СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Нека свако од нас макар каже: Хвала вам, бесмртни јунаци!

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. 

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? 

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини? 

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

Аутор: Милош Станковић

извори: Србски ФБР

Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић

Стотину књига и две хиљаде студија носи његово име. Нека његова дела, писана у одбрану Српства, сврставају се међу капитална, а данас се, боље него икад, види с коликим даром предвиђања су била написана. Па ипак, много је познатији у иностранству него у Србији. Ко је проф. др Лазо Костић?
Лазо М. Костић

Лазо М. Костић

Једини грех младог и брилијантног научника, великог Србина и родољуба, било је чланство у „Комесаријату за цивилну управу“, формираном под немачком окупацијом. После раскида совјетско-немачког пакта поднео је оставку, неколико пута одбијао предлог да уђе у Недићеву владу, побегао из Београда пред потером Гестапоа… али га то није спасило да га, после ослобођења, у одсуству не изведу на Суд части и прогласе за ратног злочинца.

Ипак, у избеглиштву, наставио је да неуморно ради на аргументованој, научној одбрани српства. Ни данас није до краја рехабилитован, нити су у земљи издата његова дела (осим неколико). Остаје питање: да га нису забрањивали него објављивали и читали…

Чиме је он толико задужио отаџбину да га она не би смјела заборавити? Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дјела и универзитетских уyбеника, а све остало су дјела у одбрани Српства, српских територија и о српско-хрватским односима кроз вјекове.

Из његових дјела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свијету их није могао свак читати јер су писане на српском и ћирилицом.

Свештеничка кућа из Доњег Грбља

Лазо М. Костић

Лазар Марков Костић

Лазо је рођен 15. марта 1897. у бокељскм селу Врановићи (Доњи Грбаљ), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вјере прадједовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности.

У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лаза Марковог.

Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаyија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери.

У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нант капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног српског царства, па је и због тога било неприлика.

Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.

Франкфуртски доктор, секретар Државне статистике

Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године.

Већ 1921. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни.

Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.

Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података, Лазо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Краљевини Југославији.

Упоредо са пословима у Београду, Лазо је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном жељезницом.

Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Толико тражен, а тако млад! Тада још није имао ни 30 година.

Два факултета, пет језика

Од 1929. године па надаље био је редовни члан Међународног статистичког иснтитута у Хагу, и то веома активан. Учествовао је на научним засједањима тог института у Риму, Лондону, Варшави, Прагу, Берлину, Атини, Москви и Токију. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан, имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института.

На засједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким. Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.

Године 1937. Лазо је био иницијатор и један од три оснивача Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Та школа је убрзо достигла висок углед, а имала је ранг факултета. Касније ће прерасти у Економски факултет. Наравно, Лазо је био професор и ове високе школе, упоредо са свим осталим обавезама.

Између два свјетска рата проф. др Лазо је два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и један пут за декана Правног факултета. Многи ће помислити да је толико рада доносило и много пара. Упркос свему, Лазо је скромно живио. Не само да није имао аутомобил и вилу на Дедињу, као његове колеге, него није имао ни властиту кућицу или приватни стан. Становао је на четвртом спрату стамбене зграде у Мутаповој улици.

Имао је несрећу да му два пута буде опљачкан стан и да ту зграду погоди авионска бомба у априлском рату 1941. г. и све му уништи. Највећа несрећа га је задесила прије рата, јануара 1939, када му је умро десетогодишњи јединац Марко. Друга велика несрећа га је задесила новембра 1943, када су му Нијемци објесили млађег и јединог брата Мирка.

Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије кћери: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа „Политика“.

„Грех“ из Другог светског рата

У чему се, и да ли се уопште огријешио Лазо Костић у Другом свјетском рату?

Лазо није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. Априлски рат га је затекао у Крагујевцу као резервног официра.

По капитулацији, вратио се у Београд. Није био члан ниједне квислиншке владе, што му је било приписано. Као правни теоретичар добро је знао што значи „влада“ под туђинском окупацијом. „Влада“ је институција која влада народом и државом. Њено оснивање под окупацијом признаје стање савезништва са окупатором. „Комесаријат за цивилну управу“ је нешто друго.

По Међународном праву није само могуће него је и обавезно оснивање адмнистрације за олакшање стања и спречавање истребљења поробљеног народа. Први Комесаријат није био ни Недићев, нити било којег појединца. Основала га је група истакнутих личности из свих српских крајева, које су трезвено разматрале незавидну ситуацију и мјере које би требало предузети да се спаси што се још спасити може. Поготово кад су Хрвати основали своју НДХ и довели у питање биолошко одржавање Српства.

Ближи Дражи него Недићу

Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.

Након овога се Лазо повукао, али није имао мира. Ево њгових ријечи: „За цело време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако цело време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио…

Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава посљератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.

Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. отужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем.

Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, наравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на свијетлом лику честитог проф. др Лаза Костића и његове угледне породице. Ову црну мрљу не би требало брисати него само пренијети са Лаза на његове клеветнике и „судије“.

Три деценије у одбрани Српства

Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овдје ћемо поменути само нека међународна признања.

Почетком 1945. г. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.

Почетком 1955. г. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D.S. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља.

Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univerzitum“ (Чикаго 37 III).

Године 1964, када још није била објављена ни трећина Лазових дјела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Vest Neishnel, Aveni Milvoki). Двије године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган СНУ „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом дјелу.

Не нажалост, него на бруку и срамоту, Лазу Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Многи аутори поткрадају Лаза објављујући своје књиге и фељтоне, у којима није тешко препознати Лазова дјела, а да њега и не помену. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994) не помиње ни Лаза ни његова дјела.

Хоће ли свеколики српски народ имати снаге да ову неправду исправи?

Сахрањен на католичком гробљу

Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Српство, српску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979. Ако има душе, Лазова душа неће имати мира док под том плочом леже његови земни остаци (а леже већ двије деценије).

Ако живи људи, које је Лазо задужио својим дјелом, имају душу, испуниће Лазову посљедњу жељу. А како је она изражена, види се у чланку „Канадског Србобрана“ од 25. октобра 1985, који овако почиње: Др Лазо М. Костић… закупио је гробницу на 50 година са жељом и надом да ће га захвално Српство једнога дана пренети у ослобођену његову љубљену Боку Которску.

Васко Костић

извор: Српско наслеђе, бр. 14. фебруар 1999.

Повезани чланци:
Заборављени великан проф. др Лазо Костић

Никола Тесла као преводилац Змајевих песама

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.

Nikola Tesla and Edgar Cayce: Interview from 1899.

Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.

Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:
Никола Тесла

Никола Тесла

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај

Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.

На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)

– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг
– Састанак нам кратко траја –
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.

Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.

Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.

Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:

„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”

По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.

ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ

Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.

Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.

Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.

„Високо поштовани господине, славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.
Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:

„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“

ПИСМО  РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ

„Драги господине,

У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.

Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)

За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.

Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.

За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)

Ваш Роберт Андервуд Џонсон”

ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА

Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове

У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.

Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:

… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.

Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада.

Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.

Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):

Три хајдука (Three Giaours),

Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),

Јадна мајка (A Mother of Bosnia),

Чудовиште (?) (The Monster),

The Monster (Чудовиште)

“ IN place of the heart, a serpent ;
Rage for the mind’s command ;
An eye aflame with wildness ;
A weapon in the hand ;

“ A brow with midnight clouded ;
On the lips a cynic smile
That tells of a curse unmatchable
Born of a sin most vile.

“ Of longing, or hope, or virtue,
No vestige may there be ;
You, even in vice inhuman
What can you want of me ?

“ You in its maddest moment
The Deepest Pit designed,
Let loose to sow confusion
In the order of mankind ;

“ Here Hatred found you crawling
Like vermin, groveling, prone,
Filled you with blood of others
And poisoned all your own.

“ Your very thoughts are fiendish
Smoke of the fires of Hell.
Weird as you are, how is it
I seem to know you well ?

“ Why with your wild delirium
Do you infect my sleep ?
Why with my daily footstep
An equal measure keep ? „

The monster mutely beckons me
Back with his ghostly hand,
And dreading his fearful answer
I heed the grim command.

 

The Coming of Song (Песма о песми)

When the sky darkened on the first great sin, 
And gates that shut man out shut Hope within, 
Like to the falcon when his wing is broke, 
The bitter cry of mortals then awoke : 
“ Too heavy is our burden,“ groaned the two. 
“ Shall woes forever on our track pursue, 
And nest within these empty hearts ? Or, worse, 
Shall we be withered by the cruel curse ? 
Already less than human, shall we fall 
By slow succession to some animal ? “ Then, filled with pity at the desperate cry, 
Came from His throne of thunder the Most High : 
“ That you should suffer “ (spake the Voice) „is just : 
‘T is you have chosen for a feast a crust. 
But not so unrelenting I the least 
Of all your kind shall be above the beast. 
That erring mortals be not lost in fear, 
Come from My shining courts, O daughter dear ! 
Thou dost to heaven, shalt to earth belong.“ 
She came ; she stayed : it was the Muse of Song. Again the day was radiant with light, 
And something more than stars illumed the night. 
Hope, beckoning, to the desert took its flight. 
 Where is Pain and dire Distress,
Song shall soothe like soft caress ;
Though the stoutest courage fails,
Song ‘s an anchor in all gales ;
When all others fail to reach,
Song shall be the thrilling speech ;
Love and friends and comfort fled,
Song shall linger by your bed ;
And when Doubt shall question, Why ?
Song shall lift you to the sky.

“ Nay, softly,“ he says ; “ I pray thee,
Silence thy frightened moan,
And wipe the sweat from thy forehead
My kinsman thou, my own!

“ Look at me well, good cousin ;
Such wert thou fashioned of !
Thou, too, wouldst me resemble
Without that magic Love!“

Два сна (Two Dreams),

Тајна љубав (MysteriousLove),

Песма о песми (The Coming of Song),

Клетва (Curses),

Curses (Клетва)

Fain would I curse thee, sweet unkind!
That thou art fair;
Fain curse my mother, that not blind
She did me bear;
But, no! each curse would break, not bind,
The heart ye share.

 (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.

Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:

Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).

Целокупан садржај објављен у магазину „Век“ 1894-5, са Теслиним преводима песама „Три хајдука“, „Тајна љубав“, „Два сна“, „Јадна мајка“, и „Лука Филипов“

Следе песме:

Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),

Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)

и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).

Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).

Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави – mysterious.

Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.

Једна цура (1857)

Једна цура мала
пољубац ми дала,
а што га је дала
кад се покајала;
за пољубац један
песму је искала.

Кад си песму хтела,
што си ми отела
срце из недара
које песме ствара,
зоро моја бела!

 I Begged a Kiss of a Little Maid

I begged a kiss of a little maid;
Shyly, sweetly, she consented;
Then of a sudden, all afraid,
After she gave it, she repented;
And now as penance for that one kiss
She asks a poem — I’ll give her this.

But how can my song be my very best
When she, with a voice as soft as Circe’s,
Has charmed the heart from my lonely breast —
The heart, the fountain of all true verses?
Why, oh, why should a maid do this?
No — I must give her back her kiss.

  (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.

Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“

Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.

Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)

Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил’ птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој’ он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л’ мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј’ бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

The Gipsy Praises his Horse (1866)

You ‘re admiring my horse, sir, I see.
 He ‘s so light that you ‘d think it ‘s a bird—
Say a swallow. Ah me!
 He ‘s a prize!
 It ‘s absurd
To suppose you can take him all in as he passes
 With the best pair of eyes,
 Or the powerful aid
Of your best pair of glasses:
 Take ’em off, and let ‘s trade.

What! “Is Selim as good as he seems?”
 Never fear,
 Uncle dear,
He ‘s as good as the best of your dreams,
 And as sound as your sleep.
 It ‘s only that kind that a gipsy would keep.
The emperor’s stables can’t furnish his mate.
But his grit and his gait,
 And his wind and his ways,
 A gipsy like me does n’t know how to praise.
But (if truth must be told)
Although you should cover him over with gold
He ‘d be worth one more sovereign still.

“Is he old?”
Oh, don’t look at his teeth, my dear sir!
 I never have seen ’em myself.
Age has nothing to do with an elf;
So it ‘s fair to infer
My fairy can never grow old.
Oh, don’t look—(Here, my friend,
Will you do me the kindness to hold
For a moment these reins while I ‘tend
To that fly on his shanks?)…
As I said—(Ah—now—thanks!)
The longer you drive
The better he ‘ll thrive.
He ‘ll never be laid on the shelf!
The older that colt is, the younger he ‘ll grow.
I ‘ve tried him for years, and I know.

“Eat? Eat?” do you say?
Oh, that nag is n’t nice
About eating! Whatever you have will suffice.
He takes everything raw—
Some oats or some hay,
Or a small wisp of straw,
If you have it. If not, never mind—
Selim won’t even neigh.
What kind of a feeder is he? That ‘s the kind!

“Is he clever at jumping a fence?”
What a question to ask! He ‘s immense
At a leap!
How absurd!
Why, the trouble ‘s to keep
Such a Pegasus down to the ground.
He takes every fence at a bound
With the grace of a bird;
And so great is his strength,
And so keen is his sense,
He goes over a fence
Not across, but the way of its length!

“Under saddle?” No saddle for Selim!
Why, you ‘ve only to mount him, and feel him
Fly level and steady, to see
What disgrace that would be.
No, you could n’t more deeply insult him, unless
You attempted to guess
And pry into his pedigree.

Now why should you speak of his eyes?
 Does he seem like a horse that would need
An eye-glass to add to his speed
Or, perchance, to look wise?
No indeed.
Why, not only ‘s the night to that steed
Just the same as the day,
But he knows all that passes—
Both before and behind, either way.
Oh, he does n’t need glasses!

“Has he any defect?” What a question, my friend!
That is why, my dear sir, I am willing to sell.
You know very well
It is only the horse that you give or you lend
That has glanders, or springhalt, or something to mend:
T is because not a breath
Of defect or of death
Can be found on my Selim that he’s at your pleasure.
Alas! not for gipsies the care of such treasure.

