Расен, Заглавље

ИСТОРИЈА

ДРУГИ О СРБИМА / ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / КЊИЖЕВНОСТ

Алфонсо Рејес о Србима и Србији

„Највећи прозни писац на шпанском језику свих времена“ о Србима и Србији: Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:ALFONSO_REYES_1889_-_1959_ESCRITOR_MEXICANO_(13451343033).jpg

Алфонсо Рејес; фото: Википедија

„Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.“

…

„У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.“

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

This slideshow requires JavaScript.

Алфонсо Рејес (1889-1959) био је мексички писац (приповедач, песник, драмски писац, есејиста, теоретичар књижевности, књижевни критичар и преводилац), један од највећих ерудита свог времена и један је од најплоднијих и најутицајнијих хиспаноамеричких књижевника 20. века. Творац је идеолошке и естетске основе латиноамеричке књижевности. Припадао је утицајној групи интелектуалаца „Атенео“ и имао је велики утицај на модерну латиноамеричку књижевност и на стваралаштво Борхеса, Октавија Паза, Фуентеса… У једном есеју Борхес назива Алфонса Рејеса највећим прозним писцем на шпанском језику свих времена. Његов рад представља важно сведочанство о Мексику и културној и интелектуалној елити те земље у првој половини XX века.

„Своју тематски разнолику прозу, огледе о књижевности и песнички опус сматрао је нераздвојивом целином. Прочуо се поетском прозом Визија Анауака (1917), затим књигом приповедака и разговора Коса перспектива (1920), која представља спој стварних и имагинарних елемената, јединственог и елегантног израза. Познат је и по књигама огледа: Склоности и разлике (1921-26), Ловац (1921), Стварни и измишљени портрети (1920), али најпре по култном песничком делу Окрутна Ифигенија (1924), драмској песми у стилу класичног позоришта. Његова сабрана дела броје двадесет и шест томова, којима треба додати још три књиге дневника, петнаест књига преписки и две књиге с белешкама и нацртима књижевних дела у настајању.“ (1)

Тврдио је „Фантазија ми нуди свет који сам ја створио ’по својој слици и прилици… реалност ми намеће свет који је спољашњи, и у њему ме поробљује. Дакле, реалност је мој непријатељ.”

Као дипломата, на разним функцијама је представљао своју земљу (1913-39) у Француској, Шпанији, Уругвају, Парагвају, Аргентини и Бразилу. Пет пута је номинован за Нобелову награду. Награда „Алфонсо Рејес“, мексичка Национална награда за књижевност, установљена је у част овог писца.

(1) Срђан Тешин

Приредио: Далибор Дрекић

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Другови! Косово! Косово!

Првим балканским ратом остварен је петвековни српски сан – ослобођено је Косово и Метохија. Прочитајте како су то доживели српски војници, у запису Хенрика Аугуста Ангела.
Паја Јовановић - Освећено Косово

Освећено Косово, (Паја Јовановић, Разгледница) Издање Јосип Чакловић, Загреб, 1921.

„Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли.

Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.“

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. 

Његова књига „Српске војничке приче“, драгоцено и јединствено сведочанство о српском народу из ратних времена (Балкански и Први светски рат) била је дуго година бестселер у Норвешкој. Ангел сведочи и о лажи светске штампе против Срба у оно време. Изванредан писац, који на врло сликовит начин, често потресан и дубоко проживљен, описује Србина и његову чежњу за слободом.

ГЕОПОЛИТИКА / ЗАНИМЉИВОСТИ / ИГРА БРОЈЕВИМА / МИСТЕРИЈЕ / ПАЛИНДРОМИ

Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

 

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Следећи тако кратак размак јавиће се тек за хиљаду година. Приликом повлачења паралела између догађаја који су се одиграли у ове две године могу се извући занимљиви закључци.
Компас, Карта, Мапа света

Компас и карта света; фото: pixabay.com

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Колико је редак овај феномен показује чињеница да је претходна година са карактеристиком палиндрома била давна 1881., а следећа ће бити тек 2112. година.

Палиндромне године се редовно јављају у размаку од 110 година (1221, 1331, 1441…), а само на граници миленијума дође до овако малог размака. Претходни такав размак догодио се пре хиљаду година (999/1001), а следећи ће се десити такође за хиљаду година (2992/3003)

Сведоци смо бурних догађаја који су се на глобалном и локалном плану одиграли у ових десет година, између 1991. и 2002. Не улазећи у сва дешавања овог кратког периода, покушали смо да повучемо паралеле само између битних догађаја који су се одиграли 1991. и 2002. године.

ГЛОБАЛНО

1991 2002
1. јула на састанку у Прагу лидери источноевропских земаља укинули су војни савез Варшавски пакт. 21. новембра НАТО је позвао Бугарску, Естонију, Литванију, Летонију, Румунију, Словачку и Словенију да му се придруже.
26. децембра Врховни совјет Совјетског Савеза констатовао да земља више не постоји, након што су све републике прогласиле независност.  13. децембра на самиту у Копенхагену Европска унија је донела одлуку о проширењу за 10 држава (Пољска, Чешка, Мађарска, Словенија, Словачка, Естонија, Летонија, Литванија, Кипар и Малта).
31. јула Председници СССР и САД Михаил Горбачов и Џорџ Буш потписали су у Москви споразум о ограничењу нуклеарног оружја великог домета. 24. маја председници САД и Русије, Џорџ Буш и Владимир Путин потписали су уговор о смањењу нуклеарног наоружања за две трећине у наредних 10 година.
06. марта Џорџ Буш поднео конгресу говор о Новом светском поретку, а 23. септембра у Уједињеним Нацијама одржао говор под називом „Наша потрага за новим светским поретком“ 31. јануара на другом Антиглобалистичком социјалном форуму у Порто Алегреу у Бразилу усвојена је декларација о праведнијем светском поретку.
16. јануара САД и западни савезници почели су операцију Пустињска олуја масовним ваздушним ударима у Ираку и Кувајту. 7. децембра Ирак је инспекторима УН предао документ о ирачком оружју за масовно уништење као и о војној индустрији.
08. јуна Чеченски конгрес прогласио независну Чеченију чиме је почео чеченски конфликт у Русији Током 2012. траје други чеченски рат у Русији, праћен бројним терористичким нападима широм земље.
31. маја у Лисабону је потписан мировни споразум о Анголи, којим је после 16 година окончан Анголски грађански рат. 13. марта Влада Анголе је прогласила једнострано примирје у 27-годишњем грађанском рату. 4. априла окончан је грађански рат у Анголи.

ЛОКАЛНО

1991 2002
1991. почело разбијање бивше СФРЈ, тако што су парламенти Словеније, Хрватске и Македоније прогласили независност.

26. марта у Бриселу Европска Заједница донела Декларацију у којој се наглашава да „Уједињена и демократска Југославија има најбоље шансе да се интегрише у Европску унију“.

 14. марта потписан споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање државе.

Од марта 2002. Европска комисија односи редовне извештаје Савету и Европском парламенту о напретку Србије. Одлуком Владе формирани су Сектор и Савет за европске интеграције, обновљени односи и припрема преговора.
9. марта у Београду су избиле демонстрације против режима Слободана Милошевића.

15. маја спречен избор Стипе Месића за председника Председништва СФРЈ, али је 30. јуна под притиском Европске заједнице, изабран.

7. јуна на састанку Северноатлантског савета у Копенхагену усвојен је концепт о партнерству са државама Централне и Источне Европе.

 12. фебруара пред Међународним судом у Хагу почело је суђење Слободану Милошевићу.

13. октобра – 8. децембра у два покушаја Војислав Коштуница упркос победи на изборима није изабран за председника Србије .

У мају СРЈ добија статус посматрача у Парламентарној скупштини Алијансе, а у децембру доноси одлуку о успостављању ваздушних путева преко територије СРЈ за потребе мисија НАТО-а.
29. маја фудбалски клуб Црвена звезда постао је првак Европе и света (8. децембар) у фудбалу. 8. септембра на светском првенству у кошарци Југославија је по други пут постала првак света.

Поређењем ових догађаја могу се извући одређени закључци о периоду који је уоквирен двема годинама. Многи битни догађаји истичу се подударношћу, неки говоре о почецима и завршецима одређених процеса, о узроцима и последицама, а неки су само занимљиве случајности. Како год их тумачили, овај палиндромни круг је затворен, а на следећи ће се чекати хиљаду година.

