СРПСКО ПИТАЊЕ

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна, Застава

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

Извор: Западни Срби

Владика Николај о љубави Србије и Русије

Владика Николај Велимировић веома поштовао руски народ и цара Светог Николаја Другог Романова. У својој беседи, изговореној јула месеца 1932. године у Београду, говори како су нас Руси много толико задужили у Првом светском рату да Србија вековима неће моћи да врати тај дуг према њима, али да ћемо учинити бар нешто за њих ако им будемо савезници у срећи и тузи.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Убрзо после мученичке смрти (1918) руског цара Николаја Другог Романова у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот.

Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је Владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.

„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?

Николај Други Романов

Николај Други Романов

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Украс 1

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године. 

Из писма Цара Николаја краљу Александру

„Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!“

Приредио: Расен

Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији

Широко подручје панонске низије још у XIII веку добило је име Славонија. Германи то подручје називају ”Виндишленд”, а латински извори ”Склавонија”. То плодно пространство између Саве и Драве, река које уједно чине северну и јужну границу Славоније, почели су  масовније насељавати Срби већ после Косовске битке /1389/, а нарочито у XV и XVI веку. О присуству Срба у Славонији од давнина већ смо објавили неколико текстова. Славонија и шире подручје јужне Паноније управо су због српског становниптва које је ту живело често називани Расцијом или Расијом.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.

Доласком Турака и заузимањем Славоније ситуација се из основа мења. Цела Славонија подељена је на два санџака: први Пожешки, а други, најпре, у Чазми, затим Пакрацу и коначно Цернику. Срби су населили западне пределе Пожешке котлине. Тај део западне Славоније на географској карти коју је 1572. године у Амстердаму издао др Волфганг Ланц означен је као Расција /Рашка/, а Турци тај планински део између Пожеге и Пакраца па све до Илове, називају Мала Влашка. Због конфигурације земљишта та географска целина, током XVIII и XIX века, код српског живља назива се Забрђе.

Турска окупација Славоније најтеже је пала Србима. Српски народ у то време био је разапет између Агарјана /назив за Турке у то време/ и Римокатоличке цркве. Ни једни ни други нису били наклоњени Србима већ су настојали да их искористе у своје политичке и ратне циљеве. Велики број православних Срба, вођен хришћанском свешћу, напушта Доњу Славонију и прелази на страну Аустрије. Српски војвода Иван Маргетић са 49 коњаника 1540. године прелази у Горњу Славонију. Већа миграција Срба из Западне Славоније отпочела је око 1587. године под вођством српског кнеза Ивана Пејашиновића који је са Србима од Пакраца и Пожеге населио крајеве око Крижеваца и Копривнице.

На подручју Западне Славоније прва црквена организација у саставу Српске православне цркве је Пожешка митрополија која је основана 1557. године у време обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовићем. Историјска превирања и чести ратови нису дозволили пуну афирмацију ове митрополије чије је седиште било у Манастиру Ораховици. По сачуваним записима у рукописним богослужбеним књигама остала су забележена нека од имена пожешких митророполита. У Пентикостару преписаном 1585. године у манастиру Ораховици помиње се митрополит пожешки Јосиф, у Типику /1590/ и Парененсису Јефрема Сирина /1594/, такође преписан у манастиру Ораховици, забележено је име пожешког митрополита Васијила. Из XVII века сачувана су два помена о пожешким митрополитима: у Поменику манастира Сопоћана забележено је име митрополита пожешког Софронија, а у Рачанском поменику митрополита Григорија.

За име пожешког митрополита Василија везано је насељавање Срба у Горњу Славонију – Вараждински генералат. Митрополит Василије прешао је септембра месеца 1595. године из турског дела Славоније на аустријску страну, у место Крижевце. У извештају надвојводи Фердинанду, као разлог свог преласка владика је навео хришћанску свест и турско насиље. На новом подручју владика Василије је утемељио нову црквену организацију – Марчанску епископију.

У историјском трајању уочљив је континуитет, односно прерастање од Пожешке митрополије, затим Марчанске и Северинско-лепавинске епархије до Пакрачке, односно Славонског владичанства.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

Доласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у ове крајеве национална свест и приврженост прадедовској вери поново се буди. Патријарх Арсеније сматрао је да му је најважније да дође на просторе западне Славоније и Хрватске да, како каже у једном писму упућеном 2. јануара 1693. године загребачком бискупу, ”утврди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда и потчини их законитој духовној власти”. Од надлежних државних власти додељен му је за седиште стари и утврђени град Сирач, недалеко од Пакраца. У Пакрац доводи свог егзарха за епископа и тиме утемељује православност на просторима Западне Славоније, а Пакрачка, односно Славонска епархија, постаје главна кохезиона снага националног и верског јединства. За време епископа Нићифора Стефановића /1721-1743/ у Пакрачкој епархији постоје 44 парохије са 38 парохијских храмова. По попису од 13. јануара 1759. године број је знатно увећан: 77 парохија у 325 насељених места. Цркава је било 64, од чега је 54 било од дрвета а 10 од камена и цигле. Крајем XVIII века у овој епархији је регистровано преко 170 храмова и манастира: Ораховица, Пакра, Лепавина, Света Ана, Дреновац, Дејановац и Бршљанац.

Свеукупно уметничко наслеђе Срба Западне Славоније може се сагледати кроз три основне целине: архитектонска остварења, црквено сликарство и примењена уметност. Цркве и манастири славонског поднебља у свом вишевековном трајању мењале су свој првобитни изглед. Нека сачувана сведочанства казују да су првобитни храмови били у облику једнобродне грађевине, дрвени, даском или шиндром покривени.

Најранија зидана црква на подручју Славоније је црква манастира Ораховице саграђена 1592. године /пре 400 година/ у духу моравског црквеног градитељства. Друга по величини, а и значају, била је црква манастира Пакре која се помиње 1556. године. Данашња црква манастира Пакре, после четири године градње, завршена је 30 јуна 1765. године. Манастир Света Ана подигнут је 1412. године као павлински манастир. Доласком патријарха Арсенија II Чарнојевића у ове крајеве 1690. године народ и калуђери говорили су Патријарху да се они већ 27 година у овој светињи Богу моле. Манастир Дејановац или Крушковац основали су пребегли српски калуђери из Босне. Манастир се налази у непосредној близини данашњих Окучана. Основан је у XVIII веку, а по наредби царице Марије Терезије насилно је укинут. Манастир Дреновац основали су 1719. године калуђери манастира Ораховице. Градња је завршена 1722. а иконостас је урадио 1758. године сликар Василије Романович ”от Мале Русије”. Овај иконостас заједно са црквом уништен је у прошлом рату. Манастир Бршљанац у Мославини основан је почетком XVIII века, а укинут је одлуком царице Марије Терезије 12. децембра 1770. године.

Поред цркве манастира Ораховице која је грађена у духу моравског градитељства, остале српске цркве на подручју Пакрачке епархије током XVII века, и првих деценија XVIII века, по архитектонском изгледу, блиске су храмовима тзв. турског периода. То су скромне грађевине од дрвета или на подсјеке, земљом облепљене, даском или сламом покривене. Средином XVIII века подижу се монументални храмови са високим звоницима од тврдог материјала. По својим стилским одликама ове српске богомоље блиске су барокним остварењима запада као и римокатоличким црквама континенталног дела Хрватске. Те псеудобарокне одлике наметнуте су српском градитељству од аустријских и немачких инжињера и архитеката који су их пројектовали, а што је било условљено надлежним државним властима.

Пакрац

Владичански двор у Пакрацу; фото: Јадовно

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Одређена сродност у стилским токовима постоји и са црквеним сликарством на широким просторима Западне Славоније. Црква манастира Ораховице живописана је у фрескотехници 1594. године. По уметничким одликама ораховичко сликарство блиско је српском средњевековном сликарству, како по садржају композиција тако и по својим стилским карактеристикама. Иконопис је најдуже остао доследан неким одликама поствизантијског црквеног сликарства. Зографи Остоја Мркојевић, Саватије Крабулић и други, све до Јована Четиревића Грабована, своје иконописачке предлошке налазе у старој постојбини. Барокна сликарска остварења /барок као стилски израз у свом пуном значењу/ на просториима Западне Славоније никада није у потпуности заживео. Одређене форме су видљиве, али само као стилске назнаке, стога та остварења можемо именовати као славено-барок или псеудо-барок. Тај отпор Срба Славоније према барокној уметности је разумљив, посебно из разлога што је он у себи носио и дух прозелитизма Римокатоличке цркве и њен програм уније. За разлику од осталих делова Карловачке митрополије Срби Западне Славоније најдуже су остали везани за иконографске представе са националним обележјем и националном историјском тематиком. У манастиру Ораховици на осмостраном стубу у наосу храма приказана је Лоза Немањића, а као ктитори представљени су свети Симеон и Сава. Посебну галерију Срба владара и светих представља иконостас цркве Светог Георгија у Великим Бастајима код Дарувара, рад сликара Мојсија Суботића из 1785. године. Целу трећу зону на овом иконостасу заузимају свети Срби, а централна композиција показује како свети Сава и Симеон клече пред престолом Христа и моле за спас српског народа. Присуство Срба светитеља у црквеној уметности није напуштано до данашњих дана. Пример томе су иконе са представама српских орелоносаца у новоподигнутим храмовима у Новој Градишки и Јасеновцу.

Примењена уметност код Срба Западне Славоније је богата, разнородна, а по уметничким достигнућима прати токове времена, чак и предњачи, испред осталих народа на панонском простору. Богатство примењене уметности исказано је у разнородним литургијским предметима који су настајали у значајнијим духовним центрима, или наручивани са стране. Најзначајнији центар је манастир Ораховица где почетком XVII века црквено-уметничке предмете од сребра са позлатом и другим вредним украсима раде Авремије Хлапвић и Стефан Ивановић Сарајевац.

У Светониколајевском ораховичком манастиру је и скрипторија где се од средине XVI па до краја XVIII века преписују разне богослужбене и друге поучитељне књиге. Анонимни црноризци данима преписују и украшавају, а потом и повезују бројна литургијска и Хагиафграфска дела. Поп Стефан Ликић у овом манастиру током прве половине XVIII века реже дрвени клише за отискивање графика.

Српска уметност у Славонији, у свом развојном процесу од најранијих времена па до данас, ослањала се на традицију. Та уметност је у основи религиозна, али поред култних потреба она је имала и има ширу мисију, посебно црквено сликарство. Бројна иконографска дела на најбољи наин сведочила су источноправославну опредељеност Срба и пружала снажан отпор римокатоличком прозелитизму и програму уније. Посебну улогу одиграло је црквено сликарство Славоније у јачању националне свести. Представе из српске прошлости са ликовима српских владара и светиетеља заузиамју често и централна места на иконостасима. Свеукупна уметност у српским црквама и манастирима на подручју Славоније је суштински део живота Српске православне цркве на овим просторима. Поред уметничких домета и национално историјске поруке она је имала и просветнопоучитељну улогу.

Та духовна симбиоза у којој су се прожимала верска осећања и уметничка стремљења славонских Срба трајала је све до Другог светског рата. Значајан удео у очувању тог јединства имали су манастири као културна, духовна и национална средишта.

Током Другог светског рата на подручју Пакрачке епархије порушено је и девастирано више од пола укупног уметничког наслеђа. Храмови су сравњени са земљом а читаве галерије икона и других црквеноуметничких дргоцености нестало је заувек. Да би страдање било потпуно и добило значење тогалног геноцида уморено је на хиљаде Срба Славоније само зато што су Срби православне вере.

Данас, педесет година после, отпочиње нови или се наставља стари рат. Уништава се преостала половина историјских доказа о вишевековном постојању Срба у Западној Славонији. Историја се не понаваља, али се обнављају догађаји.

Извор: Чињенице о западној Славонији, Пакрац 1992, Српски Народни Форум, Магацин

Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе

Немачки писац Фридрих Вилхелм фон Таубе, пишући стручну студију о српској храбрости и јунаштву, између осталог каже да овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат… Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства.
Српска војска у Балканским ратовима

Српска војска у Балканским ратовима

Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат.

Цео његов живот је суров, и од живота разнеженије народа разликује се као небо и земља.

Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства.

Цео народ, оба пола, увек је добро расположен. Најрадије опевају битке и ратнике…

Фридрих Вилхелм фон Таубе

Фридрих Вилхелм фон Таубе (Fridrih Vilhelm fon Taube) рођен  је у Лондону 12. марта 1728, а умро је у Бечу 16. јуна 1778.

У служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турску границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи.

Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста сабрао је и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца”, књига II (ЗИПС–СРС) Земун, 2000, стр. 307.

Повезани чланци:

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову

Иво Андрић пише о живој снази косовске традиције у Црној Гори, којом је био изненађен и сам Љуба Ненадовић. Људи Косово схватају као личну судбину и трагедију, а целокупна њихова судбина омеђена је косовским заветом. 
Иво Андрић

Иво Андрић; фото: Стеван Крагујевић

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода.

Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији.

„Наша је правда на Косову изгубљена”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.

Целокупна судбина свих тих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је “лафе“ претворила у “ратаре“, оставивши им у души „Страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје ’ратарске’ рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли.

Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтисенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу”.

Иво Андрић

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

Пољаци уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

Ptaku – Kosovo Jest Serbskie

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie

Kosowo Jest Serbskie
Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski
My wiemy ile warta jest cena wolności
To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę
Ty multi-kulti pierdol
Dbaj o rasę i ojczyznę
1999 bomby spadły na Belgrad
Odcisk (pełne brzemię?)
Nowy Sad również ucierpiał
Światowa komedia, przyzwolenie społeczności
Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności
To my, ludzie prości znają prawdy smak
Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła
To jest szmato czysty fakt
Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia
To Albańska okupacja
Serbski teren sprząta
UÇK organizacja
Międzynarodowa zbrodnia
Osiągnięta autonomia
Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa
Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko
Z tobą Europo
Wiem rządzi tobą złoto
Lecz czemu kosztem kogoś?
Sama z siebie kpisz
Unikając prawdy
Bo gdy mniejszość na większość
Tam nie ma demokracji
Płoną ambasady płomieniami zdrady
Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić
Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką
Bo ich słowami rządy dupę podetrą
To złe społeczeństwo, zwykli chuligani
Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali
W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami
Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami
Poznałem mordy z Belgradu na EURO
W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność
Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia
Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Sądy, policja, skorumpowana mafia
żydowska koalicja chuja w gębie warta
masońska propaganda narzucona przez mass media
I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta
unijny pętak, wysłannik Rosji
Wyrządzenie piekła na terenach Metochii
Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów
Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust
To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze
Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę
Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi
To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił
Solidarny z narodem serbskim
A kwestia walki – mamy to we krwi
My niepodlegli pod żadną strukturę
A za braćmi z Serbii my stoimy murem!