And now about speed. “Is he fast?” I should say!
Just listen—I’ll tell you.
One equinox day,
Coming home from Erdout in the usual way,
A terrible storm overtook us. ‘T was plain
There was nothing to do but to run for it. Rain,
Like the blackness of night, gave us chase. But that nag,
Though he ‘d had a hard day, did n’t tremble or sag.
Then the lightning would flash,
And the thunder would crash
With a terrible din.
They were eager to catch him; but he would just neigh,
Squint back to make sure, and then gallop away.
Well, this made the storm the more furious yet,
And we raced and we raced, but he was n’t upset,
And he would n’t give in!
At last when we got to the foot of the hill
     At the end of the trail,
By the stream where our white gipsy castle was set,
And the boys from the camp came a-waving their caps,
At a word he stood still,
To be hugged by the girls and be praised by the chaps.
We had beaten the gale,
And Selim was dry as a bone—well, perhaps,
Just a little bit damp on the tip of his tail

(Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Симптоматично је да је Тесла приликом превода песме „Три хајдука“ реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.

„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)

Приредио: Далибор Дрекић

извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.

ПолитикаНивостиВикипедија, Авантарт, TeslaCollection, Century Magazine

Добривоје С. Божић – изумитељ савременог система кочења воза

Угледни инжењер машинства Добривоје С. Божић остаће упамћен у целом свету по проналаску и конструисању кочнице за железничка возила. Први у свету је оргинално решио проблем аутоматског регулисања силе кочења у функцији тежине терета (Изум Божић кочник) и први у свету је предложио аутоматски систем регулисања силе кочења путничког воза у функцији брзине,
Локомотива

Локомотива; фото: Pixabay

У склопу изума Добривоје Божић је дао оригинално решење распоредника са три радна притиска, повећао пробојну брзину ваздуха, решио проблем исцрпности кочнице и проблем постепеног откочивања воза, при чему је дао најједноставнију конструкцију.

По својим изумима и конструкционим решењима (патентима и сертификатима) Добривоје Божић налази се на трећем месту у досадашњој историји Срба (након Николе Тесле и Михајла Пупина),

По оствареним резултатима, Добривоје Божић може се сврстати раме уз раме са највећим изумитељима из области железнице (Изум Божић кочник) и његов допринос је апсолутно упоредив са доприносом оца пнеуматске кочнице Џорџа Вестингхауса.

У намери  да се промовише и подстакне развој инжењерства у Србији, а поводом 130 година од рођења српског инжењера Добривоја Божића и 40 година постојања Универзитета у Крагујевцу, на Факултету за машинство и грађевинарство у Краљеву одржан је научни тематски скуп под називом ”Добривоје С. Божић – изумитељ савременог система кочења воза”.

На скупу је зекључено 

– неопходно је наставити даљи рад на идентификацији и истраживању вредности патената Добривоја Божића (до сада су идентификована 62 патента у 18 различитих земаља, од којих је 16 основних),

– неопходно је спровести истраживања улоге Добривоја Божића у развоју млазних мотора и гасних турбина из којих је такође имао веома цитиране патенте, 

– потребно је даље радити на подизању нивоа јавне свести о улози и значају Добривоја Божића,

– неопходно је да све релевантне институције у Србији, као и градови у којима је рођен, живео и радио, имају у виду све наведене чињенице, и да сходно томе Добривоју Божићу одају почасти које му припадају,

– потребно је интензивирати подизање нивоа јавне свести о улози и значају српског инжењерства у европским и светским оквирима (једна од могућности је оживљавање пројекта ПИНУС реализованог у периоду од 1994. до 1998. године који се бавио истраживањем развоја инжењерства у Србији.

Добривоје Божић кратка биографија

Добривоје Божић рођен је 23. децембра 1885. године у Рашкој. Као изузетно добар студент, похађао је Вишу техничку школу у Немачкој, где му је предавао и чувени конструктор дизел мотора Рудолф Дизел који ће га инспирисати током читавог школовања и дуже. По завршетку студија, Добривоје Божић посвечује се  истраживачким радом који се односио на кочењу железничких возила..

Свој патент Добривоје Божић пријавио је Међународној унији железница 1925. године. Само три године касније, након бројних тестирања, признат је Божићев систем кочења, али и кочница која је добила његово име – Божић (Изум Божић кочник)

Добривоје С. Божић

Добривоје С. Божић

Божић, је пронашао решења распоредника са три радна притиска, решење неисцрпности кочнице воза приликом кочења, решење препуњења радне коморе, решење проблема аутоматске промене силе кочења у зависности колико је железничко возило оптерећено, повећање пробојне брзине ваздуха у главном ваздушном воду са 80 на 150 м/сек. Добривоје Божић конструисао је и главни део кочнице којим се са локомотиве управља кочницом воза.

По завршетку Другог светског рата Добривоје Божић одлази у Америку где живи  до 1964. године када се враћа у Београд у којем након три године и умире.

Верољуб Милошевић

 

извор: Српска телевизија

Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

До којих је граница бесрамности ишао, а и данас иде пројекат стварања нације на основу отимања, кривотворења, подметања и фалсификовања показује пример једног српског писца из Славоније, којег данас генерације уче као најзначајнијнег хрватског просветитеља. Матија Антун Рељковић био је Србин, Славонац, Шокац, католик, икавац, који се, као и сви његови сународници Шокци одувек, вековима, све до краја 19. века недвосмислено изјашњаво, потписивао, говором и писањем потврђивао да је Србин и Славонац. 

Матија Антун Рељковић

Овај језуитски пројекат, који је интензивиран током 18. и 19. века успео је да до почетка другог светског рата Хрватима учини све оне који са тим именом и пореклом нису никада имали никакве везе. Похрваћени Су Бокељи, Дубровчани, Далматинци, Херцеговци, католичко становништво Босне, Личани, Банијци, Кордунаши, Славонци, Шокци, сремски, бачки и банатски Срби католичке вероисповести (Чак и они у данашњој Румунији)… а данас је на делу покушај да се похрвате и Буњевци. 

Принцип и стратегија овог пројекта су прости: Хрваћење се врши свим могућим средствима на основу само два критеријума – српски језик + католичка вероисповест. Другим речима, за стварање хрватске нације кроз векове било је потребно или Србина православца присилити да промени веру или странца римокатолика да усвоји српски језик. На тај начин су похрваћени и припадници других народа римокатоличке вероисповести (Мађари, Немци, Чеси, Словаци, Словенци, Русини, Италијани…) – уколико су у некој генерацији усвојили и прихватили српски језик као матерњи. 

Творци пројекта стварања нације на основу само ова два критеријума – језик + вероисповест нису презали од свих врста фалсификовања, скривања, уништавања и насиља – како су им које историјске околности дозвољавале.

МАТИЈА АНТУН РЕЉКОВИЋ

Свако дотицање Рел(ј)ковићевог Сатира илити дивјег човека, изазива многоструке недоумице и контроверзе у српско-хрватској језичко-историјско-политичкој арени.

Књига Велише Ра(ј)ичевића – Псуњскога „Хрвати у светлу историјске истине“ из марта 1944. доноси факсимил оригиналног Релковићевог рукописа из 1762.(?) преузет из загребачког Србобрана за 1941. годину.

Родом Славонац из посавског села Давор (раније Свињар), Матија Антун Рељковић био је син граничарског официра, а то је каријера коју је и сам изабрао. Почео је као обичан војник и у војсци стекао чин капетана.

Релковић је свестран и изузетно утицајан писац, после Качића најзначајнији српски аутор 18. века, чија се делатност одразила на више поља: језикословној, дидактичној, практично-просветној. Писац је хибридне полиграфије мудросница „Нек је свашта илити сабрање паметних ричих“, 1795., граматике с елементарним рјечником, синтаксом и доста произвољним етимологијским изводима („Нова славонска и нимачка граматика“, 1867 – дело је остало у рукопису за пишчева живота).

Најважније му је остварење дидактични спев, народнопросветног карактера „Сатир илити дивљи човик“ (1762., проширено издање 1779.) прожет духом рационализма, здраворазумских моралних поука и прагматичких савета за обнову привреде у Славонији у којој је још владало турско наслеђе оријенталне запуштености и немара. Отприлике у то време је превео Панчатантру.

САТИР ИЛИТИ ДИВЈИ ЧОВИК

Сатира илити дивји човик, 1762.

“Сатир илити дивљи човик” је дело које описује немарност људи и њихову изгубљеност према месту у којем живе, али уједно и потиче самог читаоца да размисли о свом односу према месту у којем живи.

Данас се наводи као прво дело хрватске књижевности са световним садржајем, настанком свезано за Славонију, написано шездесетак година након протеривања Турака из Славоније. Први пут је штампано 1762, без имена аутора, без назнаке места штампања (био је то Дрезден) и без имена штампара. По обиму, али не и по значају, скромно је то дело, штампано у малом формату, на 82 неозначене странице. Једини сачувани примерак налази се у Националној и универзитетској библиотеци у Загребу, где је доспео још у 19. веку из библиотеке породице Брлић из Славонског Брода.

Други је пут „Сатир илити дивљи човик“ штампан у Осијеку 1779, у осмини, непагирано (180 стр.). Дело је проширено са 1938 на 3498 стихова, с предговором и неколико прозних уметака: о Новој Градишки, о чувању шума, о барону Љубибратићу, о поштивању тежака, комедија илити весела приказа нарави, трагедија илити страховита приказа нарави.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ РУКОПИСА

Ову тему не отварам ради препуцавања око старе недоумице „наши стари/ваши стари“, већ због стихова који се виде у оригиналном рукопису, а нигде (?) нису објављени или штампани.

На фотографији рукописа нису баш читки стихови које следе након препорног дела:

Србобран 1941

Србобран 1941

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.
Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
сербски штили, а сербски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Дакле, стихови који следе у факсимилу који доноси Рајичевићева књига су недовољно читки, па сам пожелео видети Србобран из 1941., надајући се бољем квалитету преслике.

И, захваљујући добром пријатељу, којем срдачно захваљујем, дошао сам до читког факсимила рукописа:

Сатира или дивји човек – рукопис у којем се види преправљање слова Н у В и у којем се налазе четири избачена стиха

Дакле, циљ нам је да утврдимо истину: шта је сам Матија Рељковић заиста рекао. Или-или – или да демаскирамо хрватски алибизам или да оповргнемо шпекулације и нагађања.

ЧЕТИРИ НЕОБЈАВЉЕНА СТИХА ИЗ РУКОПИСА:

Da je vami terbu napuniti                 (Да је вами трбух напунити)
pak lezati, ialli lin hoditi                  (пак лежати, јали лен ходити)
A ostalo nek stoi na strani              (А остало нек стоји на страни)
Jer vam nitko nishta nezabr(ani)   (Јер вам нитко ништа незабрани)

Штампано издање из 1822. у којем стоји фалсификована варијанта и недостају четири стиха

Да још једном погледамо део рукописа из загребачког Србобрана из 1941. године: 

… и да га покушамо дешифровати:

Рукопис Транскрипција (Ц. М)
Jer Slavonac ne da svoje dice, Јер Славонац не да своје деце,
da se idu ucsiti A, B, C, да се иду учити А, Б, Ц,
nego ima obicsaj ovaki: него има обичај оваки:
kad mu reknesh, odgovori svaki: кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ni moi otac nie znao shtiti, „Ни мој отац није знао штити,
alie mogao malo bolye pitti; ал је могао мало боље пити;
Nashi stari nisu pisat znali, наши стари нису писат знали,
al su bolye neg mi sad staiali“. ал су боље нег ми сад стајали„.
O Slavoncse! tise verlo varash, О Славонче! ти се врло вараш,
koÿ godmi tako odgovàrash. који год ми тако одговараш.
   
Vashi/Nashi stari iesu knygu znali, Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
serbski shtili, a serbski pisali; српски штили, а српски писали;
al vi sada nikako nechete ал ви сада никако нећете
neg zanemar svakoia mechete. нег занемар свакојак мећете.
   
Da je vami terbu napuniti Да је вами трбух напунити
pak lezati, ialli lin hoditi пак лежати, јали лен ходити
A ostàlo nek stoi na strani А остало нек стоји на страни
Jer vam nitko nishta nezabr(ani) Јер вам нитко ништа незабрани.
   
Volish dite za kermci poslati, Волиш дете за крмци послати
neg u skulu, da se uči, dati. нег у скулу, да се учи, дати.

ЈОШ ЈЕДНО ИСПРАВЉАЊЕ РУКОПИСА

Читајући рукопис, открио сам још нешто.
Досад је штампано:

наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми састајали„,

док у оригиналном рукопису стоји, јасно и гласно:

„наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми сад стајали“.

Ко зна шта би се све још дало открити када би неко скупио храбрости и објавио оригинал рукописа.

Што се тиче четири избачена и необјављена стиха (масним словима), није ми јасно зашто никада до данас нису објављени, макар у неком ширем издању.

Друго, јасно се види да је писало Наши стари, које је преправљено у Ваши стари. Међутим, онај који је извршио нестручну интервенцију није знао да се основни смисао тиме не мења:

Сатира или дивји човек

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
српски штили, а српски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Моје тумачење (а нескромно сматрам – једино логично) је следеће:

Рељковић наводи да Славонац не шаље децу у школу јер правда ту своју одлуку овако:

Ни мој отац није знао штити, (…) наши стари нису писат знали“ па шта им фали!

Из овога је јасно да се ради о Славонцима, ЊИХОВИМ старима и деци Славонаца.

Рељковић приповеда, дакле у првом лицу пише и лично се обраћа Славонцу:

“ О Славонче! ти се врло вараш, (…)

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,

сербски штили, а сербски писали;“

Из овога је јасно, било да је написано „Ваши стари“ или „Наши стари“ да Рељковић недвосмислено сматра да су стари Славонци „сербски штили, а сербски писали;„.

У случају да је написано „Наши стари“, недвосмислено је да Рељковић себе сматра Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што би аутоматски представљало потврду да је:
– Рељковић српски писац
– икавица један од три изговора српскога језика – чија употреба у данашњем стандардном српском језику није дозвољена??? Зашто је то тако, треба упитати језичке стручњаке. Можда нису упознати са примером који овде представљамо.

