СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Српска историја под велом харемских тајни

Оливера, Бајазитова миљеница служи Тимура (Тамерлана) полунага и боса. Слика, као и мотив нису ништа необично за доба барока, када су биле популарне слике са темама легенди, да не крије једну од највећих тајни српске историје, наиме на слици су Бајазит који је затворен у кавезу, Оливера, њихове ћерке Аруз, која је можда имала седам година, у бордо хаљини са турбаном и Малика која се окреће тражећи помоћ од татарске принцезе ћерке султана Ахмеда. У то време, у целој Европи, Русији и Дубровнику је познато да је Оливера заробљена са две старије ћерке, док је најмлађа Аруз заробљена са харемом.
Бајазит, Оливера

Бајазит и Тимур (Тамерлан), мотив слике је „Мучење Бајазита“. Андреа Целести, око 1700 год.

Кемал Мустафа Ататурк краљу Александру I 1928: „За неке тајне је боље да остану тајне, легенде нека остану легенде. Наша велика нада, Ваше Величанство је, да ћете и Ви као и ми све да учините да неке историјске чињенице везане за одређене догађаје, личности и османску владавину никада не угледају светло дана. То питање је од екзистенцијелне важности за опстанак како Турске, тако и Српске нације.“

Оливера Хребељановић, најмлађа ћерка Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, десета жена амира Бајазита И, је била мајка петоро деце, по реду:

1) Милива (Милева) ханим (углавном неименована код турских и арапских историчара) рођ. 1390/1, удата за Мирзу Абу Бакра, сина Мираншаха, Тимуревог унука, са њим је имала једног сина,који је рођен кратко пре његове смрти 1408.

2) Паша Мелек хатун (Малика) рођ.1392, удата за Шемсед- ул-дин Мехмеда, сина Тимуревог генерала, умрла је у Самарканду.

3) Син Челебија (Мустафа?) рођ. 1393, нестао у заробљеништву 1402. Год код Ангоре.

4) Аруз (Оруз) Ханим рођ. 1396, удата после 1405 за …Бега, Бајазитовог синовца, сахрањена у Бурси поред оца, имала је ћерку Ајше и сина непознатог имена;

5) Касим Челебија рођ.1397, послат 1403 у Цариград као таоц, ожењен једном нећаком или унуком Манојла II, имао је сина Орхана (1415-1453), умро је 1417 у Цариграду, пренешен и сахрањен 1420 поред Бајезита у Бурси.

Легенде о Оливерином животу у харему, нарочито о њеној улози у бици код Ангоре, заробљеништву и смрти су створиле неколико драме у средњем веку и биле вековима мотив монументалних слика и таписерија. Да би понизио Бајазита, Тимур је наредио да га Оливера служи са вином, а онда јој је разрезао хаљине до појаса. Бајазит се убио од срамоте и туге. То су углавном приче које су развили хроничари из Византије, а касније преузели и османски хроничари, од којих је легенду чуо и Михајло из Островице.

Шта је историјски доказано, а шта измишљено, шта кажу хроничари и очевидци из тог периода?

Османски Извори

У османским изворима се Оливера помиње углавном као развратна неверница, која је амира научила да пије вино, слави оргије и да је због ње заборавио државне послове, поред тога стално је шапутала Бајазиту у корист брата. Доказ за те легенде не постоји, јер је Бајазит на славље са пијанком, музиком и плесачицама позвао цара Манојла II 1392. Год. где Оливера није била присутна, а вино су пили скоро сви татарски и монголски владари. Да је Оливера шапутала у корист брату је измислио Ашикпашазаде, јер је ту причу побио већ Константин Филозоф, који пише, да је кнегиња Милица морала 1393 да иде да правда Стефана Лазаревића код Бајазита, што не би било нужно, да је Оливера имала било какав утицај на његове политичке одлуке.

Бајазит

Станислав Хлебовски, Султан Бајазит I у Тимуровом заробљеништву, 1878, приказује држање Бајазита као таоца од стране Тимура.

О деци има само неколико податка, наиме Хадидијева хроника, настала 30. година 16. Века, где пише да је Оливера Бајазиту подарила једну ћерку. Садетин хоџа скоро идеализовано пише о браку и љубави између Бајазита и Оливере, и да је Оливера родила две ћерке анђеоског лица, од којих је старија била Паша Мелек (Анђео).

1) a) Hadîdî (1991). Tevârih-i Al-i Osman (1299-1523). Haz. N. Öztürk. İstanbul: Marmara Üniversitesi Yay.; b) Hoca Sadeddin Efendi (1974). Tâcü’t Tevârih I. Haz. İ. Parmaksızoğlu. İstanbul: Kültür Bakanlığı Yay. c) Mustafa Elden (2018), Padişahın Hristiyan annesi, doktora tezi, Marmara Üniversitesi.;

Персија/Самарканд

Битка код Анкаре, Мугхал илустрација

Најстарија биографија Тимура, коју је написао Низам ад-Дин Шами Тимурев секретар, учесник битке и очевидац догађаја после битке, писана је у периоду од 1402-1404 и није потпуно сачувана у оригиналу, али делови који су кориштени (Ḥāfiẓ-i Abrū), међу њима и препирке Бајазита и Тимура, као и догађаји око Битке код Ангоре, заробљавање харема, његове миљенице Оливере и њених ћерки, која је прво смештена у харем, а после затворена заједно са Бајазитом у „кафез“, мада кафез на средње персијском значи „затвор“, а не дословно „кавез“, помиње три ћерке оне жене каурке: Милива (арапски за Милева) која се зове као њена мајка, Паша Малика и Уруз. Каснији преписи ове хронике се разликују у рецепцији о понашању Тимура према Оливери, док су једни додали, да су Бајазитове жене и Оливера морале да служе Тимурове конкубине, најстарији препис овог дела, не помиње ништа слично већ само, да је Тимур послао Оливеру Бајазиту, и да су Тимур и Бајазит постигли договор да се Абу Бакр Мирза ожени са старијом ћерком (Миливом), док је млађа удата за сина Шемсед- ул-дин Мухамеда, чији је одред заробио ову жену. Ослањајући се на Шамија, непознати хроничар око 1502 год. најстарију ћерку назива Милитза (Милица), која се зове као њена (Оливерина) мајка, а млађу Уруз (турски Аруз), док је Малика предата мајци у руке, јер је још хранила на грудима. Занимљиво је да се у овој хроници помињу и синови те невернице Мухамед (Мехмед), Моше (Муса) и Кусим (Касим) који су били још необрезани, што значи да су били испод 12 година, јер је то била горња граница за обрезивање, од којих је Муса умро у заробљеништву, Касима је брат дао у Франке, а Мехмеда је Али паша Чандарли на леђима изнео са бојног поља, и да је он касније побио браћу и постао османски цар. (Историјски тачно што се догађаја тиче, осим да је он заменио Мусу I Мустафу. После заробљавања, како пише Јазди, Бајазит је замолио Тимура да се распита о његовим заробљеним синовима Муси и Мустафи. Муса је пронађен и Тимур је наредио да га одведу код Бајазита, док Мустафу не помиње.) Овај хроничар пише да је Бајазит веома поштован од Тимура, да су седели на истом тепиху, и да је имао намеру да му врати царство, али Бајазит је умро од неке грознице. „Умро је на рукама његове миљенице.“ После Бајазитове смрти, Тимур је послао његов харем у Бурсу султану Иси.

Бајазит

Заробљавање Бајазита I од стране Тимура; Рекламна карта из 1903.

2) а) Тизенгаузен В.Г., Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды, М. – Л., 1941.; б) Felix Tauer, “Continuation du Ẓafarnāma de Niẓāmuddin Šāmī par Ḥāfiẓ-i Abrū. Editée d’après les manuscrits de Stamboul,” Archiv Orientální 6, 1934, pp. 429-65; repr. with a preface by B. Karimi, Tehran, 1328 Š./1949.

Тимурев биограф Али Јазди (Sharaf ad-DīnʿAlī Yazdī), пише веома опширно о овој теми. Укратко препричано: Пет дана после битке код Ангоре, Тимуреви унуци Мухамед султан и Абу Бакр Мирза су са неколико заповедника, међу њима генерал Шемсед- ул-дин Мухамед и 30 000 војника стигли у регион Бурсу, где је отишао Муселман (Сулејман Челебија). У међувремену Сулејман и Стефан (ђаволска војска) су напустили Бурсу и повлачили се према Једрену. Султан Мухамед је Абу Бакра послао за Сулејманом, који је бежао према Изнику, где су се налазили Бајазитови најмлађи синови Касим и Јусуф, једна група са око 1000 војника је покушала да препречи пут Стефану и Вуку, који су били на путу на превлаку Галипоље, али Стефан и Вук су се извукли, касније су отишли код Сулејмана у Изник. Изник је освојен, а Сулејман је оставио харем у граду који је такође заробљен. Том приликом је изгубљено небројено војника, који су углавном убијени, као и велики број турских бегова. Султан Мухамед је са 4000 војника ушао у Бурсу из које су избегла важна лица са златом и харемима. Мухамед је послао чете Ул за њима, па су похватани, међу њима и Молла Фенари, кадија, који је касније постао први Шејик Ислама. Абу Бакр је освојио неколико места. Чешљајући за богатством по приватним кућама, монголски војници су у једној кући пронашли Оливеру, која је ту била сакривена. Оливера је заробљена у Јенишехиру, граду тада око 50 километара од Бурсе, у кући неког човека, заједно са две старије ћерке. Са њима је заробљена вереница принца Мустафе, ћерка султана Ахмеда Џелајира, чије је венчање било заказано за јесен. (Ахмед Џелајир, арапски владар Багдада је од Тимура побегао у Османско царство.) Заједно са женама из харема, које су заробљене у Бурси и Изнику су одведене у Тимурев логор, па у његов харем са робињама, који се премештен у град Кутахију, ког је у међувремену заузео Тимур. Кад је Тимур сазнао, да је Оливера Бајазитова миљеница, послао је са ћеркама и слушкињама Бајазиту, кога је Мирза Шах водио са собом од ратишта до ратишта. Али Језди пише, да је Оливера која је дотле била у невери пред Тимуром преступила у ислам. Убрзо је уговорен брак између Оливериних и Бајазитових ћерки и Тимура, јер је Абу Бакр тражио дозволу да узме њихову најстарију ћерку. Та у овој хроници неименована ћерка је удата за Абу Бакра Мирзу, Тимуревог унука. После освајања Акшакира, Тимур је послао султана Мухамеда да тамо одведе Бајазита и Оливеру, јер је имао намеру да га пусти, кад освоји целу земљу, међутим Бајазит се разболео и није могао да путује. Бајазит је умро у пролеће 1403, 3. или 8. марта, од гушења и високог крвног притиска, а боловао је од неке врсте маларије, од које се разболео и султан Мухамед Тимурев унук, који је умро 10 дана касније. Лекари који су лечили Бајазита, лечили су и султана Мухамеда. После смрти Бајазита, Тимур је Муси који је био заробљен са оцем дозволио да га сахрани у Акшахиру, и да се врати у Бурсу. Кад се Тимур повукао из Анатолије, после јуна 1403, принц Иса Челебија је послао делегацију са великим поклонима и од Тимура измолио да га пренесе у Бурсу. По Јаздију Бајазитове жене су се вратиле вероватно тек крајем 1403 у Бурсу, када су заробљеници Тимура пренели његов сандук у маузолеј. Ово је сигурно најверодостојнија прича о заробљеништву Оливере и Бајазита, јер је написана измећу 1410-20. године, по налогу Тимуревог сина Шаха Рука Мирзе, који је и сам био учесник битке и отац поменутог принца султана Мухамеда, који је умро на походу. Али Језди веома живописно пише о догађајима у вези битке и после ње, тако да је сигурно, да је информације добио из прве руке, а не од осталих хроничара, иако је раније биографске информације преузео од Шамија. Он тачно зна поименично све заповеднике војске, формацију пред битку, да је Стефан командовао са 20 000 хришћанских војника и био први заповедник поред Бајазита, на десном крилу, док је принц Мухаммед заповедао левим крилом, то јест татарском војском. (Само овде је направио грешку, заменио је имена, јер је Татарима заповедао Сулејман, а не Мехмед, Мехмед је био дете и остао је у логору као позадина.) Јазди турску војску назива Румељанима, а Стефана „син Лаза Франка, старији брат његове жене“, хришћанску војску Францима .пише да су били одевени у црне униформе, делимично од метала, од главе до пете и да су им се само очи виделе кроз мали прорез. Очито, персијски и арапски хроничари целу Европу сматрају „земљом Франка“, док руске територије називају „источна Франкија“. Он потврђује Стефанову биографију коју је написао Константин Филозоф, да је Стефан неколико пута пробио обруч до Бајазита, пре него што је као задњи напустио бојиште. Стефан је одустао тек кад је Тимур послао појачање, Мухамед султан је успео да се пробију између Стефанове војске и Бајазита и да отцепи Бајазитове јаничаре од њега. Иако Јазди не пише ништа конкретно о Стефану, он помиње и делегацију која је заједно са Исином делегацијом отишла Тимуру, да би ослободио заробљенике, крајем 1402, али тада нико није пуштен. 2) „Државну касу цара, коју је узео шеик Нур- адин- бег натоварио је на небројене камиле, и сместа је са женом и ћеркама Јилдирима Бајазита из Бурсе послао Сахибкирану (Тимуру). Господар Сахибкирану је жену са ћеркама одмах са слугама послао Јилдириму Бајазиту. Захваљујући снази Сахибкирана, та жена која је до тада била у невери, постала је муслиманка.“

3) (ШЕРЕФ АД-ДИН ЙЕЗДИ, Книга побед, Публикация 2008 г.)

Кнез Лазар

Портрет владарске породице кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић чешког сликара Јарослава Чермака (1831-1878).

