НАТПИСИ И ЗАПИСИ

ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Лингвистичка карта свијета из 1741. са ријечима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима

Synopsis Universae Philologiae је први рад из компаративне лингвистике Готфридa Хенселa (Godofredus Henselius, 1687-1767), њемачког лингвисте који је радио као ректор у Хиршбергу (Јелења Гора) у Доњој Шлеској или Шлезији. Пуни наслов овог обимног дјела на латинском језику гласи: Synopsis universae philologiae: in qua: miranda unitas et harmonia linguarum totius orbis terrarum occulta, e literarum, syllabarum, vocumque natura & recessibus eruitur. Cum Grammatica, LL. Orient. Harmonica, Synoptice tractata; nec non descriptione Orbis Terr. quoad Linguarum situm & propagationem, mappisque geographico-polyglottis. Дјело је објављено 1741. године у Нирнбергу. Друго издање појавило се 1754. године.

У књизи су представљени сви језици свијета познати у то вријеме заједно са различитим системима писања/писмима. У складу са тим временом и раширеним митом о Кули вавилонској, Хенсел је покушао да изведе поријекло свих језика из једне заједничке основе, из Адамовог језика, слиједећи филозофски есеј Пјера Беснјера (из 1675. године) о поновном повезивању језика (Pierre Besnier, La reunion des langues, ou L’art de les apprendre toutes par une seule 1674 / A philosophicall essay for the reunion of the languages, or, the art of knowing all by the mastery of one, 1675)

Адамов, Енохов и Нојев алфабет, Synopsis Universae Philologiae

Ова књига садржи најстарији лингвистички атлас четири континента, односно четири лингвогеографске карте “mappae geographico-polyglottae’’ у ком се налазе прве ријечи молитве ‘’Оче наш’’ на разним језицима и писмима у складу са географском распрострањеношћу језика. Наиме, гдје год је то могао, Хенсел је превео првих неколико ријечи “Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје“ на локалне језике.

Четири лингвистичке карте “mappae geographico-polyglottae“ са првим ријечима молитве Оче наш на разним језицима и писмима

Тo су:

Европа: ‘’Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, scribendique modis, omnium gentium’’

Азија: “Asia Polyglotta, Linguarum Genealogiam cum Literis, scribundique Modis exhibens“

Африка: ‘’ Africa Polyglotta Scribendi Modos Gentium exhibens‘’

и Америка: ‘’ America cum Supplementis Polyglottis‘’.

Sclavonico-cyrillica, Glagolitico Illyrica

Са обје стране и при дну ових мапа су дате алфабетске таблице за најпознатије писане језике. Слика горе приказује двије табеле са нашег говорног подручја.

На другим мјестима, као на карти Америке, приказани су неки од праваца миграција народа: нпр. о Бразилу је написано да су први људи тамо дошли из Африке. На карти Африке у доњем десном углу, наводи се да боје на карти означавају подручја која су населили потомци три Нојева сина: Јафетови ( «rubicundi» – ружичаста), Семови ( «oriundos» – жуто-наранџаста), Хамови ( «virides» – маслинасто зелена). Наиме, од Јафета, Сема и Хама воде поријекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије и Америке), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бијела раса (народи Европе).

ЛИНГВИСТИЧКА КАРТА ЕВРОПЕ

Карта која приказује Европу има латински назив “Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, Scribendique modis, Omnium Gentium“, у преводу на српски: „Вишејезична Европа, која приказује генеалогију језика, заједно са алфабетима и начинима писања свих народа.“

Лингвистичка карта Европе објављена у дјелу Готфрида Хенсела “Synopsis Universae Philologiae“ из 1741. године

Било би занимљиво чути изворне говорникe и колико њихова варијанта молитве “Оче наш“ данас одступа од ових приказаних средином 18. вијека.

Детаљ лингвистичке карте Европе Готфрида Хенсела

Оно што је, такође, занимљиво, јесте да су ове карте међу првим тематским картама, ако не и прве, у којој се боје користе за разликовање различитих области.

Сања Бајић

БАШТИНА / ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Вараждински апостол

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину. То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

Приредила: Сања Бајић

ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Најстарији ћирилични споменици из Поваља на Брачу: Поваљски праг из 1184. и листина из 1250.

Два за српску науку и јавност веома важна ћирилична писана споменика, које хрватска филолошка наука присваја и означава за најстарије сачуване натписе хрватског језика и то, како мегаломански тврде, писана “хрватском ћирилицом“, јесу Поваљски праг из 1184. и Поваљска листина из 1250. године са острва Брача.