Матија Антун Рељковић

У мање вероватном случају – у случају да је написано „Ваши стари“ – не би била потпуно јасно изречена потврда да Рељковић сматра себе Славонцем – оним Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што је највероватније и био циљ фалсификатора.

Међутим, како је из контекста јасно да писац „Сатира илити дивјег човика“ себе сматра делом Славонаца којима се кроз стихове обраћа, дакле сматра себе делом оних Славонаца чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, то је ова кривотворачка рука само скренула пажњу на ватрени алибизам и неистинољубље.

На крају, недвосмислено је да су, према речима Рељковића стари Славонци српски говорили и српски писали. Међутим, на жалост, Рељковић је хтео да нагласи да су стари Славонаца „штили“ и „писали“, а да се након старих, као и данас људи од школе окрећу… Оно „сербски“ му је било тако природно и уобичајено као „добар дан“ и није слутио да ће неко једног дана рећи да су његови стихови на хрватском језику.

Овако је у загребачком Србобрану из 1941., у атмосфери узаврелог усташтва, о овом скандалу писао Велиша Раичевић:

Да је онај, који је на рукопису Матије Рељковића извршио познати фалсификат тиме, што је невештом руком и другим мастилом исправио сва она места где Рељковић и себе убраја међу Србе, знао, да се етнички преображај не врши једним потезом пера, не би га ни извршио. Рељковић је наиме песмом одговорио једном Славонцу који је рекао да Славонци нису знали писати овим стихом:

Ој Славонче, ти се врло вараш
Који год ми тако одговараш.
Наши стари јесу књигу знали,
Српски штили (читали) и српски писали.

Злобна рука одстранила је фалсификатом велико слово »Н« у трећем реду, а на његово место неуспело ставила слово »В«, па је тако и мимо воље великог славонског песника Рељковића испало, као да он говори о народу коме сам не припада. Међутим, он, мада католик, као што се види, поноси се својим српством. Фалсификатор, уколико је жив, није се ни смео јавити када је у једном славонском листу објављена фотографија овога националног фалсификата.

А овако пише Јован Дучић, годину дана касније, 1942:

Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова: „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757. г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

Зато се Штросмајер није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Поштанска маркица поводом двестогодишњице од смрти

С друге стране, Петар Матија Катанчић, нешто млађи Рељковићев савременик, наводи да „Хрвати живе западно од линије повучене од Драве, па кроз Мославину до утока реке Цетине у Далмацији”, при чему је занимљив и његов запис да „Илири сами себе зову Србима, па да их и други исто тако зову Србима, а и Илирима, а и Власима”, при чему „нема сумње, да је он (Рељковић) као и сви његови Славонци, сматрао свој језик за језик српски”.

СРПСКИ ВИНКОВЦИ ЈОШ КРАЈЕМ 19. ВЕКА

А како се изјашњавало и осећало становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, кога је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића.

„Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси следећи чланак, у којем се јасно каже да се у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ говорило српским језиком:

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

ВЕЧИТА НЕОБАВЕШТЕНОСТ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ

Главни кривац за ову отимачину у оквиру српског националног корпуса јесу српске власти, институције и српска интелектуална елита, која је вечито затечена и необавештена оним шта се око ње дешава – најчешће заведена неким пролазним идеолошким стремљењима, у оквиру којих губи и време и енергију.

Унутар те елите задњих векова није био мали број оних који су паразитирали на привилегијама добијеним од народа, не чинећи ништа осим претресања већ добро познатих тема, на основу преписивања и дописивања. Било је у оквиру ње и оних који су зарад тренутних идеологија, власти и привилегија чинили велику штету сопственом народу, правећи компромисе и уступке ствараоцима вештачке нације.

Као пример необавештености једне високе институције навешћемо један иначе одличан и веома користан проглас Фи­ло­зоф­ског фа­кул­тета Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву у којем стоји: „По истом обра­сцу, и сва оста­ла спо­ме­нич­ка гра­ђа свр­ста­ва се под исто­ри­ју бо­сан­ског је­зи­ка, без об­зи­ра на чи­ње­ни­цу штоВа­ши ста­ри је­су књи­ге зна­ли, срб­ски шти­ли, а срб­ски пи­са­ли“ (Ан­тун Ма­ти­ја Рељ­ко­вић, 1761, Са­тир или­ти ди­вји чо­вик). “ (Фалсификати у српској културној баштини у БиХ, Политика, 16. 01. 2017. )

Дакле, у њему видимо да се фалсификовању овог значајног српског писца, једног од водећих просветитеља на Балкану, у нашим институцијама не придаје значај.  

Због тога позивамо Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске, Матицу српску, институте, катедре за српски језик и књижевност, српске интелектуалце, професоре, удружења, да покушају они нас пријатно да изненаде у наредном периоду својим налазима и потезима, уместо да, као и до сада, најзначајнија битка за опстанак народа буде ослоњена на ентузијазам појединаца и група организованих на основу осећања и потребе. 

Тумачења Сатира су преузета од аутора са Трипода

извор: Трипод, ВикипедијаФронтал

Повезани чланци:
Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Српски ратник из Црне Горе у двобоју мачевима победио самураја

Приче о легендарним катанама и сјајним мачеваоцима самурајима надалеко су познате. Међутим, ово је истинита прича о ратнику са ових простора који је у двобоју мачевима победио самураја. Његово име је Александар Лексо Саичић.
Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873. – Цетиње, 7. април 1911.) је васојевићки јунак, рођен у селу Виницка код Берана. Он је још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вештину покрета, хитрину и све то касније крунисао великом храброшћу.

Лексо Саичић је био капетан црногорске војске, а упамћен је по невероватном умећу руковања сабљом.

Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд где похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта васојевићке бригаде.

Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Цариград где ступа у турску војску као поручник царске гарде где службује три године. Из Цариграда одлази у Манџурију и прикључује се Руској војсци где бива унапређен у чин подпоручника. Ту га је затекао 1905. и велики рат између Русије и Јапана.

Код Владивостока где су се трупе ове две велике царевине окупљале пред велику битку наилази на одред добровољаца из васојевићког краја који су управо били пристигли. Одушевљен што их види придружује им се и заједно са њима врши последње припреме пред битку.

Командант руске војске (иначе адмирал флоте) Роженственко постројивши војску саопштио је да јапански цар тражи јунака од стране руске војске да изађе на мегдан јапанском самурају (у то време одбијање оваквог захтева значио је признавање пораза). Ко се осећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени – рекао је командант.

Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Војске две велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да деле мегдан.

У нестварном амбијенту, јунаци су се приближавали један другоме. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, по неколико пута.

Био је то судар две традиције и два начина ратовања. Један замах сабље самураја окрзнуо је Саичића по челу и јапански ратник је, видевши крв кренуо да оконча двобој.

У том тренутку Лексо Саичић муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и посече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, самурајев коњ одкаса ка јапанској војсци. Овом побједом нанет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље.

Полазећи са мегдана, Лексо је као прави витез, одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци, постројеној у његову част, пала је команда: МИРНО!

Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срео је победника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му победу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан победник на мегдану, уз највеће војничке почасти.

Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственка и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији, унапређен је у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

Носио је следеће ордење: Свете Ане и Светог Станислава Другог реда са мачевима, Светог Владимира Трећег реда са мачевима, Свете Ане и Светог Станислава трећег реда са мачевима, руска Рањеничка медаља, орден италијанске круне Четвртог реда, а од црногорских одликовања орден Данила Првог Четвртог степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. год. владавине краља Николе.

У бојевима је три пута рањаван, али ни једном није узео предах како би видaо ране већ би настављао да се бори.

Умро је од последица скока са другог спрата краљевог двора на Цетињу током пожара у тридесет осмој години, покушавајући да спаси богату књижевну грађу која се тамо налазила. Сахрањен је уз велике војне почасти.

Храброст Александра Лекса Саичића у Руско-јапанском рату, забележена је и у народној песми.

Лексо бјеше по природи сила,
Па га лако школа научила.
Војну школу он је научио,
С мачевањем он је први био.
Бог га за то бјеше обдарио,
Цар Николи доста мио био.

У хиљаду и деветсто пете,
Кад се Јапан са Русијом срете,
Лексо ступи као добровољац,
као сваки стари Црногорац.
Руској флоти заповједник бјеше,
На Пацифик борбу започеше.

Но, пре борбе што је отпочела,
Русима је књига долетјела.
Од јапанског адмирала Тога,
Који пише ал’ не моли бога.
Са књигом се мегданџија тражи,
Па ти одмах свој армији кажи.

Роженственко књигу објављује,
На књигу се јунак осмјехује.
Па он чека ко ће да се јави,
И да види ко је јунак прави.
Он мислио да се Козак јави,
Адмирал се пуно изненади.

Он пред собом види српског змаја,
Од Берана јуначкога краја,
Храброг Лекса, коме нема равна.
Приђе Лексо, здрави Адмирала
И овако њему проговара:
Господине, силан Адмирале,

Ја сам Србин, родом на Балкану,
Ваш сам војник, онда Лексо плану,
Ја ћу стати храбро на мегдану.
На мегдан ћу Јапанцу да пођем,
Са мегдана здраво ћу да дођем.

Ако Бог да и срећа од Бога,
И мојега мача свијетлога,
Јапанцу ћу ја одсјећи главу,
Па је послат столном Петрограду,
А на руке славном руском цару,
Славном цару, Николи Роману.

„Збогом, рече Адмиралу,
Право оде ка мегдану,
Гдје га чека мегданџија,
Од Јапана љута змија.

Њих гледају обје војске,
Војна сила није шала,
Са два врсна адмирала.
Кад на мјесто Лексо стиже,
Приђе њему мало ближе,
Па му назва милог Бога,

Погледа га као свога
И рече му врло тихо:
„Ред је да се поздравимо.
Један другом тад пођоше,
Лијепо се руковаше
И на своја права мјеста

Ко јунаци храбро сташе.
За сабље се дохватише,
Један другом полетјеше.
Ко орлови ударише,
Један другог облетјеше,
А сабље се завитлаше,

Према Сунцу преливаше.
У пламен се оне дале,
Па су ране изазвале,
Ал су ране врло мале.
Но Јапанац малакса је,
На мегдану заостаје.

То је Лексо примјетио,
Куражни је одмах био,
Па се јуриш појачао
И Јапанца савладао.
Десну руку тешко рани,
Па не може да се брани.

Лексо оштром сабљом ману
И Јапанцу скиде главу.
Зави главу у јаглуку,
Па је носи ко јабуку.
Он се врати у логору,
У маломе томе двору.

Адмирали тад усташе,
Змају Лексу честиташе.
Роженственко руке шири,
Па свог борца он загрли.
Пољуби ка као брата
И хероја тога рата.

Наста пјесма и весеље,
Све до рујне зоре бјеле.
Лексу име мијењаше,

Муровцем га сад назваше.

Извор: Србин Инфо, Википедија

Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)

САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дубровника као Срби-католици почетком 20. века.
Дубровник, Иван Гундулић

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

Џиво (Иван) Гундулић (текст Момчила Настасијевића)

Џиво (Иван) Гундулић (Ј 1638), из угледне патрицијске породице, стварао је своја дела у првој половини XVII века. У младости имао је за учитеља двојицу језуита; школовао се у Дубровнику. Висока управна звања (кнез и сл.) није имао у својој каријери. Гундулић се још у младости сав посветио чистој књижевности. Међутим, у његовом раду, и то после тридесете године, осетио се један снажан прелом.

У првом периоду рада стоји под утицајем маринизма, пише драме, лаке трагикомедије и сл. Међутим, на сцену ступају језуити и врше снажан утицај и на друштво и на Гундулића посебно. Ту је контрареформатор Бартул Кашић, образовани језуита, који је, узгред речено, испитивао дијалекте у нашем народу и тражио да утврди којим се дијалектом највише говори; литература писаца језуита тога времена писана је штокавским дијалектом.

Код Гундулића под утицајем језуита наступа нагли преокрет, од писања лаких трагикомедија прелази на терен озбиљне религиозне поезије. Тако се у стварању Гундулићевом могу издвојити три основне етапе: а) писање драмских спевова (драмски писац и лиричар), б) религиозни спевови, в) стварање Османа и Дубравке.

Од десет драмских дела Гундулићевих из првог периода стварања сачуване су Ариадна и Прозерпина уграбљена. Драме његове кипте слободом и разузданошћу. У XVII веку негована је драма и другог типа него у претходном веку. Класицисти узимају из грчких и римских извора само мотиве митолошког карактера, али додају своју обраду. Гундулићеве митолошке и романтичне драме су нека врста остатка класичне и ренесансне драме. Међутим, у XVII веку било је друкчије. Главни извори за узимање грађе за драмске облике XVII века су: класични спевови Енејида и Метаморфозе, или ренесансни извори, Бијесни Роландо (од Л. Ариоста) и Ослобођени Јерусалим (од Т. Таса).

Од лирских ствари нерелигиозног карактера Гундулић је написао Љубовника срамежљива, у ствари прерађену песму Талијана Ђ. Претија.

Иван Гундулић

Иван Гундулић

Већ истакнути драмски писац, Гундулић прелази нагло на озбиљну религиозну поезију. Он преводи и препева седам Давидових псалама под насловом Пјесни покорне. У тој фази пише свој познати религиозни еп Сузе сина разметнога. За предмет је узео познату евангелску причу о блудном сину. Ова епска песма састоји се из три „плача“, три лирска певања. Ствар је дата као дуги монолог (дуга исповест) „разметног“, грешног сина, кроз три доживљавања: грех, спознају греха и покајање. Иако је по облику еп, по садржини је чиста лирика, исповест унутрашњег живота. Гундулић је успео дубоко да продре у унутрашње доживљавање човека. Значај овог капиталног епа, са којим се ниједан други религиозни спис из Дубровника не може мерити, лежи у снажно казаној лирици. Језик у овој поеми приближава се данашњем јужном дијалекту. По снази својој, Сузе сина разметнога могу се поставити паралелно са Његошевом Лучом микрокозма, само што је у „блудном сину“ кроз један грех развијена сва величина унутрашњег доживљавања.