Далибор Дрекић

ИГРА БРОЈЕВИМА / ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)

Занимљива је поставка збира година у којима је Београд бомбардован у двадесетом веку (’14+’41+’44=’99). Збир прве три године бомбардовања (’14, ’41 и ’44) као резултат даје четврту (‘99). И то није све што можемо да уочимо као занимљивост – већ на први поглед запажа се апсолутна симетрија ових бројева. Представљамо уочене „случајности“, а читаоцима остављамо да изведу закључке и са нама поделе своја сазнања и запажања.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bundesarchiv_Bild_141-1005,_Belgrad,_Zerst%C3%B6rungen.jpg

Априлско бомбардовање Београда 1941. (Бундесархив); фото: Википедија (обрада: Расен)

На први поглед пажњу привлачи симетрични карактер бројки представљених у овом збиру година бомбардовања Београда у двадесетом веку. Број ’44 и број ’99 су палиндроми (једнако могу да се читају од напред и од назад), а релацију бројева ’14+’41, такође можете прочитати једнако и од назад, с обзиром да један другоме представљају одраз у огледалу. Занимљиво је да је и резултат збира ова два броја (55) такође палиндром.

Додаћемо и запажање једног читаоца: “У поставци 14+’41+’44=’99 збир цифара са леве стране (14+’41+’44) даје број 18 (1+4+4+1+4+4=18) исто као и збир цифара са десне стране (9+9=18)“.

Број осамнаест је занимљив у религијском смислу јер се повезује са три шестице (6+6+6=18) које се јављају у осамнаестом стиху Јовановог откровења: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18). Више о томе можете прочитати овде

Када томе додамо чињеницу да су се трагични догађаји који су задесили Српски народ крајем двадесетог века одиграли између две палиндромне године, 1991. и 2002., доћи ћемо до још једне „случајности“.

Претходна година са карактеристиком палиндрома била је давне 1881., а следећа ће бити тек 2112. Дакле, недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега једанаест година. Били смо сведоци бурних догађаја који су се десили између ове две године.

1991. године почео је распад бивше СФРЈ проглашењем независности Словеније, Хрватске и Македоније. 2002. године потписан је споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање и ове државне заједнице. 

Без намере да дубље улазимо у ову тематику, задржаћемо се само на палиндромима, уз подсећање да се Београд први пут под именом „Белиград“ јавља 878. године, која је такође палиндром.

Данте, Рај,

Данте Алигијери, Опис раја у Божанственој комедији начињен према Питагориној нумерологији; фото: Википедија

Што се палиндрома тиче, подсетићемо да је важност овог симетричног израза кроз историју посебно истакнута у нумерологији – збиру система, традиција и веровања у мистичку или езотеричку везу између бројева и материјалних ствари или живих бића. 

Мистичка и магична својства бројевима придавали су још стари Вавилонци, Египћани, Грци, Халдејци, кабалисти, ранохришћански мистици, рани гностици, езотерични култови, а у новије време бројни владари, војсковође, научници и уметници. Библија и многе свете књиге су документи шифровани кроз бројеве.

Питагора се сматра оцем данашње нумерологије, а идеје Питагорејаца биле су мешавина предвиђања и мистицизма. Нумерологија је дуго била цењена међу математичарима, док се данас сматра псеудоматематиком. 

Далибор Дрекић

У наставку можете прочитати укратко о сва четири велика кампањска бомбардовања Београда у двадесетом веку.

Аустроугарско гранатирање Београда (1914. године)

Први светски рат

Одбрана Београда 1914-1915

Први напади аустроугарске на Београд су отпочеле 28. јула када је и објављен рат. Ти напади требало је да демонстрирају силу и да задрже што веће снаге у Београду да би тиме главнина аустроугарских снага која би ушла преко Дрине наишла на што мањи отпор. Град је бомбардован од стране аустроугарске артиљерије са леве обале Саве, са Бежанијске косе и са монитора на Сави. Услед бомбардовања, већи део становништва је напустило град. За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био уништаван од стране артиљеријских јединица друге аустроугарске армије која се налазила у Земуну.

Више о Аустроугарском гранатирању Београда 1914. године

Нацистичко бомбардовање Београда (1941. године)

Стари Двор у рушевинама, 06. 04. 1941 фото: Википедија (обрада: Расен)

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију. Шестог априла, у 6.30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона), 6. и 7. априла. Авиони су полетели из Беча, Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Више о нацистичком бомбардовању Београда 1941. године

„Савезничко“ бомбардовање Београда (1944. године)

Савезничко бомбардовање

Савезничко бомбардовање Београда 1944.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944.

Више о „савезничком“ бомбардовању Београда (1944. године)

НАТО бомбардовање Београда (1999. године)

Бомбардовање Београда 1999. године се односи на дејствовања авијације НАТО пакта током бомбардовања СРЈ на подручју главног града. Током 78 дана рата, свега неколико дана у Београду није била на снази ваздушна опасност. Мада су на мети

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_durnig_NATO_bombing_of_Yugoslavia.jpg

НАТО бомбардовање Београда

највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару. Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање овог града у 20. веку.

Више о НАТО бомбардовању Београда 1999. године

Извор за четири бомбардовања: Википедија

Повезани чланци:

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми
Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Палиндром и нумерологија
Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

ИСТОРИЈА

Смајо Феровић, стари српски четник

Највеће заслуге за миран прелазак Срба преко Албаније 1915. године припадају скопском Србину Смаји Феровићу
Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима

Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима – Миша Живановић, Ристо Тохољ, Влада Воскар, Јеврем Герасимовић, Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Смајо Феровић, Душан Дучић, Бошко Арежина, Милан Милошевић

Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизовани након пропасти српских средњовековних држава.

Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника и, истакавши се у борбама, заслужено је добио чин наредника, а једно време био је и водник. Бројне су његове заслуге за српску идеју, а овде ћемо, према сведочењу Пунише Рачића [1], издвојити једну.

У пролеће 1915. године, српска влада имала је поуздане извештаје да Аустро-Угарска морем допрема оружје у Албанију, као и да шаље своје официре у намери да мобилише Арбанасе да с леђа нападну Србију.Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смају Феровића са намером да одврате главешине северне Албаније. У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у северној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-Угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, две његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца, кога је Смајо 1911. и 1912. године, држао скривеног у свом дому. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он већ и остале арбанашке вође, који су представљале потенцијалну опасност по Србију. Према Пунишиним речима, заслуге најпре припадају Смаји, а успех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима. Напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је целокупној националној идеји дао немерљив допринос.

Поред тога, Смајо се срчано борио и приликом одбране Београда и са пуним правом је носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Од Народне скупштине проглашен је за националног радника. Након рата, 1928. године, новине су писале о инциденту који се догодио у скопској кафани Македонија, а чији је био актер. Наиме, Смајо се сукобио са скопским богаташем Ћани-бегом Алиловићем и том приликом га је упуцао. На полицијском испитивању рекао је да он као Србин и четник није могао да пређе преко увреде Алиловића, који му је опсовао „српску мајку“, те је брже-боље „узвратио револвером“.

Иван Петровић

[1] „Политика“, 15. фебруар 1928.

Извор: Стандард, Идентитет

ИСТОРИЈА

Мариборске новине „Стража“ 1919. о стварању заједничке државе СХС

Износимо мишљење из мариборских новина „Стража“, августа 1919. у вези стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. У њему је јасно речено у каквим су се условима 1918, налазиле Србија, са једне стране и словенски народи изашли из поражене Аустроугарске, са друге стране. Наглашена је улога Србије као спасиоца тих народа, што сасвим негира Јосип Видмар у свом интервју Нин-у, осамдесет година касније.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Progla%C5%A1enje_Kraljevine_SHS.jpg

Проглашење Краљевине СХС (Иван Тишов); фото: Википедија

Мариборске новине „Стража“, августа 1919. године:

Бесмислена су сва говоркања да смо ми могли да прогласимо своју републику или нешто слично… Природно је да смо после распада Антанте, у тим земљама били непознати или смо чак важили за непријатеље…

Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антанте и у њој има приличан углед, или да трпимо да Антанта ради са нама, као са својим непријатељима, шта хоће. У том случају морали бисмо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили…

При распаду Аустрије није више било питање да ли се неком Србија свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да спасемо што се спасти може. Ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су имали реч и морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенског народа, јер смо се са Аустријом борили против Србије.“

Скоро осамдесет година касније (1988) Јосип Видмар ће изјавити за НИН:

„Уверен сам са смо ми, Словенци, економски искоришћавани и да због тога много трпи наша култура. Питање шта би било са Словенијом да није ушла у састав Југославије изгледа ми, наравно, не само изазивачко, већ исувише неразумљиво да бих се њиме бавио. Ушли смо и – баста.“

Извори: Др Чедомир Антић: „СРПСКА ИСТОРИЈА“, Београд, 2013, стр. 24-25

Јадовно, Српски лист, Новине Стража 30 – 10. август 1919. Новине Стража 31 – 17. август 1919. Новине Стража 32 – 24. август 1919. Новине Стража 33 – 30. август 1919.

