорје, а чакавштину у врло узан приморски појас сјеверне Далмације.

Након доласка Турака у наше крајеве у њиховој администрацији почиње да се поред грчког користи још један балкански језик, а то је био српски језик. Данас се у мезеју Аја Софије у Цариграду чува један „арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, који је настао на султанској Порти у 15. веку. Тачније, реч је о два рукописа који се чувају у библиотеци у Музеју Аја-Софије у Истанбулу. Упркос великим сличностима, они нису идентични, посебно се у њима знатно разликује словенски део текста, јер њихови преводиоци припадају двома различитим наречјима; у једном је штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски.“

Наслов који је исписан на почетној страни овог рјечника гласи: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.

Из овога слиједи логичан закључак, да су Турци упознали српски језик сматрајући га уз грчки најважнијим језиком европског дијела свога царства, што свакако говори и о броју људи који су говорили њиме и да је српски језик био један од важнијих језика у дипломатској комуникацији југоисточне Европе. Овде видимо да су се и ијекавски и екавски дијалекат штокавице идентификовали као српски језик односно „sirb“.

Тридесетих година XVI вијека, када су већ почеле миграције становништва, нашим крајевима пролази Словенац Бенедикта Курипешића као члан посланства које је у Цариград султану Сулејману II послао Фердинанд краљ Аустрије, Чешке и Угарске.

У свом Путопису описао је крајеве кроз које је прошао, а између осталих описује и Босну и Србију. У источној Босни, коју Курипешић као и  други стари историчари и географи називају „Горња Босна“, наилази код Рогатице на камене гробове стећке. Курипешић је записао да су ту сахрањени војвода Радослав Павловић и његов витез и вјерни слуга чије име не наводи. За натпис на њихвим гробовима је записао да су истесана на „српском језику и српским писменима“.

Када пролази Србијом Курипешић записује да становници ове земље имају свој језик „који се назива српски“. За Курипешића нема сумње да се језик којим се говорило и на ком се писало у Босни и  Србији од средњег вијека до у његово вријеме назива српски језик.

Мехмед паша Соколовић

Примајући ислам многи наши људи били су свјесни себе и језика којим говоре. Тако је Мехмед-паша Соколовић, који је био поријеклом из околине Руда, у преписци са темишварским командантом Баторијем тражи од њега да му пише на српском језику: „И што ми пошиљаш листова и све ми србским језиком шаљи, а не фрушки“.

Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи (1600/01-1651) родио се у селу Добрни код Доње Тузле. За нашу тему је битан по једној његовој пјесми која има везе са идентитетом језика. Хевају је писао највише на турском језику, али има превода и на наш језик. Једна од тих пјесама је и „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“. Превод пјесме је икавски, па је занимљиво да преводилац икавицу означава српским језиком. Да је позив упућен Србима говори и овај одломак из пјесме:

„Нек не чини силу Славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде светог Саву,
Ходите нам ви на виру“.

Из свега горе наведеног видјели смо да се штокавица, како год да је данас подијелили, идентификовала као српски језик. Српским језиком идентификовали су је наши људи било које вјероисповијести и било којег подаништва да су били. Тако су је идентификовали  и Турци и страни путописци. Након великих сеоба народа, почињу се јављати и другачији називи за штокавицу, па тако се она називала језиком хрватским, босанским, влашким, рашким, ускочким, илирским, црногорским, славонским, словенским, словинским, морлачким, итд.

Аутор текста: Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ

Који језик све позитивне појмове изводи од имена Бога сунца – Ра?

Сви појмови са негативном конотацијом и значењем, ни у ком случају не садрже име бога – Ра?!
«У почетку беше Реч; и Реч беше у присутности Бога, и Реч беше Бог».
Мапа сазвежђа

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Науци о језику – лингвистици, овакво истраживање послужило би да се чврсто утемељи, уз помоћ математичког поступка. Основ и доказ генералне хипотезе о томе да се рашански говор изграђује именом бога Ра – користи се и доказује математичком теоријом о скуповима и самим скупом појмова изграђених са речцом ра!