У трећој биографији Тимура која је настала око 1430-35, коју је написао Ибн Арабшах, нема речи ни о Оливери, нити о њеним ћеркама, осим, да су Монголи заробили Бајазитов харем, иако је Сулејман Челебија покушао да их спасе, али, да их је оставио на цедилу и побегао са државном касом. Ибн Арабшах оцењује Бајазита веома позитивно, док је Тимура негативна особа, јер је од њега побегао из Самарканда у Османско царство и живео у Бурси, а од 1412 године у Једрену, где је провео 10 година на двору Мехмеда I, вероватно отуда и та прича о бекству Сулејмана. О битци пише веома мало, помиње хришћанске војнике, али, не именује Стефана, сву кривицу сваљује на Сулејмана, који је напустио Бајазита, када су татарски бегови под његовом командом прешли Тимуру, отишао у Бурсу, понео целу државну касу, уз пут оставио део харема и део касе и побегао у Константинопољ. Као и све по муслиманским правилима у рату заробљене жене, Оливера и њене подруге су постале обичне слушкиње у харему, те су морале да служе Тимуреве конкубине, радећи најниже послове. У његовој причи, Тимур је једног дана позвао Бајазита, који је био везан у његове просторије, ослободио га страха и понудио му место између његовим највишим сарадницима, понудио му вино, које су пили у круг све док није пала ноћ. Кад је пала ноћ и сви су били мало припити, Тимур је наредио да се доведу и жене на славље, да служе. Завеса се подигла, ушле су и жене, служиле вино, после неколико времена, Бајезит је видео да су међу њима биле и његове жене, конкубине, и ћерке. Бајазит се после тога разболео, његове ране су почеле поново да крваре, добио је температуру и убрзо умро. Арабшах објашњава то са тиме, да је Бајазит у једном писму написао Тимуру, да ће кад га победи да га зароби и прослави са његовом женом, па му је показао, да је то највећа увреда, коју је могао да му да, јер код муслимана није обичај да се у увреде уплиће породица. Али, тако пише Ибн Арабшах то није био главни разлог Бајазитове болести, већ да је Тимур ослободио синове Карамана. Караманска династија се дуго борила против Османске за превласт међу Турцима. У ствари он прећуткује, да се је Бајазит разболео, јер је био разочаран понашањем својих синова, осим Исе, који се једини потрудио да га ослободи, док су његова браћа захвално заузели територије које им је дао Тимур, међу њима и Мехмед.

4) (Tamerlane or Timur the Great Amir, by Ibn Arabshah, Oxford 1947)

Ова прича је касније прешла у легенду о Оливери, која је морала да служи Тимура, а први о томе пише Лаоник Халкокондил (око 1470), а легенда се као ватра шири Византијом, Османским Царством и Италијом, и другим европским земљама и додају све новије теорије и измишљотине, да би почетком у 16.века настале легенде о томе да је Оливера морала полунага да служи Тимура и да се Бајазит због тога убио. Ту легенду је вероватно од Турака чуо и Константин Михајловић, јер је тако препричава, да је Оливера заробљена на ратишту и да је Тимур наредио да се Оливера изведе пред њега, да га служи вином.

Оливера Лазаревић

Оливера Лазаревић

Негативна рецензија Бајазита код османских хроничара тог доба, коју повезују са Оливером има у ствари сасвим другу позадину, наиме да се је Бајазит више ослањао на хришћане, него на турске бегове и да није био „гази“, борац у име ислама, већ веома толерантан према хришћанима. Поред тога, Ашикпашазаде му замера, да је на врховна места турске кадије и имаме заменио персијским. Да је Тимур са Бајазитом заратио баш због хришћана потврђују и други хроничари, међу њима и Клавихо али, сигурно не због Оливере, већ због тога, што Бајазит није дозвољавао насилну исламизацију, а са друге стране није имао поверења у Татаре, који како је рекао Тимуру „Пролете као олуја, попале и опљачкају све и то лежи у њиховој нарави, да се нигде не задржавају и нису верни ни једном господару“. Пораз Бајазита код Ангоре су искористили, нарочито Ашикпашазаде, да за све недаће које су претрпели од Тимурида окриве хришћане, а Оливера, која је наводно имала велики политички утицај на Бајазита постаје симбол хришћанства, а појам кефур, кјафур, ћаур, каур симбол неверника, иако кефур у ствари само значи издајник, неверни савезник, а не неко без вере, или друге вере. Оливера и њено понашање је, како с правом пишу модерни турски историчари код Ашикпашезаде покушај да се објасне две ситуације, које је описао Арабшах: Да су муслимани Бајазит и Тимур пили вино заједно, и да је Тимурева војска не само заробила неколико харема, што код муслимана није смело да се деси, већ и да је заробљене муслиманске жене султана изложио јавности. Оливера као заробљена хришћанка је била предестинирана за ту улогу, да би се заташкала чињеница да је цео Бајазитов харем осрамоћен, тиме што су све жене, па и муслиманке служиле Тимуреве госте.

Дипломати на двору Тимура

Страни дипломати, који су боравили од 1403 -1404 у Самарканду код Тимура, као на пример Шпанци Пако Гомез де Сотомајор и Руи Гонзалес де Клавихо не помињу нити Оливеру, ни ћерке, само државну касу и харем, иако је доказано, да су од Тимура добили или откупили три хришћанске конкубине Бајазита, Марију ћерку угарског војводе, неименовану ћерку угарског или бугарског војводе и Ангелину ћерку „грчког племића“. Разлог је вероватно срамота коју су направили уз пут, наиме, те њима поверене жене које су требали да одведу у Константинопољ су остале трудне од ових католичких верника, па је краљ Енрике (Хенри) III од Кастилије наредио да се разведу, и ожене са њима. Та коју називају Јоана (Марија) од Угарске је била удата за Сотомајора и са њим имала троје деце, док је Ангелина удата за дон Дијега Гонзалеса де Цонтерерас, имали су четворо деце. Клавихо је Самарканд напустио у новембру 1404. год. заједно са турском делегацијом коју је послао султан Муса, па се намеће, да је Оливера тек тад пуштена и заједно са муслиманским женама Бајазита отишла у Бурсу, док су хришћанске конкубине и робиње подељене гостима. У то време је Тимур већ био болестан, па је због тога распустио Бајазитов харем, као и неке друге заробљенике, на пример, великане из Бурсе. Оливера сигурно није оставила дете и вратила се код брата у Србију, како наши историчари тумаче. Клавихо на једном месту, где објашњава ко је Мурат I, помиње Лазара, бугарског грофа, који је у једној бици лично убио цара Мурата, пробовши га копљем које је ушло напред а изашло позади, а Бајазит се осветио тиме што је у борби лично убио Лазара. Његов син се помирио са Бајазитом и сада живи заједно са Сулејманом (крајем 1403, када је Клавихо то написао, код Сулејмана је боравио Вук). Клавихо је те приче чуо, када је преко Константинопоља и Трабзона путовао у Самарканд увек пар недеља иза Тимуреве војске, која је напуштала Анатолију.

Деспот Стефан Лазаревић

Деспот Стефан Лазаревић на композицији Рај и пакао под Богородичиним плаштом из XV века

Он описује велико славље које је трајало две недеље поводом женидбе и свадбених весеља за Тимуреве унуке, између осталих вероватно и Абу Бакра Мирзе са Оливерином ћерком, које је приредио Тимур, као и његова снаха, на које су били позвани и страни дипломати, септембара 1404. Поред Тимуревих жена, на слављу су биле присутне и жене Тимуревих унука. Можда је Оливера чак доживела да у заробљеништву присуствује свадбеном весељу њене ћерке и Абу Бакра, међутим о томе ништа не стоји у његовом путопису. За разлику од Ашикпашезаде који Оливери пребацује развратност и да је Бајазита научила да пије алкохол, због чега се Тимур наљутио, па и чак и рат започео, и на крају га понизио, Клавихо пише да, не само да Тимур пије вино, већ и његове жене и да се њихова славља тако одвијају да се вино служи толико дуго, док се сви не напију и мушкарци и жене, јер се у пијаном стању боље слави. Осим тога Тимуреве жене, снахе и жене њихових синова не служе слушкиње, већ мушки рођаци Тимура, као и самог Тимура. Што би се успротивило свакој легенди да је Оливера служила Тимура, али потврдило Ибн Арабшаха, да су Тимуреве жене и конкубине присуствовале слављу заједно са њим, па је могуће да је пред Бајазита извео и његове жене, што је за османске владаре био табу, јер се по турском обичају ни име владаревих жена и ћерки не помиње, већ им владар да надимак, као на пример „Ђулбахар“- пролећна ружа, а исто тако кад им се роди ћерка они је назову, „она која је под велом “ (Арабшах). То објашњава зашто су жене султана имале обично два имена, једно под којим су зване, као на пример Мариам, или Милева за Оливеру, Фулдане -Олга, Хурем – Роксана, Махпејкер -Кусима (Косем), Аруз (Оруз) чије име на османском значи „Једна од њих“, Паша Малика- „Анђеоског лица“, а друго крштено или муслиманско име (Хатиџа, Ајше итд.).

5) a) Estudio Histórico Sobre Algunas Familias Españolas, Tomo III, Alfonso de Figueroa y Melgar, (Madrid, 1967), Página: 468 (Confiabilidad); b) Ruy González de Clavijo. „La embajada a Tamorlán“. ed. de Francisco López Estrada. (Madrid: Castalia, 1999).

Наша историја, хроничари и писци нигде не помињу Оливерину децу, осим Константина из Островице (непотврђено), као и један-два бугарска хроничара, а највише о тој теми причају бугарске легенде из околине Једрена. Легенда да је кнегиња Милица спречила Оливерину трудноћу тиме што јој је извадила материцу је свакако највећа лаж у српској историји, јер су такви подухвати у средњем веку били неизводиви. Српски историчари, који се баве том темом, покушавају да то објасне теоријом, да је Оливера била само династичка жена, која са султаном чак није имала полне односе, што је још већа измишљотина, јер је Оливера 12 година била, не само миљеница, већ ако је веровати османским хроничарима и персијским биографима и једина Бајазитова жена, јер после ње није ни једну „угледао“, што је појам који се користи за опис полних односа, тако да није ни са једном другом легао у кревет. Персијанци пишу, да је Бајазит са њом живео, као каур са само једном женом и да су имали много деце, број се од хронике до хронике разликује 2-7 детета. Ову теорију потврђује и Нешри, цитирам: „Кад је погледао ону каурку у очи, више није угледао ни једну другу жену.“

Mehmed Neşrî (1995). Kitâb-ı Cihan-Nümâ (Neşri Tarihi). II Cilt. Yay. F. R. Unat ve M. A. Köymen. Ankara: Türk Tarih Kurumu Yay;

Историјски доказ за ову теорију би могла да буде тужба, коју су 1393. год. пред кадијом у Бурси против Бајазита поднеле две његове венчане (никах) жене, јер су тражиле, да их Бајазит по закону све равноправно испоштује, да свакој да засебну кућу, пошто се окренуо само једној миљеници (Оливери), којој је дао ту привилегију.

4) а) Molla Fenari, Fuṣūl al-Badāʼiʻ fī uṣūl al-Sharāʼi, Istabul 1948; 6) (Mola Fenari, Zbirka presuda po šariji i komentari); b) Uzunçarşılı, İsmail H, Kütahya Şehri, İstanbul Devlet Matbaası, 1932, sayfa, 55;

Са тиме, и ту се персијски и арапски хроничари слажу, сва деца која су Бајазиту рођена после 1391 су са Оливером, са чиме би се број деце попео на седморо, поред ових пет, за које постоје записи хроничара и теорије да је султан Мехмед I био евентуално Оливерин син, рођен 1391, њена деца би били и принцеза Фатима и принц Јусуф. Други тумаче превод тако, да се ради само о Бајазитовим ћеркама, јер би Оливерина деца, ако их је имала била превише млада, на пример Фајфрић, Пурковић, који Оливерину удају смешта чак 1392. год, што је нетачно јер је Стефан, као Бајазитов шурак (брат његове жене) познат већ у септембру 1390. год. када је први пут учествовао у борбама Бајазита у Анатолији. Оливерине ћерке су биле 11 и 10 година старе и са тиме довољно одрасле за никах брак, који је дозвољен од 9 година, те је по томе логично, да најмлађа Аруз није удата, јер је са 6-7 година била брачно неспособна.

Пурковић, Миодраг. Кћери Кнеза Лазара: Историјска Студија. Мелбурн: Српска Мисао, 1957.

Међу списима из Трновске школе је пронађен лист непознатог хроничара, који је на основу воденог печата датиран крајем XV века, у коме је реч о мајци Мехмеда I, где се негира да је мајка Мехмеда била бугарска принцеза Олга, ћерка владара Велебужда, већ да се из поузданих извора зна, да је његова мајка ћерка светог кнеза Лазара, која се зове Оливера. „Светият княз Лазар имал три дъщери, най-старият Мара, дадена на господин Вук владетелят на Ситница за жена си, тя родила деспот Георги, а Драгана на син на император Иван, тя родила две дъщери, най-малката дъщеря Оливера, взел турски амир в харем, тя родила Амир Мохамед, принц Мустафа и още три дъщери.“ (Олга- Фулане хатун, коју многи називају бугарском принцезом је дата 1372 године Бајезиту за жену, а била је ћерка „бугарског“ деспота Велебужда, Константина Дејановића, по неким изворима она се убила у Тимуревом харему 1403, а имала је са Бајазитом једног сина вероватно Ертогула и шест ћерки.) Елден претпоставља, да се овај текст ослања управо на Константинову биографију, јер је Константин Филозоф после смрти Стефана отишао у Врање и одатле је његово дело допрело у Трново.

5) Collection Piccio, Bulgarian leaves, (Yale University Slavic Languages and Literatures, 2011)

У Чешкој и Пољској још у оригиналним листовима из XVI века који се на основу писма приписују Константину из Островице, има доказа да је Оливера имала децу. Константин у чијем се делу већ у чешком издању из 1565, коју је превео Јанко Шафарик изоставља крај реченице: „И после је отпустио све заробљенике и Деспину и са поклонима је отпратио у Бурсу, у њену земљу и ту је живела, док није удала најмању ћерку.“ Јиречек који је такође имао увид у хронику из 1549, из које је овај пасус, негира ту вест, сматрајући, да је дописана. Док се у западним издањима реченица завршава са: „И после је отпустио све заробљенике и Деспину, у Бурсу, у њихову земљу.“ у неким српским преводима се тај пасус чак ни не појављује, осим код Шафарика. Ако се са најмлађом ћерком мисли Аруз, онда је Оливера остала у Бурси до после 1405. год. када је Аруз удата, или до 1420, до удаје Фатиме Султан, да се не замени са Фатимом, најстаријом ћерком која је удата пре битке код Ангоре 1402.