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Немци су Срби (През летстотки)

“Зауставите истраживања о Србима!!!“ урлао је Хитлер на немачке научнике који су изучавали историју Срба између Одре и Лабе и када му је саопштено да би “виша раса” могла у себи имати“… много Србских гена…”.
Лужички Срби

Лужичкосрпска језичка област од 8. до 21. века; фото: Википедија (Trevbus)

Ипак, сачувана је књига “Кроз столећа“ – “През летстотки” где је подручје између Лабе и Одре означено именом “Сербија”. Ту се објашњавају правци немачких освајања Србских територија у времену од 1050. до 1300. године У књизи “Zur sorbischen Geschichte” исто подручје обележено је као “Србска област“, насељена Србима.

Књига “Кроз векове“ (на лужичком србском језику), пише о историји Срба између Одре и Лабе, а територије су приказане на “Карта од Словена поседнутих предела средње и северне немачке у 9 веку“ (“Regio Surbi“) . 

Тражећи Немце – налетели су на Србе – али није могуће признати да су централне немачке земље – делови Србске прапостојбине.

Сочињеније : Хаџи Милан Арсеновић

Сродни чланци

Хандриј Зејлер – Где је Србима родни завичај?
Да ли је венетска култура = српска култура?
Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија
РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

ДРУГИ О СРБИМА / ДУХОВНОСТ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Српско Светосавље равноапостолско – Френсис Конт

Француски историчар и професор на Сорбони Франсис Конт уочава пресудну улогу Светосавља у животу и трајању српског народа. Од Доментијана до данас значај Светог Саве за српски народ пореди се са значајем Мојсија за Јевреје и с правом се назива равноапостолским.
Френсис Конт

Френсис Конт, Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)

„Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време ропства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог саве. Зато је и он назван равноапостолним.

Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израелски народ.“

Френсис Конт

Френсис Конт (Francis Conte) је француски историчар, професор и шеф Катедре за руску цивилизацију на Сорбони и један од водећих слависта Европе.

Његов најзначајнији рад  је дело „Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)“, јединствена синтеза историје словенских цивилизација почев од њихове најраније прошлости. Дело представља капиталан допринос духовној историји највеће од три велике групе европских народа, сагледане у духу такозване „Нове историје“, данас водећег правца западне историографије.

Књига обрађује питања везана за словенску прапостојбину, сеобу, језик, начин живота, обичаје, друштво, положај жене у словенском свету, правне односе, задругарство, религију, баштину византијске цивилизације и  политичку  идеологију словенских народа.

Лазо М. Костић, „Срби у очима странаца” Швајцарска 1968-72.

Приредио: Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА

Српски одговор на ултиматум бугарског цара Михајла Шишмана

Није у оригиналу сачуван ултиматум који је бугарски цар Михајло заједно са Византинцима упутио српском краљу Стефану Дечанском, али је познат развој догађаја након њега. Краљ Стефан је у чувеној бици код Велбужда 28. јуна 1330. до ногу потукао бугарску војску. У тој бици посебно се истакао тада млади краљ Душан, а бугарски цар Михајло је погинуо у бегу .
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Battle_of_Velbu%C5%BEd,_detail_from_Visoki_De%C4%8Dani.jpg

Краљ Душан, Битка на Велбужду, Икона из Дечана, 1577. фото: Википедија

Победом код Велбужда Србија је себи обезбедила посед Македоније и несметани излаз на Егејско море. Србија је након те победе постала најмоћнија сила на Балкану, а Бугарска се више није опоравила и никад после тога није била царевина.

Свест о тој важној победи одржала се у народној поезији до XIX века. Тако се у песми из Вукове збирке: „Бан Милутин и Дука Херцеговац” пева о погибији бугарског цара Михајла и о томе како је краљ Стефан сео „у земљу Бугарију” и умирио „земљу Бугарију”.

У Босни је у Зборнику Б. Петрановића забележена и друга песма о „Цару Душану и краљу Михајлу”. У историјском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа над „Бугарима и Византинцима представља један од најзначајнијих датума у нашој прошлости средњег века.

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Октоих – Подгорица, 2005, стр. 216 и 217

ИСТОРИЈА / УМЕТНОСТ / ФОТОГРАФИЈА

Милорад Медаковић – О слози

Српски историчар, новинар и дипломата Милорад Медаковић о слози: Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће… Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће. Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.

Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће

https://www.facebook.com/MuzejGradaBeograda/photos/pcb.10155991362738131/10155991361238131/?type=3&theater

Анастас Јовановић – Милорад Медаковић, 1851, Музеј града Београда

“Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.

Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.

Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.

Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“

„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“

Милорад Г. Медаковић, 1860.

Украс 1

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Milorad_Medakovic.jpg

Милорад Медаковић; фото: Википедија (обрада: Расен)

Милорад Георгије Медаковић (Звониград, новембар 1824 – Београд, 14/26. март 1897) је био српски историчар, новинар и дипломата. Медаковић је био секретар и војвода кнеза Данила, биограф Његошев, и брат Данила Медаковића.

Милорад Медаковић са братом Данилом окретао је точак историје свог народа. Подједнако се борио за његово ослобађање и збацивање плашта заосталости. Романтичарским заносом ширио је идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.

Ношен патриотизмом Милорад године 1844. на препоруку тадашњег дубровачког пароха и уредника „Магазина српско-далматинског“ Ђорђа Николајевића одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.

После неколико година учитељевана, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, где му Његош поверава улогу коректора „Горског вијенца“.

По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Годину дана касније одлучује се да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру, записано је у „Гласу Црногорца“ у бр. 51, 26. новембра 1894.

Већ 1. септембра 1848. Милорад се обрео у Котору, а два месеца касније у Сремским Карловцима, где се прикључује свом брату, др филозофије Данилу Медаковићу, који је у то време био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад је 1849. био ухапшен.

По изласку из апсане одлази у Загреб, где се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“ (покренут 15. октобра 1851) .

Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно време био је чиновник Руског посланства у Београду.

Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.

Најзначајније дело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“ (1860).

Извори: ФБ Монитор, Википедија

ИСТОРИЈА

Како је уништена Александријска библиотека

Преко 500.000 дела највећих аутора и мислилаца античког времена је изгубљено заувек
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Incendie_Alexandrie_by_Hermann_Goll_1876.jpg

Александријски пожар (дрворез Хермана Гела, 1876.); фото: Википедија

Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживео да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, град папируса и центар трговине књигама.

Библиотека је основана је почетком III века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер, око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј II Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.

Александрија, Египат

Александрија, Мапа; фото: Википедија

Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Kарл Сејган чак наводи да их је било милион.

Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дела уништена су заувек у великим пожарима.

Нека од најзанимљивијих сведочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године п. н. е.

„Kада је непријатељ покушао да пресече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку“, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.

Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије I 391. године наредио је уништавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.

Треће и последње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Kураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“

Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову веродостојност, пре свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размере библиотеке или узрок њеног нестанка.

Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог света.

Извор: Њузвик

ИСТОРИЈА

Пронађен код стар 8.000 година на фигуринама из Белице

Протописмо старо око 8000 година, систем цртица, линија и тачкица урезаних у камен, откривено је на фигуринама трудница у разним фазама трудноће, женских и мушких полних органа, на археолошком локалитету Белица код Јагодине, најстаријем светилишту у Европи.
Археологија

фото: pixabay

Село Белица се налази на 15 km од Јагодине на старом путу за Крагујевац преко Драгоцвета и Сабанте. У близини села налазе се остаци средњовековног града који се у народу зове „Јеринин град“ или само „град“ а поред темељи цркве. Верује се да овај град датира из најранијег периода сеоба.

Топоними около су „Црквина“ „Логор“ „“Јеврејско гробље“. Сељаци су раније у околини при обради земље проналазили разне вредне предмете. Сада је та земља запуштена а сам „град“ остављен разним „истраживачима“ који се баве пљачком старина.

У долини реке Белице 2012. године пронађени су остаци неолитског насеља старог скоро 8000 година, као и фигура Венере. Немачки стручњаци са Универзитета у Тибингену и Геолошког института у Хајделбергу су потврдили да се ради о најстаријем светилишту у Европи.

Најстарије светилиште у Европи

У насељу из раног неолита нађена је највећа ризница праисторијских уметнина на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година.

Ово је резултат истраживања које су заједно обавили немачки и српски стручњаци на локалитету који је 2002. године открио проф. др Милорад Стојић из Археолошког института САНУ.

– Десет година сам водио борбу доказујући да су фигурине с Белице налаз раван оном на Лепенском виру. Нажалост, неке колеге, због незнања или других мотива, покренуле су агресивну кампању против Белице, тврдећи чак и да фигурине нису оригиналне. Данас, захваљујући колегама из Тибингена, Хајделберга и Берлина, које су уложиле огроман новац у лабораторијска испитивања налаза, имамо непобитан доказ да сам био у праву.

Захваљујући геофизичким истраживањима које су извели немачки стручњаци, Белица је приказана у правом светлу, као метропола праисторијске културе, каква је нешто раније био Лепенски вир. Беличка култура поседује потпуно оригиналне, досада невиђене скулптуре и монуметалне грађевине.

Културе Лепенског вира и Белице су егзистирале у приближно исто време, али су се битно разликовале.