Поваљска листина и праг са Брача

Брач је припадао неретљанској области која је, прије династије Немањића, уједињена са Србијом и остала је бар до Стефана Дечанског под директним Немањиним потомцима. Оно што српска филологија не узима у обзир када се говори о најстаријим српским ћириличним натписима јесу управо ова два ћирилична писана трага са овог подручја, која никако не би смјело да буду искључена из српске писане културне баштине, без обзира гдје се она тренутно налазила, поготово због тежњи за непрестаним фалсификовањем историје и отимања језика од стране српских сусједа.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Povaljska_listina.JPG

Поваљска листина; фото: Википедија

Поваљски праг

Поваљски праг, око 1184. године, који се чува у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту

Најстарији писани споменик српско-старословенског језика на ћирилици јесте натпис на надвратнику (прагу) цркве Св. Јована Крститеља у Повљима на Брачу, исклесан око 1184. године. У симетрично исписаном натпису, кога у средини дијели крст, пише како је мајстор Радоња на старохришћанској крстионици, која је требала послужити као манастирска црква, направио врата те како је кнез Бречко подарио манастиру неке земљишне посједе на острву. Ти подаци се наводе и у Поваљској листини. Старјешина манастира Ратко наложио је око 1184. године, приликом рестаурације манастира, да се пробију врата усред западног зида цркве-крстионице. Тај посао обавио је мајстор Радоња и о том послу и обнови манастира урезао је на горњем прагу нових врата сљедећи ћирилични натпис: “Ја, мајстор Радоња, сазидао сам ова врата ради Господина Бога, и да имам дијела у овој цркви.’’

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A0%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%8C%D0%BE_2.jpg

Фрањо Рачки (И. И. Хелмицки 1894.); фото: Википедија

Поваљска листина

Осим Поваљског прага, ћирилични културни споменик од прворазредног значаја је и Поваљска листина датирана на 1. 12. 1250, а коју је потписао писар Јован. У Хрватској енциклопедији наводи се да је то “jedan od najstarijih tekstova pisanih hrvatskim jezikom; prijepis na pergamentu posjedovne isprave iz kartulara benediktinskoga samostana sv. Ivana Krstitelja u Povljima na otoku Braču, koju je 1. prosinca 1250. hrvatskom ćirilicom sastavio i ovjerio Ivan, kanonik splitske prvostolne crkve i hvarski notar, na traženje povaljskog opata Ivana, a po nalogu hvarskoga biskupa Nikole…“

Повaљску листину је први објавио Фрањо Рачки 1881. године у Старинама ЈАЗУ (Starine 13, JAZU, Zagreb, 197–210) у раду под насловом Најстарија хрватска ћирилицом писана листина. Фрању Рачког, иначе, Хрвати сматрају “оцем хрватске модерне критичке хисториографије“. Зашто ово наводимо? Зато што је тај исти утемељивач “хрватске модерне критичке хисториографије“ и један од фалсификатора те исте науке, у битном дијелу у утврђивању поријекла Хрвата, фалсификовао “Франачку хронику“.

Поваљска листина

Оно што највише “боде у очи“ у процесу фалсификовања историје језичке науке јесте посебно чињеница да, поред тога што је цијели српски језички корпус преузет на крајње перфидан и подмукао начин и именован као хрватски језик, српска јавност, а првенствено српски лингвисти остају поприлично пасивни у одбрани српског језичког наслијеђа. Данас је тешко исправити “криве Дрине“ и вијековне тежње других у присвајању српске традиције и баштине, али не смијемо се оглушити на право да чувамо своје културне споменике макар на тај начин да их се сами не одричемо.

Сања Бајић

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Остоја Рајаковић – угледни српски властелин охридске области

Име властелина Остоје Рајаковића остало је забележено само на једном натпису. И поред тога, садржај његовог надгробног натписа и ликовна представа која се налази уз натпис откривају, или бар наговештају више података о овом властелину него што би се само на основу једног историјског остатка могло очекивати.

Црква Богородице Первилепте у Охриду, у којој је сахрањен Остоја Рајаковић; фото: Википедија

Надгробни натпис Остоје Рајаковића налази се уз надгробну фреску у аркосолију нартекса цркве Богородице Перивлепте у Охриду (данас Св. Климент). Он гласи: „Престави се раб божии Остоја Рајаковић, погуслом Угарчик и суродник кралиа Марка, зет жупана Ропе, лето 1379, месеца октомвриа и…“ Још је Константин Јиречек, на основу овог натписа, Остоју Рајаковића повезао са Угарчићима, породицом из Невесиња и Љубомира. Према сачуваним подацима у дубровачким документима Угарчићи се спомињу као власи у Љубомиру.