6) Јанко Шафарик-Мијаила Константиновића, Србина из Острвице, Историја или љетописи турски, писани око године 1490, Гласник Српског ученог друштва, књ. XVIII, стр. 25-188

И поред тога, наши историчари прећуткују сваку могућност, шта више изричито негирају, да су Оливера и Бајазит имали децу, игноришући три поуздана извора, две биографије Тимура писане по његовој наруџбини, као и његовог сина Шаха Рука, хронику Хадидија, као и Константина из Островице, мада већина превода и тако игнорише овај пасус, како српска, тако и пољска и чешка издања. Да Константин Филозоф ту вест изоставља, ако је уопште изоставио, јер његов рукопис није сачуван у оригиналу, или је можда неко то намерно „прескочио“ кад је преписивао, остаће под велом тајни. До сада није објављено Филозофово комплетно дело, мада он многе ствари прећуткује што се Стефана и Оливере тиче, иако је сигурно био најбоље обавештен. Због тога он помало нејасно пише, и на погрешном месту, да је Оливера убрзо пуштена из заробљеништава без откупа, јер је Тимур био задивљен Стефановом храброшћу. Оливера се ускоро вратила у његов двор у Београду. Стефан је крајем 1403 године, добио Београд на зајам од краља Жигмунда, а двор и „Деспотова кула“ су завршени 1405, што се опет поклапа са персијским и шпанским изворима. Са друге стране, ни један српски хроничар не наводи, да је Оливера била на сахрани кнегиње Милице, што једино може да значи да новембра 1405. још није била у Србији, што би се опет поклопило са удајом Аруз после 1405. Легенде које круже да је Оливера живела у неком манастиру код Кладова није доказана, нити постоје подаци када се је стварно вратила у Србију. Први пут се у Србији помиње 1423. када је добила дозволу да путује у Дубровник. Једини путоказ где је можда Оливера живела, је да у близини Деспотовца постоји село Милива (Милева), јер се помиње, да је 1433 само била у гостима код Ђурђа у Некудиму, али до сада то нико није истраживао.

Још чудније је да и Хрвати, то јест Дубровчани и Которани знају да је Стефан у сродству са Абу Бакром, јер у једном писму које су му упутили преко Паве Гундулића у марту 1405, после Тимуреве смрти, да се распита о заробљеницима, када је Абу Бакр Мирза кратко преузео власт у Самарканду, изјављују наду, да ће Стефан да добије вест, јер се „ородио“ са новим татарским царем. Гундулићи су од времена цара Душана, па до смрти Катарине Бранковић 1492, били не само у дипломатској мисији између Дубровника, Србије и Угарске, већ и у служби турских владара у дипломатији Угарске са Османским царством, тако да и поред свих негирања модерне историје, може са сигурношћу да се каже, да су били добро обавештени и о приватном животу српских владара и њихових ћерки. Иван Гундулић, у драми Осман саветује султана да се мане влашке чобанице Марице (како се звала његова миљеница), већ да узме племкињу српског или грчког порекла, као његови преци Орхан, Бајезит I и Мурат II: „Твоји дједи тога цића унуци су били царâ славна Ивана Палкошића, Ђурђа деспота и Лазара.“

7) (Archiv Vienna, Rasz. Dok., 114a);

Кристофер Марлоу (Tamburlaine The Great) који је упознат са хроникама, у његовој драми не даје улоге Оливериним ћеркама, јер су већ дате у хареме Монгола, већ помиње само једну слушкињу. Он помиње свађу Бајазита и Тимура због тога што Тимуреве жене морају да служе слушкиње његових конкубина и у тој свађи му Бајезит каже, да му је Оливера родила и три сина, три Херкулеса, као од брда одваљена, док Тимурева миљеница, како је познато нема деце са њим. Можда је из те драме настала каснија легенда о неплодности Оливере, да су личности обрнуте. У драми Марлова, Забина, хришћанка, је турска царица, она је на првом месту, иако Бајезит има 15 жена.

8) C. F. Tucker Brooke (Hrsg.): The Works of Christopher Marlowe. Clarendon Press, Oxford 1910.

Познато је да је Бајазит имао 12 жена, четири никах (венчане) жене, Девлет Шах, Султану, Хафисе и Караман, ин Киз и осам невенчаних жена, конкубина, Лаз, ин Киз (Оливера), Фулдане Константин, ин Киз (Олга Дејановић- Драгаш), три Гркиње од које је именом позната само Ангелина Рум кафур, ин Киз, Yenişehir’de evlendiği Kiz, V. İoannis,in Kiz, две Угарке, које су се обе звале Марија и једну непознатог порекла. Легенда да су се Оливера и Бајазит венчали у Крушевцу у џамији, је заиста само легенда, јер до данас није доказано, нити да је та џамија постојала, нити да су султани правно женили хришћанке. Појам, „узео за жену“ и направио свадбено весеље, је углавном користи када су у питању хришћанке и нема везе са никах браком, који је склапан пред кадијом са слободном муслиманком. Иначе султани се нису женили у џамији, то је мода настала у народу тек у 19. веку, када се султани уопште нису више женили, јер је у исламу женама и мушкарцима забрањено да заједно седе у истој просторији док нису венчани, шта више женама је забрањено да присуствују венчању, уместо њих је присутан само њихов тутор. Хатун- госпођа је у периоду од 1218-1521 придев за венчану жену султана, али и за конкубину која је родила принца. Поред тога, иако Турци то радо другачије тумаче, Бајазит ни са једном венчаном женом није имао синове, већ су му све синове родиле конкубине, како поздано пише биограф Бајазита II, Нешри.

9) a) Meram, Ali Kemal (2011). Padişah Anaları ve 600 Yıl Bizi Yöneten Devşirmeler. İstanbul: Güz Yay.; b) Mehmed Neşrî (1995). Kitâb-ı Cihan-Nümâ (Neşri Tarihi). II Cilt. Yay. F. R. Unat ve M. A. Köymen. Ankara: Türk Tarih Kurumu Yay;

У 19. Веку кућа Османовића први пут помиње Оливерину децу, али само ћерке:

2) Princess … Khanum. b. 1391 (d/o Despina). m. 1403, Damad ‘Abu Bakar Mirza (d. 1408), son of Jalal ud-din Miran Shah bin Timur of Iran. She d. at Samarkand.

3) Princess Pasha Malika Khanum. b. 1392 (d/o Despina). m. 1403, Amir Damad Jalal ud-din Islam, son of Shams ud-din Muhammad, a General in Timur’s service.

5) Princess Oruz Khanum. b. 1386 (d/o Despina). m. after 1405, … and had issue, one son and one daughter.

Од пре неколико година се три ћерке Оливере набрајају и у турској Википедији, јер више та чињеница не може да се сакрије ни у Турској.

Руска википедија, ослањајући се на Сакаоглу, наводи Пашу Мелике и Аруз.

9) Bahadıroğlu, Yavuz, Resimli Osmanlı Tarihi, Nesil Yayınları, 15inci baskısı, 2009; Sakaoğlu N. Bu mülkün kadın sultanları. — İstanbul: Oğlak Yayıncılık, 2015.

После шест века и у српској википедији, под појмом Бајазит I стоје Оливерине ћерке!!

За Расен:  Jasmina Böttcher-Đurić

 

Говор Милутина Миланковића поводом Теслиног 80-тог рођендана 1936.

Говор великана наше науке, Милутина Миланковића, потпредседника Српске краљевске академије, на прослави 80. рођендана Николе Тесле у Коларчевој задужбини 1936. године.
Милутин Миланковић

Милутин Миланковић, (Паја Јовановић, 1943)

Пуних педесет векова требало је човеку да, упознавши законе природе, својом данашњом техником загосподари копном, морем и ваздухом и да прошири свој поглед у дубине васионе. Историја природних наука н технике, светла страна историје човечанства, учи нас да је тај освајачки рад човеков напредовао тешко, корак по корак. Она нам показује да еслиногје од 3500-те године пре Христа па до наших дана остварено око 15.000 проналазака који чине ризницу наших знања о природним силама, и којима је створена наша данашња техника. Сваким таквим проналаском кренуло се по један корак унапред.

У том великом броју проналазака има их око две стотине одабраних, који се по своме значају разликују од свих осталих. Ти проналасци, које називамо епохалним, били су муње духа генијалних људи, које су, забљеснувши, осветлиле хоризонт нашег знања и отвориле видике у далеке непознате крајеве. Таквим проналаском није наше знање и наше господство над природом раширено само за корак, него за целу једну пространу област.

У тој царској ризници епохалних проналазака људског генија блистају као алем-каменови два проналаска Николе Тесле – проналазак преношења енергије полифазном струјом и проналазак електричних струја високог напона и високе фреквенције. Првим проналаском је домет преношења енергије електричном струјом устостручен, другим проналаском попети су напон и фреквенције електрнчне наизменичне струје од стотине једнница на милионе, откривене су неочекиване особине таквих струја и искоришћене у телеграфији без жица, радиотехници и медицини. Та два проналаска Николе Тесле нису били корацинапретка, него крилати летови његови. И они су, онога часа када су објављени стручном свету, као такви оцењени и поздрављени.

Тим својим проналасцима, епоха у развитку технике, Тесла је узлетео високо изнад наше средине. Али када се попео на врхунац своје славе, када је пред Краљевским енглеским институтом у Лондону одржао своје предавање и онда извршио своје сензационалне опите на оном истом столу на којем је некад Ферадеј експериментисао, Никола Тесла је долетео и у своје старо соколово гнездо да целива гроб свог оца Милутина, православног свештеника и националног борца, да загрли своју мајку која га је била задојила српским млеком, да пољуби десницу нашег великог песника Змаја, који га је надахнуо духом својим, и да овде, у престоници предратне Србије, објави целом свету своју припадност Српству и свој понос што је из њега изникао. Ицело Српство, од Кршне Лике, Теслине колевке, па до Тимока, клицало је тада одушевљено свом великом сину.

То је било маја месеца 1892 године. Од тога доба прохујало је скоро половина века, славан одсек наше историје. Крвљу својих најбољих синова наш народ се ујединио и сазидао своју велику државу. У тој борби за ослобођење и уједињење, стављени пред нове задатке и бриге, ми смо почели да заборављамо нашег великог сина с оне стране дебелога мора. У новосазданој нашој држави ми нисмо још доспели да, користећи се оруђем које је Тесла ковао, постанемо господари природних снага наше земље. Наше реке и сливовитроше још бесплодно своју баснословну енергију. Тек на периферији наше државе, када се већ приближимо њеној граници, можемо опазити по који електрични далековод високог напона, и у његовим трима жицама препознаће стручно око остварење Теслиног проналаска. Наша материјална култура, није се још попела на онај степен да осети благодети Теслиних проналазака, а јавност да схвати њихов значај. Тек у последње доба, благодарећи раду и перу нашег електротехничара, инжењера Славка Бошкана, наша, а и страна јавност постала је боље обавештена о свему оном што је Теслин геније створио. И сигурно је да ће семе које је Тесла посејао донети и за нас свога плода. Доћи ће доба када ћемо електричним таласима ступити у духовну везу са целим широким светом, када ће електрнчни далеководи испрекрштавати целу нашу државу, а светлост коју ће они распростирати свугде где наш народ живи, говориће речито потоњим нараштајима о ономе титану, сину нашег народа, који је џиновском снагом свога духа надвладао природне стихије.

Прослављајући данас осамдесетогодишњицу Николе Тесле, ми не мислимо нитипокушавамо да тиме увећавамо његову недостижну славу, него желимо само да дадемо израза нашем поносу што је из ове наше средине изникао један геније, чије ће име, и без наше помоћи, остати занавек забележено светлим словима у историји науке и технике.

Српска краљевска академија, коју имам част овде да заступам, ставила је јошпре четрдесет година Теслино име на прво место листе својих дописника. Она учествује свим срцем у овој данашњој прослави Николе Тесле и одаје своју пошту његовом генију и његовом бесмртном делу.

Украс 1

Говор Милутина Миланковића, за поуке.орг приредила је Александра Нинковић Ташић, председница Образовно-истраживачког центра „Михајло Пупин“ и ауторка изложбе о Михајлу Идворском Пупину у Историјском музеју Србије коју је за 15 месеци видело више од 200 000 људи.

Извор: Патриот

Црњански у двобоју са ратним херојем Тадијом Сондермајером

Милош Црњански нашао се 1926. године на вршачкој кули у двобоју, очи у очи са ратним херојем и пиониром авијације Тадијом Сондермајером. Повод за двобој била је бесмислена кафанска расправа о томе да ли су бољи француски или немачки авиони. Црњански је први пуцао… а затим се догодило нешто што није могао да заборави до краја живота. Преносимо пронађени записник овога догађаја, као и виђења оних којима су се учесници поверили.
The fictional pistol duel between Eugene Onegin and Vladimir Lensky. Watercolour by Ilya Repin (1899)

Двобој Евгенија Оњегина са Владимиром Ленским; Иља Рјепин (1899)

Владимир Буњац у књизи „Каменовани Црњански“ описује тај двобој:

„Ове је године био замало крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер са упереним пиштољем.

Владимир Буњац - Каменовани Црњански

Владимир Буњац – Каменовани Црњански

По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу својим белим рукавицама. (Матић је у свом салону касније причао да је свађа настала око тога који су авиони бољи, немачки како је тврдио Сондермајер, или француски како је тврдио Црњански). Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и југословенски херој, јер је на фронту оборио три противничка авиона.

Секунданти Милоша Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао проблема како да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом украшеном седефом, испод мишке.

За двобој је било још рано па су одсели у вршачком хотелу који се, мислим, исто као и данас звао „Србија“. На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Вршац су изабрали јер су у том делу земље још увек владали стари аустроугарски закони који нису забрањивали витешки чин двобоја.

Тадија Сондермајер

Тадија Сондермајер; фото: Википедија

Све је ишло по уобичајеном ритуалу. После кратког договора о пропозицијама, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, окренули су се. Песник Пушкин и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског, повлачи ороз једанпут, други пут, трећи, не иде.

– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – каже Сондермајер.

У ствари Сондермајер се спетљао, није имао аристократске манире и навике, није знао како се пуца из старинског, накинђуреног пиштоља породице Дунђерски. Хватао је уместо ороза китњасти седеф испод ороза. То је спасло Црњанског.

Матић је пришао у својству секунданта и тражио од обојице прихватање задовољења. Сондермајеру је дозвољено да опали у вис да би се доказало да је пиштољ исправан. Одјекнуо је још један хитац али у врхове крошњи, у вршачко небо, отпрхнувши чавке.