До појмова из рацког и рашанског говора грађених са именом бога Сунца Ра, долазимо постављањем једноставних питања: 1. Ко, 2. Шта, 3. Кад, 4. Како и 5. Зашто? Тачни одговори на постављено питање, својом бројношћу у отвореном скупу, омогућују потпуни језички исказ о свету, људском друштву, језичкој комуникацији, па и о симболима који представљају бога сунца Ра.

Почетни круг и тачка симбол је бога Ра, у сликовном египатском писму, дешифрованом од француског лингвисте и археолога Шамполиона 1822.године. [2] Идентично знамење налази се на саркофагу из Сидона, V век п.н.е., у Археолошком музеју у Цариграду. Круг – Сунце, као симбол бога Ра, опстојава и у грбу Јерменске патријаршије. Овај симбол, пуне две хиљаде година, чува најстарија хришћанска црква.

Исти знак, „необјашњиво“, налази се и на надгробној плочи, из половине XVIII века, пуковника [3] рацке милиције Адама Монастерлије, погинулог на Иришком шанцу 1716. године, у рату са Турцима. Надгробнник је постављен, на јужној страни цркве манастира Ново Хопово, Србија.

ДЕКОДИРАЊЕ

Стога тврдимо да веома препознатљив круг са тачком – бога Ра, и симболична порука о путу душе, која је узнесена код прапра-оца – бога Сунца, са саркофага из Сидона и са надгробника пуковника Монастерлија, опстојавају хиљадама година.

Отворени скуп појмова формираних у миленијумском току, од имена бога Сунца Ра, у модерном руском, српском, односно историјском рашанском говору – декодираћемо простим нумеричким набрајањем, које започиње од броја један – АЗ! Поуком „Ја сам Бог твој“:

  1. Како се звао у староегипатској митологији, до пете династије, бог Сунца? Одговор гласи: Ра.
  2. Кад зађе сунце, која појава наступи у природи? Падне мрак.
  3. Пре него што се роди Сунце, његовом рађању претходи појава?
  4. Именована као: зора.
  5. Како смо лексички формирали појмове мрак и зора?
  6. Одговор гласи – једноставно префиксима и суфиксима, уз ра – ради именовања другачијих појава у природи у односу Сунце.
  7. Небеска механика, филозофа Имануела Канта и научника Милутина Миланковића, учи нас коперниковски, да је Сунце центар света. Ово научно тумачење, је сасвим природно и прирођено. За све који гледају у Сунце. Виде планете као звезде – на пример, Даницу. Отуда, Сунце стављамо, у центар појмовног света. И у сазнајни центар. Људска природа овим опажајима може да овлада, без икаквих помагала. Односно, ово сазнање о видљивом свету, дато нам је као неспорно и нетражено. С тога га некритички, језички, једино и можемо да интерпретирамо: „Јер нико није могао да нас научи да видимо“ – упозорава нас Кант.
  8. Ново питање гласи: у племену које слави бога Сунца Ра, како на свет долази нов саплеменик? Одговор је – рађа се.
  9. Ко је новом саплеменику најрођенији? Брат.
  10. И сестра.
  11. Ако племе слави бога Сунца Ра, како ствара нове производе?
  12. Нова добра „у славу истоименог бога“?
  13. Радом.
  14. Грађењем.
  15. И орањем…
  16. Ако друга племена војнички нападну народ који слави бога Ра – ко га брани?
  17. Одговор: ратници!
  18. Где они одлазе? У рат.
  19. Какав је њихов бојни поклич? Ура, ура…!
  20. А кад погине јунак, где му иде душа? У рај.
  21. После рата, враћају се – где?
  22. У родни крај.
  23. Ако су победници, праве прославу свом богу – Ра!
  24. Параду!
  25. Како се зове земља тог народа? Раша.
  26. Рашка.
  27. Расија.
  28. Рацка земља.
  29. И Сорабска.
  30. Врховни бог једне од пелашких земаља, зове се Душара.
  31. Где живе људи у тој земљи? У граду.
  32. Како се њен главни град зове? Петра.
  33. Рас.
  34. И савремени Београд…
  35. А ко су Расцијани?
  36. Рашани?
  37. Рашн– у савременом енглеском и немачком језику?
  38. Раци– у мађарском и немачком?
  39. Сораби – тим именом названи у делу: „De administrando imperio“ („О управљању царством“) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959)?
  40. Арамеји, ендемични народ.
  41. Галатске висоравни,Сирије и Либана, и библијски појам. Зар то нису они Пелаши о којима пише Херодот и који славе бога Сунца – Ра?
  42. На њиховом језику, у Птоломејевом Египту, пре рођења Исуса Христа, Септуагинта је, први пут, записала књиге назване Тора.
  43. Наук прехришћанске Торе – учи о једном богу. Међутим, име му је табуирано и Тора еуфемистички говори о њему.
  44. Јеванђелист Јован, у I веку од Христа, не живи у сувереном Израиљу, већ у Римском царству.
  45. Али првом реченицом свога Јеванђеља: „У почетку беше Реч…“ Јован показује да је правило Торе испоштовано, јер се име Бога не пише.
  46. Наиме име бога се подразумевало.
  47. И није се изговарало. Нити писало.
  48. Тек у дијалозима апостола и Исуса Христа – који су прецизно наведени у Јеванђељима, ови му се обраћају са Рави.
  49. А, када је спаљена Индира Ганди, на крају ХХ века, пред очима целог света, спроведен је ритуал кога хришћанство не познаје и не признаје.
  50. Спроведен је прастари ритуал, на начин како је то у паганству међу Вендима– како их Немци и данас зову – одувек рађено. Венди су се спаљивали, све док су пагани били. Затим су просипали урне, у обреду посвећеном паганској богињи смрти. Како се она звала?
  51. Мора.
  52. Мара. Или Морена. Њено име је сачувано и у савременим језицима. У преживелим паганским култовима.
  53. Наиме: „мора нас још увек ноћу дави, па се будимо у зноју, усплахирени, узнемирени,растројени…“
  54. Иницијацијска ватра је забележена, као вишемиленијски медиј и ритуал владарске, кнежевске, паганске иницијације.
  55. Али не само када је спаљена Индира Ганди, већ много раније. Односно, ритуал спаљивања је доказан археолошком методом, у Винчи, 5500-3500 пре нове ере.
  56. Али мртви су спаљивани на исти начин, у истом правцу – окренути истоку, и у античкој Ромулијани, где су спаљени римски цар Галерије (Гај Галерије Валерије Максимијан, око 250-311, цезар од 293, август од 305) и његова мајка Ромула – по којој је цар назвао палату.
  57. Коначан доказ, за модерну светску јавност, о иницијацијском спаљивању кога спроводи Мора – учињен је спаљивањем Раџива Гандија, 1991. године.
  58. Због тога је оправдана тврдња, да је и данас, ватра пут до – Ра.
  59. О паганском ритуалу Море и о иницијацијском спаљивању мртвих на Понту, крајем првог миленијума од Христа – постоје прецизни историјски извештаји.
  60. О томе сведоче арапски посланици Ал Бекри и Масуди.[4]
  61. Како се зову воде, на којима је Мора, са својим кћерима, помоћницама, спроводила обред спаљивања и ритуал смрти? Морава – у Србији и Чешкој.
  62. Нера.
  63. И Караш – у Банату.
  64. Морача.
  65. И Тара– у Црној Гори.
  66. Усора– Босни и Херцеговини.
  67. Мура– у Словенији.
  68. Драва.
  69. И њена притока Карашица – у Хрватској.
  70. Одра– у Пољској.
  71. Рајна – код Венда, у Немачкој.