Остоја Рајаковић је вероватно у ове крајеве дошао још у доба Царства. Претпоставља се да је био један од припадника хумско-требињске властеле која је добијала поседе у новоосвојеним деловима Македоније у време Душановог ратовања. Не може се утврдити где се налазио Остојин баштински посед, али орођавање са породицом Андрије Гропе, као и место где је сахрањен, упућују на то да је био лоциран у близини Охрида. Веома садржајан натпис повезује овог мистериозног властелина са владарском кућом Мрњавчевића и кућом жупана Андрије Гропе. О врсти сродства са краљем Марком не може се рећи ништа подробније, док натпис експлицитно каже да је био зет жупана Гропе.

Поред овог постојало је и друго тумачење натписа, по коме је за део натписа „погуслом Угарчик“ изведена једна веома духовита, али исконструисана и натегнута хипотеза. Фридрих Реп који је писао о надгробном натпису, извео је закључак да је с обзиром да у натпису уместо Гропа пише Ропа, на исти начин изостављено и једно слово Б испред Угарчић. Уметнувши то слово настало би бугарчић, што би по Репу, Остоју Рајаковића сврстало у интерпретатора бугарштица песама. Израз „погуслом“ Реп је директно довео у везу са гуслама као народним инструментом, чиме би Остоја Рајаковић при том био и гуслар. Даље, у својој расправи, Фридрих Реп даје своје коначно тумачење натписа при чему је Остоја Рајаковић „ein Sanger von Helden lieden zur Gusle“. O произвољности и домишљатости без основе у тумачењу овог натписа беспредметно је даље расправљати.

Остоја Рајаковић пред ликом Бодородице Перивлепте, црква Св. Климента у Охриду; фото: Википедија

Анализи фреске самог Остоје Рајаковића, историчари уметности посветили су у својим истраживањима охридског сликарства доста места. Фреска представља Остоју Рајаковића у молитиви пред ликом Богородице Перивлепте. Упада у очи веома реалистично приказана младолика фигура властелина са израженим индивидуалним карактеристикама портрета, као и начин сликања који је идентичан са сликарском обрадом живе властеле.

Посебна пажња у осликавању портрета поклоњена је ношњи Остоје Рајаковића. На њој су веома заступљени утицаји западњачког начина одевања, иако је властелинска одора у основи скројена по византијском узору. Западни утицаји у ношњи овог властелина могу се тумачити његовим захумским пореклом. Родбинска повезаност са краљем Марком и жупаном Андријом Гропом, после Вукашинове смрти господарем Охрида, издижу Остоју Рајаковића међу најугледније властелине охридске области. С обзиром на Гропино ктиторство храма Богородице Перивлепте у којој је насликана фреска Остоје Рајаковића, може се претпоставити да је он био подложен новом господару Охрида, а родбинском везом чвршће повезан са њим. По гусларским песмама, Остоја је још називан и Грчкић.

Ево шта је о лику Остоје Рајковића забиљежио Станислав Краков у свом пропутовању кроз Стару Србију, о чему је оставио запис у својој књизи “Кроз јужну Србију“, објављеној у Београду 1926. године:

Властелин Остоја Рајаковић

“Један од најлепших и најјаснијих споменика наше прошлости у Охриду, лик српског властелина Остоје Рајаковића, рођака Краљевића Марка, сачуван је у цркви Св. Климента. У нартексу цркве лево у једној ниши стоји још од 14. века на зиду фреска Богородице са малим Христом. Крај Богородице је и лик великаша Рајаковића. Властелин има дуге косе, руке удивљено подигнуте и његова раскошна одежда извежена је белим орловима. Изнад фреске пише: ‘Престави се раб божји Остоја Рајаковић сурдоник Краља Марка, зет жупана Гропе лета 1379. октомбрија 10. Вас же мољу братија моја љубимаја на престоле молите се за ме ко Господу’. Било је у овој цркви још наших споменика, али су их Бугари однели или уништили. Лик властелина Остоје, стоји скривен у тамноме углу, натпис је почађао од многих воштаница, те су га Бугари сматрали за безопасног, ако су га уопште и приметили.“

Литература:

Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века, Београд 2000.
Станислав Краков, Кроз јужну Србију, Београд, 1926.

ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Јеванђеље на језику анђела (Евангелие на языке ангелов)

Москва – 1717. године руски цар Петар Први путовао је у Француску. Обилазећи ту земљу господар Русије одлучио је да обиђе и стари град Ремс – традиционално место крунисања француских монарха.

Јеванђеље на језику анђела

Када је дошао у катедралу у Ремсу, као знак нарочитог поштовања према високом госту, католички свештеници, показали су му главну реликвију храма – древну свету књигу, исписану тајанственим, непознатим знаковима. Узевши у руке стари манускрипт, Петар I је, на ужас присутних свештеника почео да га чита, слободно и наглас.

Испоставило се да је та књига Јеванђеље. Једна његова половина била је написана црквено-словенским језиком на ћирилици, а друга глагољицом. Како се касније показало, ова реликвија доспела је у Француску средином XI. века заједно с Аном Јарославовном, ћерком кијевског књаза Јарослава Мудрог. Ана се била удала за француског краља Хенрија Првог али је код свог крунисања настојала на томе да заклетву положи на Јеванђељу које је довезла из Русије.

Иако су током векова после тога практично сви краљеви Француске заклетву полагали на руском Јеванђељу, повест о томе како се света књига појавила у Француској била је у време посете Петра Првог крунској катедрали већ сасвим заборављена.

Нико више није знао ни на ком је језику та књига написана. Французи, који су веровали да је текст тог Јеванђеља тајанствен и да је био написан на језику анђела, били су поражени кад се показало да гост, који је дошао из, по њиховом мишљењу, варварске земље, потпуно разуме тај „рајски језик“.

Јеванђеље Ане Јарославовне до данас се чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске.

Вероватно је краљица Јелена још у 13. веку поклонила овај рукопис опточен златом и драгим камењем француском двору, са кога је и сама потекла.

У свим европским земљама беше обичај да краљ приликом крунисања руку положи на Свето писмо. У земљама католичке вере, Свето писмо је на латинском исписано, али француски краљеви, од Анрија Трећег до Луја Четрнаестог, полагали су заклетву ослоњени на ћирилична слова „Текста светог“.

Не познајући ћирилицу ни глагољицу , француски хроничари и чувари јеванђелистара, мислили су да се ради о два непозната језика (Une notice dans les Archives de l’Archevêché de Reims précise : « Item, un livre dans lequel sont écrits des Évangiles en langue grecque et syriaque (en marge du texte : selon d’autres en sclavonique). Хроничари Ремске катедрале су записали и да је свету књигу донео у њихов архив лоренски кардинал 1554.године.

Данас драгог камења нема…

: јЈеванђеље Ане Јарославовне

: јЈеванђеље Ане Јарославовне

: јЈеванђеље Ане Јарославовне

Евангелие на языке ангелов

В 1717 году царь Пётр I прибыл во Францию. Разъезжая по этой стране, русский государь решил посетить и старинный город Реймс – традиционное место коронации французских монархов. Пётр зашёл в кафедральный собор Реймса, где католические священники, проявляя особое уважение к высокому гостю, показали ему главную реликвию храма – древнюю священную книгу, написанную таинственными, непонятными знаками. Пётр I взял в руки старинный фолиант и, к священному ужасу присутствующих клириков, начал свободно читать его вслух.

Книга оказалась Евангелием, одна половина которой была написана церковно-славянским языком на кириллице, другая – на глаголице. Как выяснилось позже, эта реликвия попала во Францию в середине XI века вместе с Анной Ярославовной, дочерью киевского князя Ярослава Мудрого. Анна вышла замуж за французского короля Генриха I, но во время коронации настояла на том, чтобы присягнуть на Евангелии, привезённым из Руси.

В течении последующих веков практически все короли Франции при коронации клялись на русском Евангелии, но ко времени визита Петра I история появления священной книги во Франции была уже полностью забыта. Никто больше не мог разобрать, на каком языке она написана. Французы считали этот текст Евангелия таинственным, написанным на языке ангелов, поэтому были поражены, когда оказалось, что гость из варварской, по их представлениям, страны свободно понимает «райские слова». Евангелие Анны Ярославовны до сих пор хранится в соборе Реймса и считается национальной святыней Франции.