Друго по значењу Гундулићево дело је пастирска игра Дубравка. То је наша најбоља пасторала. Овде видимо Гундулића са идејама Макијавелија. Дубравка је симбол, то је сама Дубровачка Република. Гундулић користи поједине епизоде и убацује критику на рачун управљача Републике, говори, на пример, о корумпираности и слично. С друге стране, истиче слављење слободе речима „О лијепа, о драга, о слатка слободо“… Дубравка носи у себи мисаони, симболични значај и цела је дата у крепком тону.

Треће капитално дело Гундулићево је Осман. Оно спада у најмонументалнија књижевна дела у Европи XVII века. То је еп који пева о савременим историјским догађајима. Цео спев рађен је у духу поезије Торквата Таса, у духу ренесансних епова, са врло великим бројем епизода. Једна од главних личности је пољски краљевић Владислав, који је у очима младог Гундулића добио херојска обележја. Поред Владислава, у главне личности епа спадају Коревски и Осман; Крунослава је тип жене витеза, Соколица (са стране Турака) такође лута као витез.

Гундулић је целог века морао радити на овом спеву, па ипак 14. и 15. певање није стигао да напише, или су се ова два певања изгубила, или их је неко из политичких разлога уништио. То су сцене које су требале да се десе у Цариграду. Иван Мажуранић је касније, врло успешно попунио овај недостатак. Дело није штампано ни за живота Гундулићева нити до пада Републике, јер су се Дубровчани очевидно бојали Турака. По својим песничким и слободарским одликама Осман прелази узане границе једног локалитета и добија европски и светски значај.

У спеву нема главног догађаја нити главног јунака, али су зато певања хармонично сложена у једну велику целину. Гундулић располаже великим песничким залихама, има велику снагу за пластично приказивање. То је крепка поезија, али се и у Осману осећа известан утицај маринизма.

Осман је написан јужним дијалектом и има вишеструки значај. Прво филозофски, јер говори о несталности људске среће. У том погледу се нарочито истичу почетни стихови из првог певања:

Вјековите и без сврхе

није под сунцем крепке ствари,
а у висоцијех гора врхе
најприје огњени тријес удари…
………………………………..
Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада.

Спев има и национални значај. Под утицајем пољског отпора Турцима у бици код Хоћима (1621. г) и других ослободилачких покрета, писац обрађује моменат ослобођења Словена. При томе говори и о Немањићима. Види се да добро познаје не само историју осталих словенских народа, пре свега Пољака, већ и нашу прошлост и да је у њега југословенски осећај добро развијен.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Гундулић међу 100 најзнаменитијих Срба

„САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века.“

Гундулић у одредници Енциклопедије Бритнаике из 1911. године

Иван Гундулић (1588-1638), познат и као Ђовани Гондола (Giovanni Gondola), српски песник, рођен је у Дубровнику (Ragusa), 8. јануара 1588. године. Његов отац, Франко Гундулић (Franco Gundulich), дубровачки дипломата у Константинопољу и конзул Дубровачке Републике, омогућио му је изузетно образовање. Он је студирао „хуманитарне науке“ са језуитом Оцем Муцијем (јesuit, Father Muzzi), и философију са Оцем Рикасолијем (Father Ricasoli). Потом је студирао римско право (Roman law) и опште право. Био је члан „Доњег Дома“ или „Малог већа“ (Lower Council) и шеф магистрата републике. Умро је 8. децембра 1638. године.

Рођени поета, одушевљавао се италијанским песницима тога времена, а неке и превео на српски језик. Верује се, такође, да је превео и „Gerusalemme liberata“ од Тасоа (Tasso’s Gerusalemme liberata). Познат је и као писац осамнаест радова, од којих су једанаест драме, али су само три потпуно сачуване, док су остале нестале у време великог земљотреса и пожара 1667. године. Већина тих драма су биле преведене са италијанског, а изгледа да су биле извођене са великим успехом од аматера ангажованих од стране угледних фамилија Дубровника.

Али његово највеће дело, управо оно које га је прославило, је еп под именом Осман, у дванаест певања. То је први политички еп о Источном питању, који глорификује победу Пољака над Турцима и Татарима у ратном походу 1621. године, охрабрујући заједницу хришћанских народа под управом Владислава, краља Пољске, у намери да протера Турке из Европе. Четрнаесто и петнаесто певање су изгубљени. Вероватно је Дубровачка власт склонила од Султана, протектора републике, та два певања, због тога што су вероватно  била антитурска.

Осман је штампан први пут у Дубровнику 1826, два недостајућа певања надомештена су песмама Петра Соркочевића (Pietro Sorgo (or Sorkochevich)). Од овог издања учени Италијан, Франческо Апендини (Francesco Appendini) направио је превод на италијански који је публикован 1827. године. Од тада је урађено још неколико превода. Најзапаженија издања су издање Јужно-словенске Академије у Аграму (South Slavonic Academy in Agram), 1877. и издање професора Јована Бошковића (Professor Yovan Boshkovich) објављено у Семлину 1889. У издању из 1844. (Аграм), последња певања, четрнаесто и петнаесто, надомештена су врло добрим композицијама српско-хрватског поете, Мажуранића. Комплетно Гундулићево дело објављено је у Аграму, 1847. од стране В. Бабукића и Јужно-словенске Академије у Загребу 1889. године.

Иван Гундулић - Споменик

Споменик Гундулићу, на Гундулићевој Пољани у Дубровнику, постављен је 1892. године на великом каменом постољу на којем су четири рељефа са приказима из његовог епа „Осман“; фозо: фотокес

IVAN GUNDULICH (1588-1638), known also as Giovanni Gondola, Servian poet, was born at Ragusa on the 8th of January 1588. His father, Franco Gundulich, once the Ragusan envoy to Constantinople and councillor of’ the republic, gave him an excellent education. He studied the “ humanities “ with the Jesuit, Father Muzzi, and philosophy with Father Ricasoli. After that he studied Roman law and jurisprudence in general. He was member of the Lower Council and once served as the 1 Air-dried guncotton will contain 2 % , or less of moisture.chief magistrate of the republic. He died on the 8th of December 1638. A born poet, he admired much the Italian poets of his time, from whom he made many translations into Servian. It is believed that he so translated Tasso’s Gerusalemme liberata. He is known to have written eighteen works, of which eleven were dramas, but of these only three have been fully preserved. others having perished during the great earthquake and fire in 1667. Most of those dramas were translations from the Italian, and were played, seemingly with great success, by the amateurs furnished by the noble families of Ragusa. But his greatest and justly celebrated work is an epic, entitled Osman, in twenty cantos. It is the first political epic on the Eastern Question, glorifying the victory of the Poles over Turks and Tatars in the campaign of 1621, and encouraging a league of the Christian nations, under the guidance of Vladislaus, the king of Poland, for the purpqse of driving away the Turks from Europe. The fourteenth and fifteenth cantos are lost. It is generally believed that the Ragusan government suppressed them from consideration for the Sultan, the protector of the republic, those two cantos having been violently anti-Turkish. Osman was printed for the first time in Ragusa in 1826, the two missing cantos being replaced by songs written by Pietro Sorgo (or Sorkochevich). From this edition the learned Italian, Francesco Appendini, made an Italian translation published in 1827. Since that time several other editions have been made. The best are considered to be the edition of the South Slavonic Academy in Agram (1877) and the edition published in Semlin (1889) by Professor Yovan Boshkovich. In the edition of 1844 (Agram) the last cantos, fourteen and fifteen, were replaced by very fine compositions of the Serbo-Croatian poet, Mazhuranich (Mazuranic). The complete works of Gundulich have been published in Agram, 1847, by V. Babukich and by the South Slavonic Academy of Agram in 1889. (C. M1.) GUNG’L, JOSEF (1810-1889), Hungarian composer and conductor, was born on the 1st of December 181o, at Zsambek, in Hungary. After starting life as a school-teacher, and learning the elements of music from Ofen, the school-choirmaster, he became first oboist at Graz, and, at twenty-five, bandmaster of the 4th regiment of Austrian artillery. His first composition, a Hungarian march, written in 1836, attracted some notice, and in 1843 he was able to establish an orchestra in Berlin. With this band he travelled far, even (in 1849) to America. It is worth recording that Mendelssohn’s complete Midsummer Night’s Dream music is said to have been first played by Gung’l’s band. In 1853 he became bandmaster to the 23rd Infantry Regiment at Briinn, but in 1864 he lived at Munich, and in 1876 at Frankfort, after (in 1873) having conducted with great success a series of promenade concerts at Covent Garden, London. From Frankfort Gung’l went to Weimar to live with his daughter, a well-known German opera singer and local prima donna. There he died, on the 31st of January 1889. Gung’l’s dances number over 300, perhaps the most popular being the “ Amoretten,“ „Hydropaten,“ „Casino,“ „Dreams on the Ocean“ waltzes; “ In Stiller Mitternacht “ polka, and “ Blue Violets “ mazurka. His Hungarian march was transcribed by Liszt. His music is characterized by the same.easy flowing melodies and well-marked rhythm that distinguish the dances of Strauss, to whom alone he can be ranked second in this kind of composition.

Извори:

Encyclopedia Britannica, Volume V12, Page 722 of the 1911

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Лазар Лазо Шкундрић – посљедњи лички хајдучки вођа

Лазар „Лазо“ Шкундрић (1825-1901) је био посљедњи лички хајдучки вођа, родио се 1825. године у селу Прљеву (Лика) у српској православној породици, од оца Дане Шкундрића и мајке Јање Букарица, која је прије удаје живјела у Ервенику (сјеверна Далмација). Лазар се због хајдуковања (1849-1865) оженио релативно касно (1871) са Маријом Стојисављевић (из Велике Попине), са којом је имао синове Ђурђа и Шпиру. 
Lazo Škundrić

Лазар Лазо Шкундрић

Породица Шкундрић, поријеклом је из Херцеговине, гдје су се некада презивали Богуновићи, чијем братству и припадају, а о томе је сам Лазо оставио свједочанство у својим казивањима, када је на питање Будислава-Буде Будисављевића: А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?, одговорио:

„Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Његов отац Дане и дједа Јован Шкундрић пренијели су му породичну традицију, како сам Лазо наводи:

„Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ – 1913.)

Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи. („Из старог завичаја: приповијести“ – 1914)

Приликом сусрета у Врелу (од 1900. године, ово мјесто се зове – Зрмања-Врело, а од 1971. године – Зрмања Врело) 1890. године, између Буде Будисављевића и Лазе Шкундрића, забиљежена су казивања, посљедњег личког хајдучког харамбаше о његовом хајдуковању и поријеклу.

Све прикупљене податке о Лази Шкундрићу, записао је и касније објавио Будисављевић у својим књигама „S ličke grude: priče“ (Matica hrvatska, Zagreb, 1913), односно „Из старог завичаја: приповијести“ (Матица српска, Нови Сад, 1914).

Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Шкундрић) имала је крсну славу Јовањдан (Свети Јован Крститељ).

Своје војевање Лазар ће започети 1848. године, када су кренула анти-монархистичка превирања (1848-1849) у неким дијеловима Аустријске царевине, када је мобилисан са својим старијим братом Ђурђем, те потом одлази на разна бојишта, а у царској војсци борио се (у оквиру 4 батаљона) у Бечу и у Темишвару.

Хајдуковање

У хајдуке Лазо Шкундрић одлази 1849. године, искористивши повратак из Мађарске, тј. пролазак своје јединице кроз Лику, па је послије проласка Грачаца у селу Штикада дезертирао из аустријске војске.

Шкундрић је био револтиран чињеницом, да мобилизација није равномјерно обухватила све породице у Лици, јер су поред њега и његова два брата била мобилисана, а многе друге породице нису имале никог мобилисаног.

Најприје је кренуо у Далмацију, али тамо се због потјера за дезертерима није могао дуже задржати, па је прешао у Срб (Лика), код свог рођака Тодора-Тодораша Шкундрића, хајдучког вође.

Ова хајдучка чета је поред харамбаше (до Лазиног доласка) имала још осам људи: стричевиће Луку и Андрију Лабуса, Саву Шајицу и Николу Миладиновића, из Мале Попине (Лика), Тодора Стојсављевића, из Велике Попине (Лика), Саву Радишића, из Дабашнице (Лика), те Николу Манојловића и Јовицу Миљуша из Брувна (Лика).

После погибије харамбаше Тодора, старјешинство прелази на Луку Лабуса (харамбаша: 1855-1862), који је хајдуковао 14 година (1848-1862).

Када се Лазо Шкундрић повукао из хајдучије, у Лици више није било хајдука, већ су они који су жељели да се и даље баве тим „послом“, одлазили да се прикључе хајдучким дружинама у другим крајевима, па тако Личане налазимо код поунијаћеног Сербина Јосипа-Јоце Удманића (харамбаша: 1843-1867) из Поповаче у Мославини, гдје су се обрели лички хајдуци Теодор и Јован Узелац, Иван Штимац, Ђорђе Слијепчевић и Миле, Стево и Марко Лончар, односно неки други код харамбаше Петра Личанина, који је од 1866. године хајдуковао у околини Сиска, Пакраца и Петриње.

Лика послије повлачења Лазе Шкундрића

Лист Народне странке „Novi Pozor“ (почео је да излази у Бечу 1. 9. 1867. године), у броју 35, од 15. 10. 1867. године, наводи да је након помиловања харамбаше Лазе Шкундрића у Лици остала још само тројица хајдука (Дошен, Ђукић и Јеловац), који су се повезали са далматинским хајдуцима и „čine nam velikih neprilikah“, које је до 1866. године предводио харамбаша Симо Ковалевић, а потом Томо Ковачевић.

Тек је између 1870. и 1871. године коначно заустављена хајдучија, када су похватани или поубијани посљедњи лички хајдуци, који су хајдуковали широм данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине.

У наставку слиједи једна од најљепших прича Буде Будисављевића (1843-1919), чувеног личког приповједача и великог жупана у Госпићу (1889-1901), о посљедњем личком хајдуку Лази Шкундрићу (објављена у књизи “С личке груде“ 1913. године у Загребу), али и приликама с краја 19. вијека, које су владале у Лици и околним крајевима. У овој причи говори се и о Лазином претходнику хајдучком вођи Луки Лабусу, као и другим личностима који вјерно одсликавају вријеме, људе и обичаје из тих западних крајева некада насељеним Србима.