Ref.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Косово је српско
Сто посто подршке из Пољске за Србе
Знамо колико вреди цена слободе
Ова исламска трупа уништава Словенство
Виђате се са више култи
Побрини се за расу и домовину
1999. су бомбе пале на Београд
Отисак (пуно оптерећење?)
Нови Сад је такође патио
Светска комедија, сагласност заједнице
Српска култура умире, маса становништва пати
Ми смо људи који знају истину о истини
Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла
Ово је јебено чиста чињеница
Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја
Ово је албанска окупација
Српска област се чисти
УЦК организација
Међународни криминал
Постигнута аутономија
Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац
Ј*баћемо такав системРеф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте
Са тобом, Европо
Знам да сте владали златом
Али зашто на рачун неког?
Сами себе зафркавате
Избегавање истине
Јер када је мањина већина
Ту нема демократије
Амбасада гори пламеном издаје
Барикаде расту како би изразиле опозицију
Бесана гомила се бори са циглом, флашом
Јер ће њиховим речима владати својим дупетом
То је лоше друштво, само хулигани
Боље је да их избацимо, већ смо то урадили
С тим у вези, ми смо уједињени са Србима
Зато што сте наша браћа као и сви Словени
Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а
У пољским марамама, су хтели да осете јединство
Директно из Варшаве лете речи подршке
Речи охрабрења када борба остане

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Судови, полиција, корумпирана мафија
Јеврејска коалиција није ни за к*рац
Масонска пропаганда наметнута масовним медијима
И лагана фарса са сваког председника
Затвор ЕУ, руски изасланик
Напади у пакао у Метохији
Косово је Србија, као што је Лавов пољски
За браћу хришћане, подршка долази из наших уста
Овде, овде расте словенски савез
Породица је везана болом и верујем у ослобађање
Идем напред са браћом по крви
То је за вас искрено, са свим мојим снагама
Које су солидарне са српским народом
А питање борбе – имамо то у нашој крви
Били смо независни у било којој структури
И стојимо иза браће из Србије!

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско88
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Украс 1
Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Извор: ИН4С, Магацин

Милан Ружић: Република Српска

Данас славиш, Српска Републико, па дозволи да се и ја нађем у предугом реду оних који ти честитају твоју крсну славу, али у више него кратком реду оних који ово чине добронамерно и од срца.
Република Српска

Република Српска

Тебе могу порицати они који не знају шта је жртва која је увек плод љубави, а љубав је у нераскидивој вези са отаџбином, па је твој опстанак обезбедила жртва твоје најмилије деце. Извојевана је твоја слобода, крвљу је плаћена од неба твоја земља. Твојим су најмилијима пуњене твоје јаме како нико други у будућности у њих не би могао упасти и погинути, њиховим су врисцима одјекивале твоје горе, а телима тих људи су отицале твоје реке. Сада када си се уздигла више него што је ико икада мислио и доживела ове године које ти свет није наменио, данас мораш славити што си победила историју и време.

Твоја слава је Свети првомученик и архиђакон Стефан који је био у сродству са апостолом Павлом, а првомученик је јер је први страдао за Господа, као што си и ти прва полетела да браниш српство и од његове одбране ниси одустала до данашњег дана. Само у твом загрљају гусле певају о ономе због чега су настале и не могу се слушати без суза. Једино у твом наручју можемо мирно заспати опијени песмом слободе које се никада ниси одрекла нити је продавала. Још само на твом крилу можемо слушати приче о нашим страдањима и поносу. Једина си република која своје грађане не лаже нити има шта рећи осим истине о свом пореклу.

Неки би да те порекну, да те одбаце, да те сатанизују, да те ољагају, да те посвоје, да те преобрате, да те киднапују, да те убију и да ти ураде све оно што теби стављају на терет, а што никада чинила ниси. Највећи си мученик међу државама. Највећи си кров за српство. Најскупље си плаћена кућа српскога народа.

Они који су ударали и ударају на тебе оптужују те за оно што су теби радили, а када виде да им неће поћи за руком, онда ти ударају на Србију, као да има разлике између Србије и Републике Српске. Сваки ударац на једну, боли и ону другу.

Они који живе на твојој територији одувек су имали где отићи преко онога што називају границама, а те границе су само једно велико сито и ограда према оним Србима који нису ово чиме се називају, а који би волели да те нема.

Ко је тебе једном видео, стално ти се враћао и сањао те, стављао те у песме, у приче, у сећања и носи те у срцу било где да крене. Твоја је лепота од Бога, па се немој устручавати да је покажеш онима који те пљују, газе и поричу. Они и раде ове ствари завидећи теби на ономе што си.

Не би ти, Српска Републико, имала никакав проблем да се не зовеш како се зовеш, да не славиш кога славиш и да ниси ово што јеси. Могла си да бираш шта ћеш бити, коме ћеш се приклонити и из чега у шта ће твоје реке отицати, али си изабрала да будеш српска у време кад многи Срби нису желели да буду Срби и да твоја лепотица Дрина отиче баш у Србију.

Свети Стефан је доказивао Јеврејима да су баш они убили Месију и због тога што је говорио истину био је омражен и нападан од својих ближњих, али их је увек побеђивао својим речима и делима. Њега су оклеветали и лажно му судили, па га на крају каменовали. Ти си све ово прошла с тим што су тебе прво покушали да каменују, а сада те клеветају и суде ти по измишљеним судовима. Последње речи Светога Стефана пре него га је затрпала гомила камења биле су: „Господе, не урачунај им грех овај.“ Нека ни ови расрби и твоји вечити душмани не рачунају теби у грех што си саму себе бранила и што си једина република која је родила саму себе да би српство и Србија имали где да одморе своју историју.

Свети Стефан и ти сте близанци који се нису родили у исто време.

Срећан ти Свети Стефан, Српска Републико! Нека ти је срећна Република Српска, Свети Стефане!

Извор: Искра, Магацин

Драгош Калајић: Идеологија троделности

У монографији Средњовековна цивилизација Западне Европе Жака Ле Гофа, троделно друштво илустровано је минијатурама са страница манускрипта хронике Џона од Вустера из XII века које приказују грозоморно сновиђење Хенрика I, краља Енглеске, у коме му прете, с одговарајућим оруђима, представници три сталежа: ратари, потом витезови и коначно свештеници. Слободни смо закључити да ту суверен влада, на врху троделне структуре заједнице, уз неопходну подршку сва три сталежа. Ако би ликовни приказ европског идеала и стварности троделне структуре заједнице потражили широм оптиком, најпотпуније сведочење пружила би нам слика Сеоба Срба Паје Јовановића. Ипак, да би потпуније схватили њен иконолошки смисао морамо имати у виду и историјску околину сеобе.
Драгош Калајић

Драгош Калајић; фото: Стандард.рс

Велика контраофанзива европских снага на азијатске завојеваче – што је уследила успешној одбрани Беча, 1683. године – изазвала је код Срба огромне наде у скоро ослобођење од ропства под теретом исламске псеудоимперије. Срби, из свих, слободних као и окупираних крајева отаџбине дизали су се на оружје и придруживали походу војске цара Леополда, који их је децембра 1688. године позвао у борбу, обећавајући слободе и повластице. Изгледало је да ће азијатски душманин Европе бити одбачен с оне стране Босфорског мореуза али је и та прилика – попут свих претходних и потоњих – изостала захваљујући недостатку европске или бар хришћанске солидарности, пречесто оптерећеном и издајом.

У трагедији о којој је реч издају је починио краљ звани Сунце: уместо да се придружи и помогне ослободилачки поход цара Леополда, Луј XIV је склопио савез с исламском псеудоимперијом како би злоупотребио сусређеност војних снага царства на европском југоистоку и провалио с војском у Фалачку, јесени 1688. Леополдови стратези били су принуђени да одмах упуте највећи део војске и придружених јединица српских ратника са југоисточног на западни фронт одбране царства. Та издаја Луја XIV је битно допринела преокрету односа снага на балканском фронту те су бедни остаци царске армије, након пораза у бици код Качаника, окренули у брзо па и панично повлачење ка северу, остављајући незаштићени српски народ крвожедном осветољубљу окупатора Европе.

Када је сила исламске псеудоимперије поново заузела Ниш – родно место римског императора Константина – поражена европска војска добила је слободу за повлачење под условом предаје свих Срба, свих узраста, који су потом били листом побијени. О том великом искушењу српског народа сведочи анонимни летописац из манастира Дечани: ”Ох, ох, ох, горко уви мње! Љути страх и беда тогда беше; матер от чедех раздвајаху, а от оца сина; младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тогда на се человеци смрт призиваху а не живот от проклети Турака и Татара. Уви мње, љуте туге!” (Панић-Суреп, 1963)

Тако је била покренута највећа сеоба српског народа из окупираних простора ка царству, коме су Срби били потребни да би га бранили од азијатских претњи и најезди, дуж Војне Крајине. Цар Леополд обратио се тада предводнику сеобе Срба, патријарху Арсенију Чарнојевићу писменим признањем те позивом да истраје у раду да се „ варварско-отоманско тиранство уништи и угаси .”

Приказ сеобе Срба наручили су, крајем XIX века, од Паје Јовановића, патријарх Георгије Бранковић и Црквени сабор, као српски одговор слици Михаља Мункачија, Арпад оснива мађарску државу, направљеној за потребе прославе хиљадугодишњицемађарске културе и државе. На жалост, Јовановићево дело – плод не само националног саосећања већ и опсежних историографских истраживања – није било приказано на реченој изложби јер уметник није имао довољно времена да изврши битне промене, какве је налагао наручилац, намеран да том сликом посведочи како сеоба Срба није била пуко повлачење народа пред туђинском најездом већ долазак војно и политички организоване силе.

Како сведочи трећа, коначна верзија тог дела, из 1945. године, уметник је свој доживљај сеобе Срба кристалисао око троделне структуре заједнице, оличене представницима функција духовног суверенитета, одбране и плодности. На десном крилу фронтално развијеног поретка, испред густо збијених редова борбене коњице, истиче се витез-оклопник у галопу, са заштитнички усправљеним копљем у десници. На левом крилу је оличење функције плодности, мајка с дететом те народ ратара а у средишту су високодостојници цркве, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, с обележјима вере. Поглед уметника или осматрача призора је одсредиштен те пада у простор између представника племства и свештенства, где испред свих корача, у опанцима, с пушком на рамену, мужевно одлучно, узор српског ратара-ратника, односно крајишника, вековима на ватреној линији одбране Европе од азијатских завојевача.

Кад га осматрамо погледом што уме и да проживљава виђено чини нам се да он носи терет много већи од оне „ огромне трагедије сна на плећима сељака”, о којој нам потресно сведочи Езра Паунд већ у првом стиху првог певања из пизанског заточеништва. (Pound, 1953) На својим плећима тај српски ратар-ратник носи не само трагедију великог пораза Европе већ и терет дужности и одговорности све три функције заједнице, преузетих силом ванредних околности што за српски народ трају већ вековима. Тај српски ратар-ратник долази из великих даљина и изгледа да својим замишљеним погледом под дубоком сенком скупљених веђа још даље стреми. Изгледа да је за такав усиљени марш кроз историју неопходно умеће вишебојног огледања у свакој од три основне функције-дисциплине евроаријске заједнице.

Идеологија троделности

Сваки поглед ка хоризонтима евроаријских исходишта европског човека мора уочити да су она – у домену политичких стварности или идеала – обележена јединственим својством које је Жорж Димезил одредио називом идеологија троделности. Реч је оидеалном моделу троделно устројеног поретка заједнице, саздане од засебних али повезаних те комплементарних функција: суверенитета, одбране и плодности. У идеалној, евроаријској заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине. Најдревније правно одређење дужности три функције садржи законик живота индијских Арија, Манава-Дхарма- К астра, по коме је њихов прописатељ Пуруша, објединитељ природне и свемирске димензије човека те оличење начела делотворности свемира:

„Ради заштите свега створеног Пуруша је произвео одређене делатности, подељене међу онима који су рођени од његових уста, од његових руку, од његови бутина и од његових пета. Брахманима је наложио да подучавају, проучавају, приносе жртве за себе, приносе жртве за друге, да поклањају и примају дарове. Кшатријима је наложио да штите народ, да поклањају, да приноси жртве и изучавају свете књиге те да буду узвишени над предметима чулних задовољстава. Чување стоке, давање милостиње, приношење жртви, читање (светих списа), трговање, позајмљивање новца с интересом и обрађивање земље су послови одређени за вајшије. Пуруша је слугама доделио само један посао: да служе остале класе без кивности.” (I, 87-91)

Сажимајући своја вишедеценијска истраживања вишестраних појавности идеологије троделности – од евроаријских пантеонадо структура заједница и forma mentis евроаријског човека – Димезил је закључио:

„такво (троделно) разврставање, или су, у легендама, помоћу којих су објашњавали сопствено порекло, делили њихове, такозване ‘почетне’ састојке међу категорије тог истог разврставања; друго: у античком свету, од земље Сиријаца до Херкулових стубова, од Либије и Арабије до Хиперборејаца, ниједан неиндоевропски народ није изричито исказао, практично или идеално, такву структуру, или, ако је то и учинио, било је то након одређеног додира – на сагледивом месту и у времену – с неким индоевропским народом.” (Dumézil, 1958)

Идеологија троделности је координатни систем светоназора евроаријског човека с којим он осматра и доживљава, спознаје и осећа те одређује значења и значаје ствари и појава у арени своје животне борбе. У спознајној перспективи једна од последица поседовања таквог координатног система је вредносни примат улоге над њеним извршиоцима: као да улоге припадају платоновском свету идеја а извршиоци свету настајања и нестајања. Како историјско искуство сведочи, тај примат улога чини их неприкосновеним и неусловљивим спрам сила настајања и нестајања те омогућава трајну мобилизацију извршилаца. Дакле, ту су улоге вечне а људи смењиви и смртни. Труд превазилажења оног смењивог и смртног у правцу уздизања тежишта бића до разине типа или херојске улоге јесте чин метафизичког преображаја који Хомер истиче називајући своје јунаке „ боголиким”. И управо ту се идеологија троделности показује целовито отелотворена сувереном и војсковођом Агамемноном, што личи на три бога, представника три функције: „ Очима својим и главом на громовитог личаше Дива, / пасом на Ареја бога а грудима на Посидона.”(Илијада, II, 7, 378-379)

Ни богови евроаријског пантеона нису поштеђени од строгих испита иманентних начелима идеологије троделности, принуђени да због неуспеха уступају места другим. Покрети смена одвијају се не само у кругу пантеона већ и између богова и људи, што указује на мене па и на опадања религијске свести. Зато понекад, на сценама митова и легенди, нека историјска личност успева да својом особеношћу толико заклони парадигматску улогу да она ту остане позната само под одговарајућим именом и презименом. Тако је и Исус Христос, у многим мислима и срцима, заузео место евроаријског Спасиоца, примерице иранскогСаошyанта (Autran, 1935) – рођеног дословно безгрешним зачећем, јер му је мајка девица – који се победоносно враћа при крају сваког циклуса, дугог три хиљаде година, да изврши велико исправљање и преображење света. Долазак Саошyанта обећавају, бар хиљаду година пре нове ере, аријске химне Јашт:„ Када мртви буду васкрсли, / Живи (Саошyант) ће доћи без оклевања, / По вољи живот ће бити преображен.” (XIX, 11 и 89) У народним надама средњовековне Европе та исконска ишчекивања метаисторијског спаса пробудила су се и кристалисала око фигура попут Фридриха II Хохенштауфена те Марка Краљевића, за које одговарајућа предања говоре да нису умрли већ да у средишту свете планине, са својим ратним присташама, очекују крај најгорег доба, када ће изаћи у победоносни јуриш против сила зла. Управо као што чини ирански Саошyант, при крају четвртог, мрачног доба.