Потписан је записник и сада је само штета што том записнику нема трага. Можда је негде на неком тавану. Црњански у Српском књижевном гласнику објављује песму Сербија исте године.“

ЗАПИСНИК ЈЕ ПРОНАЂЕН

ЗТС, Записник са састанка сведока Београд, 18. септембар и Вршац, 26. септембар 1926, у потпису: Б. Гавела, Ј. Петровић, Д. Матић и Д. Тошковић, Вршац, 26. септембар 1926

„Пошто је одређени секундант одмерио растојање на одређеном месту, и пошто су у присуству свију нас напуњени пиштољи и коцком раздељени пиштољи дуелантима и пошто је коцком одређено ко има право бирања места, Црњански је изабрао место, и дуеланти су стали на одређена места.

Затим је вођ [директор] дуела, г. Петровић, објаснио г. г. дуелантима усвојен начин дуела, и по дужности позвао г. г. дуеланте на мирно решење које су ови одбили […], после команде три оба су се противника окренула и г. Црњански одмах на команду три опалио не погодивши г. Сондермајера.

Г. Сондермајер није опалио јер уместо да повуче за ороз повукао је за продужене {….} за ороз. Пошто пиштољ није опалио, г. Сондермајер је подигао руку у вис и рекао: ‘Je renonce’ [одустаје да пуца].

Но како је у записнику утврђено да се двобој сматра свршеним од једног метка опалио пиштољ или не, од потписаних [секундантата] пала је команда ‘finis’. Са овим сматрамо да је конфликт за обадвојцу часно завршен .“

ИЗНЕНАЂЕНИ И ЗАПРЕПАШТЕНИ ЦРЊАНСКИ

Milan Jovanović Stoimirović – Portreti prema živim modelima

Милан Јовановић Стоимировић – Портрети према живим моделима

Колега Милоша Црњанског у служби Берлину Милан Јовановић Стојимировић дао је своје виђење догађаја. Црњански му је описао своје изненађење и запрепаштење поступком Сондермајера:

„Црњански је пуцао први и промашио. Сондермајер је онда скинуо монокл и рекао: „Je  gepopes!“ (Одустајем!) – и није хтео да пуца уопште. Црњанског је тек то и такво понашање довело до беса! Он је праскао, драо се и тражио да Сондермајер пуца, али овај то никако није хтео.

Секунданти су нашли да је Сондермајер у праву: Он је био кадар „на страшноме месту постојати”, али није хтео ништа више од тога!… Тако је овај дуел био завршен на један чудан начин, јер је имао епилог који Црњански није очекивао. 

Говорећи ми о томе случају, он ми је казао:

„Мене је ужасно вређало што Сондермајер није хтео да пуца. Питао сам се: Да му није испод достојанства да пуца на мене? Био сам изван себе, али морам да признам да ме је његов гест изненадио и запрепастио. Било је у њему нечега збиља витешког. Човек је стао пред моју куглу и дао ми доказа о својој храбрости, али није хтео да ничим даље везује своје име за моје, а најмање тиме што би ме ранио или убио. Мене је то болело и ја му то нисам могао никада опростити, јер је у томе било и неког презира и уопште много чега за анализовање и за коментарисање!”

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Владимир Буњац „Каменовани Црњански“, М. Ракић, Београд, 1986.
Борис Милосављевић, „Између мита и стварности: двобој Сондермајер – Црњански“, Балканолошки институт Београд 2016.
Милан Јовановић-Стоимировић, Портрети према живим моделима. Прир. Стојан Трећаков, Владимир Шовљански. Нови Сад: Матица Српска, 1998.
Лазар Бојанић, „Црњански против авијатичара“, Српско наслеђе, историјске свеске, бр 5, мај 1998.

Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?

Велики део преписке између Вука и Ане Краус Караџић тицао се новца и имовинског стања. Новчана и имовинска питања често се налазе на почецима писама, испред породичних питања. О важним породичним новостима, каква је смрт детета, Ана Вука обавештава тек пошто га упозна са новостима из Беча и из живота њихових познаника. Са друге стране, Вук у одговорима много више пажње поклања својим путовањима, него вестима о рођењу или смрти детета. Одговарајући у једном од писама на вест о рођењу ћерке Амалије, Вук каже: „Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. „

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

…Оно што, међутим, оставља најмучнији утисак из преписке Караџића није новац, већ однос према деци. Преписка Вука и Ане о њиховој деци мора се ишчитавати више пута, да би се одагнала неверица.

Смрт првог сина, Милутина, Вука је затекла у Петрограду. Чувши трагичну вест, овако је писао Ани 5. јуна 1819:

„Данас сам примио твоје писмо од 7. маја. Наш Милутин је, дакле, умро! Шта се може. Бог нам га дао и узео. Сву малу дјецу, коју сам овдје виђао, с највећом радошћу поредио сам с њим и мислио у себи: кад дођем кући, и он ће исто тако трчати и смијати се. А сада је то све само сан. Немој се жалостити. Гледај да твоја Мица остане здрава.

Сјутра полазим одавде. Чим дођем на аустријску границу, послаћу ти још новца. Надам се да си већ примила 200 рубаља које сам ти одавде упутио. Остај здраво и поздрави све наше“.

Следећи пут Ани се јавио тек после два и по месеца, 26. августа, из Кишњева:

„Већ има више од два мјесеца како ти нијесам писао. Опрости ми, али то није било могуће. Не знам шта сам ти писао из Петрограда. Не буди више ‘невјерни Тома’! Милутин није са собом однео и нашу љубав. Она ће остати неизмјењена докле год нас двоје будемо живјели. Ти си ми све на овоме свјету.

Сада сам од Петрограда удаљен више од триста миља, а одавде до аустријске границе нема више од тридесет…“

Када му је 1837. године умрла ћеркица Амалија, Вук је био у Трсту. Анино писмо, у коме га обавештава о томе, преводилац је поделио на пет пасуса.

У првом пасусу Ана каже Вуку да је недавно добила једно његово писмо.

Други пасус посвећен је бечким новостима:

„Митрополит је 16-ог стигао у Беч, а 17-ог исто тако ме већ посетио његов брат и рекао да ће његова екселенција отпутовати као сутра…“

И трећи пасус односи се на најновије вести:

„Конте ме је такође посетио и рекао да сад путује и да се враћа тек кроз годину дана. Он нам је донео новост да је капетан Лука умро, а и јадни Рајмунд је већ мртав“.

Тек иза обавештења о овим далеким познаницима, Ана пише о свом детету, у четвртом пасусу:

 „Ми смо сви здрави, осим наше јадне Амалије. Она је већ нашла свој мир. Много се напатила. Јак излив крви угушио ју је у мом крилу. Умрла је тихо 15 јула…“

Ана није јављала о томе пуних осам дана, од 15-ог до 24. јула, када је написала ово писмо. Писала је из Брила, где је отпутовала на одмор!

У одговору, од 15-ог августа, Вук посвећује Амалији свега две реченице, и одмах прелази на опис путовања. На сличан начин Вук и Ана се дописују и поводом смрти њихове ћеркице Мале, две године касније. Али још мучнија је њихова преписка о рођењу деце. Када им се у Земуну јуна 1831. године родила ћерка, управо Амалија, Вук је из Београда овако писао својој жени:

„Сазнао сам с највећом радошћу да си се ти срећно породила и да си добила кћер. Истина, било би ми милије, као и теби и дјеци, да је то био дечкић, али нека је и она жива и срећна. Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. Хвала Богу да си се ти само срећно породила!.. Када би могла бар да ми напишеш да ли си већ добила пензију!…“

И поред више хиљада до сада написаних књига, студија и текстова о Вуку Караџићу, биографски подаци попут овога тешко се могу наћи. Као да је због изузетних Вукових заслуга за очување дела српске традиције и за језичку реформу, овај део његове биографије означен непожељним и заобиђен. Таквим погрешним приступом прикривања и одабира само друштвено пожељних особина нечије личности српско друштво се свесно доводи у заблуду. О нечијем животу, делу и заслугама може се говорити једино путем целовите истине – сваки други начин је погрешан и штетан.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Тајна „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Повезани чланци

Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Павле Савић – српски нуклеарни физичар ускраћен за Нобелову награду

Павле Савић је био један од највећих српских научника свих времена, иако наша јавност о њему јако мало зна. Био је научник светског ранга, један од пионирских истраживача који су увели човечанство у атомску еру својим проналасцима у области нуклеарне фисије. За епохално откриће да се језгро урана може поцепати Савић и Ирена-Жоли Кири нису добили Нобелову награду, због тога што је други светски рат прекинуо њено додељивање. Али је ту награду одмах по окончању рата добио Немачки научник Ото Хан, иако је управо он предњачио у исмевању и оповргавању открића Савића и Кири, да би га напослетку и сам прихватио. Савић је оснивач нуклеарног института у Винчи, један од покретача совјетског нуклеарног програма и дугогодишњи председник Српске академије наука и уметности.
Павле Савић

Павле Савић, поштанска мрка из 2009.

Павле Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну, који је тада био део Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Савић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири. Планираних шест месеци претворило се у петогодишњи успешан истраживачки рад, који је дао светске резултате. У Институту за радијум Марије Кири, Павле Савић је прихватио понуду Ирене-Жоли Кири, кћерке Марије Кири, да заједно раде на истраживању порекла радиоактивности које настају неутронским озрачивањем урановог језгра. До тада је светска наука сматрала да се неутронским бомбардовањем могу добити одређени трансурански елементи, као што су ренијум и осмијум, али је двојац младих истраживача успео да детектује нове елементе, много ниже масе, као што је лантан.

Њихово епохално откриће из септембра 1938. године да се језгро урана може поцепати на ниже елементе узбудило је светску јавност, и прве реакције су биле да је то неозбиљно, да је то шарлатанство или „алхемија“. У критикама је предњачио чувени научник Ото Хан из Берлина, који је чак упутио писмо нобеловцу Фредерику Кирију, Маријином супругу и оцу Ирене-Жоли, да аутори демантују „немогуће и погрешне“ резултате. То Павлу и Ирени није падало на памет, веровали су у своје резултате и наставили да вредно раде даље.

После свих неуспешних покушаја оповргавања њиховог рада, Хан и екипа су се 1939. уверили у исправност и епохалност откирића, па су и сами наставили у „париском тренду“ откривши да се у емисији налази и радиоактивност баријума. И, од тада је званично детектовање ове нуклеарне реакције добило назив фисија. Очекивало се да ће Павле Савић и Ирена-Жоли Кири бити предложени, и да ће добити Нобелову награду, али је то прекинуо почетак Другог светског рата. Да лицемерје буде потпуно, најпрестижнију светску награду у области науке после рата је добио управо „неверни Тома“ – Ото Хан.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.

Павле Савић после рата одлази у Москву где се придружује тиму нобеловца Пјотра Капице, са којим ради на развијању нуклеарних технологија. Године 1947. Савић добија државни задатак да у нашој земљи пројектује и подигне институцију за домаћа нуклеарна истраживања. Павле тај пројекат реализује 1949. оснивањем Института за нуклеарне науке у Винчи.

Славни научник предавао је физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду, и био дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности. Бавио се истраживањима до краја живота.

Извори: Патриот, Википедија

Чији је стварно Тесла?

Никола Тесла се са правом може сматрати једним од највећих светских научника икада. Много тога о њему је речено и написано, много тога се не зна, а такође, још увек постоје информације које деле јавност. Једна од недоумица свакако је везана за његово порекло тј. националност. Коме припадају Тесле? Одговор следи у истинитом догађају: 

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током „Олује“ дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју „Николе Тесле“.

Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: „Шта хоћеш?“ а декица му одговори: „Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам.“ Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

Дакле, ако је и било дилеме око тога чији је Тесла и коме припада више је нема? Тесла је наш!

 

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

Србин који је изумео прву машиницу за шишање

Никола Бизумић је име нашег проналазача који је први изумео ручну машиницу за шишање, популарну нуларицу. У завичају није нашао разумевања за свој изум, због чега одлази у Лондон где га убрзо патентира и почиње да производи. За само десет година цела Европа шишала се његовом машином, а он се изузетно обогатио и добио племићку титулу од енглеског краља. Након смрти његова имовина је била већа од буцета Србије, а спор око наследства од више стотина милиона фунти траје до данас (више од сто година) и залази у домен теорије завере: Велика Британија на све начине избегава исплату наследства јер би у том случају банкротирала.

Ручна машина за шишање

Никола Бизумић рођен је у фрушкогорском селу Нерадину, у сиромашној породици. Након завршене четворогодишње школе пут га је одвео ка тадашњем иришком брици Петру Јовановићу коме је требао помоћник и који га прима за свог шегрта. Берберски занат учио је у Иригу и Руми.

Шишајући муштерије маказама, дошао је на идеју да конструише машину која би унапредила берберску делатност, односно убрзала поступак приликом шишања. Ускоро скицира прву ручну машиницу за шишање и идеју износи газди. Код свог мајстора није наишао на разумевање, штавише, био је извргнут руглу и спрдњи чак и код локалних мештана.

Због тога је напустио Ириг и прешао у Руму, где је 1836. године положио калфенски испит. Ни ту није успео да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао. Нико није био заинтересован да му их позајми, чак су га сматрали шарлатаном и чудаком.

Због тога решава да срећу потражи далеко од своје земље

Готово празног новчаника напустио је завичај 1855. године и отишао у Лондон где је нашао финансијере за свој изум. Пошто је осигурао патент на своје име, машиница је убрзо почела да се производи и извози. Британија је производила и на велико извозила ове машинице целом свету. Већ 1865. године није било бербернице у Европи која није поседовала један овакав алат.

Никола је почео изузетно да се богати, а добио је и племићку титулу сер, коју додељује енглеска краљица. Да би се лакше и више пробио у свету бизниса, узео је типично енглеско име – Џон Смит. Умро је 1906. године као веома богат човек. У Лондону данас постоји улица која носи његово име. Након смрти његова имовина процењена је на 22 милиона фунти стерлинга, што је после II св. рата било веће од буџета тадашње српске државе.