ЗАДЊИ ЛИЧКИ ХАРАМБАША

У Лици, 1890.

Кад се, пошав од Грачаца, витог пера горњој Лици, хватиш Пушића-превије па спуштати кренеш пустом дољом Велике Попине, пакленим оним леглом разорника вјетра, поклопи ти душу сјета, а плахо око све замиче жудним гледом амо и тамо, не би ли се усред гола стијења, усред невеселе, глухе оне самштине уставило о бољем, о виднијем дарку мајке природе. Јест поналијево одскочио, мислио би – небу под облаке – големих, камених леђа старац Поштак, нијеми свједок некад големе наше биједе, али од њега мркоглеђе слаба ти повоља, брајaне, слаб разговор. Некад тврди заклон и драго боравиште пустом слободару, данас је само недраг вјесник недобру времену. А кад се на Поштаку згусну облачине, не гатај добра пустој оној Kрајини. Али се је зато десно од цесте пружила житородна раван до под брдо голој Вијојли, подно које виђаш разасуте лијепе куће кршних становника Мале Попине. И јесу то кршни људи попут оног кршевитог крша, што им стражу више крова стражи и од љуте мећаве постојбину брани.

Брзајући на чилим коњима равном цестом, за недуго ето те ниже цркве код Беговца: мала црква за невољу само али права задужбина за јуначку ону печу, која се радо богу моли и богородици, а велико још и данас слави свето своје, крсно име старинског племена. Десно црква, а лијево крај цесте три студенца као три бегова прста.

У црквици, а бијели је дан, горе воштанице. Крај цесте стоји чета људина, један зорнији од другога, у стајаћем руху, и жељно поздравља црвен-капом, дједовом баштином, у десници руци. Лијепа ли старинскога руха, црвене ђечерме посуте свијетлијем иликама, а преко ње модар копоранац, извезен купoвнијем мавезом. На глави је црвен-капа с китом црне свиле, што скакуће јуначкијем раменом. Кожна пашњача по по тијела, за њом пo једна или пo двије ватре и нож оштар у крпама, на врху му по два као рога скупоцијене казме од бијеле кости. На врнчанице сложен лаган опанак у пријеплету обухваћа везену натикачу ризoм закићену.

– Помоз’ Бог, јунаци! – дозовем баш својски, а они прихватише Бога свечаним жубором.

– Па чим ми се хвалите, Пoпињци?

– Мало добра, господине, а чудo потребе – прослови старјешина. – Него сађи, мoлим ти се, да нам видиш велику грjехоту, црквицу нашу, гдје се руши и пропада, па ако мош, помoзи, помога ти Бог.

Уђoсмo и разгледах на све стране трошну богомољу, а кад ван, узеше ме стари људи салијетати ради новчaне помоћи.

– Нешто ми, а нешто ви, јунаци, па ће бити добро; наш ће бан и влада му учинити што се буде могло, али и ви онда сложни будите, па вољно придонесите, што на вас спане.

– Е хоћемо, господине, што се буде могло, ако не изда љетина; вјера је, хоћемо драге душе.

Још се поразговорисмо о поштену животу и дoбру обичају, о слози у задрузи, о штедњи и радњи, о шуми и заторнику јој кози итд., па се поздрависмо, као да смо давни знанци, добри пријатељи.

– Поша’ збогом, господине! – отпоздравише људи, и ја се отиснем пут Зрмањскога кланца. Кад овоме на врата, станиде са мном, побро, не мичи се с мјеста, лијепо те молим, да ти се разгрије срце с прелијепа погледа. Пoд тобом пукло у добру дуж убаво поље, а здесна га заокружила голостуба Брдина све до преслијежи која сијече у селo Рујишта. Одaнле се пружио комити Ком, ћа онамо више Пaланке, па се спушта све ниже и ниже да међе далматинске.

Налијево узбочио Поштак силне бокове према тромеђи до Бобаре и Жујина поља, а доље у низу избила јака вруља бисер-воде Зрмање, откле је име и свој онај страни што је воду с истока опточила. Од врела Зрмање прозвало се Врелом и само село, у којем је некад столовала прва сатнија прве личке крајишке пуковније. Кад десно гледнеш, ено подно Врбици издигао голе зидине град Раковник, што Турчину доста пута заклонио злопаку шију, докле је не сломише соколови Смиљанић Илија и Јанковић Стојан. А налијево штрље – регби – подртине неке куле којој име слабо још ко памти.

Под самим се Комом на згодну брежуљку успела црква Мале Госпојине, а долину заклонио с ону страну према посестрими земљи, стара наша дика, чувени Звониград. Милошто Божја, љепоте ли и красоте, да јој свијежи и живота није оглодала пустопашна ћуд људска сјекиром и козом!

Како је продолина окружена високијем брдинама са сјевероистока и запада, у њој би и љети и зими био боравак ко у малом рају. А овако љети прижеже с гола брда, а у голо стијење несносна припека и зада од неко доба љута грозница, којом су се некад само као клетвом људи набацивали. Жега пржи оно крваве мучице тежакове, а грозница коси драгоцјено здравље човјечје немилице.

Сам Бог, те се магле онуд не рађају, па кад понесе година, заруди сва у злату бјелица-пшеница, закласа раж и јечам, а кукуруз, особито куд полије вода, зрновит увис потече, па и лоза знадне обронцима измрежати прелијепе мавезе.

Воских хатова оштар кас скратио одуге оне змијеће савијутке ниже врата на до више Врела, у које дојурисмо за малог по сата, проминувши крај извора воде Зрмање што се хвали бираном пастрвом. Пред кућом честитог пароха скочих с кола и поздравих својту, а онда пред опћину, гдје је у великом кругу већ чекала кита соколова зрмањских. Поздрависмо се, разговорисмо се, разгријасмо се, и било нам је мило око срца – и њима и мени. Заведох пред благоћудим оним свијетом разговор како су нам стари наши намрли златна зрна праве мудрости у подоби пословица, па развезах на људе што нам значе, што ли носе оне: радишу бог помаже; о муци гроздови висе; ко се дима не надими, тај се ватре не нагрије; ко умије, њему двије итд.

Било је у ширем нашем разговору слатке шале, било је и горке истине, али се разумјесмо и задовољни растадосмо. Па кад опћински вијећници и сеоске старјешине пружили деснице да се на растанку а по давну обичају рукујемо, запе ми на лијевом перу тих мотрилац и чекалац за око.

Једним махом обухватим коштуњави овисоки онај стас, омршаво, загасито, ниже јагодица утонуло као удубено лице, сухо оштро брзокрето око, сиједе поточене бркове испод нешто окукаста носа, а мој човјек као да се на храм спремио. Кићено је на њем рухо цркварско. Око врата бијели се кошуља, штоно веле попут препадана снијега; јаке прси препасао од скерлета џемадан, опшивен жутом срмом, а овај прекрила ђечерма посијана сребреним иликама, преко које кићено се понахеро забацио црвени копоран, зарубљен као и ђечерма великим пуцем до пуца од сребра; за појасом, уз двије мале, режи бикан.

Чакшире су, попут димлија, од модра скерлета, под кољеном сапутане кожнатим кољеницама, преко ових четири реда све у двије ситно испулана коситра. Лагани опанци на врнчанице стегли страга везене натикаче испод којих до поткољеница сежу бијеле вунене чарапе.

Прислонио мој незнанко десну на ханџар, а кад ступих к њему, понесе је к црвенкапи и да ће се к земљи снизити, а ја одријеших: „Ти си, Лазо“?

– Јесам, господине.

– Па дошао?

– Та поручио си.

– А, ма рад сам био да се састанемо.

– Твоја воља, моја заповијед.

– Је ли ти кућа далеко?

– Горе на брду, у Пељеву.

– Ондје си се родио?

– Да.

– А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?

– Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.

– А јесу ли што са собом донијели?

– Ко би знао, од сеобе остао још и данас у кући пријеклад и вериге, а друго се добро поништило.

– Ко ти је то све казивао?

– Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.

– А како ти је мајци било име?

– Јања.

– Коговићка?

– Из куће Букаричине, у Ервенику.

– Далматинка дакле?

– Јест, на њу сам се лицем увргао.

– Кад ти помријеше родитељи?

– Мати на шест година пред смутњу маџарску, а отац кад сам био у бјежанији, пред 30 година.

Људи се, видећи ме у живу разговору с Лазом, поодмакли и разилазити окренули, а нас два насамце настависмо:

– Па како ти је сад?

– Зашло би се, да није двају синоваца пасјега зуба. Али они отеше оно мало земље, па ће дјеца моја у просјаке.

– Ма неће, Лазо, та још има закона и правице; само се чувај да не би прекипио.

– Чуо вас Бог, господине, а ја ћу се ухвано чувати. Шћело ми је већ неколико пута срце кинути; али сам га стегао. Доста ми је за два вијека оно што сам проживио.

– А колико имаш дјеце?

– Два сина, Ђурђу је седамнаест, а Шпири је дванаест година.

– То су млади момци; да кад си се оженио?

– Е, кад сам се примирио.

– А кад је то било?

– Мало те неће бити двадесет пет година да сам се кући вратио. Већ тад сам смишљао да бих се оженио, ал истом кад сам се свега опростио и ничега се више није било бојати, онда сам испросио Стојсављевића Марију из Велике Попине, а то пред равних деветнаест година.

– Да колико ти је сад?

– Ја бих рекао седамдесет мање пет.

А колико си година био ван куће?

– У страни, питаш, господине? Шеснаест година.

– Свега пута харамбаша?

Нијесам; јаче од седам година био нам је Лука Лабус, господине, вођом, а кад њега у Босни нестало, прешло на ме старјешинство. Из прва почетка, право рећи, водио је чету рођак мојТодораш, а кад он погинуо од колоне поручника Петричића у пољани Љубиној, горе на Поштаку, онда прешло старјешинство на Луку.

– И за Луке жива тебе су пазили друзи као да си харамбаша?

– Е па јесу, јер сам био миран а уздан, па доста пута и сам Лука није хтио штогод откончати ни с дружином договарати докле не би мене приупитао. Али ме често није марио слушати, особито кад би плануо.

– Па како је свршио Лука?

– У Босни, у Цвјетнићу близу наше међе погинуо. Била мркла ноћ, па га ваљда поневарце неки Пешевић, а ма наш чо`ек, Србин брате, сруши из пушке. Од душманске руке не би му ништа било, него је братска ватра планула, па остале моћи без помоћи. У кундаку је носио Лука кост неког свеца, да му не могне нахудити непријатељско зрно. Стога се и нијесу наши кривцу светили; али је Пешевић касније погинуо у чети Голубовој кад је ова четовала Босном: исјекли га Турци, рекоше богме – све на попечке.

– Ти си сретније прошао, Лазо: ал и био си, кажу, боље ћуди па те људи нијесу клели, а и кашње те је царска милост обасјала. Било је и теби настора; али наши ми рекоше да си увијек био милостива срца. Ну сад си се опет окућио, па сам жељан био да те видим и чујем. Дођи кад се смркне, роду моме, попу Моји, па ћемо се на тенани разговорити, а хвала ти да си ме дочекао.

Око осме вечером зовнем к себи Лазу, ком је честита поша вечеру већ намакла била, у посебну собу, па му понудим чашу вина-далматина и учиним по вољи, кад ми каза да радо пуши. Он сједне до мене, али све онако под оружјем, како ме је дочекао. Говорио је доста брзо, живо но разговијетно; ал увијек му десна рука по давном обичају – кубури за вратом. На свако питање одговарао је без отезања и омишљања. А некуд сам га знао и удовољити, јер ми је по више пута спомињао како му је мило што сам га се сјетио и преда се га зовнуо.

– Гле, Лазо – почет ћу ја – кад сам служио код Огулинаца па доспио у Примишље, било је дванаест то наших то Слуњана, штоно веле – у листу. Али су се кашње поумирили, а није баш ни ишло за главу, јер и они нијесу главе сјекли, ни робили, ни палили.

Кашње смо се појединце састајали и ја сам међу њима упознао за неко вријеме правих људи. Па сам онда искао, ко се год из наше „кумпаније“ врати с „писарије“ (тако су звали робију), нека ми се јави. И тако сам још више тих људи упознао с добре стране. Било их је, што су некад по пет и седам година ходали по листу, а кашње по пет, и два и три пута по пет година одсједили на „писарији“. Али кад би к својој кући дошли, некад мрки вуци, тада дошли бијели јањци, баш добри и ваљани људи. Па с њима сам држао на узди млађу вртоглав, с њима сам понајрадије у лов ишао. И ти људи у згоди казивали свашта, приповиједали све, што и како је с њима бивало; а ништа се нијесу побојавали, нити зазирали, прем је било у гдјекога и крупне грјехоте.

Ти, Лазо, душе своје, што ја чујем, навелико огарио нијеси и радо си на бољу страну нагињао, а ако је што негдје-негдје и бивало шареније или мрче у оном зору, покајао си се, па ће простити милостиви Бог на оном, као што је опростио свијетли цар на овом свијету.

– Ако се и не могнеш сјетити на сваку, казиват ћеш ми на коју се сјетиш. Хоћеш ли, Лазо?

– Хоћу, господине, вјеруј ми, хоћу, ну, а рашта не бих? Ево ме стара већ гроба, а јесам се покајао, јесам исповједио, причестио, па могу.

– Право, Лазо, тако и треба. У школу нијеси ишао?

– Нијесам.

– А кад те је узело у војнике?

– Кад је оно „маса“ пошла у Маџарску, онда сам с Ђурђа, старијега брата, скинуо мушкет. Он се је био већ оженио и троје му дјеце жена родила, па сам за њ отишао на војску. Превргло ме касније од нередовне војске к 4. баталијуну. Тукли смо се више пута, били смо се на Рабу, на Бечу и код Темишвара, никад рањен нијесам.

– А што би баш рећи могао, јеси ли ти кога срушио?

– Ех богме, не бих могао рећи да нијесам, господине! На Бечу сам баш видио гдје сам једнога на некој бари насадио.

– А како ти је било испрва у ватри?

– У први мах се чо`ек некуд обезнани, а кашње се загрије па онда људски хвата на око. А ја сам још чобонином код коза био добар пушкар. Прхни зец, ја принеси, а он на врх главе.