Судећи по кристализацијама повесног искуства евроаријских народа у облику митова и легенди, структуреидеологија троделности су омогућавале не само складни живот заједнице – у знаку сарадње свих њених функционалних делова – већ и интеграцију других етничких скупина. Митска и епска предања о ратовима између Аза и Вана, Латина и Сабињана или Ахајаца и Тројанаца извесно исказују борбена искуства евроаријских народа на путевима евроазијских расејања. Тамо где су етничке или расне разлике између освајача и домородаца биле превелике – није их било могуће интегрисати кроз трећу функцију (као Ване или Сабине) већ је била образована посебна, четврта класа, попут оне зване шудра, за староседеоце Индије. Добар пример успешне интеграције пружају легенде о стварању Рима уједињењем различитих етничких скупина, односно функција. Полубог, rex-augur, Ромул, заједно са својим латинским друговима, носилац је прве функције. Njему помаже Етрурац Лукумон, са својом групом професионалних ратника а Сабињани, богати староседеоци, оличавају трећу функцију.

Идеологија троделности је прва особеност политичког бића евроаријског те европског човека, не само у хронолошком већ и квалитативном смислу. Разноврсни облици или одрази идеологије троделностиобележавају и одмеравају целокупну политичку повест Европљана, од Платонове Државе – најпотпунијег доктринарног описа њених садржаја – до сталешких скупштина Европе пре буржоаских револуција, које су преокренуле одговарајућу хијерархију те омогућиле узурпацију власти од стране непроизводних и паразитских делова трећег сталежа. Управо историјска истрајност тог узора устројства заједнице богова или људи – што довољно оповргава еволуционистичке теорије по којима је у питању само једна од етапа у развоју сваког друштва – указује на његову метафизичку, односно надисторијску природу и порекло.

Метафизички корен троделности

Пре сваког покрета истраживања повесних израза или одраза идеологије троделности неопходно је имати у виду њен метафизички корен, плодоносан у низу домена, од евроаријских представа космоса и пантеона до митолошких бића подземног света, од идеалних модела квалитативног, политичког устројства заједнице до спознаја основних, конститутивних елемената човека. Под светлом чињеница густине, учесталости и значаја домена појава троделности, тројстава или утростручености можемо закључити да је у питању особеност евроаријског света чије су моделе – силом додира, сукоба или мешења – усвајали други, ближи или даљи културни кругови.

Идеологија троделности је посвудашње распрострањена, широм евроаријског света те стога опажамо како не само у политичком или друштвеном домену већ и на многим другим пољима сложене целине бивају обично представљене аналитички разложене на три основна, квалитативно различита али комплементарна и незаменљива састојка. Најизразитији пример троделне структуре евроаријских пантеона пружа словенски Триглав, обједињење три функције, оличених Сварогом, Перуном и Световидом. Судећи по Велесовој књизи, први поменути бог тог тројства врши функцију плодности космотворачких размера: „ Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник / И творац је свега живог, вечни извор који тече лети / и свуда, а зими и никада не мрзне.” Другу функцију врши Перун: „ Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Трзне.” Прва функција припада Световиду а обухвата низ суверенских и магијских послова, од чувања постојаности стожера свемира и Свароговог точка нужности до просветљења људи: „ Богу Световиду славу / узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост / кроз коју видимо свет.”

Не само пантеонима већ и многим делима евроаријских богова је иманентно начело троделности. Тако, примерице, Пуруша, сунчано божанство аријских Веда, прописатељ дужности сва три рода аријске заједнице, оличава начело делотворности свемира те га одмерава и тако одређује посредством своја „ три широка корака” што стварају три димензије простора и тросвет: небо, међупростор и земљу (Рг-веда,VIII,29, 7). Евроаријски народи знају за постојање три неба: дневног, ноћног и јутарњег, које је плод њиховог венчања. У Chandogya-upanisad (VI, 2, 3-4) људски домен састоји се од три елемента: први, духовну ватру (тејас), створило је космотворачко биће, покренуто жељом за умножавањем сопства; тејас је створила воде а воде храну. И ово тројство је повезано с идеологијом троделности јер је моћ „ отварање(пролећних) вода” једна од основних одлика Индре, најомиљенијег бога дружина младих ратника.

С идеологијом троделности је повезано и учење индијских Арија – најпростије изложено у Бхагавад-Гита – о три основне димензије или дисциплине којима треба да се подвргавају људи, саобразно својим природама, односно могућностима: Jnanayoga, Karmayoga и Bhaktiyoga. Прва је посвећена знању, друга припада свету делотворности и борби а трећа, најмасовнија, састоји се од пасивног предавања божанском и одговарајућих молитви те ритуала. Божанска хипостаза ту упозорава на неопходност деловања: „ Не може човек освојити слободу деловања држећи се подаље од деловања, нити може досегнути савршенство пуким повлачењем из света.” (III, 4)

Према доктрини древних упанишада, пракрти, примордијална супстанција света, као и вечне моћи божанског сопства, поседују три основна својства или врлине (гуна): сат т ва, рајас и тама с . Дословносаттва означава суштаствености, потпуност или оно што постоји те је у језику упанишада коришћена за описивање прве гуна: постојана светлозорност. Рајас означава свет осећања (али и прашину) доктамас (тама или тмина) указује на помраченост ума, као супротност својству званом саттва. На другом крају евроаријског света, Платон, у Држави, излаже слично учење о основним својствима бића, дакле оумности, пожудности и срчаности (тхимос) – „ која се ставља на страну ума ако се он не слаже са пожудама… ако (срчаност) није рђавим васпитањем сасвим искварена” (IV, 440е-441а) – уоченим у низу од човека до државе. При поређењу обе доктрине уочљиво је да се разлике између значења ознака врлина заправо међусобно допуњују и појашњавају. Саттва, односно постојана светлозорност је одликаумности, омогућена, према Платоновом учењу, отвореношћу ума за божанска просветљења. Срце је средиште тхимос те и зато то својство овде преводимо са срчаност, премда та реч обухвата круг осећања (рајас) својствених другој функцији: од срдитости и страсности до полетности и борбености.Пожудност пак изискује тамас, дакле стање помрачености ума.

Општи оквир гуна је Дхарма (Закон) док код Платона односе између својстава усклађује „ унутрашње деловање правичности”: „ Потребно је како ваља свако (својство) поставити где му је место као што чини онај ко је господар своје куће и самог себе. Тако се постиже уредност и пријатељство са самим собом, као и усклађеност оних трију својстава, сасвим онако како се то постиже у музичком саглашавању троструког: оног највишег, оног најнижег и оног средњег, не рачунајући на оно друго што се између ових може уметнути. Тако ће све то, на тај начин повезано, омогућити да у свему из мноштва настаје једно, умерено, складно.” (IV, 443д)

Између људског елемента и државе је породица те њен проширен облик, звани задруга – такође прожетидеологијом троделности – најдуже очуван у озакоњеном стању код крајишких Срба (Семјан, 1960). И класично евроаријско породично станиште, звано кућа (с тежиштем у физичком домену) или дом (с тежиштем у породичном домену) саздано у шумовитој, северњачкој прапостојбини, од дрвета, осведочава идеју и начела троделности. Основни део, обично уземљен, одговара трећој функцији јер се ту чувају средства за одржање живота, од алатки до намирница. Средишни део је надземљен, с огњиштем и често осовинском гредом, што симболише дрво живота, стабло свемира или axis mundi, а таван, под двосливним кровом, одговара духовној природи прве функције. На тавану бивају одлагане ствари које заслужују чување те сећање или ствари које је потребно – због магијских разлога – привремено одстранити из средишног простора. У тавану, према низу веровања, бораве духови предака а то је и простор кроз који у кућу улазе богови те Сунце, у време Сунцоврата, потом преобучено у хришћанског Божића. (Чајкановић, 1994)
Можда је идеја складне спреге различитих функција – иманентна идеологији троделности – садржана и у евроаријском корену (*дем- или *дем/а/) низа имена станишта, од старословенског дому, санскртског дамахи авестског дамана те српског дом до старогрчког домос и латинског domus: неки глаголски те именични изводи из корена служе не само у речницима грађења архитектонских облика већ и обликовања међуљудских односа. Тако из корена *дем= или *дем(а) перспективе снаге означавања и одређивања воде ка широком хоризонту, од латинског доминус до старословенског домовитиј те домовина, до„ српскогдомаћина, што усредсређује у својим рукама управу над задругом, који у самом одређивању сопственог имена открива представу заједништва као душа те посебне организације породице.” (Бути, 1962)

Бенвенист пак сматра да су речени корени само хомофони а значењски сасвим различити те стога сврстава изводе у три засебне породице (владање, грађење и дом-породица) док остало приписује „ контаминацијама”: „ Непобитно је да су се између тих облика, рођених из та два корена, произвеле контаминације, као на пример у Хомеровом старогрчком између до(м) (дом-породица) и домос (дом-грађевина).” (Benveniste,1969). Ако су Бенвенистова разликовања основана, остаје много значајнија чињеница да оно што он назива „ контаминацијама” одаје одговарајуће потенцијалности те склоности не само лексичких корена те грађе већ и људи. Када Виргилијев Енејузвикује „ Hic domus – hic patria est!” – он упркос различитости корена домус и патриа исказује, из дубљег или древнијег слоја трезора језика и потреба, осећање органске спреге та два појма, сачуване у другим гранама евроаријског стабла, примерице у словенским: дом – домовина. Према налазима евроаријских истраживања Гамкрелидзеа и Иванова „ општеиндоевропски лексем *т’ом- са значењем ‘дом’ и ‘устројство’ означава основну друштвену јединицу индоевропских племена која претпоставља обједињење и сједињење становитих људи повезаних одређеним родбинским спрегама.”(Гамкрелидзе, Иванов, 1984).

Предочивши низ примера симболизма тројства који су у непосредној или посредној вези с идеологијом троделности ваља нам се упитати зашто евроаријски човек обичава да види целине одређених ствари и појава видљивог и невидљивог света разложене на три а не – примерице – на два, четири, пет, десет, тридесет или безброј елемената. Несклоност евроаријског човека свођењу мноштва различитости у безоблично Једно – како то чини супротна, хтонска forma mentis, од дравидске Индије, преко семитског Блиског истока до пелашке Хеладе, од култова Мајке земље и Дионизија до еротологије Аристофана из Платонове Гозбе и метафизике Плотина – може бити објашњена недостатком одговарајућег психолошког порива. Реч је о психологији често очајничког трагања за разрешењем неразрешивих унутрашњих дуализама, односно противуречја, иманентних човеку који је створен мешањима разнородности на најужем делу Светског копна, на правцима судара и веза Европе, Азије и Африке. Истог порекла је и основна монотеистичка сублимација порива најнижег слоја људске мешавине, што ствара пол људске супротности спрам пола наводно неодредиве и непојмљиве апстракције зване Једно.

Прво, односно најдревније осветљење изложене запитаности пружио нам је – али не и значајну помоћ – славни упанишадски мудрац Јаџнавалкија, одговарајући краљу Видаџда Шакалију:

„ У том тренутку Видаџда Шакалија га је упитао: ‘Колико Богова има,оЈаџнавалкија?’ Он одговори посредством бројева датих за призивање: ‘Три и три стотине, три и три хиљаде’. ‘Тако је’, рече други, ‘али колико Богова уистину има, о Јаџнавалкија?’‘Тридесет и три.’ ‘У реду’, рече му, ‘али, у ствари, колико има Богова, о Јаџнавалкија?’ ‘Шест’. ‘Тачно’, рече му, ‘али, у стварности, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Три.’ ‘Да’, рече му, ‘али,’уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Двоје.’ ‘У реду’, рече му,‘али, уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Један и по.’ ‘Да’, рече му, ‘али, у ствари, о Јаџнавалкија, реци ми, колико има Богова?’ ‘Један.’‘Да’, рече му, ‘а шта су онда оне три стотине и три те три хиљаде и три?’ Јаџнавалкија одговори: ‘То су, у ствари, њихове велемоћи (махиманах), али у стварности нема више од тридесет и три Бога.’” (Brhad-arannyaka-upanisad, III, 9,1-20)

Слободни смо закључити да је за евроаријског човека тројство или троделност најпожељнији облик крајњег уопштавања и свођења сложених целина ствари и појава Неба и Земље. Тој склоности генерички претходи потреба или воља да се предмет сазнања сагледа, дакле одреди и прикаже целовито, без остатка. За евроаријског човека тројство или троделност су крајњи домет спознајних уопштавања где је одржива витална целовитост која изискује дијалектичке односе, дакле унутрашње супротности или комплементарности. Испод броја три су два и један: дуализам и укидање сваког разликовања, спрам којих веродостојни евроаријски те европски човек гаје урођене одбојности, понекад прожете и ужасом или одвратношћу, као пред некаквим чудовишним хибрисом.