Владимир Дервенев

извори: Cont.vs, Weebly.com

превод: Васељенска

ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Стефан Немања – фреска у манастиру Љевишка

⊕

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“

Миле Медић – Завештање језика

⊕

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички

РЕЧИ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“

Свети Сава, Житије Светог Симеона

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света

Почетие свиета је текст којим се ,,нео-богомили,, неправедно служе у сврху доказивања некакве “богомилске“ средњовјековне историје Босне и Херцеговине. Текст је народно препричана и написана прича из Књиге Постања Старог завјета, о стварању свијета.

Поистовјећивање цркве босанске и богумила је велика грешка, што чине многи заговорници нове босанске “Х“историје и “повјести“. Па тако многа штампана и рукописана Богослужбена дјела српске православне цркве у тадашњој Босни својатају и приказају их као дјела цркве босанске као нпр. Чајничко, Дивошево, Никољско јеванђеље. Гле чуда, па сва ова јеванђеља се чувају вијековима у српским православним манастирима. Али ту списку није крај чак су дошли и до Мирослављевог јеванђеља што уопште не треба коментарисати.

Да се ми вратимо “Почетку свијета“. Текст је народно препричана и написана прича из Књиге Постања Старог завјета, о стварању свијета. То је један текст, који са налази између много псалама, молитви, као што су Оче наш и Символ вјере.

Писан је ћирилицом у 17. вијеку, а данас се налази у Народној библиотеци у Пловдиву – Бугарска.

Па који би богомил или јеретик или католик исповиједао православни, истински Символ вјере. Да би ставили тачку на манипулације, препуштамо Вам да сами закључите о чему је ријеч:

+ NА СВОH ЗbМЛH NА ПЛЕМЕNHТОH +

Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света

: Почетие свиета

Извор: Мраморје

ИСТОРИЈА / НАТПИСИ И ЗАПИСИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Чешка „Далимилова хроника“ из XIV века тврди: Не постоје Словени, него Срби

Пре него што почнете да бацате камење, ова теза није „наша“ идеја, она долази из чувеног средњевековног текста – „Далимилова хроника“. Ипак, велике су шансе да никада нисте чули за ово, а ето и разлога да га баш због тога објавимо.

Далимилова хроника (фото: Википедија/Michal Maňas)

Дакле, шта је то Далимилова хроника? То је веома важан документ за Чехе, јер је то први познати писани текст на чешком језику, негде у првој четвртини XIV века. Текст је такође преведен на немачки и има много ре-издања у овом делу свету због велике популарности.

Укратко, овај текст нам даје хронолошку историју Словена, почевши од најстаријих времена и завршавајући са важним догађајима XIV века. Аутор повезује порекло Словена још са градњом Вавилона. Али, да буде шокантније, не користи реч „Словени“ уопште, већ уместо тога реч Срби!

У VI веку Прокопије први пут помиње Словене у Византији (Источном Римском Царству) и наводи их као Склабои (Σκλάβοι). Прво помињање старословенског је из IX века и чита се Словене (Slověne). Па зашто Срби, а не Словени? То је мистерија, али овај текст тврди да су се Срби након што их је Бог казнио преселили из Вавилона у област Медитерана.

Аутор нажалост не може да нам обезбеди изворе за своје тврдње, али претпоставља се да су неке од његових идеја базиране на старим хроникама написаним на латинском језику, које нису сачуване данас, као и неке усмене традиције словенских племена.

“Mezi jinými Srbové,
тu kdežto bydlí Rekové,
podle more se usadili,
až do Ríma se rozminožili.”

Одломак је из Поглавља 1, редови 29-32, а значе:

„Међу осталим Србима,
где бораве Грци,
близу мора су се населили
и до Рима су се проширили.“

Одмах после ових редова порекло словенских племена објашњава на следећи начин:

„V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jmě bieše Čech“

Односно, у питању је Поглавље 2, редови 1-4, који кажу:

„У српском језику постоји земља,
која се зове Хрватска,
у тој земљи беше Пољак
који се звао Чех.“

Дакле, ово постаје све више и више загонетка као што видимо. Да ли је то аутор покушао да направи хронологију словенских племена овде? Он је написао да је Чешка била пољски човек који је дошао из Хрватске која је била српска земља? Ни сами не знамо шта је мислио под тим.

Истине ради, била је друга бела Хрватска и друга Бела Србија у главној области Бојемије, која је данас Пољска, дакле, да ли говори о Балкану или о овој другој области?