– Је ли ти и касније рука била поуздана?

– Бога ми, јест, господине; вјере ми, гдје сам примјерио, ријетко да бих промашио, Турчина ваљда никад.

– Реци ми право, рашта си умакао испред царске пушке?

– Нијесам канио. Ван кад смо из Маџарске кући дошли, непобило по године шта ли, а мене одреде господа у наштук нашој војсци у Талију. Два су моја брата тамо била и већ цијелу годину замукла, замукла богме заувијек, а код куће да остане сиротиња, боже прости, пуста! У другим кућама остајала све по два, по четири и више одраслих, не ишли у „наставу“, у мојој цигли Ђурађ. Мене дакле неправо позвало, па зато сам кинуо па узмакнуо. Кад пошла настава из наше сатније и превалила Грачац, ја све смислим на једно и у Штикади машим се горе. Из првине пријеђем у Далмацију и нађем службу код добра чо`ека, али кад војничке бјегунце стало јаче тиштити, оставим госпадара и пријеђем у Срб, па к моме Тодору, како сам ти казао. Он је тад има осам друга: Лабуса Луку и Андрију стричевиће, Попињце; Манојловића Николу, Миљуша Јовицу, Брувљане; Шајицу Саву, Миладиновића Николу, Попињце; Стојсављевића Тодора из Велике Попине, Радишића Саву из Дабашнице.

 Кад је Лабус Лука ступио на старјешинство, није примио никога у чету који не бјеше у лист замакао за мртву главу, а бјегунце с војнице гонили смо обично натраг. Сваки се је придошљак морао заклети часним крстом и светом молитвом – и ми смо га сами оклињали, да се црње не може – па је морао задати тврду, непреломну вјеру да жив жива друга нити харамбаше изневјерити а ни оставити неће.

– А како ти било уз Луку?

– Како кад, негдје добро и подесно, негдје тијесно и тјескобно. Лука је био главан чо`ек; штета само што је био одвећ нагао и силовит, а кад би се охладио, добар као и сви жестоки људи.

– Не кити, Лазо, гдје није прилике! Лука је добра пазио своју дружину изим у пићу; али је чудо грјехоте свалио на душу. Та зна се, чо`ече, већ све. Није једна мајка закукала, нити једна се љуба у црно завила, нити једно сироче процвијелило и на нашој страни с Лукина крволочна зора. А колико се је осушило јармова, колико плануло стогова и кровова с његове притрухе!

– Ама ну … – затегну Лазо, милујући брке.

– Јесте ли често пролазили напријеко?

– Да што бисмо? Негдје тамо, негдје амо, а негдје и у Далмацију. У Босни се, вјере ми, није измицало нити узмицало ни пред ким, па је доста пута било крви и остајало пустих капа. А и како не би! Било је имућних бегова и богатих спахија и трговаца, а сви бијесни и на наше људе, кметове јадне, кивни; та држали су крштеника горе од нијеме марве. Е, њих смо копчали, па кад потисни турска стража, а ми се попушкарај, покреши, кашто баш оштро, па пријеђи на нашу страну. Јесу нас и амо чешће војничке потјере тражиле и гањале; али ми смо на нашој страни узмицали гдје год се је могло, да не буде крви. Вољели смо узмицати, па опет преко међе пријећи, а кашто смо залазили далеко у Босну. Него гдје бисмо напријеко напали или зачекали, празни се нијесмо враћали. – Е, па чим бисмо празноруки презимили, а дуга је у нас зима?

– Немој тако, Лазо! Лукина је чета не једном увребала и бегове и кметове кад би ови с онима ишли са сајма из Далмације, а и наше је људе устављала не једном. Казуј ми, а ти ћеш боље знати, како је оно било у Вучјаку или Кундиној драги, па с Турковласима из Гламоча на далматинској међи што су гонили на 60 коња мед у Шибеник?

– Не знам, господине, тада је био пред четом мој покојни Тодор, а мене још тада у чети није било. Него ја сам имао посла код Граба, кад се је бијесни спахија Заин Шекић с агом Шериф Агићем из Грахова на моју чету намјерио. Враћали се крволоци са сајма из Дрниша, па их понудисмо црним брашном, црним јабукама. Душа ваља, — тад не дадох да чија плане прво од моје; али ни требало није, смирио сам у трен и сам оба, агу с малом, а Заина пустијем резанцем.

– Да што је било код Црнога врха и Прехоца тамо под Лијевном с попом Руњом и братом му Јовицом? Платише ли 900 талијера уцјене?

– Ни ондје ме било није, него је ишао Лука с Џепином Симом, Бошњаком, а мене је болна на скровишту у планини придржала жутица. Како је казивао Симо, Луки се је било спотребило новаца, па гдје је знао, ондје и тражио, а ваљда и добио.

– Добио да, кад је поп Руња у Јаворнику морао с братом Јовицом у клоцама спутан ноћивати, као да су коњи а не људи, – докле њихови не донесоше уцјене; – допоменух ја, упућен у ствар добро, а Лазо се понакашља:

– Ма ну, тако рекоше, а и ја не вељо да је Лука дуго пребирао кад би му се успотребило. Него што је право – није да се браним – ја сам се с Луком не једном порјечкао кад би наше људе уставио; али он је то највише с пизме радио, особито с Добросељанима који су нас издавали, па би нам до тијесна долазило с нашом стражом. С домаће невјере погинуло је доста наших другова, а онда није било друге већ издајнике поплашити, богме кашто и крупније неголи се је баш смијерало. Тако се је десило горе на Куку једном, па у кланцу крај поште Пиле на Кордуну. А ко би све попамтио, било је свашта, дабогме, а опет смо чували наше гдје год се је могло и смјело. За то вам стојим и данас да се је под мојим главарством тако радило, па то зна и сва горња Лика.

– Истина је, Лазо, тебе су обично хвалили, и то не само Личани већ и Далматинци, ал` и под твојом руком било је крвава сукоба с нашима.

– Ех, боже мој! А јесу ли ти, господине, кад толико знаш, казивали како је Стојсављевић Дане, што су га Цагалом звали, скочио био да ће мушкетати Бркљаша Милина из Попине, а ја вагнуо својом главом, али сам развргао крвави наум.

Знам, и то сам чуо, Лазо. А како не може одбранити Јове Бурсаћа вицебаше?

– Дошло било догуста, а он навалио као слијеп па допао ране, ал није погинуо.

– Да што је било с војником Томом Јапунџићем?

– Гле, а ко ти је то приповједио, по Богу? И он је рањен у ногу само, ал није од моје руке већ од мога друга Јакшића. чим нас је опколила опкола натпоручника Милојевића у кући Стојана Војводића у Мазину, навру пси лајати, а ја сијнем на стражња врата у мрак.

Јакшић наопако обувао опанке па не доспио за мном, већ у кашњу потече на врата, проспе из малих ватру да прокрчи пут и некако дохвати Јапунџића. Жао ми је било кад смо за то дознали, али кад се макне у гору па дође до главе, свак се брани, господине.

– Јапунџић је до дана издахнуо.

– Јест, јест, и то смо чули. И за мном су испуцали били, ал срећом прозујило зрње мимо ме.

– Ну твој се друг онда није баш јуначки дохватио грма? – упитах смијући се.

– Па и то знате, о брате! – рећи ће у забуни Лазо. Е а ну – с леђа ухватио око паса Стојанову жену Деву па туркао пред собом, а у жену стража не могла пуцати. Док се примакао кукрику, а он пусти Деву, па опали и умакне. Тако се је говорило, али не вјерујем; није тога ни требало, јер је била мрачна ноћ.

– Јесу ли вас, кад си ти био харамбашом, чешће гањале војничке потјере?

Јесу, али смо се ми клонили сукобице кад год се је дало. Поручник Сегнар, па Цвитковић, натпоручник па Бркић, обербаша Мајсторовић и други нијесу нам мира дали.

– А што бисте у гори радили преко дана?

– Почивали, који нијесу морали бити на стражи, па се разговарали. Кад запни у тиморну гору, ми би се негдје-негдје ли што ликшанали. А по ноћи, ако није згодна стана, прти даље, да заметнеш траг. Још најбоље кад би изврнуло Божје вријеме, јер онда се нијесмо толико бојали потјере.

– Гдје сте зимовали?

– Да видиш, само три сам зиме зимовао у плонини на једном мјесту; а да бих сваку зиму код свога побратима, није могло бити; него прескачи час у Босну, час на нашу страну, па опет преко Уне к оном у кога ухвати вјеру.

– Је ли вјера увијек тврда била?

– У наших људи јест, у Турчина није. Наш ће погинути а издати неће: Турчин ће издати ма и без нужде, та од обијести, та од пизме, та за новац; хоће, господине.

– А мени кажу да је и Турчин, кад ухвати стојну вјеру – ама десни чо`ек?

– Аја, господине, мани – у Турчина вјеровања нема. Ево ћу ти казати само за неке згоде. Видите ли лијеву руку, згрчену више прегиби: прешикало турско зрно саму кост. А није му ваљао посао, некрсту. Ја дошао с другом на вјеру, истом нешто заложио, а пред кућом пуче пушка и сруши се друг мој. Потечем, а већ се мрак ухватио, па да ћу преко плота, а каиш с пашњаче запне у оном маху за колац. Мој Турчин, баш домаћин, кремењачом прас и прекрха ми кост. Ну ја некако отргнем каиш, прескочим плот па понесем воћаром, али други „комшија“ чучнуо, па таман да ће наперити малу у прси. Срећом ја бржи, па га ханџаром дохватим по везу, а он на леђа и ја преко њега па у грм. Е онда сам облежао логом, а лежећи јесам се затекао: дигнем ли се, да се ником нећу молити нека ме освети; не устанем ли, други би ме осветили. Срећом оздравим, па сам враћао мило за драго и сам и с мојом дружином.

 А други пут било и горе невјере. Ухватим вјеру и дођем са још два друга к Турчину на вечеру. Прикричим друговима нека се чувају пића, јер кад чо`ека узме вино, није свој. Људи људи, уморни па сркнули нешто више ракије, а Турчин шћорлао да и ја пиј. Ал` није мени до пића, чувам се, е бојим се, господине.

Кад у неке, а он се тобож наљути што нећу да пијем. Хтједе само да заметне кавгу, па ми окрдаши Бога, а ја њему зеленога свеца. Он да ће за кремен, тргнем и ја, и срушим га. Али он рањен скочи на ноге, па понесе да ће из друге, а ја брже-боље ножем по руци, па у трбух и придубим га уз врата.

– Паде ли Туре?

– Ни зијевнуо није, ван само му побијељеле очи рђи, гаду.

Треба ли ми рећи да је Лазо приповиједајући и чашу по чашу добра далматинца празнио. Та поп Мојо и врсна поша знаду што треба чо`еку кад хоћеш да буде оран и разговоран.

Буде Будисављевић

Буде Будисављевић

– Опет ме једанпут позвао, довабио Турчин – настави Лазо – па ћемо нас двојица ш њим и с братом му вечерати. Кад довечерали и Турчин се ракије понасркао, све у шали тобож извади нож и стане га вртљукати око мога лијевог ока. Јами, Турчине, рећи ћу ја и откренем главу. Шалим се, рече он, да видим јеси ли плашив. Ма нијесам баш – отповрнем – него чујеш, остави нож, не има шале у голу ножу, о Турчине. Ал он опет исто. Гладим ја кубуру по капици и све хватам очи другу своме да видим пази ли на брата комшијина. Овај је мој, сам у себи шапућем – само ако ме не претече брат му; али би могла хитрорука куја сасути брже у ме не претече ли га мој друг. Све погледам ружног притворицу па се тихо Богу спомињем и у себи мислим: е, невјеро, стати ће те скупо. Кад узело Туре јаче прибадати и очима сијевати, није више било до чекања: за отпонац па трес: ал још прије моје планула мала поштенога друга мога, и смирисмо, ама што би дланом о длан, два брата – нечовјека.

– Па онда?

– Што би онда? Пут под ноге па у грмове.

– А јеси ли колико Турака срушио баш својом руком?

– Богме, јесам, господине. Кад се онако по ноћи замислим, десет-једанаест их сврстам, што бих рећи могао да их је моја цијев препјевала на онај свијет, џенет, како ли кажу. У саму Грахову погинуло их је шест – ено их код чардака укопаних – под Лијевном је погинуо један; у Црвљивици преко Унца к Петровцу два, а у Црној Гори за Гламочем два.

Па кад сам кашње дошао под наш суд, најжалије ми је било што су ме кривили за турске главе. Нијесам хтио, нијесам могао ни одговарати. Каква би то, ако Бога знате, била царева правица, питао сам „алвитора“, да ја будем крив за турску мисирачу.

– А како је било с нашима, је ли пало крви и од твоје руке, право кажи, Лазо?

– Вјере ми, није, господине, изим да је гдје дошло баш до крајње, да нијеси могао другачије изнијети главе, а и онда се је, ван да би у тјеснацу, хватало олово ногу.

– Па је ли ти жао било убити свога чо`ека?

– Бога ми, јест, господине, и те како; али кад се мора бранити… Нијесмо ми за мога главарства готово никад ударали на наше. Што је требало дружини, давали, слали, доносили су људи добре воље: и вина, и круха и меса па и духана и каве. А чобани једва би дочекали кад бисмо се ми гдје навратили у поштену кућу, јер би онда и они с нама слатко заложили овнетине и радо пекли крумпијера да боље присмочимо пусте наше „басе“.

Оружја и опанака и друге потребе негдје купи, а негдје добиј драге воље. Ма вјерујте, још ћу ти једном рећи, да ја нијесам дао ни дружини палити пушке на крштена чо`ека осим препријеке потребе. Ако ли би амо прешла турска чета да наше роби, ми смо је знали дочекати и крваве главе претјерати, а наше смо и људе и станове свагда бранили.