Ваља имати у виду и историјску основу: на својим миленијима дугим маршевима кроз евроазијске просторе, покренути из околоарктичке прадомовине, оковане наглом глацијацијом, ка југу евроазијског континента, евроаријски човек се суочавао с бројним изазовима туђинства међу којима су с интелектуалне тачке гледишта најзначајнији они што су сводиви на симболизам вредности званих безброј (мноштва), два(дуализма) и један (неразликовања). Ка безброју те амбисима бесмисла водили су аријске богове умножавајући вртлози тропски бојне маште дравидских староседелаца Индије. У тим умножавањимааватара божанства су само привидно, кванитативно јачала а заправо су пропадала, одрођавајући се од ведске бити до наказне непрепознатљивости, једнако као и олимпски богови у оговарањима предевроаријског слоја, пелашког плебса.

Већ на тлу Индије евроаријски човек суочио се са замкама и ограничењима дуализама, настојећи да их превлада управо доктрином три гуна, попут оне коју сунчани бог предаје младом ратнику Арџуни уочи битке, на сцени Махабхарата:

„ Једнако ценећи задовољство и бол, добитке и губитке, победу и пораз, устај у борбу; тако нећеш прекршити правило… Веде се односе на домен три гуна али ти буди слободан, о Арџуна, учини се слободним од парова супротности, с поузданим хтењем стремећи ка врхунској стварност, не хајући ни да купујеш, ни да гомилаш, господар си свог истинског сопства.” (Бхагавад гита,II, 38-45)

Једнаку одбојност према левантинском дуализму показао је европски човек, вековима касније, градећи – на темељима једне реторичке формуле крштења из Јеванђеља по Матеји (28, 29), искоришћене попут неке исприке – величанствену катедралу светог Тројства. Веома је упутно за наше разматрање да су у времену пре Никејског сабора најмање разумевање спрам те теолошке творевине показивали владике из азијских и афричких провинција царства, од Тертулијана и Оригена до Климента Александријског и Дионизија Александријског. Била је неопходна одлучна заповест римског поглавара Дионизија да се наметне догмасветог Тројства. Није наш задатак да разматрамо да ли је заправо нужна усиљеност те грађевине тројства прави узрок њене тајанствености или спознајне непрозирности коју исповеда Блажени Августин, упућујући на унутрашњи мир као предуслов сагледавања таквог виђења:

„ Ко може да схвати Свето Тројство? А ипак ко то не говори о њему ако се уистину говори о њему? Ретка је душа која зна шта говори кад о њему говори. И препиру се људи и боре, и нико без унутрашњег мира не може да види то виђење.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Да би свето Тројство учинио доступнијим верницима, Блажени Августин предлаже да почну вежбањем”,односно „ осматрањем три ствари у себи”, које су посебни допринос евроаријској доктрини гуна:

„ Мислим ово троје: бити, знати и хтети. Ја уистину јесам, ја знам, ја хоћу; ја сам онај који зна и хоће; ја знам да јесам и знам да хоћу; ја хоћу бити и хоћу знати.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Ни дуализам раја и пакла није прихватљив евроаријском те европском човеку који га је ограничио или бар ублажио уводећи између њих трећи елемент, чистилиште. Послуживши се низом осведочења веровања да се молитвама за мртве могу олакшати њихови греси те одговарајућим обичајима, попут оног званог „ крштење за мртве” (Прва посланица Корин ћ анима, 15, 29), католичка мисао је успела да изгради доктрину чистилишта те да је усвоји као догму на Саборима у Фиренци и Тренту 1563. године. И та доктрина је троделна, посредно одржавајући идеологију троделности. У складу с магијском димензијом прве функцијом те идеологије први елемент доктрине чистилишта утврђује постојање једног interregnum-а између раја и пакла, где ће праведни проводити одређено време е да би се потпуно очистили, све док не искупе дугове почињене својим гресима. Други елемент – обележен борбеном делотворношћу – чини природа досуђених казни: оне ту циљају да прочисте праведника а не да га вечно муче, као у паклу. Трећи елемент је прилично саобразан тржишној, односно купопродајној димензији треће функције идеологије троделности: верницима је допуштено да врлим делима – не само молитвама и испаштањима већ и даривањима цркви, у новцу и натури – искупе И прочисте ближњег у чистилишту.

Према општем мњењу из доктрине Светог Тројства изведени су многи модели виђења троделних структура историје, од миленаристичких (Ђоакино да Фиоре) до философских (Хегел), од очекивања трећег Рима (после Рима и Константинопоља – у Москви) до очекивања Трећег Рајха. У свим тим моделима, упркос различитости њихових извора, основа и садржаја, осведочава се темељна потреба европског човека да се супротстави струји настајања и нестајања, силама темпоралности и пролазности те да време, односно повест не само одреди, геометри зује , већ самим тим и осмисли.

(Изводи из огледа „Усправница троделности”, уврштеног у студију Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, ИКП „Ни­ко­ла Па­шић”, Бе­о­град, 2004)

Извор: dragoskalajic.com

Чији је стварно Тесла?

Никола Тесла се са правом може сматрати једним од највећих светских научника икада. Много тога о њему је речено и написано, много тога се не зна, а такође, још увек постоје информације које деле јавност. Једна од недоумица свакако је везана за његово порекло тј. националност. Коме припадају Тесле? Одговор следи у истинитом догађају: 

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током „Олује“ дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју „Николе Тесле“.

Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: „Шта хоћеш?“ а декица му одговори: „Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам.“ Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

Дакле, ако је и било дилеме око тога чији је Тесла и коме припада више је нема? Тесла је наш!

 

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

Историја Срба у Славонији

Међу епископијама бивше карловачке митрополије пакрачка епархија је заузимала готово централни географски положај. А данас у великој српској патријаршији која, с малим изузетком, обухвата сав српски православни народ, она се налази на сјеверо-западној периферији.
Пакрац, Славонија

Срби у славонској народној ношњи испред саборног храма Свете Тројице у Пакрацу; фото: Српски Народни Форум

Њена област наиме, пружа се преко цијеле територије између Саве и Драве. Те велике ријеке наше чине уједно јужну и сјеверну границу њену. На западу она граничи са Штајерском, у данашњој дравској бановини, коју од сјеверне Хрватске дијеле ријека Сутла и гора Мацељ. На истоку јој је граница сремска област дринске бановине и осечки срез савске бановине. У ранија времена, током прве половине 18. вијека и тај је срез у више махова, под именом Осечко поље, био у саставу пакрачке епархије и сачињавао је посебан протопопијат или екзархат. Од 1759. године он је стално у границама карловачке архидијецезе.

Политички, цјелокупна област пакрачке епархије налази се у савској бановини и захвата готово сав њен сјеверни и источни дио. Сав тај крај између Саве и Драве називан је, у средњем вијеку и касније, по народном изговору Словинијом; Нијемци, који су Словене називали Виндима, дали су јој име Виндишленд а Мађари и други, у латински писаним документима и књигама, називали су је свагда Сцлавонија. Овај задњи облик имена превладао је и очувао се до данас у имену Славонија за њен источни крај – од рјечице Илове на западу до ушћа Драве у Дунав и Босне у Саву на истоку; или тачније од источних граница бивше бјеловарско-крижевачке жупаније до западних међа раније сремске жупаније.

То је област данашње Славоније, која је све до половине 18. вијека управо до 1746. године до тзв. инкорпорације и обнављања старе пошежке и вировитичке жупаније – названа обично Доњом Славонијом, за разлику од Горње Славоније, данашње сјеверне Хрватске од рјечице Илове до Сутле. Главни политички и културни центри Горње Славоније били су тада, поред Сиска и Загреба – Крижевци, Копривница и Вараждин; а у Доњој Славонији поред Вировитице и Пожеге – Осијек, Брод и Пакрац. У другој половини 16. и током 17. вијека називана је Доња Славонија још и турском Славонијом, а горња аустријском или хрватском Славонијом.

Турске провале у 15. и 16. вијеку учиниле су да многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и сјеверне Далмације стално се уклањали са свог огњишта и настањивали по области Горње Славоније. Тако се етничка граница Хрватске постепено дизала од Купе, гдје је првобитно била, све више на сјевер према Драви. Загреб је ускоро постао центар нове етничке Хрватске; док су Крижевци, Копривница и Вараждин, чију су област од 1540. године почели знатно насељавати и многобројни Срби, још дуго послије тога, готово читава два вијека, били носиоци старога Словинства.

Јер када је 1542. године цијела Доња Славонија, са Пожегом, Пакрацом и Вировитицом, дефинитивно пала у турске руке, да под њиховом влашћу остане пуних 150 година, Аустрија је у Горњој Славонији помоћу српских ускока основала словинску крајину, као и хрватску крајину у приморским областима старе Хрватске, за одбрану Словиније и Хрватске а с њима и сусједних насљедних аустријских земаља, од Турака. Та крајина названа је касније у 17. вијеку Вараждинским генералатом; а у половини 18. вијека премјештен јој је центар из Вараждина у новоосновани град Бјеловар, који ускоро постаје средиште политичког, просвјетног и културног живота уопште, готово цијеле старе Горње Словиније, данашње сјеверне Хрватске.

Када је карловачким миром 1699. године и Доња Славонија поново ушла у састав Аустро-угарске монархије, одмах су представници разних државних, а нарочито политичких власти, почели све чешће да идентификују стару Словинску крајину или Вараждински генералат са Хрватском, називајући Славонијом само новозадобијену Доњу Славонију. Тако је постепено током 18. вијека, коначно се утврдило име Хрватска и за цијелу област раније Горње Славоније; те пакрачка епархија данас обухвата, углавном, сву Славонију и Хрватску између Саве и Драве.

Народ пак од памтивијека па до прве половине 19. вијека, када је почела снажнија акција систематског школског образовања и народних маса у националном хрватском духу, називао је свагда цијелу горњу Славонију, потоњу бјеловарско-крижевачку и вараждинску жупанију, Словинијом, а себе Словинцима; док су сусједни Штајерци и други околни народи, нарочито западном дијелу њеном – Загорју и Пригорју, дали име Безјачка а народу Безјаки или Безјаци слично Шијачкој и Шијацима око Пожеге у Доњој Славонији.

Међутим, када су Срби населили центар Горње Славоније, добила је она још једно ново име – Вретанија, што је идентично са Бретанија или Британија како се у канцеларији пећких патријарха, према старој црквеној традицији, назвала територија нове српске православне црквене организације, Ускочке или Марчанске епархије, на крајњим сјеверозападним етничким границама српскога народа и православља. То име за ову област доста често су употребљавали наши црквени представници и по њима молдавски владари у својим списима од 1609. до 1704. године, а и српски сликари тога времена на иконостасима и антиминсима по тој области; док су у исто доба и још нешто касније, до половине 18. вијека, руски владари и црквени представници редовно и ову област, као и Доњу Славонију, називали „српском земљом.“

Расциом или Србијом називан је у 16. и 17. вијеку знатан дио данашње Славоније и на разним европским географским картама тога доба, а нарочито крајеви око Брода, Пожеге и Валпова, у вези са многобројним насељеним Србима по њој и са задњим српским деспотима из породице Бериславића, који су имали знатне властеоске посједе по Славонији, са центром у Броду на Сави. А Турци су сав планински крај између Пожеге и Пакраца до Илове, тзв. Забрђе, назвали Малом Влашком или Малом Србијом, јер су тај најистакнутији дио своје крајине према аустријској граници населили самим православним Србима – око утврђених градова, који су бранили непријатељу приступ у Пожешко поље као средиште церничког или славонског санџака.

Географски састав пакрачке епархије сачињавају простране алувијалне равнице око Саве и Драве, између којих се, средином територија, дижу брежуљци и горски ланци, који се пружају од Мацељ Горе, са Штајерске границе, у правцу запад-исток, готово непрекидно до Ђакова. Западни дио овог горског ланца обухвата брежуљкаста Било Гора, која се пружа од Калничке Горе, више Крижеваца и Копривнице, са највишим врхом Ријека (307 м), уздуж Подравине према Вировитици и Слатини; а јужно од ње потпуно осамљена лежи, према Посавини, Мославачка Гора (Горња хумка 489 м). Други, источни дио овог горског ланца пружа се средином данашње Славоније од Илове према Срему.

То је Пожешко Горје, чији су саставни дијелови: Пакрачка Гора (Кик 717 м), Дујанова Коса (Црни Врх 865 м), Папук (953 м), Крндија (491 м), Диљ Гора (Млакино Брдо 471 м), Пожешка Гора (Максимов храст 616 м) и Псуњ (Брезово поље 984 м). Сва ова брда и брежуљци , углавном, обрасли су лијепим шумама; а културе и људска насеља, по правилу, не продиру на веће висине од 300 м, врло ријетко до 350 и 400 м.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Српска насеља по Славонији

Славонија као и Хрватска није трпјела у својим областима никакве друге вјере, сем римокатоличке; па је то и нарочитим законским чланцима утврђено у доба реформације, почетком 16. вијека. Стога је Славонија све до провале Турака потпуно римокатоличка била; иако су по гдје-гдје, а нарочито у пожешким горама, одржавали се потајно још понеки ројеви босанских Богумила.

Прве колоније православних Срба у Горњој Славонији познате су нам већ из прве половине 15. вијека. То су били Срби (Расциани), које је довео као војничку посаду хрватско-славонски бан Урлих гроф Цељски, пошто се у прољеће 1434. године оженио са Катарином (Катакузином), ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца. Та посада је смјештена била у Цељскове градове: Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, велики и мали Калник код Крижеваца и у Копривницу; а остала је у тим градовима и послије убиства Урлихова (1456. године), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан загребачког поља био Србин из деспотовине – властелин Богавац Милаковић.