– Лепенци су још били ловци-сакупљачи док су Беличани били земљорадници, о чему говоре пронађене фигурине са симболичним представама женских и мушких репродуктивних органа, труднице, мајке с дететом – каже професор Стојић.

– Камени предмети су оригиналног изгледа и израђени на изузетном уметничком нивоу од стена лепих и различитих боја, богате текстуре. Очито је да су фигурине биле посвећене култу плодности, што је карактеристика ратарских заједница које обожавају мајку земљу. На фигурама из Белице представљене су све фаза настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства, од када је оно настало 38.000 година пре нове ере.

Геофизичка испитивања у 2012. на локалитету Белица открила су праисторијско насеље опасано кружним ровом пречника 75 метара. У том кругу пронађени су кружни, трапезасти и троугласти темељи монументалних грађевина, какви до сада нису налажени у насељима раног неолита.

– То доказује да је реч о духовном средишту које је истог значаја за протостарчевачку заједницу, какве је у позном мезолиту имао верски центар Лепенски вир – каже проф. др Стојић.

Он наглашава да су истраживања на Белици изведена у сарадњи с Универзитетом у Тибингену, који ће издати двојезичну монографију на немачком и српском „Белица, најбројнији групни налаз културно-уметничке пластике из каменог доба и најстарије духовно средиште у неолиту Европе„.

Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века.

Протописмо старо око 8 000 година

До овог открића неочекивано је дошао археолог проф. Милорад Стојић, који је годинама истраживао Белицу. Он каже да је повећавајући фотографије фигурина уочио фрапантне минијатурне записе, зарезе и удубљења.

Стојић објашњава да пошто су фигурине пронађене у јами повезаној с култом зимске краткодневице постоји вероватноћа да записи изражавају неке временске интервале.

Научници кажу да се оне могу тумачити на више начина, као медицински календар којим су забележени циклуси плодности, али и као приказ физиолошких процеса.

Први трагови праисторијског насеља на локалитету Белице уочени су још седамдесетих година прошлог века, а у жижу пажње је дошло 2002. године.

Коначну реч дало је недавно истраживање немачких археолога опремљених георадарима. Они су открили монументалне култне објекте у облику круга пречника 75 метара, једнакокраког троугла и спирале.

Тим истраживањима утврђено је да је Белица најстарије и најмонументалније култно астрономско седиште у Европи.

Светилиште је направљено пре око 8.000 година, а фигурине су биле похрањене у јаму на ободу кружног храма.

Извори: Танјуг, Телеграф, РТВ, Википедија, Универзитет Тубинген, messagetoeagle.com, Вечерње Новости 1, Вечерње Новости 2, НИН

Више о сензационалном открићу можете прочитати у тексту објављеном у Вечерњим Новостима:

Сензационално откриће код Јагодине: Медицински календар стар 8.000 година

ДРУГИ О СРБИМА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Фридрих Гризендорф – О Српском витешком духу

О српском витешком духу, у својој опроштајној беседи, говорио је један евангелистички пастор из немачког Евенсбурга, села  крај  Оснабрика. Пастор Фридрих Гризендорф је био образован човек,  полиглота,  учествовао је као духовник у Бурском рату и био потом дворски свештеник. Цар Виљем II га је послао Вилсону да прими 14 тачака  његовог програма о  самоопредељењу народа.
Други Светски Рат

Заробљени југословенски официри пре депортације у Немачку

У својој опроштајној беседи, пред одлазак у пензију, у евенсбуршкој цркви у чијој се парохији за време Другог светског рата налазио логор српских заробљеника, пред својом немачком паством он је Србима посветио  ове речи:

„Наша Отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда су имали много бољи материјал, више војске, боље вођство. То је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али сада међу нама има један народ који је код нас извојевао другу и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави: ТО СУ СРБИ.

Ми смо их раније познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба који су бранили земљу за једног војника нашег који је представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили ми, него смо благонаклоно гледали како су на Србе пуцали са свих страна: Хрвати и Италијани, и Арнаути и Бугари, и Мађари.

А знали смо да се овде међу нама, у заробљеничком логору, налази 5000 официра Срба који су некада били друштвена елита, а сада су личили на живе костуре, малаксале и изнемогле од глади. И ми смо се заиста плашили од освете ових српских мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовања, рушења и разарања наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и кад се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу. Сад тек разумем зашто је и наш највећи песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – СРБИЈА.

Та победа је већа и узвишенија од материјалне победе. Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосављу и јуначким песмама које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца. Тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед.“

Пастор Фридрих Гризендорф

Савремена Администрација, Београд 1997.

(Пренето и преведено из Евенсбуршких новина)

Извор: Васељенска, Православна Србкиња, Парохија Бедфорд, mosquitonet

ЈЕЗИК И ПИСМО / СРПСКО ПИТАЊЕ

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна, Застава

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

ИСТОРИЈА

Десет дужности ученика из 1910. године

У Политици од 19. августа 1910. године објављен је чланак о дужностима ученика које треба упамтити пред почетак нове школске године. Преносимо у целости ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке од пре више од једног века.
Деца

Дечак у војној униформи и девојчица у народној ношњи, стара разгледница из Србије

Десет дужности ученика

1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.

2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.

3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.

4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.

5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.

6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.

7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.

8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.

9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.

10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.

Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.

Извор: Извор: Политика, бр. 2365, 19.8.1910, стр. 3.

Преузето са: Настава Историје

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Владика Николај о љубави Србије и Русије

Владика Николај Велимировић веома поштовао руски народ и цара Светог Николаја Другог Романова. У својој беседи, изговореној јула месеца 1932. године у Београду, говори како су нас Руси много толико задужили у Првом светском рату да Србија вековима неће моћи да врати тај дуг према њима, али да ћемо учинити бар нешто за њих ако им будемо савезници у срећи и тузи.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A5%D1%80%D0%B0%D0%BC_%D0%A1%D0%B2%D1%8F%D1%82%D0%BE%D0%B9_%D0%A2%D1%80%D0%BE%D0%B8%D1%86%D1%8B_(%D0%91%D0%B5%D0%BB%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4).jpg

Храм Свете Тројице, Руска православна црква у Београду; фото: Википедија

Убрзо после мученичке смрти (1918) руског цара Николаја Другог Романова у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот.

Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је Владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.

„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Украс 1

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године. 

Из писма Цара Николаја краљу Александру

„Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!“

Приредио: Расен

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији

Широко подручје панонске низије још у XIII веку добило је име Славонија. Германи то подручје називају ”Виндишленд”, а латински извори ”Склавонија”. То плодно пространство између Саве и Драве, река које уједно чине северну и јужну границу Славоније, почели су  масовније насељавати Срби већ после Косовске битке /1389/, а нарочито у XV и XVI веку. О присуству Срба у Славонији од давнина већ смо објавили неколико текстова. Славонија и шире подручје јужне Паноније управо су због српског становниптва које је ту живело често називани Расцијом или Расијом.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.

Доласком Турака и заузимањем Славоније ситуација се из основа мења. Цела Славонија подељена је на два санџака: први Пожешки, а други, најпре, у Чазми, затим Пакрацу и коначно Цернику. Срби су населили западне пределе Пожешке котлине. Тај део западне Славоније на географској карти коју је 1572. године у Амстердаму издао др Волфганг Ланц означен је као Расција /Рашка/, а Турци тај планински део између Пожеге и Пакраца па све до Илове, називају Мала Влашка. Због конфигурације земљишта та географска целина, током XVIII и XIX века, код српског живља назива се Забрђе.

Турска окупација Славоније најтеже је пала Србима. Српски народ у то време био је разапет између Агарјана /назив за Турке у то време/ и Римокатоличке цркве. Ни једни ни други нису били наклоњени Србима већ су настојали да их искористе у своје политичке и ратне циљеве. Велики број православних Срба, вођен хришћанском свешћу, напушта Доњу Славонију и прелази на страну Аустрије. Српски војвода Иван Маргетић са 49 коњаника 1540. године прелази у Горњу Славонију. Већа миграција Срба из Западне Славоније отпочела је око 1587. године под вођством српског кнеза Ивана Пејашиновића који је са Србима од Пакраца и Пожеге населио крајеве око Крижеваца и Копривнице.

На подручју Западне Славоније прва црквена организација у саставу Српске православне цркве је Пожешка митрополија која је основана 1557. године у време обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовићем. Историјска превирања и чести ратови нису дозволили пуну афирмацију ове митрополије чије је седиште било у Манастиру Ораховици. По сачуваним записима у рукописним богослужбеним књигама остала су забележена нека од имена пожешких митророполита. У Пентикостару преписаном 1585. године у манастиру Ораховици помиње се митрополит пожешки Јосиф, у Типику /1590/ и Парененсису Јефрема Сирина /1594/, такође преписан у манастиру Ораховици, забележено је име пожешког митрополита Васијила. Из XVII века сачувана су два помена о пожешким митрополитима: у Поменику манастира Сопоћана забележено је име митрополита пожешког Софронија, а у Рачанском поменику митрополита Григорија.