  72. У делу „Историја“, Херодот из Халикарнаса (484-425. пре Христа), те рашанске воде, које познају култ Море, назива Дњепра.
  73. А највећа река у народу који слави једнога бога именом Ра, код Птоломеја је само Ра.[5] Савремена Волга, волан – слободан.
  74. Веома стар, староседелачки народ рашанског корена – „наши“ Власи, највећу реку средње Европе и Балкана зову Дунара. Због чега – питајте Влахе?
  75. Исту ту воду, Латини, су називали – Искра.
  76. Ово име, и пагански ритуал спаљивања мртвих хероја на води, задржало се све до записа званичног историка Римског царства, Амијана Марцелина у IV веку нове ере.[6] Он је описао ратове, који су одвајали антички свет, од слободне цивилизације Сарамата – Рашана и Раца у Бачкој и Банату.
  77. Сведочећи о поразима Рима, на обалама Искра.
  78. Ипак, због чега су Сарамати из Бачке,у IV веку, Риму морали давати одред од 8000 коњаника?
  79. Све до нових ослободилачких ратова, крајем IV века.
  80. Тада је та обавеза смањења на одред од 3000 коњаника, племића, господара.
  81. Бачвани и Банаћани су, у истом веку, поново освојили исконско право на слободу риболова, трговине и пловидбе по Дунара.
  82. Све до ушћа Дунара у Црно море и територије братског племена Алана.
  83. Највећа река у дунавском сливу, код Амијана Марцелина, записана је као PatisusРатиса. У савременом српском језику – Тиса.
  84. Народ култа бога Сунца Ра, са ритуалом спаљивања мртвих, који спроводи првосвештеница, еманација богиње смрти Морене, Мора – њезин ритуал памти до савременог пуног значења, појма о спаљеном претку. Називао га је прапра отац.
  85. Спаљени и иницирани предак.
  86. Пре него што је постао божанство, претворио се у прах и пепео.
  87. Најзначајније неолитско археолошко откриће, ХХ века, у Европи, је откриће Винче и њене културе. Ова је култура стара, колико и сам стари календар. По њему свет је настао 5508. године, пре Христа.
  88. Прослављен открићем Винче, у првој половини ХХ века, професор доктор Милоје М. Васић, објавио је да је културни слој Винче, дебео, у наслагама осам метара у висину. И да нема гарежи од спаљивања.
  89. И утврдио је да ова цивилизација Раца у Панонској низији и на Морави, хиљадама година, није ратовала.
  90. А винчанске куће, по архитектури и урбанистичком распореду, врло су сличне много млађем Новгороду. Овај град је основао Рурик у IX веку, на далеком северу.
  91. Новгорад је постао саставни део Московске Русије 1478. године, под великим кнезом Иваном III Васиљевичем из династије Рјуриковича.
  92. Расија постаје царство под царем Иваном IV Васиљевичем (Иван Грозни), владао од 1533. до 1584. године. Он се за цара свих Руса, прогласио 1547. године.
  93. Династија Раманов (Руси «о» уколико је неакцентовано читају као «а», Зато су на руском Романови Раманови) завладаће Расијом 1613. године и владати до Октобарске револуције 1917. године. Први цар нове династије Раманов, био је Михаил I Фјодорович.[7]
  94. Но вратимо се научном чланку „Кроз културни слој Винче I и II“. Проф. др Милоје Васић, наводи: „Загробни живот покојника условљен је, по ондашњем веровању, приношењем жртава и либација. – У микенском добу, око 1250 г. пре Хр., жртве и либације стављане су у удубљења („cupule“) на каменим надгробним плочама. – У винчином хероону (напред, стр. 13), жртве су принете у облику земљаних хлебова – колача, поред којих се налазило и посуђе за пиће и за јело. У то посуђе је, вероватно, првобитно, а и доцније, повремено сипано пиће (кратер и скифоси) и стављано јело у зделу. – У другом случају, на дубини 2,98 (односно дубини 3,48) м., покојнику је дата у једној здели пшеница (напред, стр. 9) и један лебес поред осталог потребног му посуђа.“[8]
  95. Класични назив за жито, а посебно оно које је ритуално приношено мртвима, је раж.
  96. Професор Милоје Васић, између осталог, наводи: „За сада не можемо ни приближно тачно одредити дужину временског интервала, у којем је винчин херон постојао и у њему вршен култ, али је извесно, да он није био једини примерак своје врсте у Винчи.
  97. Доцнијем добу – на дубини 2,30 (односно 4,10) м. – припадао би хероон из Винче, од кога су очувани зидови од плетера и земље. На томе нивоу нађене су многобројне вазе, које су, вероватно, припадале појединим гробовима спаљених покојника…
  98. Не сме се, међутим, заборавити, да су амфоре с поклопцем у облику шлема биле, у самој ствари, урне. Такве урне и њихови фрагменти нађени су у Винчи и у најдубљем делу културног слоја, па се мора закључити, да је и на почетку насеља у Винчи истовремено постојало погребавање и спаљивање покојника. Доцније је спаљивање искључиво у обичају…
  99. Овај примерак из Винче пружио је кључ за објашњење и осталих врста столова у овом насељу, у којем су се гробови налазили поред и испод кућа за становање и у њима, као и у нарочитим хероонима.“[9]
  100. Спаљени предак, лексички је именован као прадеда…
  101. Велики број амулета од глине у пропорцијама православног крста, са птицоликим изгледом на лицу, кљунастим носем без уста: „мртва уста не говоре“ – зашто их представљати – пронађени су у винчанским кућама а да им до данас није објашњена функција.
  102. Најзначајнији симбол човечанства – крст и Христово распеће на њему, нова је објава.