У оба калника заповједао је Павле Микшић, са својим Србијанцима, докле год удовица Урлихова, Катарина Бранковићева, није те градове уступила другима. Број српских војника по тим славонским градовима морао је бити прилично велик, када су старјешине њихове имале значајан утицај и на околину. О томе нас увјерава и једно писмо угарског краља Владислава из 1447. године свима Србима (Расциани) по поменутим градовима: да не узнемиравају грађане и сељане разним теретима и кметским работама…

Нема сумње да је већина тих српских војника која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овдје се поженила и засновала породице које су се ту и по околним селима стално настаниле. Зато се од тог доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као што су нпр. Бабини, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Југовићи, Недељковићи, Милићевићи, Обрадовићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи и др.

Када су у другој половини 15. вијека попадале једна за другом у турске руке све српске државе и државице на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Славонији, као и у Хрватској. Ови Срби брзо су измјенили своју православну или богумилску вјеру са римокатоличком вјером земље у коју су дошли; па су полагано етнички се изједначили са старосједиоцима тих земаља – са Славонцима и Хрватима – утичући све јаче не само на дијалект него и на обичаје њихове.

Цељске Србе из Србије, који су се такође поримокатоличили, појачале су крајем 15 вијека (између 1467. и 1470.) нове српске насеобине из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине херцега Стјепана Вукчића Косаче. Он је добио у Горњој и Доњој Славонији знатна властеоска добра, а нарочито Велики и Мали Калник више Крижеваца. Касније, 1537. године, овај град је одузет од његовог потомка Николе Валшиног Херцеговића, кога и краљевске књиге називају Србином (Расцианус), јер је пристао уз Запољу, противника Фердинандова.

Изгледа да је ово херцеговачко насеље које је такође махом римску вјеру примило, имало тада у томе крају и извјесну своју црквену организацију, пошто се 1514. године помиње Владислав, херцег од светог Саве као старјешина (праепоситус) цркве свете Богородице код данашњег села Глоговнице под Калником.

Као сусједи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др., већ 1498. и 1509. године помињу Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашава да је Србин, са додатком трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. Врло је вјероватно да потомци Јована Сербљина и данас живе у породици хрватских сеоских племића Сербљиновића, који поред Љубића, Петровића, Салаића и др. станују, као римокатолици, у сусједном селу Св. Јелена Корушка код Крижеваца.

У Доњој Славонији морало је у 15. и 16. вијеку до њеног коначног пада под Турке (1543), још и више бити појединих српских колонија, које су такође без православне црквене организације ускоро примиле римокатоличку вјеру и етнички се стопиле са старосједиоцима Словинцима.

Таквих колонија несумњиво је било и на великим имањима српског деспота Вука Гргуревића, познатог јунака змај-огњеног Вука, када је он 1469. године добио од краља Матије Корвина град Белу Стену, јужно од Пакраца, и Тотушевину са преко 100 села – дакле, сву Посавину од Сиска до Старе Градишке.

Исти краљ наиме, молио је у једном писму арагонског кардинала, да посредује код папе за дозволу да и он може као што чине Турци, из турских земаља силом изводити народ и насељавати га по опустјелим областима; а из једног другог његовог писма од 12. јануара 1483. године, сазнајемо да је само за посљедње четири године (1479-1483) успио да пресели у јужну Угарску и Славонију већ око 200,000 Срба из Турске.

Василије Крестић

Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914

Када је пак почетком 16. вијека знаменита славонска властеоска породица Бериславића, женидбом Иваниша са Јеленом, удовицом посљедњег деспота из династије Бранковића (Јована † 1502) добила достојанство српских деспота (1504) врло је вјероватно да су и они на своја славонска имања, са центром у Броду на Сави, насељавали Србе који су пред инвазијом турском, нарочито послије пада Београда и Купинова у турске руке 1521. године, морали напуштати своја села и имања по сјеверној Србији и Срему. Све је то у још јачој мјери морало бити у доба и послије мохачке битке 1526. године када је деспот Стефан Бериславић од краља одређен био да штити Пожегу од турских пљачкашких чета.

Тада је већ цио тај крај називан Расциом (Србијом). Тако се нпр. у једном писму из 1529. године каже: да је Марија, ћерка посљедњег деспота Јована Бранковића, удовица Фердинанда Франкопана, послије мужевљеве смрти отишла ин Расциа – својој мајци Јелени и браћи по матери српском (рашком) деспоту Стефану и Николи од Брода.

И у славонској Подравини срећу се српске колоније у то доба. Прве вијести о Србима у томе крају имамо из 1494. и 1495. године, када су српски деспоти Ђорђе (потоњи владика Св. Максим) и Јован Бранковић освојили лијепи град Ораховицу од херцега Ловре илочкога. Нешто касније, у том крају јавља се још један потоњи светитељ српске цркве – Стеван Шкиљановић. Он је у то доба био кастелан Новиграда, намјесник и управник свих градова Владислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији, коме је Магдалена Ораховичка, удовица херцега Ловре илочкога, донијела у мираз Ораховицу и многа друга имања.

Шкиљановићу је краљ Фердинанд 23. новембра 1527. године даровао властелинства Михољанец и Глоговницу, која су раније припадала Балши Херцеговићу, унуку херцега Стјепана. Сачувано је неколико писама Шкиљановићевих од 1530-1535 из града Ораховице у коме је 1530 и 1531 чувана и породица са свим драгоцјеностима Радослава Челника, у народној пјесми опјеваног сремског војводе Рајка, када се он морао пред Турцима у Славонију уклонити, да се касније настани у Ђуру код Павла Бакића.

С њима, а наравно и раније и касније прешло је у тај крај Подравине врло много Срба из Срема; јер главни аустријски вођа Кацианер полазећи 1537. године из Горње Славоније против Турака код Осијека, пише у свом извјештају: како се његови официри надају да ће ондје добро проћи ein voll Land, die Rätzen njarden uns genug zuführen, auch noch zu uns fallen. А тако је по свој прилици остало и кроз цио 15. вијек, када је на једној карти Угарске коју је 1572. године у Амстердаму издао др. Волфганг Ланц, цио крај од Валпова и Ђакова на исток означен је као Расциа.

Послије несретне битке код Горјана, недалеко од Ђакова, у којој је погинуо посљедњи српски деспот Павле Бакић 9. октобра 1537. године бранећи храбро Славонију, налазио се на најизложенијем мјесту према Турцима, у Валпову на Драви, као заповједник града поменути Стефан Шкиљановић. Његов посљедњи извјештај од 18. јуна 1540. године гласи: да су се Турци под заповједништвом првога пожешког санџак-бега Арслана упутили према Драви. Стефан се затим повукао у Шиклош у Барању гдје је ускоро умро. Тамо је послије 1543. године када су Турци и Шиклош освојили, нађено цјелокупно његово тијело у гробу и он је проглашен светитељем.

Црква га слави 4. октобра. Он је дакле посљедњи бранилац славонске Подравине. Послије његове смрти она је убрзо дефинитивно пала под Турке (Валпово 1543, а Вировитица 1552), као што је и славонска посавина, убрзо послије погибије предзадњег српског деспота Стефана Бериславића (1535), коначно дошла под власт турску (Брод и Пожега 1536, Пакрац 1542, а Бела Стена 1543). Тако је цијела Доња Славонија још прије половине 16. вијека постала турским пашалуком, са сједиштем санџак-бега или паше у Пожеги.

Горња Славонија је и раније у неколико махова паљена и пљачкана од Турака, а сада је отпочело систематско пустошење цијеле те области са три стране: из Босне и Хрватске, из Доње Славоније и из југозападне Угарске. Прва на ударцу била је стара крижевачка жупанија. И она већ 1543. године броји само 1501 дом способан за опорезовање према ранијих 12,000 таквих домова; а све три жупаније ове области (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имале су тада заједно тек 10,645 домова. Када је затим 1552. године пала Вировитица, па чак и Чазма, у турске руке, провале турских разбојника и војске учестале су још више, те је такав страх завладао међу словинским кметовима да су многи све напуштали и бјежали у сјеверозападну Угарску, Штајерску и Аустрију; а од оних што осташе многи су се добровољно предавали (отуд тзв. предавци) Турцима и плаћали двоструки данак (Аустрији и Турској), само да би поштеђени били од паљења и робљења.

На тај начин већ за једну деценију пала је порезна снага цијеле Горње Славоније испод половине тако да су све три жупаније 1554. године имале свега тек 4,657 домова, од којих је крижевачкој жупанији припадало само 376 домова. Тако је страшна била катастрофа ове лијепе и доста плодне земље. На срећу, посљедња јача пустошења турска била су од 1591-1593. године када је Хасан паша босански попалио око 26 хрватско-славонских кастела и градова и одвео у ропство на Балкан око 35,000 душа. Од тада је турска сила тргла назад и могло се размишљати о регенерацији опустошених области.

Проблем насељавања опустошених крајева Турци су рјешавали на тај начин што су се залијетали, често и врло дубоко, у сусједне земље, па одатле силом одводили на хиљаде становника и насељавали их по својим спахилуцима у унутрашњости свога царства; а када би успјели да освоје коју сусједну област и помакну границе своје државе напријед, онда су на опустошена огњишта избјеглих или у ропство одведених становника, доводили силом или уз обећање знатних повластица, своје старе поданике из унутрашњих области. При том су, рачунајући на антагонизам између православних и католика, ради ранијих покушаја насилног спровођења уније, нарочито настојали да њихове крајине према римокатоличким државама буду настањене православним Србима или муслиманима.

Тако су учинили одмах по освајању Босне према Хрватској и Далмацији, а потом и у Доњој Славонији, по њеном западном планинском дијелу, нарочито више ријечице Илове према Горњој Славонији. У том планинском крају гдје су били најзначајнији погранични градови или кастели, ранији дворови славонске властеле као што су: Бела Стена, Пакрац, Чакловац, Сирач, Ступчаница, Добра Кућа и високо у планини на путу Пакрац – Пожега, тврди Каменград или Каменско (612 м), Турци су одмах по освајању тих градова, по околним селима населили готово искључиво саме православне Србе.

Пакрац

Владичански двор у Пакрацу

Једини изузетак чинила су два села у близини Пакраца – Бадљевина, која је за вријеме Турака имала само 4 римокатоличке куће, и Дереза, која је раније опустјела и тек 1657. године поново насељена са 16 српских православних и 5 римокатоличких кућа, по свој прилици доведених из Босне. Цио тај западни дио Доње Славоније, од Пакраца до пожешког поља и од суботског града с југа до близу Воћина на сјевер, народ је називао Забрђем а Турци су га назвали Малом Влашком и подијелили на пет војводина.

По градовима и замцима становали су само Турци, а тек изузетно пуштана је и по која српска породица у подграђе или варош под градом. Тако је нпр. у варошу сирачком, поред 40 турских кућа било и 10 српских домова пред ослобађање Славоније крајем 17. вијека. Сви Срби у Малој Влашкој и воћинској нахији као и један дио српских породица у Југовом (Борово-Слатина) и пожешком пољу, нису сматрани као кметови него као нарочита врста војника – као крајишници или мартолози. Њихова је дужност била да стражаре на Илови и по другим мјестима према вараждинском генералату, и да учествују не само у одбрани своје крајине, него и у свима походима турских чета и војске у сусједне непријатељске области; па су зато од свих кметских работа и давања ослобођени били.

Шта више, и многе српске породице по ораховичкој нахији и Ђаковштини ослобођене су биле од кметских работа, јер су вршиле стражарске дужности по друмовима и шумама или пандурске службе по спахијским селима. Крајишници су имали и своју специјалну народну војничку организацију, на челу са војводама, агама, јусбашама и одабашама, бешлибашама, харамбашама и кнезовима. А изгледа да је бар за Малу Влашку постојао и један главни војвода над пет осталих војвода.

На сличан начин као Турци, одмах је и Аустрија настојала да осигура своју крајину у Горњој Славонији. О томе се нарочито бринула штајерска властела, којој је послије пада Славоније у првом реду пријетила опасност. И већ послије тешког пораза Кацианерова, 1537. године код Горјана, почело се одмах радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким турским четама спрјечавати дубље продирање у ову област. Али главни војни заповједник Ханс Унгнад, коме је та организација 1540. године повјерена била, брзо се увјери да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове.

Стога је он обавијестио сталеже штајерске да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима, па би требало да неко и њих брани; јер: они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове. Зато предлаже: да се мјесто њих набаве ваљане плаћеничке чете Нијемаца и особито Срба, који већ од прије десетак година у знатном броју ускачу из Турске у сењско приморје, Жумберак и Крањску те врло успјешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај приједлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији.

Почетак је учињен са српским ускоцима из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим маја 1542, када је у крајинску службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размјештени су по тадашњој словинској крајини између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и своје породице, те их смјестили по склонитим брдским и шумским мјестима у близини својих стражара; док су старјешине њихове населиле се за први мах по сусједним крајевима Штајерске. За овима одмах почеше долазити и ускоци из Доње Славоније и југозападне Угарске.

Њих су у ово доба називали пребјезима, а касније Власима. Тако је већ 1543. године дошао овамо Марко Томашевић од Пожеге и Петар Беседић – Прибег, сваки са 9 оружаних момака; а из сусједне Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својима. Нешто касније ускочише из турске Славоније и други међу којима најугледнији бијаху војвода Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по селима данашњих српских парохија Болфана и Великог Поганца, те је дао и име селу Иванцу; а Плавша се са своја 53 пјешака населио близу Копривнице гдје се и по њему прозвало једно село – Плавшинци, главно српско село у оном крају и сједиште парохије.

Када је међутим, почетком друге половине 16. вијека, крижевачка жупанија готово сасвим опустјела од учесталих турских провала, при чему су несумњиво много пострадали и новонасељени Срби, јавила се потреба за још већим бројем плаћених крајишника. Стога је 1555. године примљено у службу 6 нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских становника поново умножио у овој области.

Исте године дошла је овамо из Доње Славоније једна одлична породица од 40 душа, тројице војвода браће Алексе, Дојчина и Вукмира; а 1556. године примљен је на рачун њемачких плаћеника и војвода Ратко Прибег са 43 пјешака, који се настанише око града Тополовца недалеко од Крижеваца. 1562. године дошло је у подравину, ниже Копривнице, неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су послије годину дана пресељени у близину манастира Лепавине између Крижеваца и Копривнице.

А 1563. године дошли су овамо, с нарочитим царским повластицама многи Срби тзв. Морлаци из сјеверне Далмације и настанили се око Глоговнице под Калником. Најзад 13. јануара 1568. године упућене су из Беча војне власти на славонску крајину, да све српске ускоке из Крањске, или бар оне који то буду хтјели, преселе у Подравину по обронцима Калничке и Билогоре, између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расине; али је то наређење само дјелимично могло да се изведе.