Кад је оно покојни капетан Мате Д. овдје служио, па наше људе, а за сваку малу, батинати дао, ја сам га зачекао и љуто му прикричао да тога више не чини ако му је драг живот и царско злато. Па није више онако горопадио. А ено вам живих свједока у Зрмањи доста: кад се је градила нова ова цеста низ кланац зрмањски, носио је натпоручник Станић од штопа 30.000 фор. Пратила га четири сережана, па окренула према Грабу пречацем. Уто бане цестом Станић, а моји једним праском сруше сва три коња под колима. Скочи часник да ће за пушку, а ја преда њ па му лијепо кажем: „Не бој се, господине, вјера ти је, сађи па носи царски новац камо ти гођ драго“.

– Да зашто им побисте коње?

– Е рашта их побисмо, питај онога чији су били, па ће ти већ казати. Хајде, господине, сретно и берићетно ти било. -И тако се растадосмо.

– Али, Лазо, говорило се је да си и наше људе чешће устављао?

– Та јесам, да се напијемо или да што наручим или по што поручим у околна села; за напаст нијесам. Него „мирни“, господине, чинили су више пута врага а на рачун Лукин или кашње мој. Право веле: „из мире три врага вире“. Скитнице окупи обноћ коње или говеда у селу па пождени, а кад за њима наври потјера, они је заплаши: бре изут ћеш опанке, знат ћеш ти ко је Лазо, или некад, ко је Лука. Тако је на наше име падао пријекор и гријех. Па и зато питајте слободно, нијесмо ли ми, кад гођ би дознали за вражје стопе мирних, слали селу поруку да то није била наша дружина и да их од нас никад неће забољети глава.

Негдје се је то вјеровало а негдје и не вјеровало, али овако је било. А колико сам пута дознао за ђаволско плетиво тобож „мирних“, па им поручио, нека врате што су одагнали, јер ће им друкчије судити косовица. И то је доста пута помогло, а кадшто смо налазили у гори крадена блага, па сам знао уприличити да по њ дође чије је, без милоште и без муштулука.

Ено, кад је окрало царски депо баш у Зрмањи па однијело 13 кабаница, не знам већ колико чизама, праха и другог, ко је вратио крадене ствари ван Лазо? Чим сам дочуо за главнога кривца, поручим по њ и заповједим му да до сутра све осване опет пред деповом што је покрадено; јер да ће им друкчије судити мој „авлитор“. И вјере ми, послушали.

А кад оно Турковласи одагнали Ђурђићу Вјештици из Прибудића петеро говеда, бре морадоше их вратити на моју заповијед. Али нека стоји, нећу да се тобож узносим и хвалим. Ну опет ни то рећи да се по који пут није пренаглио и који мојих људи, да га није преварило вино па је мрко сретао путника. Али му је присјело, ако сам дознао, да је огријешио душу о своју крв. Кадшто би ипак – шта ћу тајити – притиснула потреба, па се баш морало посећи за туђим ма и немилом.

– Јеси ли имао добрих пушкара уза се?

– Јесам те какових. Ма наш свијет још замалена привикне пушци, па чобанче голоперо зна не промашити, кад ишта боље примјери. И данас ћете на прилику чути у Зрмањи за чо`ека кому је једном убио орао јаре. Орао се вине високо увис, а он за пушку, па га сруши и добави, баш зрном, господине. Е, нађе ли се таков гађало касније у чети, вриједи, вјере ми, у нужди много.

– Јесу ли се твоји људи навијек јуначки у згоди понијели?

– Како не би, кад друг другу зада вјеру.

– А би ли се који кадгођ поплашио?

– Боже мој, из свакога лопти крв, а најплашивије је звијере чо`ек кад се уплаши – кажу стари људи; него један другог у невољи није остављао.

– Јеси ли допао више рана?

– Што ми је оно Турчин пребио кост на лијевој руци и још једном кад су нас погнали сережани, дохватио ме један „балин“ у чело, а други у раме. То је све. Сретан сам био и сретно пролазио.

– Јесте ли се кад молили Богу?

– Што сам ја чету водио, никад нијесмо сјели за јело да не би оченаша очатали. Кад смо гдје на даништу па увече полазимо, сви бисмо се при поласку окренули к истоку па се гласно Богу помолили.

– Јеси ли био кад у цркви?

– Цигли један пут у манастирску смо цркву на Крки дошли, било нас шест. Увео нас калуђер, па смо се Богу помолили, икону цјеливали и манастир даривали, сваки по талијер!

– Јеси ли држао пост?

– Уз Госпојин и уз часни пост никад се омрсио нијесам.

– Да што бисте јели?

– Ако не имај шта посна из села, ми заложи круха и пиј каве, а кава, господине, држи чо`ека у снази, па запуши духана „сарајца“, праве разбибриге.

– А како сте се носили?

– Лијепо, као прави хајдуци. Ево, види господине, овако како сам преда те изишао. На мени је било стајаћега руха велике цијене.

– Јеси ли имао лијепа оружја?

– Како не бих! Ал двоцијевке нијесам никад носио, већ штуц-резанац сребром извезен, који сам с Турчина скинуо у Грабу. Из њега бих некад знао ама лули дно избити. За пасом мале пушке и нож; обично сам носио по једну малу – само да не буде одвише тежине – и нож добар.

–  А другови?

– И другови носили су резане штуце, а за пашњачом било је увијек добра, поуздана малога оружја.

– Је ли истина да си киту на црвенкапи сребром био искитио?

– Јесам, господине: на оној правој црвенкапи што ју је поручник Ковачевић донио баш из Србије. Дао сам за њу петнаест талијера. Сваке сам године о светом Јовану, мом крсном имену, уз велику киту знао привезати по китицу од сребрене срме, па сам тако нанизао шеснаест малих кита, овијених сребрнијем низом. То је тако обичај хајдучки, али је ријетко кога и у Лици било који би шеснаест китица, уз велику, здрав и цио приљубио.

– А Бога ти, је ли ти тешко било вјечита стати као отпонац на пушци?

– Јест, господине, Бог ти дао, јест ми управ дотужило. Да чо`ек зна или да млад просудити умије на што ће што изаћи, много би грјехоте мање пало по свијету. Млад, луд нијесам пребирао, нит вагао, кадно ме понијела несрећа, па из Штикаде у грм запео. А кад си једном у страну одврљио и грјехотом душу окаљао, онда већ кући пута не било. Па нити сам помогао кући ни себи, већ се оно нешто сиротиње посве расуло.

Сто сам пута помислио, како бих натраг, а да барем глави ништа не буде. И у тој намјери чувао сам се особито задњих година зла, колико год се је могло, уз често мрке и немиле прилике. Уз Луку се прилијепио, па вјере вјеровите погазити нијесам смио ни могао. А кад Лука погинуо и мене дружина Богом салетила, да је не остављам, да јој будем и вођом и главом, тешко ми је било, али јој се оглушити нијесам могао. Седам равних година, што сам се ш њоме а под Лукином руком – штоно веле – дружио дрву и камену, доста пута рвући се са жеђом, а кадшто и с глађу, па сад да је кукавички оставим. А и камо би да трнапим, кад су пути натраг непроходни.

Јест у неке и за неко вријеме зоран и полетан живот хајдучки. Али многи сасвим посрне и подивља у тиморној гори, као и онај мрки вук с којим се срета, те би само заскакивао, дерао, гулио, гризао. Ишта ли је мекше ћуди, кашње му датужи, додија онај пусти пустињачки свичај, она вјечита пажња и стрепња, бесаница и трзавица, неријетко тврди лог и глотни мученички крушац, мој господине. Бољега чо`ека стане и тиштити, поједати душевност и жеља га све то јаче пресвоји, превлада за кућним миром и за оним, ако и сухушним, али Богом благасловљеним залогајем на свом огњишту.

– Зато си ти, Лазо, и тражио милост у цара?

– Јесам два пута у двије године, ал` не дођоше гласи жељени. А све сам се богу молио да господа наша разаберу до што ми је управ. Пуковник нам је Шимић ишао у прилог, примио нас на Церовцу; неко је – писмену им слобоштину давши намах послао кући, а онда писао баш у царски двор. У неке се докопамо и ми остали тврда јамства да и нашој глави ништа бити неће и да нас допасти неће вјечита робија ако и који се с мира предамо. Тада положисмо оружје, па се домала редом вратисмо и ми остали сваки својој кући, чекајући што ће коме прилучити правда.

– Шта си онда радио?

Цагало Дане и ја примимо се царске колоне, да истријебимо неколико зликоваца, што су Лици били додијали, палећи и жарећи дивљачком ћуди своје домаће. Замало их Дане шчепа и главе им дође, па настане посвуд мир.

– А камо си онда доспио?

– Отишао сам, докле ме суду не позову, а приволом пуковника нашег, к срдару ронде далматинске, Вуку Десници, кршну јунаку и главиту чо`еку, а родом сусједу моме из српске сатније. Е, с њим сам живио као с рођеним братом, па смо сложно тријебили по Далмацији зле људе, а и његови су ме рондари гледали, не би боље, да смо једним млијеком задојени. Ваљао сам Вуку, ваљао ми је Вук, лака му црна земља, ваљао ми је главе, јер ми је пред господом и областима лијепим заговором привезао главу.

– Колико си побио у Вуковој ронди?

– Јесам све док ме није зовнуо покојни капетан Валентић, вриједан поглавар, пиле од сокола, у Врело. Кад дошао к њему, даде ми скинути оружје, а то ми је било помучно, па ме по заповиједи наше пуковније посла у Госпић. Ставише ме под суд и судише иза дуга натезања и затезања – по закону и правди, на 16 година тешке тамнице.  Али за годину дана гране ми сунце царске милости, па се вратим из казнионице кући и одонда хвала Богу опет сам се међу људе помијешао, свој мед својима нашао. Па сам могао и Богу се помолити и свету матер цркву походити и по свијету погледати и преда те ево ступити, добри мој господине!

– Тако је, Лазо – довргох, уставши са стоца – добро си урадио што си се примирио, а и твоји друзи. Да нијеси, једва би те данас моје очи овдје гледале, а овако гле, могох те још тако чила упитати за лијепо здравље.

– Хвала, до Бога ти хвала, господине. Видим да си рад на починак, идем. Ал једну ћу ти рећи: волим, да си ме зовнуо и пред народом онако поздравио, волим, душе ми и Бога јединога, негол’ да ми је, а сиромашон сам – избројило хиљаду жута дуката.

И тако се растадосмо већ у касну ноћ, а ја Лази обећам да ћу, кад се опет у Зрмању бацим, зајамачно и њега зовнути, па ћемо још разгавором штошта надовезати.

У другој соби чекаше својта и с њом за столом јаш два околна пароха, часне главе, часне сиједе браде. Па ће рећи вриједни поп Петар: Знате, како су Лазу звали, кад је био у ронди Десничиној ? Звали су га „Светим Лазом“; тако му је живот био угодан и Богу и људима. А по горњој Лици има о њем и пјесама згодних и лијепих, има их и о његову рођаку Јакешу, који је по давно хајдуковао.

Знам – пресјекох треном ријечи старцу – Јакеш је био мрки вук и као харамбаша, а Тодораш други му рођак није био бољи. Било је и на Лази млађих му година можда вучје длаке; али је, како казују, вавијек претезало добро срце и био је човјек душеван, особито откад је сам постао харамбашом.

– Да њега није било – уплете домаћин – његови би људи триста зала били починили. Ал` он их је знао држати на узди и најзад поумирити све редом. Јесу власти о том настојале, ал` без Лазе не би успјеле, јер је било и крупних заворања и окрућеле, подивљале ћуди у многих му другова.

А старина, рођо мој, поп Милош, придовеза у потврду ријечи свог предговорника:

– Покојни је Лукица Лабус родом из моје парохије, ко што казују, био нагао, напрасит, силовит, готов као и други његови рођаци, поробити, упалити, убити, та с освете та с бјеснила; уцијенити ма баш и у свом родном мјесту Попини. А кад је иза њега Лазо изабран за харамбашу, тад је, – и данас тече по народу околном само један глас, дапаче и у његову родном мјесту – и свом околином нестало освете, отимачине и сваког насиља, а поготову уцјене или откупа. И баш том се је жицом истакнуо Лазо испред свих других хајдука, па је зато народ па свој Лици покривао и управ поштивао харамбашу Лазу, а штитио и у прилог ишао свој његовој чети, назирући у њем и у њој неко закриље и заштиту против турских и домаћих пакосника. А и то говоре, да откад се знаде за хајдучко четовање у нашој Лици, није било пушкара над Лазом.

Читао сам – заврших – судбене Лазине списе, па не жалим што сам га рочио, а што ми је казивао, ја ћу до згоде другима приповиједати: нек се зна и нек се спомиње.

****

Раним се јутром успех уз погледни кланац зрмањски, па одјурих преко Љескове драге међу такозване Приложане у стране српске, које је давно населила и бујним животом заданула чила печа српска. Ондје је, особито на тромеђи, пало доста крви пред мало година; али се је Турчин на тромеђи нашој заувијек примирио, а с њим перје пало и нашем пустом слободару.

Харамбаша Лазо још је Ликом проносио живу слику старог хајдуковања. Иза њега неколико година верало се је и додијавало је нешто штеточињастих зликоваца, клатежи, одметника, „кокошара“ – како су их звали – око Метка и више Папуче и уз некадашњи кордун; ал` ових је брзо строгошћу области а уз помоћ самог народа нестало безтрага.

С Лазом је оставио посљедњи прави пустовник пусту моју завичајну гору, непроходне думаче и стрме урвине, кршевите увале и шиљасте ртове дива Велебита…

Буде Будисављевић, књига  „С личке груде“ (штампана у Загребу 1913, стр 56-81)

Извори: Западни Срби, Порекло.рс, Википедија, Госпић.рс

Кад изађе на улице факир-фукара

Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас

Иво Андрић

Иво Андрић. Читајући изнова његово дело, осећам како редови читају мене и људе којима сам окружен. Сагледавао је у нама оно тамно и нејасно, али без сумње присутно. Свако читање је нови час анатомије о телу народа из ког је потекао. Зато му је име велико и за нас и за оне који су желели да нас боље знају.

Да су људи од моћи пажљивије читали Андрића, можда поновног страдања на овим просторима не би ни било. Нобеловац им је нудио кључеве мира. А можда су га и читали. Најбоље се из речи мира научи како да се започне рат. Можда… али не верујем. Андрића читају они који трагају за тајнама човека, они који имају разумевања за различите људске поступке. Они који се у хаосу не сналазе, а желе да знају зашто је и како хаос настао.

У делу „Госпођица“ (1945) Андрић описује атмосферу у Сарајеву после атентата на Франца Фердинанда 1914. године. Наредни редови су ванвременски и могли би се приписати многим тачкама на карти Балкана. Данас, више него икад.

Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.

Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.

Извор: akademskikrug

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

Милош Црњански – Терет народа свог

Имам исконску жељу да учествујем у судбини народа за који ме је мати родила.

Милош Црњански

Милош Црњански на поштанској маркици Србије из 2018

На питање Анђелка Вулетића – шта је битна карактеристика његовог стваралаштва док је био млад – Црњански одговара:

“Национални осећај пре свега, као и код целе моје генерације. Љубав према свом, не баш сретном народу. Љубав према нашој заосталој књижевности. Та љубав није никаква заслуга. Она је просто последица мог рођења на северној граници, крајњој граници нашег народа. То је имало за последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом скоро све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934…”

Како је Црњански видео живот у туђини:

“То што је Буњин добио Нобелову награду живећи у Паризу, или један велики песник Шпаније живећи у Мексику, не значи да су боље писали у иностранству. Писац као Антеј постаје снажнији само кад додирне своју земљу. Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина увек смањује остварену количину рада. А камелеони су многобројни у нашем времену… Значи само да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају…”

Црњански о ономе шта ради:

“Ја се већ неколико година бавим сонетима и мадригалима Микеланђела. Објавићу ове године есеј о томе… Природно је, без даљега, да учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада у категорију менталних онаниста…”

На крају Црњански поручује:

“У нашој литератури општа је појава била да писац и песник згасну рано. Мени се то неће десити…”

“Осећам се поносним што сам дочекао да се могу вратити у нашу књижевност после многих патњи. А сматрам да је одвратно кад песник ставља себе високо изнад других људи. Андрић (Иво) је рекао да себе сматра у народном, општем, животу, као и сваког другог човека. Чујем да Крлежа, који је исто толико био заслужио Нобелову награду, ради за тројицу и не седи загледан у свој пупак, као што бонзе седе. И ја сам чинио што сам, у својој ситуацији, могао…”

Извор: Новости

Застава коју је Тесла лично дизајнирао и поклонио Србима

У просторијама Културно-уметничког друштва “Никола Тесла” у Београду, које ове године обележава 90 година постојања, чува се застава коју је за ову организацију лично дизајнирао и поклонио им наш велики научник Никола Тесла чије име, на крају, друштво и носи.

Друштво је основано 1926. године у Београду, као Певачко друштво, на иницијативу групе радника тадашње Управе трамваја и осветљења. Исте године оснивачи су упутили писмо славном научнику са наших простора, Николи Тесли, у Америку са молбом да дозволи да Певачко друштво понесе његово име.

После два месеца, велики, на свим меридијанима познат научник, Никола Тесла одговорио је оснивачима да му је изузетно драго што може да да сагласност. Уз одговор, Никола Тесла шаље и идејно решење амблема друштва. За прославу десетогодишњице друштва Тесла шаље заставу са копљем. Она се и данас чува са поносом у просторијама КУД-а.

После добијене дозволе, рад друштва је добио нови замах у годинама које су следиле. Основане су нове секције, окупљани нови чланови, а 1946. године КУД „Никола Тесла“ било је проглашено за најбоље у Београду.

Друштво данас ради у оквиру Градског-саобраћајног предузећа “Београд” које обезбеђује организационе услове за рад, а у свом саставу има неколико секција – ансамбл народних игара, оркестар, секцију шпанских игара, ликовну секцију, хор ветерана и књижевни клуб.

Никола Тесла

КУД Никола Тесла

Извор: kudnikolatesla

Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи

До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (Арсеније Теодоровић)

Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.

Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.

Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.

Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.

У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:

„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“

Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.

Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“

Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.

То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.

Приредио: Далибор Дрекић

извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46

Лазар Хиландарац – први српски часомерник из Призрена

Већина људи зна да Швајцарци већ вековима израђују најквалитетније сатове на свету, али је мало коме познато да су Срби почели да се баве часовничарством – најмање 200 година пре Швајцараца. Тако је српски монах Лазар Светогорац још 1404. године направио први јавни механички часовник у Русији, док су швајцарски часовничари основали свој еснаф тек 1601.
Лазар Хиландарац – часовничар

Кнежев двор у Кремљу и минијатура из 15. века

Штавише, хронолошки гледано, од око 1.200 знаменитих часовничара Европе, овај слуга Божији се налази између другог и четвртог места.

Лазаров механички часовник на торњу Кнежевог двора у Москви, један од првих 10 таквих сатова у Европи, мерио је време пуних 217 година без прекида, када је замењен новим, који је убрзо нестао у великом пожару. Израђен је по наруџбини великог кнеза Василија Дмитријевича и тада је коштао колико и велика богаташка кућа.

У то доба, како пише у руским изворима, Лазарев часовник је био право техничко чудо. Као што се може видети на једној минијатури из 16. века, имао је три тега: један за покретање казаљки, други за откуцавање часова и трећи за откуцавање њихових четвртина, што је било додатно чудо за оно време, када минути у другим срединама нису имали значаја. Наравно да се монах Лазар није смео усудити да оде на ноге великом кнезу московском, а да пре тога није израдио бар десетак, можда и више сличних часовника широм Балкана. Уосталом, и са минијатуре се види да је био сед и да није могао имати мање од 55, 60 година. Могуће је и да га је великом кнезу московском препоручио лично деспот Стефан Високи – каже машински инжењер Желимир Стефановић, истраживач српског часомерја.

Иако Лазарев часовник из Москве није сачуван, један сат који највероватније потиче из тог доба и данас се може видети на Хиландару. То је, без сумње, најстарији часовник на Светој гори и, уопште, нашим духовним просторима, а чији механизам још функционише.

О пажње вредној традицији српског часомерја сведочи и бројчаник часовника на звонику српског манастира Свети Ђорђе, удаљеног 40 километара јужно од Темишвара, на којем су часови означени не римским или арапским, већ старословенским бројкама (Аз, Вједи, Глагол, Добро, Јест…). Исто као и на Лазаревом сату из 1404! Манастир су саградили Бранковићи још 1485. године и, колико је познато, ово је једини сачувани бројчаник те врсте из пре – Хајгенсовог доба.

Часовник се, иначе, помиње и у Хиландарском типику, а како је Свети Сава завршио овај спис 1199. године, може се закључити да се његово откуцавање чуло и коју деценију раније. Чак и под претпоставком да није реч о механичком, већ о часовнику на воду, овај податак не губи на сензационалности, јер се први такав сат (ручне израде) у Западној Европи појавио тек 1251. године, дакле најмање пола века касније, не рачунајући онај који су Карлу Великом поклонили Арапи.

Занимљиво је и да је српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић у својим истраживањима дошао до података, из турских извора, да су Османлије, улазећи први пут са војском у Скопље затицали часовнике на високим градским кулама из, како су говорили, „неверничких времена“. А да су наши преци и те како добро знали колико је сати, види се и по дрворезу Волфанга Реса из 1521. који приказује часовник (највероватније домаће израде) на једној од деспотових кула Београдске тврђаве, као и сличном бакрорезу из Пећке патријаршије.

Желимир Стефановић и Мирко Вукашиновић, обновитељи механичких часовника од историјског значаја, до сада су рестаурирали десетину часовника на нашим просторима, између осталих и оне на Хиландару и Сремској Каменици, а у манастиру Свети Ђорђе, у Румунији, први су нашли бројчаник исписан на старосрпском. Они већ годинама траже спонзоре који би финансирали њихову идеју да се у унутрашњости Београдске или Смедеревске тврђаве – или на другом погодном месту – направи Музеј српског часомерја, чију би сталну поставку чинило 14 часовника из различитих епоха, којима би се представили слојеви у развоју српског часовничарства.

Часовнике би сами обновили или реконструисали, направили би и монографију, а све послове би, како кажу, завршили за три године. Тиме би Србија стала у ред са неколико земаља са најбогатијом историјом часовничарства, а монах Лазар Светигорац раме уз раме са нашим горостасима науке и технике: Руђером Бошковићем, Николом Теслом, Михајлом Пупином и Милутином Миланковићем.

Најстарија цивилизација и српски чудотворци

У књизи Божидарa Трифуновa Митровићa “РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и Српски чудотворци“ описано је да су уместо савремених (арабских) бројки, коришћена слова старе азбуке: Аз, Вједи, Глагол.. итд.. На броју 6 налазило се слово Ѕјело, фонетски дз.

Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. Сат се налазио, према опису, иза Благовештанске цркве.

Србин, Лазар Хиландарац и Црноризац, родом из Призрена, осмислио је, израдио и у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, поставио први механички торањски часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Србин Лазар черњец, како је наведено у руским документима.

Легенда записана у руском летопису из 16. века каже:

,,У лето 6912. (1404) велики кнез (Василиј Први) науми часник (часовник) и постави га на своме двору код цркве Св. Благовести. Овај се пак часник назива часомер, и сваки (пуни) час удара чекићем о звоно, одмеравајући и одбројавајући часове дневне и ноћне; не удараше човек него (оно) човеку налик, самозвоно и самопокретно, чудновато лепо некако, створено човечијом оштроумношћу, премаштовито и премудро. Мајстор и уметник овога бејаше неки монах, који је дошао са Свете Горе, родом Србин, по имену Лазар, а цена овом бејаше више од 150 рубаља.”

Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утоноло у мрак без краја и почетка.

Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано.

Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.

Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана “чија су се звона чула на дан хода?”.

Хелицентрични бројчаник

Никоновски летопис и други кратки записи сведоче, пак, да је узгред Лазарев бројчаник био модел хелиоцентричног система. Лазар, међутим, сигурно није био вук самотњак, који је све то сам измислио.

Његов подвиг у Москви је само био ношен валом вишевековне – у сабору знања –  јелинско-ромејске традиције и посвећене занатске вештине која се упорно преносила још од обелиска древног Мисира, па преко Александрије и њених клепсидри и Мусеона, у коме је Аристарх још у 4. веку пре Христа упоређењем сенки обелиска и бунара прорачунао величину округле Земље и величину Сунца око којег се Земља окреће, затим атинске ,,Куле ветрова”, па 24-оро врата клепсидре на Светој Софији у Цариграду чији је механизам ,,бучно тандркао”, све до претпостављене призренске часовничарске школе одакле је потекао.

Претпостављена српска часовничарска школа, свакако, није бесловесно умножавала зупчанике чиме би се сва посвећена тајна заната сводила на слепо копирање. Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку цариградских университета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелиоцентричног ситема.

Радио-емисија: Гости из прошлости: Лазар Хиландарац – први српски часовничар

Извор: Блиц, Башта Балкана, Галаксија

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић

Јован Дучић

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Јован Дучић

Јован Дучић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Јован Дучић

Јован Дучић

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

Транспарент са утакмице Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“; фото: sports.ru

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Књига „Верујем у Бога и српство“ може се преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”

Видовдан до Лазара и од Лазара

Видовдан (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) је непокретни верски празник кога празнују Српска и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара као Видовден или Видов ден.

Кнез Лазар

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари (Косовска битка Видовдански устав…), а од 1889. проглашен је државним празником.

НЕДОУМИЦЕ ОКО ВИДОВДАНА

О пореклу народног назива за овај празник постоји више теорија. Према једној, ради се о наставку слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.

Свети Вит (St. Vitus)

Свети Вит (St. Vitus)

По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.

То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Такође, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе Хришћана на православце и католике. 

 

Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас тамо постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан обележава као дан града.

Треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВЕЗИ СА ВИДОВДАНОМ

На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тога дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:

Види, Видо како плетем,
Види, Видо како везем,
Видовчице, по богу сестрице,
што очима ја видела,
то рукама и створила.

У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји…

СВЕТОВИД

Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Световид је у словенској митологији један од најважнијих богова, бог рата и заштитник плодних њива, који види и прошлост и садашњост и будућност.. Средиште његовог култа било је Аркона, на острву Рујну (Риген), а веома је био поштован и код Срба на Балкану… Хелмолд Световида ставља на врх пантеона, код Словена у Аркони и међу Балтичким Словенима (Helmold: Chron, Slav. I 52.). Могуће је да је Световид био познат у свим словенским покрајинама, које су биле близу покрајина Балтичких Словена…

У центру Арконе налазио се дрвени храм посвећен Световиду, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.

Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.

Рушење Световидове статуе на Аркони, Лауритс Туксен

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године.

Византијски извештаји наводе да је Василије I приликом покрштавања Срба у Неретљанској области 873. порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И ВИДОВДАН

…За неке особе, нарочито ако нису српског порекла, битка на Косову пољу је само једна од хиљаде битака забележених у историји, а Видовдан, дан када се битка одиграла, а кнез Лазар само феудални владар који је предводио српску војску и изгубио живот у борби са Турцима. Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и бици на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану.

Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба. Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. „Чињенична истина“ нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наследје свих српских генерација до дана данашњег…

Далибор Дрекић

извори:
Сретен Петровић, Хришћанство и древна словенска религија,
Радост Иванова, Видовдан у Бугара и Срба
Википедија – Видовдан,
Васељенска,
Википедија – Световид,
Манастир Лепавина
Тахјуг/Блиц/БКТВ

Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Gavrilo Princip

Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Песничка успомена на тамновање

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

 

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Гаврило Принцип

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.

Интимно о књижевности – филм о десет најзначајнијих српских књижевника XX века

Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.

Књижевници на маркама

Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.

О Иву Андрићу говори – Михајло Пантић, Исидори Секулић – Вида Огњеновић, Меши Селимовићу – Милисав Савић, Васку Попи – Владимир Копицл, Александру Тишми – Ласло Блашковић, Бориславу Пекићу – Драган Великић, Милораду Павићу – Владимир Пиштало, Данилу Кишу – Вава Петковић, Стевану Раичковићу – Воја Карановић, Милошу Црњанском – Горан Петровић.

Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…

Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.

Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.

 

Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: РТС