За име пожешког митрополита Василија везано је насељавање Срба у Горњу Славонију – Вараждински генералат. Митрополит Василије прешао је септембра месеца 1595. године из турског дела Славоније на аустријску страну, у место Крижевце. У извештају надвојводи Фердинанду, као разлог свог преласка владика је навео хришћанску свест и турско насиље. На новом подручју владика Василије је утемељио нову црквену организацију – Марчанску епископију.

У историјском трајању уочљив је континуитет, односно прерастање од Пожешке митрополије, затим Марчанске и Северинско-лепавинске епархије до Пакрачке, односно Славонског владичанства.

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

Доласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у ове крајеве национална свест и приврженост прадедовској вери поново се буди. Патријарх Арсеније сматрао је да му је најважније да дође на просторе западне Славоније и Хрватске да, како каже у једном писму упућеном 2. јануара 1693. године загребачком бискупу, ”утврди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда и потчини их законитој духовној власти”. Од надлежних државних власти додељен му је за седиште стари и утврђени град Сирач, недалеко од Пакраца. У Пакрац доводи свог егзарха за епископа и тиме утемељује православност на просторима Западне Славоније, а Пакрачка, односно Славонска епархија, постаје главна кохезиона снага националног и верског јединства. За време епископа Нићифора Стефановића /1721-1743/ у Пакрачкој епархији постоје 44 парохије са 38 парохијских храмова. По попису од 13. јануара 1759. године број је знатно увећан: 77 парохија у 325 насељених места. Цркава је било 64, од чега је 54 било од дрвета а 10 од камена и цигле. Крајем XVIII века у овој епархији је регистровано преко 170 храмова и манастира: Ораховица, Пакра, Лепавина, Света Ана, Дреновац, Дејановац и Бршљанац.

Свеукупно уметничко наслеђе Срба Западне Славоније може се сагледати кроз три основне целине: архитектонска остварења, црквено сликарство и примењена уметност. Цркве и манастири славонског поднебља у свом вишевековном трајању мењале су свој првобитни изглед. Нека сачувана сведочанства казују да су првобитни храмови били у облику једнобродне грађевине, дрвени, даском или шиндром покривени.

Најранија зидана црква на подручју Славоније је црква манастира Ораховице саграђена 1592. године /пре 400 година/ у духу моравског црквеног градитељства. Друга по величини, а и значају, била је црква манастира Пакре која се помиње 1556. године. Данашња црква манастира Пакре, после четири године градње, завршена је 30 јуна 1765. године. Манастир Света Ана подигнут је 1412. године као павлински манастир. Доласком патријарха Арсенија II Чарнојевића у ове крајеве 1690. године народ и калуђери говорили су Патријарху да се они већ 27 година у овој светињи Богу моле. Манастир Дејановац или Крушковац основали су пребегли српски калуђери из Босне. Манастир се налази у непосредној близини данашњих Окучана. Основан је у XVIII веку, а по наредби царице Марије Терезије насилно је укинут. Манастир Дреновац основали су 1719. године калуђери манастира Ораховице. Градња је завршена 1722. а иконостас је урадио 1758. године сликар Василије Романович ”от Мале Русије”. Овај иконостас заједно са црквом уништен је у прошлом рату. Манастир Бршљанац у Мославини основан је почетком XVIII века, а укинут је одлуком царице Марије Терезије 12. децембра 1770. године.

Поред цркве манастира Ораховице која је грађена у духу моравског градитељства, остале српске цркве на подручју Пакрачке епархије током XVII века, и првих деценија XVIII века, по архитектонском изгледу, блиске су храмовима тзв. турског периода. То су скромне грађевине од дрвета или на подсјеке, земљом облепљене, даском или сламом покривене. Средином XVIII века подижу се монументални храмови са високим звоницима од тврдог материјала. По својим стилским одликама ове српске богомоље блиске су барокним остварењима запада као и римокатоличким црквама континенталног дела Хрватске. Те псеудобарокне одлике наметнуте су српском градитељству од аустријских и немачких инжињера и архитеката који су их пројектовали, а што је било условљено надлежним државним властима.

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Одређена сродност у стилским токовима постоји и са црквеним сликарством на широким просторима Западне Славоније. Црква манастира Ораховице живописана је у фрескотехници 1594. године. По уметничким одликама ораховичко сликарство блиско је српском средњевековном сликарству, како по садржају композиција тако и по својим стилским карактеристикама. Иконопис је најдуже остао доследан неким одликама поствизантијског црквеног сликарства. Зографи Остоја Мркојевић, Саватије Крабулић и други, све до Јована Четиревића Грабована, своје иконописачке предлошке налазе у старој постојбини. Барокна сликарска остварења /барок као стилски израз у свом пуном значењу/ на просториима Западне Славоније никада није у потпуности заживео. Одређене форме су видљиве, али само као стилске назнаке, стога та остварења можемо именовати као славено-барок или псеудо-барок. Тај отпор Срба Славоније према барокној уметности је разумљив, посебно из разлога што је он у себи носио и дух прозелитизма Римокатоличке цркве и њен програм уније. За разлику од осталих делова Карловачке митрополије Срби Западне Славоније најдуже су остали везани за иконографске представе са националним обележјем и националном историјском тематиком. У манастиру Ораховици на осмостраном стубу у наосу храма приказана је Лоза Немањића, а као ктитори представљени су свети Симеон и Сава. Посебну галерију Срба владара и светих представља иконостас цркве Светог Георгија у Великим Бастајима код Дарувара, рад сликара Мојсија Суботића из 1785. године. Целу трећу зону на овом иконостасу заузимају свети Срби, а централна композиција показује како свети Сава и Симеон клече пред престолом Христа и моле за спас српског народа. Присуство Срба светитеља у црквеној уметности није напуштано до данашњих дана. Пример томе су иконе са представама српских орелоносаца у новоподигнутим храмовима у Новој Градишки и Јасеновцу.

Примењена уметност код Срба Западне Славоније је богата, разнородна, а по уметничким достигнућима прати токове времена, чак и предњачи, испред осталих народа на панонском простору. Богатство примењене уметности исказано је у разнородним литургијским предметима који су настајали у значајнијим духовним центрима, или наручивани са стране. Најзначајнији центар је манастир Ораховица где почетком XVII века црквено-уметничке предмете од сребра са позлатом и другим вредним украсима раде Авремије Хлапвић и Стефан Ивановић Сарајевац.

У Светониколајевском ораховичком манастиру је и скрипторија где се од средине XVI па до краја XVIII века преписују разне богослужбене и друге поучитељне књиге. Анонимни црноризци данима преписују и украшавају, а потом и повезују бројна литургијска и Хагиафграфска дела. Поп Стефан Ликић у овом манастиру током прве половине XVIII века реже дрвени клише за отискивање графика.

Српска уметност у Славонији, у свом развојном процесу од најранијих времена па до данас, ослањала се на традицију. Та уметност је у основи религиозна, али поред култних потреба она је имала и има ширу мисију, посебно црквено сликарство. Бројна иконографска дела на најбољи наин сведочила су источноправославну опредељеност Срба и пружала снажан отпор римокатоличком прозелитизму и програму уније. Посебну улогу одиграло је црквено сликарство Славоније у јачању националне свести. Представе из српске прошлости са ликовима српских владара и светиетеља заузиамју често и централна места на иконостасима. Свеукупна уметност у српским црквама и манастирима на подручју Славоније је суштински део живота Српске православне цркве на овим просторима. Поред уметничких домета и национално историјске поруке она је имала и просветнопоучитељну улогу.

Та духовна симбиоза у којој су се прожимала верска осећања и уметничка стремљења славонских Срба трајала је све до Другог светског рата. Значајан удео у очувању тог јединства имали су манастири као културна, духовна и национална средишта.

Током Другог светског рата на подручју Пакрачке епархије порушено је и девастирано више од пола укупног уметничког наслеђа. Храмови су сравњени са земљом а читаве галерије икона и других црквеноуметничких дргоцености нестало је заувек. Да би страдање било потпуно и добило значење тогалног геноцида уморено је на хиљаде Срба Славоније само зато што су Срби православне вере.

Данас, педесет година после, отпочиње нови или се наставља стари рат. Уништава се преостала половина историјских доказа о вишевековном постојању Срба у Западној Славонији. Историја се не понаваља, али се обнављају догађаји.