На тај начин већ у другој половини 16. вијека настањено је по Горњој Славонији неколико хиљада Срба са врло видном улогом у тој крајини, када је надвојвода Карло сматрао за потребно да јуна 1576. године упозори земаљску штајерску управу: како већина војвода на словинској крајини није католичке него ускочке православне вјере (nit Christen, sondern Usskokhen).

Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Међутим, још знатно већи прилив српских ускока и прибјега у ову област извршен је у задњој четврти 16. вијека, а нарочито од 1507 до 1600. године. Појачању тих миграција знатно је допринјела и бручка либела од 1578. године којом је одређено да се плаћеничка војска на словинској крајини знатно повећа. Те сеобе у ово доба биле су већином из турске Славоније; а од сеоба из других крајева знатнија је само она која се збила између 1583 – 1586. године. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је послије неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583), из средње Далмације ускочило у сењску околину а затим и даље преко 800 породица.

Хасановић је са својима прешао на словинску крајину и настанио се прво око Иванић Клоштра, гдје се својим јунаштвом 1586. године одлично истакао у боју са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим породицама, послије 1606, послат је на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини. Потомци им и данас живе у том крају, по селима парохије Мале Трешњевице, иако су само малена оаза од 750 душа међу римокатолицима.

Јануара 1586. године Михајло барон Секељ и капетан Глобичер извели су прву знатнију сеобу из турске Славоније. Они су наиме са својим четама продрле у Малу Влашку, попалили неколико села око Сирча и довели као роба одличног српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и дјеце. Пејашиновић се затим споразумио са аустријском војном влашћу, повратио се у свој крај 1587. године и оданде извео још 13 задружних породица са једним свештеником и много блага. Све те породице смјештене су око Копривнице и Крижеваца.

Сеобе које је извео из турске Славоније славонски пуковник барон Херберштајн са својим капетанима Лајбахером, Грасвајном и Гласпајхом од 1597 до 1600. године још су знатније; а изведене су по споразуму са народним старјешинама. Тако је на жељу харамбаше Милије крижевачки капетан Гргур Лајбахер око 10 јуна 1597. године упао у Малу Влашку, попалио Цепидлаке, Дрежник и Кусоње те извео Милију и других 117 душа са 1,000 комада марве већином из Кусоња и Ступчанице. Те су породице насељене по Црквеној, Св. Ивану Жабном, Глоговници, Тополовцу, Градецу, Дубрави и Св. Петру Чврстецу.

Сем тих, у исто вријеме стигло је још 16 Срба у Копривницу и 8 у Крижевце. Септембра 1597. године послије дугих преговора са народним изасланицима, повео је сам Херберштајн чету од 500 људи, ударио на Подравску Слатину, спалио је и извео из ње и околних мјеста 1,100 Срба са 4,000 глава марве; па је све те исељенике смјестио у Ровиште и по околним селима. С прољећа 1598. године, прешло је у двије групе око 500 душа које су већином смјештене у Великом Поганцу и околини. Августа исте године смјештено је у околини Иванића 146 новонасељених Срба; у октобру је опет прешло 500 душа и насељено око Св. Крижа; а почетком новембра упале су чете из Иванића у Турску према Пакрацу и Пожеги па отуд извели око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгул агом и Вучић агом.

У септембру 1599. године доселио је Херберштајн неколико српских породица; а 2. октобра довеле су иванићке чете 120 породица са 995 душа и око 3,000 глава стоке. Југово поље поново је опустошено када је копривнички капетан Албан Грасвајн, са својом експедицијом и помоћним четама из Лудбрега и Крижеваца 27. јануара 1600, преко Вировитице и Брезовице, поново напао Слатину коју су Турци били обновили. Том приликом поред Слатине спаљени су: Вукичица, Михољац, Миљено, Бистрица, Мединци и Речица; а све Србе из тих мјеста заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем и много блага преселили су у словинску крајину и населили око Копривнице.

Истим путем нешто касније прошао је према Ораховици иванићки капетан Глајспах са помоћним четама из Крижеваца и Петриње, те је из Југова поља и ораховичке нахије извео преко 100 српских породица са 828 душа, од којих је 309 било способно за оружје.

Из тих времена постала су села Дереза и Дерешани код Иванића по селу Дереза код Сирача; Пргомељи код Бјеловара по Пргомељима у планини између Пакраца и Пожеге; а отуд су и Шушњари недалеко од Иванића по истоименом селу код Каменске; Дејановци, Цагинци и Ширинци код Иванића по бившем селу Дејановцима и данас још постојећим Цагама и Ширинцима код Окучана; Цјепидлаке код Болча, по Цјепидлакама код Катинаца више Дарувара; Стари Батињани, данашњи Војаковац, код Крижеваца по једном од истоимених села код Пакраца и Дарувара; Боровљани код Копривнице по Борови код Вировитице, итд.

Тада су потпуно опустјела многа српска села у Малој Влашкој, као нпр. Подборје – данашњи Дарувар и њему околна села Дољани, Миљеновац, Сређани, Карановац, Врбовац, итд., која су била подалеко од утврђених градова Сирача и Ступчанице а на главном ударцу при пролазу из Горње у Доњу Славонију. И када су турци 1660. године поново почели насељавати та села, порасла је била по њима већ велика шума те ју је требало прво окрчити.

Пресељавање Срба из Доње у Горњу Славонију углавном је завршено већ крајем 16. вијека, те се током 17. вијека помињу само још понека пљачкања српских села на турској граници и избављање тек по неколико породица у аустријску крајину. Тако су нпр. 1602. године крајишници од Иванића продрли према турској Посавини и Цернику, попалили нека мјеста и извели нешто душа; а 1603 једна друга чета продрла је до Ораховице и спалила је; 1622 опљачкане су Цјепидлаке и Бастаји а затим и села у околини Пакраца; 1630 пљачкани су крајеви према Сирчу а 1637 изведена је једна група Срба од 150 душа из Подравине – од Рајина поља и Борове.

Пошто је крајина у Горњој Славонији већ доста густо насељена била, аустријски су цареви забранили да се без њихове нарочите дозволе не смију више Срби у ту крајину пресељавати; али како су погранични капетани према једном извјештају из 1666. године по обичају „из давних времена“ добијали од сваке новодосељене куће по једнога вола или какав други дар то су они врло радо помагали све оне из турске крајине који су изразили жељу да се преселе.

Винковци с краја 19. века

Винковци с краја 19. века

Тако нпр. знамо да је 1651. године уз потпору пограничног заповједника прешло 11 српских породица; а барон Галер када је у августу 1659. године сазнао да двије куће желе преселити се послао им је у помоћ чету од 100 људи да их допрати и заштити од Турака. Од свих тих сеоба најзначајнија је била она коју је 1662. године крижевачки капетан из села Подгораја. Она је бројала 38 домова који су углавном насељени по селу Подгорци више Ровишта.

Разумије се да Турци нису скрштених руку посматрали тако тешка пљачкања и пустошења својих области, већ су настојали да опустошена села поново населе новим становницима из разних својих крајева, а нарочито из сусједне Босне, и да се освете својој бившој раји која је под заповједништвом аустријских официра сва та пљачкања и пустошења изводила. Шта више, 1621. године тражили су будимски и пожешки паша од копривничког и крижевачког капетана да им се поврате сви Срби крајишници јер су они турски поданици, па су стога пограничне страже још боље уређене и утврђене биле. Ипак су Турци успјевали чешће да провале у српска насеља, нарочито око Ровишта и одведу са собом много стоке, пастира, жена и дјеце.

То је било особито од 1618 до 1648. године за вријеме аустријског тридесетогодишњег вјерског рата с протестантима, када су и многи славонски крајишници ратовали по разним далеким ратиштима те Словинска крајина није могла довољно заштићена да буде. А како су и у једној и у другој крајини, поред нешто Нијемаца и Турака били готово искључиво сами Срби, у тим честим четовањима страдало је и изгинуло много нашег народа и на аустријској и на турској страни.

Крај томе међусобном сатирању православних Срба у Славонији за рачун другога учињен је тек миром између Аустрије и Турске у Сремским Карловцима 1699. године када је цијела Славонија, дакле цијела територија данашње пакрачке епархије, дошла под аустријску власт. У великом аустријско-турском рату од 1683 до 1699. године који је претходио карловачком миру, Горња Славонија је била поштеђена директних ратних невоља; а Доња Славонија имала је готово за сво то вријеме да подноси многе грозоте рата и скоро сви дијелови њени, сем високих планинских крајева, били су по неколико година за то вријеме готово сасвим пусти. Знатан дио народа из западне Подравине, Мале Влашке и Посавине пребјегао је већ након турског пораза код Беча 1683. године у вараждински генералат; а нарочито у доба када су Аустријанци почели Вировитицу (1684) и Осијек (1685) освајати.

Неки су остајали само по годину-двије у генералату, а многи и по неколико година; док је такође било доста и таквих који се више никад нису ни вратили на своја стара огњишта. Са Турцима се у Босну повукло врло мало Срба а из Босне притицало је послије коначног ослобођења Славоније 1691. године врло много нових досељеника који су не само попунили и појачали ранија села него су и сасвим изнова населили многа стара опустошена и основали сасвим нова села, крчећи шуме за куће, поља, ливаде и винограде.

Тако су нпр. Босанци већ 1692. године обновили стара опустошена села: Белановац, Суботски Град, Јагму, Жуберковац и Шаговину; 1693. Белу Стену, Лештане и Бобаре; 1699. Ловску и др.; 1695. из основа су подигли Шибовац а 1700. Уљаник; 1692. основали су Кукуњевац Срби из Хрватске, а 1700. искрчили су шуму и основали село Брестовац код Дарувара Срби из Босне, славонске Посавине и из Хрватске. Таквих примјера могло би се навести читав низ и за остале крајеве.

О насељавању Срба из Србије директно у Славонију имамо само једну вијест која нам каже: да је ускоро послије освајања Ужица, почетком октобра 1688. године изведено око 6,000 душа из ужичке околине и са обала Мораве, те насељено по опустошеним крајевима Славоније. На основу тога и једног извјештаја из 1690. године да је у то доба генерал Капрара населио Србе у Мославини, врло је вјероватно да су ти ужичко-моравски Срби основ данашњим српским парохијама по Мославачкој гори.

А да је за вријеме тога рата могло бити појединачних насеља у Славонији и из источних крајева Србије и западних дијелова Бугарске даје нам основа претпоставци и околност што се нпр. при попису становништва у Пожеги 1702. године међу осталима помињу: Пиротић и удовица Гињица Шиправчанин; а у оближњем селу Подгорју властелинства Кутјева налазио се у исто вријеме и Мато Бугаровић. Сем тога у пакрачкој епархији има и данас неколико породица које славе као крсно име св. Ђорђа Кратовца (26. маја на дан преноса његових моштију); а он је погинуо и проглашен за светитеља у Софији, гдје су га тамошњи златари први почели да славе као свога патрона.

Када је 1702. године основан славонски генералат, почело је стално досељавање Срба и у славонску Посавину, како из вараждинског генералата тако и из Баније, Лике и Крбаве. Исти елементи уз сталан прилив Босанаца, населили су и пусте земље на обронцима Мославачке горе и Билогоре, као и сва села између њих од Бјеловара до Илове која је сада постала граница између вараждинског генералата и славонског провинцијала; а касније се та ријечица почела сматрати као међа између Хрватске, некадашње Горње Славоније и Славоније, раније Доње Славоније. Илова је уједно била и граница између раније пожешке, касније пакрачке или славонске епархије и раније Марчанске, касније северинске или хрватске епархије све до 1771. године када су се обе те епископије ујединиле у данашњу пакрачку епархију.

Извор:“Споменица о Српском православном владичанству пакрачком“
Др Радослав Грујић (реиздање из 1930. год.) Музеј Српске православне цркве Београд, 1996. године
Србин Инфо, Српски Народни Форум, Порекло

Данило Лазовић: Шта је то српски национализам?

„Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам:
Данило Лазовић

Данило Лазовић; фото: Патриот

То је рам у коме је икона Христова.
То је дом у коме је Христос домаћин.
То је брак у коме је Христос благословитељ.
То је село и град у коме је Христос начелник.
То је држава у којој је Христос Цар.
То је уметност у којој је Христос чаробник.
То је школа у којој је Христос учитељ.
То је црква у којој је Христос првосвештеник.
То је борба у којој је Христос војсковођа.
То је страдање у коме је Христос главни страдалник.
То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
То је мрак у коме је Христос једина свећа.
То је робовање које је издржљиво само са Христом.
То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
То је победа с певањем: Христос Воскресе!
То је песма која Христово име слави.
То је весеље где анђели Христови са људима играју.

Шта је то српски национализам?

То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос,
 а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је пост док очи не постану двапут веће.
То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама.
То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.
Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.

А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.“ 

То су све те речи нашег владике Николаја српског.

Нема народа који има такву историју, пуну страдалништва, сужањства за Христа Бога. Једино руски и наш, јединоверни и братски народ има такву историју, и јерменски.

У овом савременом страдању сулуди нови крсташи, нови инквизитори кажњавају нас најстрашнијим средњовековним мукама, себи драгим мукама, а једна од таквих је она најгора за нас намењена, она, где се ланцима и синџирима везује живи и христолики за већ умрлог, мртвог и хладног да дугу ноћ проведе тако увезан. Тако наш светосавски, христолики српски народ без питања везују за већ умрлу, нехришћанску Европу.

Мало ли је страдалништва српског по Српској Крајини, Книнској и свим другим Крајинама? Мало ли је плача српске нејачи са Косова, грдног и великог судилишта? Мало ли је плача српског из државе Монтенегроздај? Мало ли је плача српског са српске Метохије?

Али ми, христолики, који у Бога живога верујемо, знамо да ће на референдум у Монтенегроздај по свој прилици доћи и митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар светог пећког трона, Свети Петар Цетињски, са свом крстоносном и победоносном војском директно с битке на Крсима.

Ми знамо да ће на тај референдум, као и 1941, кад је дошао на Цетиње Секула Дрљевић и кад је прогласио неовисну Црну Гору под италијанском круном, доћи и наш Павле Ђуришић са 14.000 виђених момака. Ја колико знам Баја Станишића он ту прилику неће пропустити.