Мишљења о овоме се разликују. Неки кажу да говори о балканским земљама, а за то постоје два разлога:

1. Овај део текста долази одмах након пасуса где повезује Србе са Медитераном.

2. У наставку текста наводи да је Чех требало да напусти Хрватску након што је убио човека, па се настанио у овој земљи. Да је Чех заиста желео да побегне, вероватно не би имало смисла да се само преселио у друго село.

Да ли постоје и други извори који повезују порекло Словена са Балканом? Да! Вероватно најпознатији од свих словенских средњевековних текстова, „Несторов летопис“ који је написан у првом кварталу XII века, 200 година пре Далимилове хронике. Нестор наводи да је порекло свих Словена са Балкана, одакле их је избацила римска војска. Ево шта каже:

„Кроз дуги период Словени су се насељавали поред Дунава, где данас леже мађарске и бугарске земље… Они који су населили поред реке Мораве назвали су се Моравцима, а остали Чесима. Међу њима су били и Бели Хрвати, Срби и Карантанци. Када су Власи (*Романи) напали Дунавске Словене, населили се међу њима и чинили насиље, преселили су се поред Вистуле и тамо се назвали Љасима. Од ових Љаха, неки су се назвали Пољацима, неки Љутићима, неки Мазовјанима, а неки Поморанима. Одређени Словени су се населили на Дњепар где су се звали Пољанима. Такође су се звали Древљанима јер су живели у шуми. Неки између Припета и Двине звали су се Дреговићима. Остала племена поред Двине су се звала Полотима, јер си живела пород мањег потока Полота, који је утицао у Двину… Словени на Иљменском језеру били су познати по карактеристичним именима. Изградили су град који су назвали Новгород. Опет, они који су домове подизали уз реку Десну, Сем и Сулу, звали су се Северанима. Тако се словенски народ поделио…”

Врло је занимљиво знати да је у средњем веку ово било широко раширено уверење да су сви Словени пореклом са Балкана и да су Срби били једно од најстаријих племена, наводи на крају аутор.

Цео текст Далимилове хронике на чешком језику:

http://web.archive.org/web/20070804091914/http://people.fsv.cvut.cz/~gagan/jag/litera/dalimil.htm

Извори: Cogniarchae, Правда

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Пронађена етрурска стела са ретким натписом

Током археолошког ископавања храма у мјесту Пођо Кола у Тоскани пронађена је етрурска стела с ријетким натписом на етрурском језику. „Ово је вјероватно вјерски текст и биће значајан по томе што ће нам открити систем вјеровања ове изгубљене културе која је темељ западњачке традиције”, рекао је у саопштењу за јавност археолог Грегори Ворден, члан археолошког пројекта у Мугело долини (Mugello Valley Archaeological Project).

Етрурска стела; Фото: popular-archaeology

Већина досадашњих открића о Етрурцима су већином били предмети везани за култ. „Плоча, која тежи око 226 килограма (500 Ib), висине око четири стопе (1.2 м) и више од двије стопе широка, има најмање 70 читљивих слова и интерпункцијских знакова с новим, досад невиђеним ријечима.

Како преноси EurekAlert! овај натпис, који датира у 6. в. п.н.е, био је секундарно употребљен за градњу темеља монументалног храма прије неких 2 500 година. „Ова камена стела је доказ непрекидног религијског култа с монументалним посветама, а датира се у период између касног архаичног периода, и 520. до 480. године п.н.е. Његова поновна употреба за темеље нешто касније изграђеног светишта указује на тадашње дубоке промјене у граду и његовој друштвеној структури”, објаснио је стручњак за Етрурце, Жан Мекинтош Турфа из Музеја Универзитета у Пенсилванији (University of Pennsylvania Museum).

Овакав етрушчански религијски артефакт спада у скупину ријетких налаза.

Стручњаци предвиђају да ће овакве стеле, придонијети богатству нових информација о изгубљеној култури Етрураца. Етрурска цивилизација је једном владала Римом те веома утицала на Римљане, од религије до управе, од умјетности до архитектуре. Сматрају се једним од најрелигиознијих народа античког свијета. Живот Етрураца је био прожет религијом, а и владајући магистрати су, такође, представљали религијски ауторитет. “Плоча је била узидана у темеље монументалног храма а једног ће дана бити изложена као импонирајући и монументални симбол ауторитета”, рекао је Ворден.

Извор: Arheon.org

Више можете прочитати на: Text in lost language may reveal god or goddess worshipped by Etruscans at ancient temple