Извор: Чињенице о западној Славонији, Пакрац 1992, Српски Народни Форум, Магацин

ИСТОРИЈА

Велика битка за Стаљинград

Поводом државног обележавања годишњице велике Стаљинградске битке, у Русији

У сваком погледу, НАЈВЕЋА БИТКА у историји ратовања! Тринаест месеци после „Барбаросе“, нацистичка ратна машинерија ангажовала је најбројније оклопне, копнене и ваздушне армијске снаге да изврши „блиц-криг“ у продору на Исток. Многобројне снаге Вермахта поделиле су своју офанзиву у два основна правца кретања : на југ, са циљем да се заузму каспијска нафтна поља, и на исток, са циљем да се избије на Волгу и пређе иста. Отпор Црвене Армије чинио се нејаким кроз непрегледну руску степу… све до Стаљинграда.
Стаљинградска битка

Битка за Стаљинград; фото: myslo.ru

У том тренутку град са неких 800.000 житеља, представљао је оличење наглог индустријског развоја Совјетског Савеза 1930-их. Крајем августа 1942. г. велики град на Волги тотално је разорен бесомучним бомбардовањем до тада најмасовније ангажованим снагама немачког Луфтфафеа. Читав град је данима горео од немачких запаљивих бомби, а преживело становништво се преселило у подруме. Сами направивши од града велику рушевину нацистима је тако било отежано даље напредовање кроз град. Немачком Шестом армијом, задуженом за пробој Стаљинграда, командовао је генерал Фридрих Паулус.

Ипак, нацистима још не успева да пређу широку Волгу. Премда је и Волга у том делу изузетно широка… многи су помислили да је то некакво море у сред Русије, море за које им у Берлину пред полазак нису јавили да постоји код Стаљинграда (!). Руски отпор је све жилавији упркос огромним губицима. Снажном отпору према Паулусовој Шестој армији допринела је и чувена наредба самог Стаљина: Ни корака назад!. Наизменично и од једних и од других, освајала се улица по улица, зграда по зграда, спрат по спрат… Руске трупе су већ потиснуте до саме Волге… Током октобра у поседу ЦА практично се налазила само тзв. Павловљева зграда према речном насипу. Преурањено немачко задовољство због заузетог Стаљинграда прекидано је повременим ракетирањем града из руских Катјуша са леве обале Волге. Специјално за сурове уличне борбе опремљене руске трупе почеле су ноћу да прелазе Волгу.

Уз ово, унутар разрушеног града појавио се нови облик блиског ратовања – по први пут у историји – СНАЈПЕР. Иако се снајпер, у некој примитивној форми, јављао и у неким ранијим ратовима, ово је сад нешто што се први пут виђа у светској историји ратовања. Руски снајперисти су били психолошки посебно обучени борци који су напаћеном домаћем становништву уливали непоколебиву веру у коначну Победу. Најпознатији снајпер-ратник био је чувени Јуриј са Урала, до рата познати ловац на јелене и дивље свиње. Познато је да су житељи Стаљинграда малте не обожавали Јурија, док је за нацисте представљало ноћну мору само и кад чују за његово име.

Пакао Стаљинграда се продубио доласком зиме… и глади у граду.

У међувремену, у Москви је већ увелико и до танчина разрађен стратегијски план којим се, ни мање ни више, намерава уништити Шеста армија! Главни конструктор повесно чувене операције под називом Уран био је маршал Жуков. Велика офанзива ЦА, са бројним тенковским и пешадијским дивизијама, покренута је почетком новембра и кренула је из два правца, северно и јужно од Стаљинграда, са обала Волге према Дону. У виду потковице имало је за циљ да образује широки прстен и сатера Паулусове снаге у обруч. Састављањем северног и јужног крила ЦА на Дону, где је географски најмање растојање од Волге, одређен је и будући исход ове велике Битке. Велика офанзива Вермахта из правца југозапада, којом се настојао пробити дебели обруч око стаљинградске области и доћи до заробљене Шесте армије, умало није уродио плодом. Овако, Паулусовој војсци остављено је да се избори са две страшне немани : глади и руском зимом.

У децембру, ЦА уручује Шестој немачкој армији позив на предају. Изнурена немачка војска у све мањој мери добија из ваздуха помоћ у храни… јавља се и канибализам међу исцрпеним немачким војницима. Генерал Паулус тражи од Фирера из Берлина предају Шесте армије ; Хитлер категорички одбија капитулацију, наређујући да Стаљинград никако не сме пасти! Штавише, унапређује ген. Паулуса у највиши чин – у фелдмаршала. Хитлерова порука Паулусу била је сасвим јасна. С обзиром да до тада ниједан немачки фелдмаршал није жив пао у руке непријатељу, овим је показано да се од Паулуса очекује самоубиство. Међутим, командант Шесте армије наставио је борбу до краја.

Почетком јануара отпочиње страховита офанзива тенкова ЦА према граду, којом се све више стеже обруч и ломи последњи отпор од стране снага Вермахта у Стаљинграду. Црвена Армија разбија и потискује нацисте до саме Волге те уништава и последња непријатељска упоришта. Фелдмаршал, са својим официрима, врши предају ; првих дана фебруара 1943. предали су се и остали немачки официри и војници, који су били у више но очајном стању и највише личили на промрзле и изгладнеле одрпанце. За неколико дана у заробљеништво је пало између 95 и 160 хиљада немачких војника. Многи су убрзо после тога помрли од последица дуготрајног трпљења глади и зиме.

Најмасовнија и најкрвавија битка у историји, са свим својим последицама, укупно је однела близу милион и по жртава на совјетској страни (што војске што цивила) и преко милион на нацистичкој страни. Међу главним узроцима немачке војне пропасти под Стаљинградом, поред невероватно снажног руског отпора, треба налазити и у нередовном снабдевању немачких трупа, што је и сам Фирер индиректно признао у свом чувеном „дефанзивном“ говору с краја лета 1943. године.

Узроке нередовног снабдевања Шесте армије у логистици, ипак, највише треба тражити у кључној улози Срба у Другом светском рату. Да, баш тако! Ово је одлично разјашњено у књизи америчког војног обавештајца, тј. пуковника OSS-a, Роберта Мек Дауела (Robert McDowell). Објављивање књиге је забрањено у САД , а пуковник Мек Дауел наводи како су синхронизоване оперативне акције на европском југоистоку (Југославији и Румунији највише), од стране генерала Драже Михаиловића и равногорских савезника у околним земљама, умногоме допринеле отежаној логистици ка нацистичким трупама под Стаљинградом и у знатној мери допринеле коначном резултату пресудне Битке у великом Отаџбинском рату.

Истине ради, цела тадашња уједињена Европа, уједињена под Хитлером, заратила је против Совјетског Савеза. У војном смислу, цела уједињена Европа се налазила под Стаљинградом. Укључујући и две усташке дивизије… које се нису нарочито прославиле успесима на фронту, али зато су за собом оставиле пустош и масакриране православне цивиле. Има нешто необично у томе?

Дефинитивно, кола Трећег рајха су се поломила о Стаљинград. У резултату, исход Битке је био одлучујућ за даљи ток читавог Другог светског рата. Она је одредила и резултат самога Рата у коначници.

Криптоисторијски аспекат велике битке

Великом броју детаља би се могло приписати да су имали пресудну улогу око крајњег исхода највеће Битке у историји ратовања… Јуриј Воробјовски пише, зашто је Хитлеру толико било стало да освоји Стаљинград. А прво да га немачка авијација сравни са земљом. За прагмате гледано, избијање на Волгу је било потребно због заузимања и контроле над каспијском нафтом. Међутим, нацистички врх је сматрао да се испод Стаљинграда налазе остаци престонице старог Хазарског каганата. Није Хитлер без посебних разлога дуго вршио припреме за страховито јак „блиц-криг“ на Волгу, ангажујући невиђено огромну силу. Воробјовски даље наводи, нацистички врх је веровао да би им налажење остатака древне хазарске престонице улило неопходну магијску моћ којом би успешно освојили и уништили Русију. Очито да су нацисти практиковали магију, што је већ и сваком лаику јасно. Даље, погледајмо само на етничком плану ко су били управо најближи Хитлерови сарадници – Ајхман, Мартин Борман, Ева Браун… па и сам Адолф.

У Стаљинграду се одвијала и велика битка за Православље… ма како сад ово многе згрануло. Бројне снаге ЦА на левој обали Волге, у току припреме за антологијски прелаз Волге и херојске јурише на немачка утврђења у граду, шкропљене су светом Водицом из авиона који је надлетао армијске трупе. По чијем је ово наређењу могао авион да лети изнад руских армијских снага и да их прска светом Водом, просудите сами…. Онолика, рекло би се надљудска неустрашивост руских ратника који кроз ватру и кишу куршума јуришају у одбрану Родине, може се објаснити једино поседовањем неке натприродне енергије. И слика доле, симбол је руске срчаности и неустрашивости ( Павловљева зграда се два месеца држала под опсадом током Стаљинградске битке ).

Ево шта нам још Јуриј Воробјовски износи у свом врхунском криптоисторијском опусу :

“ Ево на који начин је у Другом светском рату спасена Русија. У тренуцима када је Стаљин озбиљно размишљао о предаји Лењинграда, одржана је преписка између митрополита Ливанских гора Илије и њега. Стаљин је прихватио поступке за спас Русије које му је саопштио митрополит. ‘ Да се Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту освештану земљу… Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу! Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије…’. Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве – Русија је спасена. (…) Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945.г. „

Сваки рат је од Бога благословен ако је у питању одбрана Вере и Отаџбине.