Распећем и васкрсењем потврђена је вера.

ЈЕЗИК – НАЈМАЊЕ КВАРЉИВА РОБА

Баш као што конзервативан приступ лингвистици учи – језик је најмање кварљива роба. Ову истину, посебно доказује и наш математички поступак набрајања, у отвореном скупу бога сунца Ра.

Језик се развија и гради нове појмове, изразе и значења, али и чува све изграђене речи, језички запамћене, некварљиве, независно од историјског момента када се одређен појам формирао. И готово смо убеђени, да се не разликује Кантова теорија о поимању света, од поступка науковања које свако дете, учећи матерински говор, постиже. Свакодневни говор појединца, на идентичан начин, освежава и континуирано памти, свесно или несвесно, значења свих прекобројних појмова једног језика. Или, код посебно талентованих, образованих, полиглота – поступак се мултиплицира. А скуп појмова изграђених употребом речце ра – у идентичној сразмери, се умножава.

И, коначно, о одговору на питање у наслову чланка.Треба ли да кажемо да је то руски и српски језик или је сувишно?

Литература

[1] Студијска Библија, превод др Лујо Бакотић, друго исправљено и допуњено издање, „дијам-М-прес“, Ветерник 2005, Нови завет, Јеванђеље по Јовану, Реч, 1, стр. 136.

[2] Жан-Франсоа Шамполион (фр.Jean-François Champollion; Фижак, 23.децембар1790Париз, 4. март1832) је био француски научник, филолог и оријенталиста, сматра се оцем модерне египтологије. Дешифровао систем египатског писма – хијероглифа и симбол бога сунца Ра – круг и тачку.   (О богу сунца Ра: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0, 26.02.2013).

[3] Допис Аустријског државног архива (ÖStA) , Ратног архива (KA) у Бечу, упућен Историјском архиву града Новог Сада, 21. фебруара 2013. године.

[4] Др Ђорђе Јанковић, „Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа“, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.

[5] Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији“, Београд у државној штампарији, 1872, репринт, Етхос, Београд 2004, 108.

[6] Амијан Марцелин (лат.Ammianus Marcellinus, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар.

[8] Др Милоје М. Васић, „Кроз културни слој Винче I и II“, Српска академија наука, „Споменик“, С, Нова серија, 2, Београд 1950, стр. 15-16.

[9] Исто, 14 и 16.

аутор др Милан Парошки

Извор: ЦАРСА