Бизумић се није женио и није имао потомке. Своје огромно богатство у тестаменту је оставио рођацима до шестог колена. Али, питање наслеђа остало је све до данас неразјашњено. Нико од наследника није добио тај новац. Према неким подацима, Моша Пијаде и Петар Карађорђевић, покушали су да наследницима омогуће да дођу до наследства, али без успеха. У родном селу Николе Бизумића данас чак постоји прича да Енглези неће да дају новац наследницима, јер би у том случају британска банка банкротирала (с обзиром да је у питању сума од неколико стотина милиона фунти).

Завера Енглеза:

Постоји још једна нова тврдња локалног свештеника, презвитера Георгија Зељајића Среданова, која иде у прилог тези о енглеској завери. Он наводно тврди да у старим црквеним књигама, у којима су уписани сви новорођени Нерединци, нема Бизумића који су рођени у 19. веку:

„Пазите, сви су уписани, али не и Бизумићи. Ако пажљивије погледате, видећете да су неке стране поцепане. Претпостављам да су управо на њима били уписани новорођени Бизумићи. Ко је, када, и зашто то урадио, не могу да знам. Али ако дозволимо себи да то тумачимо кроз теорију завере, лако можемо закључити да су Енглези дошли чак овде и исцепали стране како би уништили једини доказ о могућим наследницима. Не кажем да је то истина, али је то један од могућих сценарија. На крају, зашто би неко цепао стране из црквених књига?!”

Према тврдњама једне од наследница, Никола је крштен у манастиру Гргетег и заиста је лист његове крштенице оданде исцепан. Према њеном мишљењу, вероватно су наследници покушавали да се домогну богатства, па на тај начин уништили траг о самом Бизумићевом рођењу. Моша Пијаде је током рата био у затвору у Сремској Митровици са извесним Бизумићем и чуо ту причу, па је након рата 1956. ишао у званичну посету у Лондон и тамо разговарао, између осталог, и о овој теми. На повратку је, не вративши се у земљу, преминуо у Паризу.

Два пута је у Ириг стизало писмо из Енглеске и оба пута враћано назад

Према енглеским законима право наслеђа не застарева никад, а по нашим само до шестог колена. Нико никад није пронашао тестамент Н. Бизумића. Није се женио. Имао је брата који је остао у Нерадину и рођену сестру која се удала у Добринце за Радојевиће. Чак ни у добриначким црквеним књигама не постоји, тј. исцепљен је тај венчани лист. Кажу да му је припадао цео лондонски Сити и неколико велелепних зграда. Кажу да је из Енглеске у Ириг два пута стизало писмо да се траже наследници Николе Бизумића, али је оба пута враћено са одговором да је непозната адреса. Ову причу су у фељтонима, у наставцима, објављивале Вечерње Новости још 1958. године.

Душан Марковић, према речима мештана најобразованији човек у селу, прича да је после Другог светског рата у Србији било покушаја да се богатство врати наследницима, али без успеха: „Штета је што су га овде код нас сматрали чудаком и нису хтели да патентирају његов изум, а ни после смрти нису озбиљно схватили шта је он урадио. Енглези су одмах препознали могућу корист од његове машинице, што су и остварили. Сматрам да би у причи о његовом изуму могло да се оде и корак даље, јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице који раде на истом принципу…”

Има ли Србија право, после свега, на богатство овог човека?

У Нерадину остаје од давнина спевана песма: 

Прод’о Сава волове и овце,
па иде у Лондон по новце.  

Остаје и велико чуђење што нико “из врха” није урадио ништа по питању тога да се новац врати власницима. Велики део тог новца, свакако би добро дошао да се уложи у нашу земљу. 

Прича је филмска и без свршетка. Надамо се да ће наследницима припасти део који је желео да им остави овај славни проналазач и да од свега неће остати само прича и сећање на овог Сремца.

Треба да будемо неизмерно поносни на овог генијалног изумитеља и доброг човека, јер се ипак решио да богатство остави потомцима у Србији, иако његов патент, ни њега, нису поштовали у нашој земљи. Можда једнога дана и научимо да поштујемо и препознајемо наше таленте.

 

Извори: Опанак, Шишањац

Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види

Владика Николај Велимировић и Никола Тесла били су веома добри пријатељи, о чему сведочи и анегдота настала из једног од њихових сусрета у којем су разговарали о науци и вери. Остала је запамћена прича о томе  да је владика упитао Теслу: „Да ли сте Ви видели струју“? „Не“, одговорио је Тесла, „али  знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео, сви знамо да постоји“.

Николај Велеимировић и Тесла

Анегдота о једном од сусрета владике Николаја и Николе Тесле

Свети владика Николај Велимировић био је близак пријатељ Николе Тесле. Њих двојица су се често звали имењацима. Када је владика 1927. године био у Америци, посетио је славног научника и Тесла га је позвао у своју лабораторију.

Чим је владика отворио врата Теслине лабораторије, Тесла је ставио у покрет хиљаду некаквих точкова и зупчаника.

– Имењаче, шта то уради? Kаква је то сила која покреће толике точкиће?- питао га је владика Николај.

– Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то?- одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – одговори Тесла – док је света и века.

– Па зашто онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и када се не види – закључи владика Николај.

Извор: Светосавско звонце

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

 

Љубица Марић – академик и прва српска композиторка

Љубица Марић је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности. У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Први је композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за мелодијску и хармонску изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела.
Љубица Марић прва српска композиторка

Љубица Марић прва српска композиторка

Љубица Марић (Крагујевац, 18. март 1909 — Београд, 17. септембар 2003) рођена је у Крагујевцу од оца Павла и мајке Катарине рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године. Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Соната фантазија“ за соло виолину.

Студије музике је наставила у Прагу 1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је композицију учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка. На Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга.

У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије. Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.

Добитник је више награда, неке од њих су: Награда Савезне владе (1949), Октобарска награда (1957), Седмојулска награда (1965) и Октобарска награда за животно дело (1996).

Прву композицију је написала са деветнаест година, била је то „Туга за ђевојком“ за мушки хор, настала под утицајем Славенског. Дипломски рад „Сонату фантазију“ из музичке школе извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте 1929. године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије. У Прагу је 1930. компоновала „Гудачки квартет“, прву српску атоналну композицију, али је незадовољна квалитетом спалила партитуру.

Прва уводи средњовековну и црквену мелодију у нелитургијско дело

У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Љибица Марић је „први композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“. Осим некадашње Југославије, њена музика је заступљена и у Холандији, где се одржао низ концерата, у Немачкој где је издавачка кућа „Furore Verlag“ из Касела објавила партитуре свих њених музичких дела, у Уједињеном Краљевству где је дискографска кућа „Chandos“ издала компакт-диск са њеним најрепрезентативнијим делима.

Унеско је стогодишњицу рођења Љубице Марић, 2009. годину, уврстио у свој календар значајних годишњица. То је на Унесковом списку годишњица за 2008. и 2009. годину једина годишњица из Србије. Министарство културе Србије је 2008. године именовало Одбор за обележавање прославе стогодишњице рођења Љубице Марић. 1981. године у Одељењу ликовне и музичке уметности. Њена приступна беседа била је „Монотеметичност и монолитност облика фуге“ (1964).

Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Теслин рани плес кроз светове

Плес и певање заједно стварају осећај јединства са мислима људи. Бављење музиком и вајарством у духовном свету је појединачна или групна активност. Обликовање енергије у предмете и стварање мањих животних облика у том свету не сматра се забавом. Духовне хармоније имају улогу која је много већа од музичке комуникације – оне су градивни блокови стварања енергије и спајања душа. Тесла је тврдио да се нигде на планети Земљи не могу наћи људи лишени музике и плеса. Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Ипак, по свему судећи. он је душа која се бави обликовањем енергије у предмете и стварањем мањих животних облика. Али, како схватити Теслу, када рационално знање још увек не објашњава мистерију стварања, ништа више него било које веровање у прошлости?

Никола Тесла

И сада је несхваћен. Као да је стигао на свет из 22-ог века. Оног који човек не помиње и не може да замисли. Многи људи сматрају да није требало да просипа бисере пред свиње, а, по свему судећи, то је и сам схватио 1905. године. После је само чувао своју душу. Тек, душа Николе Тесле, интелигентна светлосна енергија која нема границе, постала је симбол недоступног ума. Како је могуће да га једни сматрају генијем и аватаром, а други чудаком и шарлатаном? Једноставно, реч је о души која је стално спајала духовну и световну димензију.

Не треба заборавити, како каже Мајкл Њутн, аутор књиге Судбина душа, да душе жуде за савршенством и да део своје енергије оне остављају у духовном свету. Та енергија је увек тамо за њих. Никола Тесла није изузетак. Питање је колики део енергије је оставио, али је свакако имао непрестану везу са њом. Душа може да подели своју енергију и да живи више живота истовремено.

Унутар астралног плана који окружује Земљу постоје алтернативне или паралелне стварности. Неки екстрасенси могу да виде нематеријална бића. Све просторне зоне имају вибрациона својства која омогућавају пролазак душа када су њихови енергијски таласи прилагођени одговарајућим фреквенцијама. Вибрационе енергијске силе око Земље у сталном су току.

Са Теслом се није догодило ништа посебно. Као код сваке душе у младости дошло је до неке врсте сукоба, односно превирања, несагласја психосоматског типа. Његов сукоб је изазвао болест, а произашао је из односа бесмртног карактера душе и темперамента његовог личког схватања, односно његовог генетског пртљага, крајем деветнаестог века.

Тај сукоб је за Теслу очевидно био исцрпљујући, будући да душа користи само енергију коју је донела у Земљин свемир, а завршио се условним помирењем. Када је реч о свемирима, они могу да буду паралелне стварности које се преклапају унутар исте димензије, или нешто друго потпуно несазнатљиво. У случају рађања на Земљи, и код Тесле, потпуно је јасно да су ставови и уверења ума његове душе утицали на његов биолошки ум. Он је учинио бројне потезе који су драгоцени за тела (своје и других људи), а остали су несхваћени у окружењу у којем је живео.

Уосталом, све што је чинио Тесла у складу је са космичким законима. Можда је пре рођења пожелео да одигра улогу аватара на Земљи, јер, посматрано из вечне садашњости духовног времена, „прошлост може да се стопи са будућим могућностима у следећем животу“, а њега је изазивала садашњост у којој су живели Вилијам Томсон – барон Келвин, Томас Алва Едисон и Алберт Ајнштајн. Требало их је убедити да нису у праву. У доброј мери је у томе успео.

Како је Тесла попут свих душа отелотворењем постао део апсолутно несвесног и све време настојао да се освести, јасно је да је успео да на време схвати да је спој са остатком своје душе могућ само у одређеним менталним стањима. У ствари, све на Земљи и у свемиру повезано је мисаоним таласима са духовним светом, али је човек тог феномена несвестан.

Први пут се Тесли пробијање ка духовном свету догодило „случајно“, у време прве теже болести. Тада је успео да понешто схвати, а потом је тренутке сваког новог умног бљеска успевао да продужи вежбањем. У условима посебног стања организма, на посебним фреквенцијама (између живота и смрти, или сна и јаве) добијао је информације од дела своје душе настањене у духовној димензији, а његова душа се, као што је речено, бави обликовањем енергије у предмете и стварањем мањих животних облика. То је, сасвим

сигурно, „животно“ опредељење душе коју су у наведеном времену оличностили именом Никола Тесла. Уосталом, душе се развијају различитом брзином са низом талената.

Касније проводе све више времена на усавршавању одређених вештина које ће допринети силама космичке свести.

Ради кретања кроз међудимензионе зоне, душе морају да науче како да се прилагоде различитим облицима таласа који постоје у свакој димензији и да брзо прилагођавају своју енергију да би прошле кроз ту димензију. Познато је да је Никола Тесла имао искуства с вантелесним путовањима, тзв. телепортацијама. Постоје планетарни обрасци вибрационих мрежа који утичу на интелигентан живот на другим местима осим Земље. Можда је зато Тесла храбро тврдио да је успоставио везу са ванземаљцима.

Уз много неуобичајених ставова, Тесла је ипак најпознатији по тврдњи: „Када примим идеју, одмах почињем да је дограђујем у својој имагинацији. Мењам конструкцију, правим побољшања и укључујем апарат у свом уму да ради. Сасвим је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или лабораторији. То „примање идеје“ у сагласју је са његовим основним ставом да је човек аутомат космичких сила. Међутим, баш тај феномен намеће питање: од кога, или из чега, је примио идеју. Да ли је примао идеје од Светог духа, из информационог омотача, из бездана, празнине, поља нулте тачке, јединственог поља интелигенције природе, акаше, или од другог дела своје душе? Најлогичније је да је примао идеје из духовне сфере, у којој је имао исту улогу – стваралац, „проналазач“.

Све је визуелизовао. Стварао је менталну представу циља. Тврдио је: „Тешко да има научног изума који може бити унапред предвиђен искључиво математички, без визуелизовања… Људски мозак, и ако изазван на рад споља, ипак може непрестано да продукује нове садржаје, мисли и слике, јер је број надражаја из околине неограничен…

Бити сам са идејом, то је услов открића“. Догађало се да Тесла не успева да оствари своје науме, посебно када због душевног грча није успевао да се концентрише и довољно усаврши менталну представу. Тако је било код конструисања парних турбина у фебруару 1911. године. Разлика између оног што је визуализовао и онога што су показали експерименти била је велика. Исто се догодило и са генератором за чеоно светло локомотиве. Та два пројекта није успео да заврши. Због учесталих киксева, било је све више судских спорова и потраживања на Теслин рачун. Проблем је што је Тесла знао да је преузео улогу аватара, па су му била страна приземна размишљања тзв. обичних људи.

Едварду Баду Тесла је писао: „Вама можда није јасно да сам ја један од оног малог броја људи који се појављују с времена на време и мењају лице Земље новим идејама“. У једном случају је скоро беспомоћно јавно зајечао: „Време да испуним своје планове је све што захтевам“.

Али, шта све то значи? Па, само једно. Никола Тесла је пробијао космичке баријере и био у сталној вези са духовним светом. Можда је погрешио. Можда му улога коју је одиграо није била намењена у том времену. Пожурио је. Нису постојали услови да га разумеју људи с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Не разуме га научни свет ни сада на почетку 21-ог века. А успевао је да пробије баријеру према духовној сфери и одржи скоро сталну везу са њом само због душевног инцидента, који се догодио у младости.