 

 

Ауторски текст: Сале Коларевић

Извори и литература:

Јуриј Ј. Воробјовски, Пут запада у апокалипсу, 1999.
Роберт Харболд Макдауел, Стрељање историје,
Документарни серијал Совјет сторм, Англоязычная версия проекта „Великая война“, 2011
Јорг Милер, Себастијан Денхарт, Борба за Стаљинград, ЗДФ
Википедия – Сталинградская битва
Википедия – Дом Павлова

ИСТОРИЈА

Иван Грозни и православни царизам

–  У сусрет препороду (све)православног царства
– Зашто се запад толико плаши цара Ивана Грозног ?
На дан 16. јануара (29. јануара по новом календару) велики Кнез Иван (може и Јован) крунисан је за првог руског Цара и тиме је обновљен православни Царизам. Порекло Ивана Четвртог је, по женској линији, од србске владарске лозе Немањић. Врло рано остаје без родитеља (умиру му под чудним околностима…), великог Кнеза Василија и кнегиње Јелене Глинске.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vasnetsov_Ioann_4.jpg

Виктор Васњецов – Иван Грозни”(1897); фото: Википедија

Иван Грозни је рођен 1530. год. у месту Коломенскоје (део данашње Москве). Пошто је врло рано остао као сироче, управљање Московијом (тадашња руска држава) преузела је Бојарска дума. Тако све до Иванове седамнаесте године. Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. г. круном ромејског Цара Мономаха коју је ромејски Цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху. Oвиме је Иван IV Васиљевич миропомазан за хришћанског Цара.

Непријатељи Русије (читај: и Србије) као и свецелог Православља, вековима улажу огромну енергију да би преправили и кривотворили историју два братска народа ; заправо они воде рат против руске (и србске) историје, којим подривају темеље руске (и србске) државотворности. Када нам неко са стране пребаци „ви сте оптерећени сопственом историјом“, знајте поуздано да нам то каже зато што они немају своју историју.  Ф. М. Достојевски указује како они размишљају: „ко проклиње своју историју, тај је већ наш“. Философ Иван Иљин пише: „Западни народи се боје нашег броја, нашег пространства, нашег јединства, наше узрасле моћи (када она стварно узраста), нашег душевно-духовног склопа, наше вере и Цркве, наше привреде и армије. Они се боје и ради умирења сугеришу себи да је руски народ варварски, тупав, ништаван, навикао на ропство и деспотизам, на бесправље и жестину, да се његова религиозност састоји из сујеверја и пустих обреда… Европејцима је неопходна представа глупе Русије: варварске – да би је по своме ‘цивилизовали’ ; претећа због своје величине – да би је рашчланили ; завојевачка – да би организовал  коалицију против ње ; реакциоинарна, религиозно разарајућа – да би се продрло у њу са проповедима реформације или католицизма ; привредно неразвијена – да би се претендовало на њена неискоришћена пространства, на њене сировине или у најмању руку на угодне трговачке уговоре или концесије.“ .

Руски народ је у то време био исцрпљен пољско-литванском окупацијом, честим пустошењима од стране татрарских хорди и неретким унутрашњим немирима. Читав век после пропасти Ромејског царства, дошло је до препорода православног Царизма, оличеног у високохаризматичној личности Ивана IV Васиљевича.

Цар Иван потиче из династије Рјуриковича. Преко баке Ане Јакшић Глинске (пореклом Немањић) Иван се у потпуности упознао са србском историјом и културом, пригрливши владарске манире славних Немањића. Када је примио царску круну, у Русију је увео модел владавине по узору на немањићку Србију : симфонија између државе и Цркве. Првог руског Цара на западу уврежено сматрају веома суровим владарем, мада и у самој Русији много је оних који се поводе језуитско-масонској пропаганди и не схватају, рецимо, право значење његовог наденутог имена Грозни, тј. Страшни (може и Силни) по руском. Његово рођење беше уистину мистично ; рођен је по страшно великом невремену какво Русија до тада не памти. Његови родитељи су то разумели као Божанску промисао за Русију, па га назваше Грозни.

Наиме, Цар Иван јесте био грозан и страшан, али само за непријатеље Русије и Православља. Лично ме је одувек занимало зашто је овај Цар у толикој мери оклеветан и зашто су се многи трудили да фалсификују његову биографију и представе га као историјску личност какав он уопште није био. Да, заиста је ово највише оклеветани Император и уопште владар у целој руској историји. И један је од најоклеветанијих православних владара икада. За време његовог царевања Русија се у знатној мери проширила. Казањски Ханат, као и волго-каспијску област Астрахањ, ослободио је од Татара и припојио Русији. Том приликом је ослобођено негде око 100.000 руских заробљеника. После тога и западни Сибир. Руско становништво се такође знатно увећало за његова царевања. Тако је он постао утемељивач Велике Русије.

Либерално орјентисани историчари посматрају Цареву Опричнину и његов крвави обрачун са самовољом Бојара (тадашња Дума), као и узимање све власти у своје руке – као одраз царске бруталности. А при том не маре превише на истовремену и десетоструко већу бруталност у европским монархијама, нарочито грађански ратови у Енглеској и Холандији током XVI века. Царева Опричнина је карактеристична за период Ивановог самодржавља и одлучну борбу против, измеђуосталог и бојарске думе. Бојари су били склони издаји и корупцији, које су допирале и до највиших ешалона власти у тадашљој Московији. Опричнина је представљала од самог Цара строго селектирану војску под Заветом, она је била својеврсни војно-монашки ред. Иван Грозни је успоставио, по први пут у повести руске државности, какав такав правни поредак за суђење преступницима и државним непријатељима. Цар је знао да земаљско царство мора представљати слику Небеског Царства, и да му од Господа није без разлога додељено да у једној руци носи мач а у другој крст.

Велики број митова везан је за Ивана Грозног. Обарање лажних митова и историјских фалсификата темељно је oбрађено у делу Татјане Грачове „Када власт није од Бога“ (одељак: „Рат Антисистема против Русиjе и наметање митова“). Мит о наводном Царевом убиству митрополита Филипа, зато што се овај супротстављао Царевој самодржачкој самовољи, је срушен. Руски антицаристи воле да машу овим фалсификатом као „доказ“ Иванове суровости према неистомишљеницима. Али, како и поверовати овоме ако се зна да су Цар и митрополит били пријатељи из детињства?! Очигледно да је неко темељно радио на обостраном клеветању и стварању раздора између световне и духовне власти, те да су опадачи заузимали високе положаје и у једној и у другој. Истина је да су и Цар и Свети Митрополит били жртве немилосрдних интрига, услед чега је Цар само наредио Митрополитово утамничење.

Иван Грозни

Портрет Ивана Грозног

Историјски значај велике Молодинске битке такође је релативизован. А по своме значају она је била већа можда и од Куликовске битке у XIV веку. Према историографским изворима, кримски Хан је успео да сакупи за то време невероватно велику војску и покрене је на московско Царство са циљем да се под татарску управу поврате изгубљене територије. Војска кримског Хана бројала је око 120.000 добро опремљених ратника, од чега више хиљада турских јањичара. Војска Ивана Грозног била је вишеструко малобројнија. Разумљиво, војска кримског Хана је пре тога запалила целу Москву до темеља, са све Кремљом, сравнила са земљом више десетина руских градова и ретко преживело становништво одвела у ропство. И овај нови велики напад кримског Хана био је усмерен ка потпуном уништењу руског Царства.  У лето 1572. г.,  две армије судариле су се на великом пољу код Молода. Цару Ивану и његовој армији није понестајало духа и одлучности, него је попут Св. Кнеза Александра Невског из XIII века имао ту визију Божјег рата, где није Бог присутан у сили него у Истини, те ако смо ми Божји онда и рат који водимо мора бити Божји. Тако да је и велика руска победа над Татарима код Молода, као победа силе Духа над великом физичком силом, равна чуду Божјем. После Молодинске битке Татарима више никада није падало на памет да организују икакав ратни поход на Русију, штавише након изгубљене велике Битке у непрестаном су повлачењу.

Имала је Иванова Русија још непријатеља и са друге стране. Ватикан је послао к руском Цару своје изасланике, како би Цара а преко њега и сав руски народ покушали преобратити у римокатолицизам. Примењена је слична тактика мисионарења као са Кнезом Александром Невским. На изненађење латинских посланика руски Цар их је дочекао са апологијом једног великог богословског ерудите. Уопште, папске легате је запањила иначе велика ерудиција коју је поседовао Иван Четврти. Запрепастила их је и приврженост руског народа Православљу и одбојност према латинској вери. Морали су да се врате у Ватикан необављеног посла.