Ми који гледамо у Бога живога у овоме дивном и беломе граду знамо и недељом да на овом тргу прошета наш Живојин Мишић у друштву са Кајафом, видимо и да им се ту, где би друго, наго код “Руског цара” придружи и Степа Степановић и одједном, на кратко и Радован, Младић, и наш председник Караџић. Седну код “Руског цара”, а код кога ће, и договоре се и кад ће, и с ким ће, и докле ће.

Бог вас погледао. Хаг, да, дивно је рекао наш генерал, Хад. Генерал коме и овога пута честитам што је у пензији, било би тужно да је у овом срамном миру активан.

Снимак говора Данила Лазовића

 

Извор: Патриот

Срби верују у снагу разлога и права – Ернест Дени

Француски историчар Ернест Дени, написао је научну студију о Србима. Истичући њихове специфичне карактеристике мане и врлине, он између осталог пише:

Ернест Дени, француски историчар

Срби имају и своје мане, које су истовремено производ и њиховог темперамента и њиховог васпитања. Њихова воља, посебно у добру, није постојана, њихово неповерење се брзо буди и догађа се да они доносе одлуке без много размишљања и намах се одмах покају. Њих могу лако да занесу звучне речи и привидне оптужбе, при чему заборављају учињене заслуге, више су способни за хедонизам него за размишљања, и пошто су пуни извора елана, они лако верују, попут Француза, да ће се њихове грешке лако исправити.

Њихове међусобне свађе и њихова несталност пружале су аргументе против њих њиховим суседима Немцима и Мађарима, којима је стало до тога да мане Срба увећају.

Њихови непријатељи не запажају или неће да запазе више квалитете српског човека, његову савитљивост прекаљену дугим испаштањима и подношењу мука, финоћу и оштрину његове интелегенције а надасве постојаност његовог идеализма и солидност његове вере, које се одржавају кроз векове упркос повремених осцилација.

Ветрови брчкају површину реке, али јој ток не мењају. Срби имају чудну, достојну дивљења, врлину, они верују у снагу разлога и права: према речима апостола они се надају противно свим надама. Нада Србе не напушта ни онда када сви остали мисле да нема места никаквим надама.

Ернест Дени (Ernest Denis, 1849–1921)

Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца” књига II, (ЗИПС-СРС) Земун, 2000, стр. 347.

Косово је духовна ствар, а духовне ствари сметају – Франц Вебер

Франц Вебер; Писмо српском народу 5. јули 2006.

Драги Срби,

Косово је Србија! Косово је део саме суштине и душе Србије. Косово, то није само историјски и легитимни део прелепе земље Србије, то је Србија као отаџбина, као цивилизација и као судбина. Србе не одређује ни раса, ни језик, ни вера. Одређује их слављење косовског жртвовања 1389. То слављење се изразило кроз јединствену епску поезију, која је толико узбудила Гетеа и целу генерацију европских романтика.

Франц Вебер

Франц Вебер прима сребрну медаљу за заслуге у амбасади Србије у Швајцарској; фото: berne.mfa.gov.rs

Српско Косово, прожето чудесним црквама и манастирима, беше небеска капија. То богатство се у Европи може поредити само са Тосканом, Анжуом, Бургоњом или Светом Гором. С тога, и предаја Косова не представља само политички пораз, већ и одрицање од свих темеља европске цивилизације. Запањени смо и ојађени Европом која се тако хладно, из кукавичлука или равнодушности, одрекла тог жаришта своје цивилизације.

Преко 150 православних светиња порушено је на Косову откако је та област под међународном администрацијом. Толика недела ни Турци никад нису починили! Какве ли срамоте за НАТО, какве ли срамоте за Уједињене нације!

Као заштитник природе и културе, ја сам се потрудио, после одбране светилишта у Делфима, да скренем пажњу света на судбину косовских манастира. Те светиње би требало да буду под приоритетном заштитом УНЕСКА. Али “међународна заједница“ која се толико узбудила када су Талибани срушили камене Буде, остала је глува пред нашим вапајима!

То значи само једно: да је Косово духовна ствар, а духовне ствари сметају онима који нам припремају свет заснован на потрошњи и задовољавању најнижих побуда. Непристајмо на свршени чин! Бранимо, упорно бранимо бранимо Косово! Бранимо га не само из љубави према Србији, већ и из љубави према Европи и њеној цивилизацији.

Косово је отето од Срба, то цео свет зна, помоћу свирепог и некажњеног бомбардовања, које од те покрајине направило депонију нуклеарних отпада. Од тога и сами НАТО војници данас умиру. Ништа мање страшно и забрињавајуће: Косово је од 1999. препуштено терору мафије која је ту створила упориште шверца дроге, тероризма и проституције.

Косово са кога су протерани Срби постало је црна рупа Европе!

Тврдим и прокламујем: у интересу основних вредности Европе, хитно је да се Косово врати српском народу. Суживот с албанском већином је могућ. Решења постоје. Али никако се не смемо, како то чини она слепа Европа, мирити са свршеним чином и жмурити пред неправдом и насиљем!

Живело Косово! Живела културна и духовна ризница Европе!

Франц Вебер

Двери српске, Година X, број 37, 1/2008, стр. 82.

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић

„Нас ће спасити врлина, а не вештина, јер срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, покајање и слогу, а не транге – франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са црквом. Знам, и ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлима с’ Богом јача од вештине са ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину са ђаволом. Зато им неће бити добро. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном…“
Небеска Србија

Православна икона Небеске Србије. „Свети Новомученици Јасеновачки и Глински“, „Св. Николај у Дахау“ и „Борци за веру против безбожне власти“, српски манастир Нова Грачаница код Чикага, Илиној; фото: Википедија

Србски народ као Теодул

Срб – то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађање да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб, него Срб.

Од Индије су праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче да човеку бива све по карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

Србска судбина: крст часни и слобода златна

Николај Велимировић

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу, него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсије је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ниједан врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за Себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходати за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо простро крст и слобода, него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст, него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

Служба Христу – смисао србске историје

5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј Божији слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености, или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под кнезом Милошем. Робовање под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовању Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина, у старије време, и србске такозване интелигенције, у новије време, долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Да не буде тако међу вама [као међу незнабошцима], него који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, и ко је међу вама већи, нека буде као млађи (Мат.20:26; Лука 22:26). Другом приликом, опет, заповедио је својима да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 14:11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство, међутим, доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашњив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе, па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује Своју љубав, особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак Своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољубци и народољубци били су у овом животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних и незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2.000 година.

Немања – родоначелник србске историје

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав, и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор, и свети Јован Осоговски и Јован Пилски, паћеници за своју душу. Исто тако, и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови, нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају истицати се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул, што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, и потом кад је одрастао, одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару, а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божији и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије, као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али он је журио да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу так онако ради украса своје земље, нити пак да подражава Грцима, него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио да свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

Теодулија лозе Немањића

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – пањелинизму цариградском и натеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно пресече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично из оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин. Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: Клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф, или шенф или шах, носилац божанске власти.

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога”, тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи, него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божје. Тако их је све Сава упутио. Немања свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.

21. О, ко да се стиди назвати се слугом,
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и Син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дође, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају –
То је њихов програм, то њихова сврха,
Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусу славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени.
Ко год Теби служи, не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и свакога смртнога
Највеће је звање – раби Христа Бога.

Завет Светог Саве Србима

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служби Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само црква има да стоји у служби Христу, него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ нимало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама он је тада непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једина благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ, као и свештенство, морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу. Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство небесно.

(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истонољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога да отвори очи своме народу, те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају Царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу, Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се Царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

Отаџбински национализам Светога Саве

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јесте отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала, створио је империју и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила државу, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу.

(Зато Цар Душан од свих Немањића није проглашен свецем од стране Српске православне цркве – примједба В. В.)

Владика Николај Велимировић

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

 

Срби имају славну, херојску прошлост – Нобеловац Карл Шпителер

Нобеловац Карл Шпителер почетком првог светског рата, 15. децембра 1914. у Цириху је одржао политички говор “Наше швајцарско гледиште“ са циљем да упозори своје земљаке Швајцарце на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље. Србе је, између осталог квалификовао као народ вредан поштовања, народ славне, херојске прошлости, са непревазиђеном народном поезијом.
Карл Шпителер, Шведска поштанска марка из 1979.

Карл Шпителер, Шведска поштанска марка из 1979.

У свом говору Карл Шпителер је о Србима рекао:

О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису “банда“, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ.

Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.

Наши швајцарски лекари и болничарке, које су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатијом и хвалом. Иза таквог сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.

Карл Шпителер

Карл Шпитлер (Carl Spitteler; 1845—1924), швајцарски књижевник, песник, писац есеја и романа. Добио је Нобелову награду за књижевност 1919. године. 

Своје највеће поетско дело Прометеј и Епиметеј написао је 1881, када се вратио. Многи то његово дело упоређују са Ничеовим делом Тако је говорио Заратустра. Његово друго велико дело, за које је добио Нобелову награду је поетски еп Олимпијско пролеће, које је писао од 1900 до 1905, па је ревидирао 1910. 

Из извора српских народних песама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дело (“Екстрамундана“ 1881/82.) седам космичких митова у метрици српске епике.

Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца” књига II, (ЗИПС-СРС) Земун, 2000, стр. 348.

Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)

Врлине и мане српског народа најбоље је сагледао Др. Родолф Арчибалд Рајс, човек који је своју приврженост и љубав према српском народу доказао на најтежи могући начин, пратећи српске војнике у борбама током Првог светског рата и, касније, борбом за изградњу нове државе. Упознао је храброст српског народа, његов менталитет, гостољубивост и доброчинство. О манама је говорио директно и поручивао је као највећи пријатељ да се оне отклоне. 
Рудолф Арчибалд Рајс

Рудолф Арчибалд Рајс

„Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и жртвовао сјајну каријеру” – говорио је Др. Рајс. „Али није ми жао. Заволео сам вас, јер сам имао прилику да упознам ваше људе у пресудним тренуцима, када се, ваљда, једино и може упознати карактер једне нације. Нажалост, видео сам и све ваше мане, недостатке и слабости, видео сам све оно што може бити погубно за ваш народ у будућности” записао је Др. Рајс у свом политичком тестаменту Србима, књизи „Чујте Срби.. Због наведеног, заслужио је да му се у овом раду посвети посебна пажња.

Др Рајс (1875–1929), Швајцарац немачког порекла, доктор хемије и професор криминалистике, хуманиста, дошао је у Србију 1914. на позив српске владе ради истраживања злочина аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.

Истражујући злочине аустроугарских трупа, Рајс је одлазио на ратиште, прегледавао рањенике и посећивао бомбардована насеља, не одступајући ниједног тренутка од своје заклетве да служи истини и правди.. Као ратни извештач објављивао је чланке у тиражним европским часописима о страдању српског народа. Такво ангажовање довело га је у центар напада и претњи од стране државника Централних сила па чак и неутралне Швајцарске.

Рудолф Арчибалд Рајс

Упознао је свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу над српским цивилима и згрожен размерама злочина, али и херојством српског војника Др. Рајс је жртвовао своју блиставу каријеру професора универзитата у Лозани и прогласио себе српским добровољцем, постајући тиме, како је сам написао, „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара”. Са српским народом и српском војском препешачио је Албанију, делио је зло и патње које су их задесиле, помагао је српске избеглице, збрињавао ратну сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу за храброст, али му је, према његовим речима, најдража награда била захвалност српског народа. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Управо захваљујући Др. Рајсу, истина о Србима, њиховој храбрости, милосрђу и величини, обишла је свет. Он се дивио српском војнику, а његов опис српске љубави према човеку, отаџбини, храбрости српског војника и његовој хуманости, имали су велики одјек у Европи, и то баш у тренуцима када се истина о Србима ретко пробијала у свет.

Међутим, завршетак рата није значио и крај његове мисије у Србији. Наставио је своје ангажовање у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, Министарству унутрашњих дела и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду. Тада је доживео и прва разочарања у бирократску администрацију. Критиковао је понашање политичара према бившим борцима и ратним инвалидима.

Остао је да живи у Србији, али су Срби заборавили много тога што је за њих учинио. Заборавили су његову жртву, његове пријатељске поруке и залагања и на крају га „убили тешким речима”. Ипак им то није замерио. Пожелео је да његово срце почива на Кајмакчалану, „најопаснијем врху српских земаља, близу другова који су страдали за слободу своје отаџбине”. Овим гестом Др. Арчибалд Рајс је показао колика је била његова љубав према Србији и српском народу. Дубоко разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно и сахрањен је на Топчидерском гробљу, а по његовој жељи срце му је сахрањено на Кајмакчалану.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима”. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!” на француском језику. У тој књизи која је завршена 1928. године, а 2004. године штампана у великом тиражу, по жељи Др. Рајса, после његове смрти,. до детаља су описане врлине српског народа и мане тадашњих српских политичара и интелигенције, које, као вечна истина важе и данас.

У тексту који следи приказани су само неки цитати из наведене књиге, који се, пре свега односе на актуелни предмет истраживања.

О човечности, гостољубивости, односу према ратним заробљеницима и захвалности

„Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Ваш народ је гостољубив”, пришао је Др. Рајс. „То се осећа на сваком кораку. Где год да дођете чекаће вас широкогруд дочек. Први комад божићног колача чувате за намерника, милосрдни сте и осетљиви на туђу муку. Гледао сам како ваши ратници дају последње парче хлеба заробљеним војницима, управо оним који су им палили куће, масакрирали жене и децу, убијали родитеље.” … „Без трунке жеље за осветом, у њима нису гледали непријатеље већ само заробљене несрећнике, а то се заиста, ретко може где срести”.

„Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.”

О храбрости, родољубљу, човечности и религији

„Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.”

„Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не шта су од њега учинили одело и титуле. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико делотворно дејство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш бог носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг Поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.”

„Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.”

„Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.”

„Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

О односу према ратним инвалидима

„Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, нису ништа учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове и сређује себи исплаћивање `пензија` које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.”

Закључак
Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља,, Солун, 1917.

„Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу – а од ње ништа не очекујем – идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да окупи и уједини српске или, више волите ову реч, југословенске земље (мисли се на стварање Југославије, прим. аутора). У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајазти за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или ропство!”

Арчибалд Рајс

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Реч у славу Србије – Жан Дитур

5 децембра 1996, за време годишње седнице Француске Академије, Жан Дитур, њен члан, је прочитао говор чији су изводи објављени у листу “ЛЕ ФИГАРО” од 17 децембра исте године под насловом “Похвала Србима”. Цео текст говора је публикован марта 1997 у књизи “Скандали и похвале” у издању Фалоис ејџ хоме.

Француски академик Жан Дитур

Француски академик Жан Дитур; фото: Србин Инфо

Већ пола века пуританска мисао опседа Земаљску владу која свету намеће искључиво своје нехумане законе и своја правила савести. Суштина тог духа је давање апстрактних дефиниција о добру и злу уз слепо веровање у сопствену непогрешивост и одсуства најмањег напора у покушају да сагледа димензије хипокризије у којој се налази.

Под таквом моралном диктатуром једва и да постоје могућности уочавања чињенице да правда почиње да напушта табор победника. Она је ту и до сада била затвореник, сапета, под брњицом, заробљеник и застава у исто време. У њено име се потпуно мирне савести докрајчава судбина побеђеног поготову ако се овај дрзне да не призна своју грешку или се на препознатљив начин не префарба јарким бојама или се усуди да направи потез којим би постао различит ономе који је већ газда, који располаже пуританским убеђењем, који је, пошто је победио, „најбољи”, што човечанство мора прихватити као једини модел. „личи на мене или умри, каже газда, јер који на мене не личи ђаво је и једино заслужује да буде збрисан са лица земље, послат у пакао, претворен у ништавило”.

Маса, односно јавно мњење, никада сама по себи није знала куда иде, одувек је постојала потреба да јој се назначи пут ангажовања или, боље речено, правац напада. Када газда изјави: „oвај овде је добар, а онај тамо зао”, маса поздравља доброг, а каменује оног другог.

Никада у историји није било толико дубоког ропства савести колико је то данас. То произилази, евидентно је, директно из моћи средстава пропаганде или тровања која од дана нашег рођења до дана данашњег представља невероватно успешан чин непрестаног усавршавања.

ТВ линч

Нико међу нама није упознао свет тишине наших предака без поседовања смисла за знатижељу или спремности за напор одласка на места где су трибуни, политичари, агитатори практиковали уметност говорништва.

Да би се у XIX веку дошло до линча требало је имати убедљиве доказе, дијалектички след мисли и елоквенцију. Данас је само једна слика са ТВ екрана сасвим довољна. Она се приказује десет пута, двадест пута милионима некритичних људских душа и та фрапантна слика, пропраћена одговарајућим коментаром ствара јавно мњење. Горе него мњење: она суверено одређује зло и добро. Није важно што она сатире жртву правећи од ње страшног џелата, важно је да то нико не проверава. Некада је чак улазила у људске главе преко ушију. Прогрес науке и техничка достигнућа чине да она данас стиже и преко очију. Сваки човек је постао мали Неверни Тома који верује само у оно што види, а оно што види није истина.

Ове су манипулације биле безбројне у последњем полувеку, толико су биле у употреби да је било неопходно наћи праву реч којом би се ближе означио њихов појам будући да дотадашњи речници о томе нису давали довољно информација.

Када се за одређени појам, утврди да се не може именовати онда се каже да је морал капитулирао, или да се безимена појава толико проширила да се човек више не може правити како је не примећује, она постоји на исти начин као сентимент, закон, срећа, методологија; она чини део људског универзума, улази у живот, са њом се мање или више усаглашава…

И то је заправо пут стварања речи „дезинформација”. Речник званично признаје њено постојање 1954. године дајући следећи опис тог појма: „ Коришћење технике информисања, нарочито информисање маса ради наговора или навођења на погрешан закључак, изврнути чињенице”. Глагол „дезинформисати” још је експлицитнији. Он се званично појављује 1959. године и према истом речнику значи: „Информисати на начин да се сакрију извесне чињенице или да се фалсификују”.

Званична дезинформација

Да би дезинформација била ефикасна важно је да се ни у најмањем облику монопол над њом не препусти личној иницијативи, односно новинарима, интелектуалцима, књижевницима; нестабилним личностима са којима увек постоји ризик од њихових скрупула савести или изненадне жеље за храброшћу, што би ипак била само њихова тренутна ћуд. Они би на крају крајева, и поред сопствених предубеђења, схватили да су изабрани за сарадњу само подсмеха ради. У свему овоме, како се то данас каже, постоји и „хумани фактор” против кога је тешко бити без потпуног познавања ствари.

Дезинформацији се даје званично обележје успостављањем међународног трибунала са седиштем у помало заборављеном и донекле досадном градићу северне Европе. Не ради се, додуше о преком суду какви су некада стварани у топлијим крајевима као Ређено де Калабре, Делфи или Монте Карло. Данас, дакле, морал долази са хладних страна и са севера. Ништа не може бити озбиљније од магле Серпентиона, фламанских канала, влаге у костима и холандских ветрењача.

Међународни трибунал додељује Нобелову награду за ратни злочин против човечности, Нобелову награду за геноцид појединцима чија је основна грешка да се не свиђају снагама које владају светом и које желе да их прегазе, наравно уз уважавајући претекст.

Реално животна врлина не би смела дозволити луксуз да се изгуби у овим процесима, који се у основи не разликују од оних у Москви, а који су, опет, само копије Париских процеса из 1793. године.

Најпоучнији пример тих процеса је онај који се примењује на Србе из Босне као да су они једини кривци за грађански рат у Југославији, иако би баш они, можда, могли бити народ на највећем искушењу, народ који је доживео највеће трагедије, како у својој даљој тако и у недавној историји, народ чији су храброст и осећај части нешто што једва личи на ово наше данашње време.

Српски грехови

Зашто су баш Срби изабрани, зашто им је натоварен сам грех овоземаљски, зашто су оптужени за неопростив ужас иако се зна да су баш они мање грешили од осталих и, ако је и било недела са њихове стране, то се дешава више из права на легитимну одбрану него са предумиђљајем.

Постоје, међутим, људи који другима узимају за зло што не желе да умру. Срби су од ових других. Неколико векова Турци су их присиљавали да пређу на ислам и у томе нису успели. Аустроугари су Србе стерилисали, усташе масакрирале. Конференција на Јалти их је испоручила комунистима, обезглављени су дикатуром Хрвата Тита и још увек су ту, истрајни у своме бићу, настављајући да одржавају у животу ту осетљиву бескрајну драгоцену ствар, као што је дух нације.

Филозофи, интелектуалци, професионални хуманитарци, владе, Уједињене нације, Хашки трибунал, цео свет притиска Србе, убија их или их само клевеће. Како је могуће да се правда не усуђије да посети и Србе? Како врлина, без обзира колико је слепа, не крене ка њима који су сами против Универзума и који, можда баш због тога имају право да буду и против универзалног.

У име права човека

Зашто су Срби изабрани за жртвеног јарца? За неке од могућих скривених мотива, као што је врлина, без обзира на њену просетљивост и природну бистрину, објашњења се морају тражити до краја, до пуне њихове идентификације, ако не и до суочавања са њима самима.

Најуочљивији од тих мотива је што Срби нису људи бонтона, односно нису на врху политичке моде за ову годину. Они имају три порока од којих је први да се налазе у положају сељака који брани своје парче зиратне земље, а то је данас најмање нобл у очима светског јавног мњења, које тражи борбу за идеје, а не за парче зелене баште, или тамо неку стару црквицу у руинама.

Њихов други порок је што су хришћани, што је већ постало дегутантно за западну мисао, која се врло добро прилагођава будизму, исламу, анималистичком празноверју и, у име права човека, ничице простире пред чинима против урока афричких врачара. Али зато нема ни трунке милости према онима који се позивају на Христов крст.

Трећи грех Срба је вероватно најтежи за опрост, без обзира што се скоро никада јавно не помиње. То је грех што су Срби одувек искрено исказивали веома блиске пријатељске односе са Француском, што им је Француска донедавно и узвраћала, Срби су са нама победили 1914, у рату о коме се више не говори, чији се трагови бесомучно уклањају, који се заодева новим одорама са циљем да се докаже како слава стварања модерног света не припада ником другом до пуританском екуменизму.

Срби су били наши компањони, наша браћа по оружју. Само из тих разлога они би за нас морали бити светиња. После четрдесет година ропства њихов први гест је био да се обрате нама, да нас подсете на старе везе. Врлина би нас морала нагнати да прихватимо њихову страну чак и да није боља од других учесника у рату, да се слепо определимо за њихову ствар без освртања на оптужбе које им се упућују.

Они, међутим, који су изабрали улогу судије Србима били су далековидљивији. Није им промакло да, осуђујући тај народ, ту нацију која покушава да преживи и у томе се сналази како зна и уме, народ који ће по логици ствари прву индиректну помоћ затражити баш од Француске, те судије нису погрешиле у претпоставци да Срби неће код нас наћи довољно врлине да се солидаришемо са старим пријатељима.

Њихове рачунице, нажалост, нису биле погрешне. Одувек је овде био део иностранства или, ако је то по вољи, један део одрицања сопственог бића, који је најјачи и који нас, када се о томе ради, повуче у активности или настојања која су за жаљење када врлина поново освоји наша срца, каже на крају француски академик Жан Дитур,

Жан Дитур (1920-2011), плодан романописац и хроничар текућих збивања, члан Француске академије (бесмртника) и почасни члан САНУ.Чланак у целини објављен у листу „Le Figaro” – Француска, 17.12.1996. Цео текст говора је публикован марта 1997 у књизи “Скандали и похвале” у издању Фалоис ејџ хоме.

Извор: Србин Инфо

Храброст, човештво и заклетва Срба – Адам Мицкјевич

Највећи пољски песник Адам Мицкјевич у својим предавањима на Универзитету у Паризу о циклусу косовских народних епских песама, рекао је, између осталога да српски јунаци храброст сматрају као највећу врлину, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем и поштују жену као друга, мајку и сестру, за разлику од многих других друштава. Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе, они поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
Адам Мицкјевич

Адам Мицкјевич (Валенти Ванкович, 1828.)

Адам Мицкјевич: Из предавања на Универзитету у Паризу:

Једнако као грчки и словенски јунаци су обични људи, страствено наклоњени срџби, и надасве воле рат. Храброст сматрају као највећу врлину, поштују веру (религију), воле обиље и раскош, често су насилници али никад сурови.

Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе. Напротив, они поштују међународна права, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем.

Њихов карактер диже хришћанство још више, ми не видимо у српском песништву нити страшну освету Грка нити дивљаштво Тројанаца. Овде влада веће човештво, појединци поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…

И други пол (жена) се једнако показује у свом благом расположењу… Човек поштује жену као свог друга, као своју мајку и мајку своје деце. Нигде се у српској поезији не налази оно презирање женског пола, које се може наћи у песничким творевинама образованијих, али и покваренијих друштава.

Адам Мицкјевич

Адам Мицкјевич (1798—1855) је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник, један од великих европских романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести.

У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.

Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Странци о српским народним песмама”, Књига II, (ЗИПС–СРС) Земун 2000, стр. 310.

Косово, нити је престало нити је нестало

Исидора Секулић временом је у својим стваралачким радовима све више истицала „народни језик, народну историју, православну веру, светосавље и Косовски Завет као вредности које су изнад сваке индивидуалне уметничке оригиналности и генијалности. (2)
Исидора Секулић

Исидора Секулић

”Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка покушавао да врати престо који му је Немања преотео био. Од тога Тихомира, од кнеза Лазара и Мурата, преко разних устаника, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовековне наше уметности, преко Мештровића – оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно. Косово, које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, тј. вољу, правицу, и наредбе од људи и по божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу”. (1)

Исидора Секулић

Украс 1

Велику хармонију реалне народне историје и светосавља као народне вере Исидора Секулић препознала је у Косовском завету. Срби су историјски и духовно самосвојан народ управо по томе што су на основу Новог Завета склопили Косовски Завет, што су га уградили у своју историју, културу, што тај завет чувају и живе”.

Косовски завет је „продужена трагедија српског народа, али је и српско име, српска традиција, путоказ и темељ историјске, овоземаљске егзистенције српског народа, једнако колико и израз народне вере у постојање у Вечности и Царству Небесном“. За Исидору Секулић „Косовски Завет није само наше опредељење него и наша непромењива природа“. (2) 

Извори:

(1) Књижевност, 1989, XLIV, књ. LXXXVIII, бр. 1–2, стр. 43–44 (О књижевном стваралаштву Петра Кочића).

(2) Милан Радуловић, Културна идеологија Исидоре Секулић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2011.

Елизабет Хил – Дух Косова

Енглеска научница Елизабет Хил је писала послије Другог свјетског рата:

Лазар, Косовска битка

Сабор у Призрену пред Косовску битку; Стеван Стево Тодоровић, 1899.

„Тај исти дух Косова је нагонио Србе да учине избор у 1914 години, један избор који је на крају створио Југославију, тај исти дух је нагонио Србе да учине свој избор и 27 марта 1941 године. Било је много Косова од 27. марта.

Дух Косова који и данас живи и носи једну поруку за све нас не само за све Србе, све Југословене и све народе на Балкану – то је подстрек за све нас да не правимо компромисе, нити да правимо оно што је привремено, привидно, опортунистичко, него да се држимо по сваку цијену доживотно оних убјеђења за које је српски кнез Лазар жртвовао и свој живот.

Ми сви одговарамо једни за друге и имамо заједничку одговорност. Ми смо били по избору савезници у рату који се тек завршио али је наша заједничка дужност да осигурамо мир оживљавањем косовског духа.

И уколико учествујемо у оживотворењу овог духа, утолико ће бити већи и трајнији наш допринос духовној реконструкцији Европе.

Елизабет Хил

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Елизабет Мери Хил (Рођена као Јелисавета  Фјодоровна Хил, 1900-1996) била је енглески лингвиста (слависта) и академик руског порекла. Водила је славистичке студије на Лондонском универзитетском колеџу, Кембриџу и била је директор Џоинт сервисне школе за лингвистику (JSSL). Са седамнаест година, 1917. са породицом је избегла у Енглеску пред опасношћу од бољшевика. За време другог светског рата (1939-45) радила је у министарству информисања Велике Британије као стручњак за словенске језике.