Велимир Абрамовић је у књизи Тесла – еволуција свести човечанства написао: „Тесла је увежбао да непрестано одржава одређену духовну и креативну пермеабилност. Ову моћ стекао је после оне тешке и чудесне болести (деветомесечна колера) коју је једва преживео у детињству… Појава живих слика које су често биле праћене бљесковима светлости…

Екскурзије изван граница малог света; нове сцене; ускоро успешно усредсређивање пажње… Годинама после упорно је практиковао контролу својих нервних путева и то не само у психолошком смислу већ и физиолошком“.

Ту јесте одгонетка: Никола Тесла је остварио контакт са светом у којем учи да ствара. Зато је с подједнаким успехом проучавао физичку основу психе и психичку основу физике. Зато је знао да је планета Земља огроман магнет који се врти и да је она сама генератор непотрошивих количина електрицитета. Зато је знао да Сунце јонизује атмосферски гас и да га земљина гравитација и магнетизам држе на окупу тако да га људи могу неограничено користити. Тврдио је да живи системи због своје сложености акумулирају време и да им то омогућава да имају одложену реакцију, која омогућава, а често и изазива грешку. Био је велики, необичан и занимљив, будући да се одрицао својих мисли и писао „кад год сам размислио, погрешио сам“.

И духовни свет је из Теслиног живота извукао драгоцене поуке. Сада је јасно да само људи његовог кова могу помоћи човечанству да се извуче из самоуништавајућег „врзиног кола“. Зато се све чешће прича о индиго, кристалној и звезданој деци, која се рађају са умним капацитетима Тесле, за које се он изборио у грчевитој борби са суровом стварношћу. Из истих разлога је Јевгениј Игњатјевич Ливенцов у књизи Обраћање Бога разума написао да ће следеће генерације душа долазити много свесније на Земљу, односно да душе више неће бити апсолутно несвесне. Напротив.

Зато је оптимизам у људским душама све присутнији. Зар помисао на Теслу не ствара слику човека који плeше кроз светове са белом голубицом раширених крила?

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати притиском на слику:

Драга Љочић – филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар 1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња.
Драга Љочић

Драга Љочић

Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је велика филантропкиња и заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у Српско-турским ратовима, Српско-бугарском рату у 19. веку, као и Балканским и Првом светском рату у 20. веку и на тај начин показала своје безгранично и неупитно родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада. 

Пошто је завршила Лицеј, 1872. је постала прва Српкиња која је похађала циришки Медицински факултет. Када је 1876. почео Српско-турски рат (1876-1878) напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, где је 1879. дипломирала са темом „Прилог оперативној терапији фимбриома материце“ и тако постала прва српска лекарка.

По повратку у Србију безуспешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Вршила је дужност руководитељке Женског одељења Опште државне болнице, али са платом и правима лекарске помоћнице. Због невероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за време трајања Српско-бугарског рата из 1885. унапређена је у секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама: њена нова плата је износила две хиљаде динара годишње, док је њихова била две и по, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.

Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лечила децу, нарочито девојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лечила девојчице из Женске радничке школе. Са др Јованом Јовановићем је 1904. основала Материнско удружење и била његова прва председница. Циљ удружења био је старање о напуштеној деци и смањивање смртности новорођенчади. Ни овај филантропски пројекат није остао без осуде јавног мњења. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника били ванбрачна деца. Захваљујући великом угледу који је Драга ипак уживала, она је успела да се избори и добије зграду где су незбринута деца смештана.  Била је једна од оснивачица и прва председница Друштва београдских жена лекара, 1919., које је било веома активно у прикупљању средстава за изградњу прве болнице за жене и децу, у којој је било предвиђено да раде искључиво лекарке. Драга Љочић се изузетно залагала да се та болница што брже изгради, али нажалост због ратних разарања отворена је тек 1929, три године после смрти Драге Љочић. Болница је добила име по чувеној шкотској докторки Елсие Инглис.

Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Живот са њим је био пун неизвесности, та је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промена пуштен из затвора три године након пресуде. Имали су пет кћерки.

Докторка Драга Љочић је преминула 5. новембра 1926. у Београду, у седамдесет првој години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији

Јелисавета Начић (Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта.
Јелисавета Начић

Јелисавета Начић

[dropcap]Р[/dropcap]ођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва.

Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. 

Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши тако прва жена архитекта у Србији.

По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је 1902 са службом у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица.

Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је 1916. године када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској јер је 1913. на Теразијама подигла славолук у част повратка српске војске из Балканских ратова на коме је писало „Има још неослобођених Срба“. Ту је упознала албанског интелектуалца Луку Лукаја, за кога се 1917. удала и родила ћерку Лулу. По завршетку рата кратко су живели у Београду, одакле су се преселили на Скадар, где је Лукај био министар у влади Есад Паше, пријатеља Срба, који је помогао Србима да пређу преко Албаније у време Првог светског рата.

Преминула је у Дубровнику 6. маја 1955. године. Умрла је сиромашна и заборављена, а била је део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, једна од првих жена запослена у јавном сектору, пројектовала прву модерну школску зграду, прву болницу за туберкулозу, прву кружну пећ за израду опеке, прву плански зидану стамбену зграду на Балкану.

Њених руку дело су и цркве Александар Невски у Београду и Архенгел Михаило у Штимљу као и спомен плоча војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу и Глигору Соколовићу.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Слободан Јовановић: Шта је полуинтелектуалац?

„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. 

Слободан Јовановић (Урош Предић, 1931.)

Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском” смислу, дакле сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ” – израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција и да је успео постати министар. Тај положај могао је да уграби само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово”. Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте. Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:

1. Да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца престане да слаби;

2. Да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спречи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Слободан Јовановић, Један прилог за проучавање српског националног карактера, О полуинтелектуалцу

Слободан Јовановић 

(Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба(1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.

Нови полис, Видовдан

Крајишки војвода Тривун Бундало

Крајишки војвода Тривун Триво Бундало је био један од вођа Босанско-херцеговачког устанка (1875-1878), односно савременик и саборац другим српским крајишкиим војводама, као што су Петар Поповић Пеција (1826-1875), Голуб Бабић (1824-1910), Перо Крецо (1846-1907), поп Василије Ковачевић (1844-1896), Триво Јерковић Амелица (1832-1906), поп Јово Гак и Симо Давидовић.

Српски војвода Тривун Бундало

Тривун-Триво Бундало (1842-19??), рођен je у Хашанима (данас Крупа на Уни) у српској православној породици (која је припадала братству Богуновића), од оца Јована и мајке Деве. Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Бундало) имала је Крсну славу „Јовањдан“ (Свети Јован Крститељ).

Након избијања устанка у Херцеговини, познатог под називом Невесињска пушка, народ самоорганизовано отпочиње устанак широких размјера и у осталим крајевима Босне и Херцеговине. Устанак у Босни, тачније у Босанској Крајини почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања устаничких дејстава у ова два краја. У припремама Устанка у Босни се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васо Пелагић. Прва устаничка скупштина, позната као Јамничка скупштина је сазвана на православни Божић 1875. године у селу Јамница. Вође босанског устанка, почетком јуна мјесеца 1876. године доносе Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом гдје се исказује тежња ка уједињењу двије српске земље, а вође устанка овим Прогласом признају владу из Београда за своју врховну владу, као и књаза Милана за књаза српског народа у Босни.

Након што босанске устаничке вође проглашавају јединство са Србијом 1876. године, сљедеће године изражавају политички реализам, тражећи слободу и самоуправу за српски народ у Босни, али и даље се не одричући тежњи и права за постизањем српског националног уједињења. Почетком марта 1878. године 450 чланова устанка из Босне одржали су народну скупштину на којој су поновили исте захтјеве, протестујући против одредби Санстефанског мира који никако није ишао у корист тежњи устаника, као и цјелокупног народа. У вријеме рата између Русије и Османскога Царства, босански устаници су на посебној скупштини у Кравјаку створили Привремену народну босанску владу. У свом прогласу, скупштина је објавила да се Босна жели ујединити са српским земљама, но ако ово није одмах могуће, тражи се слобода и самоуправа за српски народ у Босни, као и уједињење са херцеговачким устаницима, и стављање самог устанка под једно вођство.

На великој народној скупштини у Кравјаку, изабрана је прва устаничка влада, под именом Привремена народна босанска влада, која је имала 14 чланова, и по самој успостави издала је Проглас народу босанскоме. У Прогласу се, између осталог, наводи да Влада осуђује могућу окупацију Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске.

Тривун Триво Бундало изабран је као четовођа 29. септембра 1877. године у привремену босанску владу предсједника Владимира Јонина (Рус). Поред Јонина, владу су чинили и њен замјеник предсједника Јово Ерцег Скобла (Србин), те чланови: секретар Јово С. Билбија (Србин), војвода Голуб Бабић (Србин), војвода Вид Милановић (Србин), војвода Перо Крецо (Србин), четовођа поп Василије Ковачевић (Србин), четовођа поп Јован Пећанац (Србин), четовођа Тривун Бундало (Србин), четовођа Дамјан Ђурица (Србин), четовођа Илија Шевић (Србин), четовођа Илија Тривић (Србин), четовођа Божо Љубоја (Србин), четовођа фра Бонавентура-Боно Дрежњак (Хрват), четовођа Нико Буро (Хрват) и четовођа Мато Јурета (Хрват).

Лист “Голуб“ (лист за српску младеж који је излазио у Сомбору од 1879. до 1913.),  je 1902. године објавио текст о Триви Бундалу, српском војводи у Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. 

“Голуб“, бр. 11-12, од 1.6.1902, стр. 168.

“Голуб“ бр. 11-12, од 1.6.1902, стр. 169.

Извор: Википедија

Србин који је изумео први рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике

Свестрани српски научник, често неправедно запостављен, оснивач је неколико математичких дисциплина: математичке феноменологије, теорије математичких спектара и интервалне математике: творац је више признатих патената: даљинар, аутоматски мењач за аутомобиле, дубиномер, направа за шифорвање, мотор са клипом наизменичног дејства, направа за заштиту бродова од удеса; конструисао је први аналогни хидраулични рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике – Све то и још много више јесте Михајло Петровић Алас.

Михаило Петровић Алас: Хидроинтегратор, претеча рачунара

Михаило Петровић (6. маја 1868 – 8. јун 1943), у београдској чаршији познатији као Мика Алас, био је математичар, научник, професор Универзитета у Београду, претеча кибернетике, оснивач београдске математичке школе, академик Српске краљевске академије и академија наука у Прагу, Варшави, Кракову, Букурешту и Загребу, и члан више научно-математичких друштава у свету, али и морепловац, путописац, књижевник, алас и виолиниста.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и по свом научном раду и резултатима спада у највеће српске математичаре – једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба

Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893 и 1894. године. Исте године одбранио је на Сорбони докторску дисертацију из области диференцијалних једначина и стекао степен доктора математичких наука.

Нове математичке дисциплине

Петровић је био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине, а дошао је до импозантних резултата и у теорији функција, алгебри и рачунарству. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе његово име, а припада и групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине – математичку феноменологију, теорију математичких спектара и интервалну математику.

Тежња ка откривању аналогије између техничких и биолошких система, водила га је откривању универзалног научног језика. Његово дело „Елементи математичке феноменологије“, било је претеча нове научне дисциплине, коју је тада мало ко разумео, а књига „Рачунање са бројним размацима“ представља прву монографију о неједнакостима у свету. Петровић усваја диференцијалне једначине као свој основни математички језик, из којег ће произаћи многе расправе из области анализе, феноменологије, аналогних рачунских машина, механике и других дисциплина.

Значајни проналасци

Осим математиком, Петровић се бавио бавио и проналазаштвом и патентирао је пет проналазака који су били заштићени, односно пријављени и реализовани у пракси.

Проналазак даљинар откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип зупчастог преносника, који је био претеча аутоматских мењача у аутомобилима, а омогућава пренос броја обртаја буде константан. Конструисао је дубиномер, направу за шифровање, мотор са клипом наизменичног дејства, а његов проналазак је и вечити календар, реализован у више хиљада примерака и заштићен у Паризу 1916. године.

При повратку с пута из северне поларне области, одгонетнуо је важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље, односно направу за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем.

Са војском и дипломатијом

Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196.

Његови системи шифровања су дуго година коришћени у војсци и дипломатији, све до Другог светског рата. А уочи рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је због тога што је војсци требало његово познавање криптографије.

Први рачунар, информатика и кибернетика

У области рачунарства Петровић је још крајем 19. века објављивао у Сједињеним Америчким Државама своје конструкције рачунара и добио од угледних светских научника (Камке, Прајс, Морен, Вилерс, Мајстров) признања да је први конструисао аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина.

Хидроинтегратор представљен на изложби у Паризу 1900. године

Његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена – започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Открио је да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина.

Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу савремене науке (кибернетике, односно теорије система) радовима из области примена аналогија међу диспаратним појавама.

Током 1897. године у радионици париске Политехничке школе конструисао је аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина на принципу кретања течности, први овог типа у свету. Овај рачунар био је у стању да решава две класе диференцијалних једначина и многи научници га сматрају претечом плотера. Своју конструкцију објавио је у American Journal of mathematics, Baltimore 20 (1898) и 22 (1899).

Ову претечу рачунара или први аналогни хидраулични рачунар у свету – хидроинтегратор, научној јавности је представио 1900. године на Светској изложби у Паризу, у павиљону Краљевине Србије. За тај изум био је награђен златном (или борнзаном) медаљом изложбе, а потом, 1907. године и Почасном дипломом Математичког друштва у Лондону.

Хидроинтегратор је хидраулична рачунска машина која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела.

Др Драган Трифуновић је 1980. године извршио реконструкцију Петровићевог хидроинтегратора. Тај реконструисани интегратор се налази у кабинету за математику Шумарског факултета у Београду.

Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке, због чега га многи сматрају њеним зачетником. Да додамо на крају да је и други српски научник – Никола Тесла низом проналазака такође дао свој велики допринос у рачунарској револуцији. Патентирао је логичко коло AND, које се налази у свим рачунарима. До овог открића дошао је развијајући систем за даљинско управљање.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“Дигитални легат Михаила Петровића АласаСуз, Политикин Забавник, Поуке

Новак Милошев Вујадиновић: Србин с руским орденом „за највеће јунаштво на Балкану“

Новак Милошев Вујадиновић (1835-1892) је српски јунак из Црне Горе, који се посебно истакао у бици на Фундини 2. августа 1876. године када је 5000 бораца одбранило своје породице од 20.000 турских војника. Том приликом посекао је 17 турских глава. Руски цар га је одликовао орденом за највеће јунаштво на Балкану, а Збор Руса сабљом у којој су били уграђена 74 драга камена. Краљ Никола је на превару узео ову сабљу од Новака, наводно да му прода драго камење и тако да се Новак материјално обезбеди. Међутим, новац за продато драго камење никада није стигао у Новакове руке, а од овог драгог камења обезбеђивана је спрема за Николине удаваче. Ова сабља се чува у Народном музеју на Цетињу, а на њој је такође изгравирано: „Сечем душмана у боју, који клечи не ударам.“

Нада Нидоли Вујадиновић: Украдени јатаган

Турци су имали 4-5000 мртвих. Црногорци су запленили 3200 пушака, 280 сабљи, 22 заставе, 236 коња, много оружја и опреме, а сами су изгубили 700 људи (погинулих и рањених)

Прича о Новаку Милошеву

2. VIII 1876. године одиграла се борба на Фундини и трајала је цели дан.

На дан битке Новак Милошев Вујадиновић налазио се при главном штабу јужне црногорске војске под командом Божа Петровића, па кад је чуо да је борба отпочела, затражио је од војводе да га пусти да иде у бој. Али војвода није хтео.

– Ти си, Новаче, и овде потребан као и у боју!

Новак наваљује и преклиње га:

– Војводо, срамота је док се браћа кољу, да пропада Новакова снага, већ ме пуштај у бој, да не остане реч: „Док је Новак Милошев седео у штабу, дотле су се Црногорци клали“.

Војвода омекша и најзад попусти:

– Хајде, Новаче, па ако жив останеш донеси ми глас са бојишта: је ли победа наша или турска.

Узми барјак, Новаче!

Док су брда одјекивала од већ започетог боја преносећи око себе надалеко глас пушчаних плотуна и јуначких поклика, јурио је Новак Милошев на добру коњу ка средишту битке. Након што је коња уморио, стигао је на поприште битке, извукао криву сабљу и кренуо у Турке.

Али, у том тренутку зачу глас свог рањеног друга, Пера Иванова, четног барјактара:

– Узми барјак, Новаче Милошев!

Новак се заустави и приђе другу, честита му јуначке ране, па узе окрвављени барјак и улете у Турке.

Првог Турчина на кога је налетео дохватио је сабљом по врату, а другога куршумом из кубуре погодио, па у трку, док је Турчин смртно рањен падао на земљу, главу му сабљом одсекао.

Но, тада се сукоби са једним храбрим и за борбу вичним Турчином. Дуго су се борили па се најзад ухватише и за кости јуначке. Носили су се по пољани док је Новака пена попала, али Турчин малакса и Новак га обори оштрим јатаганом, удари у груди и прикова за земљу.

Још се човек не беше ни подигао са њега, кад се на њ намери један зоран и стасит Турчин који је у боју показао велико јунаштво: његов оштар ханџар беше посекао два Црногорца. Он потегну сабљу и као стрела устреми се на Новака, и одиста га посећи хтеде да у том моменту не пуче један црногорски џефердар те га погоди.

Више нисам ни бројао

Бој се и даље водио несмањеном жестином, док Турци осетише да постаје исувише мучно, па почну одступати да би прегруписали своје положаје. Али им то ништа не помаже. Црногорци ударе новом снагом. Побише тада много непријатеља и многи се добро показаше, али испред свих њих у јунаштву највише се истакао Новак Милошев.

По завршеном боју, Новак остави ратно поприште на коме је лежало око 6000 погинулих Турака и похита да поднесе извештај војводи Божу. више Дољана сретне неког попа са једним војником:

– Видим да идеш са бојишта крвав! Колико посече турских глава? – упита поп.

– Бројао сам до 18, а пошто настаде слом Турака, више их нисам ни бројао, – одговори Новак.

– Добар си јунак, али толико глава да си посекао – не верујем – рече војник.

– Човек ме пита и човеку причам, а за погани ми није стало – одговори Новак.

Кад војвода Божо доби радосну вест са бојишта, загрли Новака и упита:

– О, Новаче, мој јуначе, колико си глава посекао?

– Не знам, а да знам право бих ти рекао само ти могу рећи да се нећеш пред људима постидети што си послао у бој Новака Милошева – одговори Новак.

Пут у Русију

Није прошло много, а глас и слава о победи на Фундини обиђе сву Црну гору и Србију, Босну и Херцеговину, па допре чак и до других крајева.

Замало па цела Европа сазнаде да се око 5000 Црногораца борило са 20.000 Турака и потукло их до ногу и да су се у том боју истакли многи Црногорци, а међу њима један највише, који је посекао толико Турака да их ни бројати није могао. А тај витез био је нико други до скроман и обичан човек. Многи је храбри Црногорац подигао здравицу за његово здравље, а ни певач га није заборављао, већ је уз струне својих гусала опевао његова витешка дела.

О Фундини и другим победама црногорским чула је и Русија, па влада и сами затраже од Црне Горе да им се јави име највећег јунака. Кнез је доставио име Новака Милошева, а након тога Новаку дође позив да посети Петроград и Русију.

Са војводом Божом Петровићем и Петром Вукотићем, Новак пође у Петроград. Приређен им је свечани дочек и пријем. Новаку су се највише дивили, почев од обичних руских мужика, па до грофова и кнезова.

Новак је добио и високо царско одликовање, али највећа почаст био је дар једне групе родољуба – јатаган у корицама. На јатагану је, поред осталог, изгравирано на руском језику: „Храбром Новаку Милошеву од Руса“.

Уз јатаган послата му је и оригинална диплома на којој су, поред упоредног руског и српског текста, имена лица која су дала добровољне прилоге за израду овог јединственог и драгоценог јатагана. На дипломи су имена 84 приложеника, од којих су седам генерала, један инжињер, један лекар, један уметник, један архитекта, више официра (од пуковника до поручника), седам жена (већином супруге виших официра) па чак и један кнез и један барон. У списку приложеника који се наводе азбучним редом, поред ових високих личности налази се и један црквењак, па чак и један обичан сељак-земљорадник Кузмен.

Јатаган је потпуно очуван до данас. Заслуга за то припадала је до балканског рата Новаковом сину Арсу, а пошто је он храбро погинуо као бригадни барјактар у боју на Бардањолу, 25. И 1913. године, јатаган су, као највећу породичну светињу чувале Новакова снаха Лепосава Арсова и Новакова кћи Сенија Риста Петровића. Тај познати јатаган уступљен је Државном музеју на Цетињу, где се чува као велика драгоценост, а Музеју га је предала Арсова кћи Милка, супруга Ђорђије Вујошевића.

Нестало драго камење

Јатаган је имао са две стране на корицама разне сребрне украсе, по којима су се налазила 74 драга камена. На оштрици јатагана налази се неки турски запис, а испод тога записа изгравиран је крупним словима следећи текст: „Кољем душмана у боју, ако ли лежи – не ударам“.

На жалост, данас на јатагану нема ни једног драгог камена јер су они давно са њега нестали.

Код потомака Новака Милошева сачувало се предање да је Новак свој јатаган предао кнезу Николи, да би га, како му је кнез рекао, показивао својим гостима као велику драгоценост и реткост, а касније му је предложио да се оригинално драго камење замени негде у иностранству обичним, те да од продаје ових оригиналних украса Новак осигура удобан живот себи и својим потомцима, што је најпосле и Новак прихватио.

Но, како за дуго времена кнез Новаку није враћао јатаган, а није му ништа говорио ни о предложеној замени драгог камења, Новак је неколико пута тражио од кнеза да му врати јатаган. Када му га је напослетку вратио, рекао је Новаку да је одавно послао камење у Беч да се замени, а да му отуда нема већ толико времена никаквог одговора. То је, изгледа, тако тешко пало овоме старом јунаку, да је по причању његових потомака, кратко време после тога од јада и бола преминуо.

Новак Милошев Вујадиновић

Новак Милошев Вујадиновић

…“Збор је Руса бојним мачем
броју малом подарива´ ,
због прегнућства у најјачем
Новаково ка´ што бива“ …

….“О, путниче – намјерниче,…
сврати на час на Безјово,
на Убалац, Стравче. Момче,
Кржању и Ораово…

Ту ћеш сазнат, мили брате,
шта Новаку Руси даше
и како му дијаманте
књаз и вране поћукаше“…

Проф. Нада Нидоли Вујадиновић, праунука Новака Милошева, објавила је књигу о крађи јатагана. Она у књизи тражи одговор. Унука овог славног јунака из Куча, данас живи у Варезеу у близини Милана.

Споменик Новаку Милошеву у Кучима код Подгорице неколико пута је подизан, рушен и краден. Задњи пут су га изнова поставили чланови Српског националног савета из Црне Горе у фебруару 2014, године.

Извори: Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“, Београд, 1952.Војвода Кучки, Блиц, Википедија

Одговор Живојина Мишића који је оставио краља без текста

Војвода Живојин Мишић запамћен и као један од највећих војсковођа Србије, али и човек “без длаке на језику” који увек говори оно што мисли.

Живојин Мишић

– У рату се лако губи глава, али се лако губи и образ , а част и образ били су му најважнији и у мирнодопским данима– његове су речи.

Следећа прича се збила средином 1920. године и била је жесток ударац на здравље већ остарелог војводе.

Наиме, након што се, иако болестан, Мишић прихватио дужности начелника Генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, врховни командант, регент Александар Карађорђевић, свратио је у његову канцеларију која се тада налазила у згради Војне академије и затражио да му војвода Мишић одмах саопшти детаљне податке о некој мало важној ствари.

Војвода је позвао свог ађутанта и издао наређење да му се потребни подаци пронађу у архиви и доставе, али регенту ово није било довољно добро.

– Па зар ви о томе не знате? – питао је Мишића.

– То је таква капларска ситница да ја њу не само да не могу него и не треба да памтим– одговорио је војвода.

Изгледа да је ова опаска увредила врховног команданта.

– Зар је то ситница кад ја тражим!? – упитао је љутито.

– Ма ко да је тражи то је ситница, и ја то не знам – образложио је Мишић.

Ово је потпуно разбеснело регента Александра.

– Не знате! А шта ви знате? Ви ништа не знате! Ништа! – повикао је.

Овако оштар став је вероватно много повредио остарелог војсковођу. Одговорио је у свом стилу.

– Ја ништа не знам? Па зар ви то тек сада видите, после Мионице и после Сувоборске и Колубарске битке, после Битоља и Кајмакчалана, после Доброг Поља и заробљавања маршала Макензена и после Словеније. Види се колико сте ви видовит када тек сада запажате да ја ништа не знам. Чудим се и не могу довољно да се начудим што ме још држите и трпите на овом месту. Постарајте се да за ово место нађете погодније лице које више зна, а ја онако мислим да ми овде више није место – рекао је.

Није много прошло, а Живојин Мишић је пао у болесничку постељу. Упућен је на лечење у Париз али, након што је утврђено да се за њега не може много учинити, тражио је да се врати у Београд.

Последње дане је провео у Врачарском санаторијуму. Четрнаест месеци се борио са болешћу. За то време, Александар Карађорђевић га је посетио само једном, на Петровдан 1920. након чега је одржао говор одавши Мишићу највеће поштовање и истичући његове заслуге у борби за слободу Србије.

Војвода Живојин Р. Мишић је преминуо у Београду 20. јануара 1921. у 5.30 часова пре подне. Било му је 65 година.

Извор: Опанак

Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка

Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.

Надежда Петровић

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.  Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

Надежда Петровић у Ваљеву фото: Галерија „Надежда Петровић“

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Тесла: Био сам и вазда остајем само Србин и ништа више

„У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету“

Никола Тесла

Теслино порекло и име нису били спорни ни 1931. године када је био на насловној страни Тајма. Али, с времена на време, у јавности, српској и хрватској, појавило би се нешто чиме би они мање стручни покушали да поткрепе своје тврдње о томе да је велики проналазач био подједнако поносан на „своје српско порекло и хрватску домовину“ и да је у ствари све време био искључиво Југословен или само – космополита.

Сам Тесла је, према речима стручњака, 1919. године, у часопису „Електрични експериементатор”* објавио серију аутобиографских прича, где помиње анегдоту из Париза и тренутак када на питање рецепционара хотела у којем је одсео „која је његова титула“, каже да је „она највећа могућа“. „Виша од краљевске, ја сам Србин.“*

Приликом једине посете Београду 1892. године, као већ светски признат научник, имао је посебну поруку за српски народ:

„Своју радост, коју ја овога тренутка осећам, ја не умем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више… Дешава се, господо, да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити. Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи. И ако има какве славе и заслуге за човечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.“

Крштеница Николе Тесле

Даље је Тесла окупљенима говорио о „исконској борби наших предака на Косову“, и захвалио им следећим речима:

„Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању. У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.“

Извор: Недељник

* Корекција: Расен
* Поменути догађај из Париза није поменут у збирци аутобиографских чланака обајвљених под називом „Моји изуми“

Јован Ненад: последњи српски цар и утемељивач идеје српске Војводине

У време угарских превирања и турске најезде у Бачку 1526. године у Суботици се појављује загонетна личност Јована Ненада. Издавао се за потомка српских и византијских племића, а Мађари су га прозвали „црним човеком“. Прогласио се за цара и штитио народ од самовоље угарског племства и турских упада. Био је страх и трепет и за Угаре и за Турке, редак јунак о чије су се пријатељство отимали и аустријски цар и угарски краљ. Имао је свој двор у Суботици и царство у чији састав су улазили Бачка, Банат и северни део Срема. Од Хабсбурга је титулисан титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи. Од његове војске постали су касније ђурски, коморански и тителски Шајкаши, а по његовом војводи Суботи Врлићу Суботица је добила своје данашње име. Војни заповедник цара Јована Ненада Радослав Челник основао је вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.

Српско царство Јована Ненада (1526-1527)

Мохачка битка и пропаст Угарске

Деценије након пропасти српске државе одликовале су се великим страдањем српског народа и властеле. Део народа био је принуђен да пребегне у јужну Угарску која је већ била насељена аутохтоним српским становништвом. Угарски краљеви нису се противили насељавању Срба, јер је на тај начин јужна граница била сигурнија, а од придошлица су стварани нови војни одреди за одбрану од Турака. Према турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, две трећине становника Бачке и Баната било је српског порекла.