Иванова владарска снага огледа се и у новоподигнутом лучком граду Архангелск на северу, ради лакшег обављања трговине са Европом. Затим, основао је и прву штампарију у Русији. Сазидао је Кремљ, и на најистакнутије место у дворцу Кремља дао да се наслика велика фреска Светог Саве Србског. Такође, ктитор је и обновитељ веома великог броја манастира и цркава ; дародавац је и манастира на Светој Гори.

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Рат антисистема против Русије

Прво морамо истаћи да се термин „Антисистем“ односи на организовано рушење монархије, државе и укупног поретка, од стране Хазара (и Ашкенази Јевреја). После уништења Хазарског каганата (X в.) за време Кнеза Свјатослава, па све до данас, хазарским крваво стеченим капиталом се финансира сваки подземни рат против Русије и православне државности. Цариград (као Други Рим) је пао, измеђуосталог и субверзивним деловањем јудејских олигарха у Византији. И, док се Кнез Свјатослав борио против тада видљиве Хазарије, разоривши пиратску државу јудеизираних Хазара, Цар Иван је водио борбу против невидљиве Хазарије, помажући Цркву у Русији да се одупре снажном деструктивном утицају велике секте Жидовствујућих. Руски Хазари, преко своје секте Жидовствујући, настојали су да преузму црквени клир за себе и да руски народ полако јудеизују. Историчар Олег Платонов каже да су Жидовствујући, инфилтрацијом у руске националне институције још с почетка XVI.в, на мала врата уводили Јудаизам у Русију. Организовано олигархско јеврејство водило је антимонархијску и антидржавну делатност против Русије. Хазарска јерес Жидовствујућих била је у савезу са римокатоличком „црквом“. Томе се енергично противставио први Руски Цар. Овде морам истаћи да је Цар Иван очито знао каквој немани се супротставља и од коликог зла брани Отаџбину.

Како сматра Олег Платонов „у организацији секте Жидовствујућих много је сличности са будућом масонеријом: строга конспирација, проникнуће у више слојеве власти и духовништва, ритуал који подразумева изругивање над светињама… Поставши непомирљиви непријатељи Хришћанства, Жидовствујући су скривали своју мржњу према њему, потајно се надајући да ће га постепено изнутра разрушити“.  

У историјском контексту, Цареве репресалије над жидовском јереси резултирале су отклањањем велике опасности по државу за извесно време. Време смутње, како у Русији то воле да кажу, одгођено је за нека каснија времена… Зна се шта је било почетком XX в., када је јудео-хазарски Антисистем напокон успео да у великој крви уништи православни Царизам. Татјана Грачова често упоређује плодове владавине Петра Великог са владавином Ивана Васиљевича. И, на основу историјских факата, износи тезу како су државнички погледи Петра I Великог били управљени ка Европи, а погледи Ивана IV Грозног ка Русији… тачније, управљени ка Светој Русији. А ето, Ивана зову Грозни… Сопствени пораз од царских снага Антисистем је решио да освети самим Царевим животом. Дуго времена Цар је трован… Татјана Грачова износи резултате форезничке анализе где је установљено константно тровање арсеником и живом, не само Цара већ и царице и царевића. У њиховим костима недавно је откривена велика концентрација живе, поготово арсеника! Да се не би могло приметити, тровани су полако и константно. Иста истраживања, још новијег датума, упућују на сличне методе тровања и код Иванове мајке Јелене Глинске.

Најозлоглашенији мит је о убиству сопственог сина, царевића Ивана. Утврђивање резултата константног тровања царске породице потврђује нам од чега је заправо умро и царевић Иван. Они који су све њих убили а који су успели утећи од мача Цареве Опричнине, морали су да се скрасе у неким европским земљама и потом су постали аутори ове застрашујуће лажи, овог мита о Ивановом убиству сопственог сина и наследника.

Заслуге Ивана IV Васиљевича у очувању Русије, тиме и Православља, огромне су и несагледиве. Пуно је после требало времена силама мрака јудејског Мешијаха да се консолидују и, тек од времена француске буржоаске револуције, када је отпочела демонтажа државе, узму учешћа у још грозничавијој антицарско-антидржавној делатности према Трећем Риму.

А да ови тамни коридори моћи заправо представљају снаге антихристовог царства, снаге над којима је победу у XVI в. извојевао први Руски Цар, експлицитно су показали после свргавања Николаја Другог и Револуције 1917.г. Сатанска деструктивност јудeo-хазарског Антисистема огледа се у непрегледном мору руске крви коју су пролили у само првих десетак година послереволуционарног заноса. Показао је Антисистем сав свој рушилачки антицивилизацијски карактер: прогони над Христовом Црквом и бруталност над верним народом превазишли су оквире свих у историји забележених прогона од стране неке власти. Преко 80.000 припадника свештенства и монаштва свирепо је побијено до 1927.г. Више десетина милиона становника је гурнуто у смрт, што у бруталним ликвидацијама по гулазима и свугде, што у геноцидално изазваном грађанском рату од 1919. до 1923.г.  Геноцид над Русима у XX в. организован је на Западу и имао је форму спољне агресије, ослоњено на издају из врха националних институција. Главне архитекте геноцида су два водећа хазарска клана – династије Ротшилда и Шифа, са дебело плаћеним извођачима радова – Лавом Троцким (Леон Бронштајн) и његовом хазарском скупином од тристотинак главосеча истренираних у Рокфелеровим камповима у САД.  Ротшилдова групација циониста сматра се главним организатор-финансијером и Фебруарске и Октобарске револуције. И после читавог столећа крвавих револуција и тоталитарних диктатура, светских ратова и глобалних криза, они знају да још није све готово, те да православни Царизам има основе за препород, чиме ће поново бити одгођен дан који они сањају и ишчекују пуна два миленијума. Свеједно, Антисистем, поражен од Цара Ивана Грозног, вековима гради духовну (и сваку другу) инфраструктуру за довођење и свесветско зацарење јудејског Мешјаха. Тако, како се по плодовима својимсвако може препознати, макар и само на духовном пољу, тако бројне данашње суботарске псеудохришћанске а у самој ствари јудаистичке секте, можемо распознати као потпис невидљиве Хазарије. .Њихов потпис препознатљив је и у глобалном екуменистичком покрету, покренутом (гле „чуда“?) управо након ликвидације Царске Породице Романових… но то је сад за неку другу тему.

При крају, додао бих и ово. Протојереј-ставрофор СПЦ отац М. К. (Ставе код Ваљева) сачинио је Акатист службу Цару Ивану Грозном. Лично ми је то саопштио.

Рат против једног народа може да се води на више начина. Најубитачнији је на пољу његове историје и језика (историјски подаци се вешто фалсификују а језик се подвргава „романтичарској“ реформацији). Имамо могућност да осетимо како је то рађено са србском историјом, како су наметани митови и кривотворили се историјски подаци. Паралеле између прошлости Руса и Срба могу се подвући на примеру кривотворења података : Цар Душан Силни убио свог оца и Цар Иван Грозни убио свог сина. Шаблон је препознатљив а аутори крупних историјских лажи су уједно и аутори осталих крупних лажи које су нам тоталитарно глобалистички наметнуте кроз образовни систем. Но, на ма колико превара и лажи почивао овај свет, ковачи обмана увек пренебрегну ону непролазну јеванђелску истину: нема ништа тајно што неће постати јавно и нема ништа сакривено што се неће открити.

Нема сумње, први Руски Цар оставио нам је образац како се треба бескомпромисно борити са снагама Антихриста. Јер, деструктивна    активност Антисистема на плану рушења Државе и монархијског поретка, јесте вид насилног поништења свих цивилизацијских тековина и успостављање Антипоретка, које и јесте Антихристово царство. А резултати Иванове борбе, тиме и велике победе над Антипоретком, донели су свем слободарском свету свакако могућност да увиди у ком ће смеру ићи кола луциферијанског тоталитаризма уколико не будемо испуњавали Христове заповести. А то се једино и тражи од нас .

Царь грядет !

Ауторски текст :  Сале Коларевић

ДРУГИ О СРБИМА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе

Немачки писац Фридрих Вилхелм фон Таубе, пишући стручну студију о српској храбрости и јунаштву, између осталог каже да овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат… Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства.
Српска војска у Балканским ратовима

Српска војска у Балканским ратовима

Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат.

Цео његов живот је суров, и од живота разнеженије народа разликује се као небо и земља.

Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства.

Цео народ, оба пола, увек је добро расположен. Најрадије опевају битке и ратнике…

Фридрих Вилхелм фон Таубе

Фридрих Вилхелм фон Таубе (Fridrih Vilhelm fon Taube) рођен  је у Лондону 12. марта 1728, а умро је у Бечу 16. јуна 1778.

У служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турску границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи.

Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста сабрао је и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца”, књига II (ЗИПС–СРС) Земун, 2000, стр. 307.

Повезани чланци:

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни