У просторијама Културно-уметничког друштва “Никола Тесла” у Београду чува се застава коју је за ову организацију лично дизајнирао и поклонио им наш велики научник Никола Тесла чије име, на крају, друштво и носи.
This slideshow requires JavaScript.
Друштво је основано 1926. године у Београду, као Певачко друштво, на иницијативу групе радника тадашње Управе трамваја и осветљења. Исте године оснивачи су упутили писмо славном научнику са наших простора, Николи Тесли, у Америку са молбом да дозволи да Певачко друштво понесе његово име.
После два месеца, велики, на свим меридијанима познат научник, Никола Тесла одговорио је оснивачима да му је изузетно драго што може да да сагласност. Уз одговор, Никола Тесла шаље и идејно решење амблема друштва. За прославу десетогодишњице друштва Тесла шаље заставу са копљем. Она се и данас чува са поносом у просторијама КУД-а.
После добијене дозволе, рад друштва је добио нови замах у годинама које су следиле. Основане су нове секције, окупљани нови чланови, а 1946. године КУД „Никола Тесла“ било је проглашено за најбоље у Београду.
Друштво данас ради у оквиру Градског-саобраћајног предузећа “Београд” које обезбеђује организационе услове за рад, а у свом саставу има неколико секција – ансамбл народних игара, оркестар, секцију шпанских игара, ликовну секцију, хор ветерана и књижевни клуб.
До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
Доситеј Обрадовић (Арса Теодоровић 1818); Народни музеј
Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.
Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.
Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.
Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.
У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.
У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:
„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“
Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.
Гласник Друштва српске словесности
Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“
Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)
Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.
То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.
Приредио: Далибор Дрекић
извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46
Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.
Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.
Лазар Србин (Лазар Хиландарац, Лазар Црноризац) био је српски православни монах, часовничар и инжењер пореклом из Призрена. Претпоставља се да је напустио Србију после Косовске битке 1389. а у Русију је стигао са свете Свете Горе.
Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.
У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја.
Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.
Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.
О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.
Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.
Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.
Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.
Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.
Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија
Најстарија цивилизација и српски чудотворци
У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.
Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.
Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.
Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:
,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”
Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утонуло у мрак без краја и почетка.
Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.
Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.
Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.
Минијатура из 15. века на којој Србин Лазар показује великом Кнезу Василију Димитријевићу своје дело, часовник који је изградио на кнежевом двору у Кремљу; фото: Википедија
Хелицентрични бројчаник
Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.
Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања – јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.
Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног система.
Радио-емисија: Гости из прошлости: Лазар Хиландарац – први српски часовничар
Српска православна црква је 4. децембра 2004. прославила 600 година од проналаска и изградње сахат-куле на празник Ваведења Богородице. Лазар се помињао на литургијама цркава у Београду и у Москви. На Академији Српске православне цркве у Београду постављен је спомен-сунчани сат .
Српски математичар др Драган Трифуновић означио је Лазара и његов проналазак као део наслеђа средњовековних српских математичара, рекавши: „као математичара [ме] занимало како је Лазар направио сат. Мора да је знао Архимедову поделу колосека и како се праве три врсте зупчаника. Предложио сам Кремљу да постави спомен плочу са натписом на месту где је некада стајала сахат-кула”
British Scientific Instrument Research Association (1961). Soviet Instrumentation and Control Journal. British Scientific Instrument Research Association.
Григорьян, Ашот Тигранович; Меркулова, Наталья Михайловна (1981). Исследования по истории механики. Институт истории естествознания и техники (Академия наук СССР). p. 71.
Miller, David B. (abril de 1989). «Monumental Building as an Indicator of Economic Trends in Northern Rus’ in the Late Kievan and Mongol Periods, 1138–1462». The American Historical Review (Oxford University Press) 94 (2): 360-390. JSTOR 1866831. doi:10.2307/1866831
Raduga Publishers (1984). The Kolomenskoye Museum-Preserve: a guide. Raduga Publishers. ISBN 9785050000705.
Rossum, Gerhard Dohrn-van (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. Chicago: University of Chicago Press. pp. 109-111. ISBN 0226155110.
Гордана Тошић, Милутин Тадић (2004). Хиландарски монах Лазар, први српски часовничар. Каленић. ISBN 86-84183-06-1.
Драган Трифуновић (Новембер–Децембер 2006). «Математика у српском народу». Планета 21.
Oleg Germanovich Uliyanov (2005). «The Deesis painted by Andrey Rublev». Makariyevskiye Readings. Issue XII: Hierarchy in ancient Russia. Rusia. pp. 172-22.
Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.
Јован Дучић као амбасадор; фото: Википедија/Г. Обрадовић
Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”. . Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру. . У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.
Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.
О ХРВАТИМА
Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.
Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.
Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.
Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.
Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.
ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА
ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама, Ни ваше хероје „од лавова љуће” Све на коленима вукли сте се к нама Носећ мач убице и луч паликуће.
Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар села светли за маршеве горде… Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају децу старе хорде.
Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе рака, Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака.
Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима хероја из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ мајке!
Пресити се земља од крвавог вала, Али вам победа не осветли лице; Јер ловор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје, а не за убице!
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо, Чек’о да донесу туђи бајонети, По горама својим туђа стада пас’о, Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату, С крволоштвом звера, погане хијене, Да би мучки удар с леђа дао Брату, И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси, А крваву каму у њедрима скриваш, Са вешала старих нови коноп виси, У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше, Из колевке пио крв невине деце, Под знамење срама уз име усташе, Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме, Оштрије и љуће опет да ти скује, Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује.
ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“
„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“
О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ
Верујем у Бога и Српство
Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.
Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.
Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“
Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.
Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.
…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.
Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…
ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“
Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.
Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.
Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.
ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА
Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!
То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.
Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.
КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?
Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.
У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.
„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“
Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.
Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.
СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР
Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.
Видовдан (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) је непокретни верски празник кога празнују Српска и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара као Видовден или Видов ден.
Портрет владарске породице кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић чешког сликара Јарослава Чермака (1831-1878).
Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари (Косовска битка Видовдански устав…), а од 1889. проглашен је државним празником.
Свети Вид (St. Vitus), Илустрација из 1493. године; фото: Википедија
НЕДОУМИЦЕ ОКО ВИДОВДАНА
О пореклу народног назива за овај празник постоји више теорија. Према једној, ради се о наставку слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.
По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.
То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Такође, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе Хришћана на православце и католике.
Мучеништво Светог Вида (Немачка, око 1450.) Народни музеј у Варшави; фото: Википедија
Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас тамо постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан обележава као дан града.
Треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.
ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВЕЗИ СА ВИДОВДАНОМ
На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тога дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:
Види, Видо како плетем, Види, Видо како везем, Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила.
У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји…
СВЕТОВИД
Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Световид је у словенској митологији један од најважнијих богова, бог рата и заштитник плодних њива, који види и прошлост и садашњост и будућност.. Средиште његовог култа било је Аркона, на острву Рујну (Риген), а веома је био поштован и код Срба на Балкану… Хелмолд Световида ставља на врх пантеона, код Словена у Аркони и међу Балтичким Словенима (Helmold: Chron, Slav. I 52.). Могуће је да је Световид био познат у свим словенским покрајинама, које су биле близу покрајина Балтичких Словена…
Кумир бога Световида нађен у Волину 1974. године; фото: Википедија (Kapitel)
Кип Световида; фото: Википедија (Lapplaender)
Кумир Световида из Збруча; (Политичка историја Пољске, 1917.); фото: Википедија
У центру Арконе налазио се дрвени храм посвећен Световиду, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.
Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.
Бискуп Абсалон уништава храм бога Световида у Аркони, на острву Рујну, на Видовдан 1168. године. Фото: Wikipedia/hopegallery
У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године.
Византијски извештаји наводе да је Василије I приликом покрштавања Срба у Неретљанској области 873. порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.
СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И ВИДОВДАН
…За неке особе, нарочито ако нису српског порекла, битка на Косову пољу је само једна од хиљаде битака забележених у историји, а Видовдан, дан када се битка одиграла, а кнез Лазар само феудални владар који је предводио српску војску и изгубио живот у борби са Турцима. Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и бици на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану.
Кнез Лазар, Косовски бој
Адам Стефановић и Павле Чортановић – Кнежева вечера; фото: Википедија
Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба. Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. „Чињенична истина“ нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наследје свих српских генерација до дана данашњег…
Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.
Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.
Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.
Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”
Сарајевски атентат (Achille Beltrame, La Domenica del Corriere, 12. јул 1914); фото: Википедија
Сарајевски атентат, илустровани додатак Le Petit Journal, 12. јула 1914. године. фото: Википедија
Песничка успомена на тамновање
Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:
Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема.
Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:
Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема.
Ал‘ право је рекао пре Жерајић, соко сиви: Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи.
И место да смо у рату Где бојне трубе јече, Ево нас у казамату На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот Погажен, згњечен и стрт Ја нијесам идиот Па то је за мене смрт.
Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.
У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:
“Наше ће сенке ходати по Бечу лутати по двору плашећи господу”
Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.
Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.
Суђење; фото: Википедија
Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.
Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.
Књижевници на поштанским маркама
Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.
Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…
Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.
Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.
Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.