„Сељачки покрет Дожин против мађарског племства 1514. год. оставио је крваве трагове у целој Бачкој. Пошто је ова револуција угашена, дође много већа и нова опасност: Турци. После мухачке погибије, у којој јуначки учествоваху и Срби против Турака, прођоше Турци Бачком, али Суботицу не могоше заузети, јер је народ очајно бранио (у септембру 1526. год.).“ 1

Великим поразом и погибијом угарског краља Лајоша II у Мохачкој бици 29. августа 1526. године угарска држава је престала да постоји као независна, а њена територија бива подељена између турског и хабзбуршког царства. Како Турци нису имали снаге да задрже освојене територије, својим повлачењем остављају велики део државе у безвлашћу.

Краткотрајна анархија убрзо прераста у грађански рат између два претендента на престо – Господара Трансилваније Јована Запоље, кога је парламент изабрао за новог краља и аустријског цара Фердинанда Хабсбурга, кога за свог краља проглашавају угарски племићи са поседима уз аустријску границу.

Појављивање Јована Ненада

У борбу између двојице супарника умешао се и загонетни српски војсковођа Јован Ненад (1492-1527), кога су савременици називали разним именима: Црни човек (Niger Homo, Der schwarze Mann), Црни Јован (Cserni Jován), Цар Јован Ненад (Joanni Char Nenada), Јован Црнојевић (Csernajevics Iván), Зли Рац, Fekete Jován, Fekete Ember.

„У то време (11. новембра) спада и крунисање Јована Запоље за мађарског краља и појава Србина цара Јована у Бачкој и Суботици. Тај загонетни човек поста на мах господар ситуације, прогласи се царем и скупи чету од 10.000 све по избор јунака, која се назива „црном војском“ и беше страх и трепет племићима који нарочито после угушене Дожине буне угњетаваху народ и како Веранчић уверава, са усијаним гвожђем жигосаху сељацима крст на челу (јер се сељаци у том покрету називаху „крсташима“ поборницима кршћанских права). Цар Јован поста дакле осветник масе народне. Мађари га прозваше „црним човеком“ јер је са чела до пете имао с прста дебелу црну пругу.“ 2

Јована Ненада историчари описују као црномањастог човека средње висине, витког стаса и орловског носа. Изузетност његовог изгледа представљала је изразита црна пруга ширине прста, која се протезала од десне слепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге. Сматра се да је овај белег уз тајанственост Јованове личности допринео да се прошири глас о њему као изабранику провиђења. Његови следбеници, веровали су да је то божији знак, којим га је Бог обележио за велике дела. „Народ је веровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“.

Таква веровања подгревала је и година његовог рођења – 1492., која је сматрана годином звери. Наиме, постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Сам Јован истицао је да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. За разлику од осталих српских деспота у Угарској, њему су на првом месту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака,

Није тачно утврђено одакле се Јован појавио, ни које је његово порекло и око тога данас постоји неколико претпоставки. Сам Јован се издавао за потомка лозе српских депота и ромејских царева из династије Палеолога. Неки историчари сматрају да је био обичан српски војник који је успео да окупи сународнике и издржава их помоћу ратног плена и одличне војне тактике. Неки му чак и одричу словенско порекло, с обзиром на правила која је у свом царству увео, а која су више у складу са турским, него са српским обичајима

„О његовој прошлости мало се зна. Он сам се издаваше за рођака (по жени) Стевану Бранковићу, а презиме му беше Чарнојевић (Ивањи вели: Ненад Чарнојевић). беше извесно Србин и ако га Веранчић (II. 26 str.) назива Румуном, а Смолка (Szadok 1883. г.) Словаком.“ 3

Историчари га описују и као храброг ратника, доброг организатора, „благоглагољивог“ и убедљивог, праведног и верски толерантног. Био је писмен и солидно образован, али без племићких манира и навика. Није се либио разговора ни са царевима, али се најкомотније осећао са војницима и сељацима. Иако је био ожењен живео је аскетским животом.

Оснивање и уређење царства

После почетних војних успеха и ослобођења дела територија, Ненад је са Јованом Запољом склопио споразум о ослобађању целе Бачке од турских посада, које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима. Према подацима Ђурађа Сремца, Јован Запоља је Ненаду поверио Бачку на управу, као пусту земљу. Ненад је ослободио Бачку у рану јесен 1526. године и са војском прешао у Банат, али ослобођене територије није враћао угарским племићима, него их је делио својим војницима и народу. „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”. Због тога му је са једне стране расла популарност међу народом и војском, а са друге стране је мржња угарских племића довела до разилажења са Јованом Запољом и окретању ка Хабзбурговцима и Фердинанду, почетком 1527.

У таквом односу према подели поседа огледа се Ненадова реформаторска намера, сасвим супротна устаљеном феудалном моделу друштва. Подела земље народу и војницима водила је ка стварању друштва слободних и једнаких људи три века пре формалног укидања феудализма.

Фердинанд је Јовану Ненаду пружио веће гаранције за опстанак и развој новостворене државе, признао му је права на сва имања која је поседовао деспот Стефан Лазаревић, а уз то је Ненад од стране Хабсбурга титулисан са титулом „illustris“, којом су титулисани само чланови царске породице, односно династи.

Ускоро је Јован Ненад своју власт успоставио у Банату, Бачкој и у великом делу Срема, а уз Фердинандову помоћ признат је за господара ових области. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће му постати најжешћи противник. На врхунцу моћи у Суботици се крунисао за српског цара.

 „Цар Јован је установио тако рећи државу у држави, српско царство у Бачкој. Наш А. Сандић (у „Јавору“ 1874. г.) вели о њему да је био дуго независан и од Запоље и Фердинанда. На Запољино крунисање изаслао је нарочите изасланике као независан владар. Имао је свој двор у Суботици или правилније у Торњошу (који није садања Дорожма, већ тада село а сада пустара Торњош више Чантавира, коју летописац-сувременик Каменичанин Ђорђе Сремац назива „una villa Tornos, constabat decem miliaria ad Zheged et tria militaria distabat ad Zabattka“). 4

Проглашењем за цара и узимањем неограничене власти Ненад је кренуо да уређује новостоврену државу са свим обележјима тадашњег угарског двора. На челу државе налазио се цар који је имао неограничену власт. У свом двору је именовао витезове, делио признања, сакупљао новац и заповедао личном гардом од шест стотина момака, једнако одевених и једнако наоружаних.

За заповедника војске која је бројала преко 15000 добро наоружаних и униформисаних људи. поставио је Радослава Челника (каснијег војводу Сремског војводства). За палатина и благајника поставио је војводу Суботу Врлића, човека по коме је Забатка вероватно и добила име Суботица. За изасланике код страних владара именовао је Јована Долића из Ирига и школованог фрањевца Фабијана Литерата из Илока

„Имао је телесну стражу од 600 оријашких момака. Палатин му беше војвода Субота (од кога је канда и добила Суботица своје српско име, а коју оте Јован од Балинта Терека). Војвода му беше Климентије Бакић, главни капетан (1527.) Радосав Челник. Непријатељи га сматраху за непобедљивог. Запољину војску потукао је више пута, док га на превару не убише.“ 5

Према неким изворима, на Ненадовом двору било је и обичаја који су више приличили источњачком духу, него европском: људи су носили фесове, пред њим су клечали и клањали му се, а жене су склањане из јавности.

Битке против Запоље и губитак Суботице

Јован Запоља је слао једну војску за другом да уништи Цара Јована Ненада, пре Фердинандова доласка у Угарску. Прву Запољину војску под вођством Владислава Чакија Цар Jovan је поразио почетком априла 1527., а у бици је погинуо и сам Владислав.

Убрзо затим, крајем априла 1527. године Запоља је послао војску под вођством ердељског војводе Петра Перињија. Сукоб познат под називом Селешка битка одиграо се 1. маја код Селеша на Тиси. 12 хиљада Перињијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником, а сам Перињи се с муком спасао.

После ове победе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и северни део Срема. Моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава.

У намери да одсечени Ердељ поново повеже са Будимом Јован Запоља је у јуну 1527. године сакупио огромну војску Ердеља и горње Угарске под вођством великоварадског бискупа Имреа Цибака и војводе Петра Перењија. У крвавом окршају на Седфалском пољу крајем јуна 1527. српска војска, коју је предводио лично Јован Ненад, доживела је тежак пораз, изгубивши око 8000 војника. Цар Јован морао је да напусти Суботицу и своју престоницу пренесе у Сегедин. али се за месец дана прибрао од страшног пораза и попунио проређене редове војске.

Смрт Ненадова и Пад царства

У току јула у Угарску је са војском ушао Фердинанд у намери да у садејству са Јованом Ненадом заузме Будим. Међутим у ноћи између 26. и 27. јула на Ненада је Торњошу крај Сенте извршен атентат. Рањен је из заседе пушчаним метком тик поред срца. Атентатор није ухваћен, али се у изворима наводи да је то био сељак звани Урбан (а по другима Себастијан Вид) кога је унајмио Запоља

Споменик Цару Јовану Ненаду у Суботици пре Другог светског рата

Ђурађ Сремац наводи да је сељак у чијој кући је лежао тешко рањени Ненад дојавио Валентину Тереку радосну вест. Терек се још после пораза од Јована Ненада и губитка Суботице зарекао да ће га убити својим руком. Када је са три стотине коњаника стигао у село, малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Одмах на кревету му је, пише Сремац, одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи, за шта је добио 1.000 дуката.

На Запољином двору су смрт Јована Ненада сматрали божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности по целој Угарској. Запоља је главу натакнуо на копље и више од недељу дана је држао на бедему Будимске тврђаве са лицем окренутим Бечу, а потом је бацио у Дунав. Међутим, Запољина радост је кратко трајала, јер је његова војска изморена и проређена у ратовима са Јованом Ненадом била потучена од стране Фердинанда, а Запоља протеран из Угарске. 

Српско царство Јована Ненада трајало је од септембра 1526. године до 26. јула 1527. године, када је он убијен, а његова држава потпала прво под власт Хабзбурга, а затим под власт Османског царства. Историја не бележи никакву назнаку о његовим потомцима.

Територија Ненадовог царства пала је под власт Фердинанда, а дотадашњи заповедник војске Јована Ненада, Радослав Челник пришао је Турцима и добио поседе у Срему. Тада је основао вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства.

„Од његове војске постадоше касније ђурски и коморански, а касније тителски Шајкаши. Јован је оставио најлепше успомене у народу српском и у аналима аустријске војне историје, а живот му опеваше у трагедијама песници наши Мита Поповић и Мита Живковић.“ 6

Интерсантно је напоменути да већи део српског племства у Угарској није волео Ненада и непријатељски се односио према њему. Неретко су му се и директно супротстављали, помажући његове непријатеље. Зато, деспот Берислав није хтео да му да топове за бомбардовање градова у Срему са турском посадом. „Изгледа да су српски племићи изабрали политичку сигурности која је подразумевала чување њихових имања макар и под покровитељством туђег владара него неизвесни и помало пустоловни поход ка стварању нове српске државе.“

„Према Јовану су историци Мађарски (Иштванфи, Веранчић и др.) врло неправедни, називајући га „obscurae servilisque conditionis homo“ и коњушарем Запољиним. И сам Пико („Срби у Угарској“, у преводу Др. Ст. Павловића (c.-65)) назива га пустоловом. Међутим он беше редак јунак човек о чије се пријатељство отимаху и цар Фердинанд и моћни краљ Запоља.“ 7

Значај царства Јована Ненада – Војводина и Суботица

Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари. попут Сентклараја, сматрају га зачетником данашње Војводине, односно идеје о уједињењу војвођанских Срба.

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна његова заслуга лежи у томе што је први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.

Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар – Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима.

Ипак, главна идеја Ненадовог деловања било је ослобођење српских земаља и обнова Српског царства. Његова је коначна трагедија нужно произашла из противречности да је неко ко је сматрао себе божијим послаником организовао државу и знатну војну силу на земљи око које су се тада спорили Угри, Турци и Хабзбурзи, са циљем да ослободи свој православни народ на Балкану, све до турске престонице.

За град Суботицу два су разлога више да се сећа цара Јована Ненада: У његовом царству била је престони град, а по Ненадовом војводи Суботи Врлићу добила је своје данашње име.

Споменик

Поводом обележавања четири века од погибије цара Јована Ненада, 1927, историчар др Алекса Ивић, професор Правног факултета у Суботици и отац нашег чувеног лингвисте Павла Ивића, покренуо је иницијативу за подизање споменика и обележавање великог датума.

Најпре је 5. октобра 1927.године у присуству представника власти и многобројног грађанства, у темеље положен пергамент, уметничко дело суботичког сликара Саве Рајковића. Прочитана је повеља, а затим, заједно са по једном једнодинарком и дводинарком, са ликом Краља, стављена у бакарну кутију и након благослова узидана у темељ.

Споменик је откривен 27. новембра, а свечаној церемонији присутвовао је кнез Павле Карађорђевић. Монумент је дело Петра Палавичинија, цењеног југословенског вајара, који је у венчачком мермеру излио цара и његове дворјане – фрањевца Фабијана Литерате и палатина Суботе Врлића. Цар је у ратничкој опреми, литерата у рукама има књигу и перо, а Врлић држи суботичку тврђаву и штит са грбом Краљевине СХС. На споменику је исписан слоган „Твоја је мисао победила“.

Град је откупио и гипсане фигуре за случај да споменик буде оштећен, што се и десило 1941. године када је споменик уништен и пет деценија, обезглављене бисте лежале су у жбуњу Рајхлове палате. Помоћу гипсаних модела, обновљен је 1991. године.

Обезглављена биста у дворишту Рајхлове палате; фото: gradsubotica.co.rs

 

 

Цар Јован Ненад у Холивудском филму „Људи мачке“

„На волшебан начин Цар Јован Ненад се појавио у кинематографији у америчком филму Људи мачке (Cat People) из 1942. године. У њему, српкиња Ирена свом драгоме објашњава легенду о цару Јовану (овде се назива краљем). Осим приказаног малог царевог кипа, главна јунакиња касније усни сан у коме се цар на моменат појављује са исуканим мачем.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:
1-7 Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.
Српска историја
Новости
Град Суботица
Alchetron
Википедија

Препоручујемо књигу: Веселин Џелетовић, „Последњи српски цар – Јован Ненад“, Поета, Београд, 2007.