ИСТОРИЈА

„Матица Српска“ учинила је велику услугу науци уопште, а нашој браћи Буњевцима и целом Српству на посе, што је пружила прилику да се важно питање о пореклу и животу Буњеваца расправи. То питање нити је до данас покушавано да се расправи, нити је расправљено и оно спада у отворена питања етнографска, која тек чекају своје решење. Колико нам је познато, до сада нема о Буњевцима ни у српској ни у страној литератури никакве нарочите расправе (О „Буњевцима“ писао је у нас пок. Лаза Кнежевић и вредни секретар „Матице Српске“ А. Хаџић, али само о њиховом друштвеном животу и стању, дакле о данашњици), њихову прошлост етнографи и историчари нису ни у којој прилици нарочито третирали, а и оно што се о њима писало, то је тек било узгред, ситно и врло мало. Први етнографи ове монархије Церниг и Хунфалви једва су им посветили десетак редака у својим огромним делима, те за сувремену етнографију није ни мало ласкаво, што се о Буњевцима много мање зна, но о ком народу ван граница европских. Пико у својој историји Срба у Угарској такође не говори о њима ништа. Можда је свему том и то узрок, што је пометња у подацима о њима врло велика, о чему сам се и сам уверио пишући ову расправу.

Прошлост и порекло Буњеваца непознато је, тако рећи и за њих саме и за остали свет, јер се није нигде очувао никакав поуздан податак, који би у том погледу дао веродостојна разјашњења. Сви писци, који су о њима узгред говорили, слажу се само у том, да они нису староседеоци на садашњем свом земљишту, већ да су се доселили овамо са стране, што је и највероватније. Питање, од куда су се доселили више је рашчишћено од питања, када су се доселили. То је у осталом и појмљиво. Када су подаци и историјски споменици у погледу Буњеваца тако ретки, када народна предања нису толико очувана, да им се безусловна вера поклони: онда може само бити претпоставака, али поузданих тврђења не. Тај је случај и овде.

1. Историја, порекло, име

Преовлађује мишљење, да су се Буњевци доселили у Угарску из Херцеговине са Буне реке и околине јој и из Далмације. То је мишљење најраспрострањеније и изгледа, да је највероватније. За тачност тога мишљења говоре многи знаци и историјске чињенице, као и народно предање у Буњеваца. Они сами верују да су са Буне реке. Народ пева:

„Дидови нам из далека
Ондуд гди је Буна река,
Племе нам је стародавно –
Како давно, тако славно,
Давор ој Буњевче!“

Буњевачка интелигенција, свештеници и учитељи са народом заједно, одговориће вам свагда, да су пореклом са реке Буне и из Далмације, а ово веровање у самом народу свакако није без свога значаја и вредности при расправљању о пореклу њиховом. И само име „Буњевац“, као да је добило корен свој од реке Буне, те означује плем, човека отуд са Буне.

Сама реч „Буњевац“ не означава нити може бити име једног народа, она више означава име једног првансалца (провинцијалца), човека из извесне околине, предела, провинције, као што је „Сремац“, (од провинције Срема), „Босанац“ (од државе Босне), која је опет добила име своје од реке Босне). У овом случају је и предео Буна добио име од реке Буне и тако добише људи оданде провинцијално име „Буњевац“, док им је народносно име српско, пошто су огранак српског стабла. Верујемо, да се никако не може оборити наша тврдња, да име Буњевац никако не означава народност, јер када не би тако било, онда би наука допустила да на овом свету има и босанске и далматинске народности, а то, мислимо, да не би било далеко од апсурда.

Код свих имена, којима све људи називају нашу браћу Буњевце, корен је у провинцијализму. Тако се у статистици, па и у административном језику, Буњевци називају још и „Далматинцима“ („Dalmaták“ на мапи и статистици Бач-Бодрошке жупаније и у многим књигама мађарским о јужној Угарској), а језик којим говоре : „далматински“ („dalmát anyanyelv“ у судским записницима и у статистичким пописницима). У ову погрешку упадају често и сами Буњевци. У овогодишњем течају буњевачког листа „Невен“-а нашао сам на крају једне преведене приповетке: „подалматинио“ (тај и тај). Барањске Шокце пак називају обично (а и они се сами називају Бошњацима, т. ј. људима, који су дошли из Босне (односно Херцеговине са Буне).

Сва ова три имена еминентно означују људе провинцијалце, људе са Буне, Далмације и Босне. У тим именима више је означена постојбина него народност. Постала су пак отуда, што река Буна у Херцеговини, као што знамо, извире у Велес планини, у позадности Невесиња, после два сâта даљине поред вароши Благаја, те код села Буне утиче као и Требисат, Брегава и Крупа у Неретву, која код Метковића прелази у Далмацију и утиче у јадранско море. Пролази делом Буна кроз Херцеговину, а и кроз Далмацију, те ј….рода, који је пређе становао на обалама Буне, било и у Херцеговини и у Далмацији, отуда Буњевцима још и име „Далматинци“.

Име „Херцеговци“ не добише за то, што је појам „Босанци“, „Бошњаци“ познатији и што је у крајевима, куд се населише (Барања), Босна познатија од Херцеговине или што се Херцеговина сматра не само као саставни већ и потчињени део Босне. Отуда Шокци у Барањи добише име Бошњаци. Име Шокац долази, како једни (Бадић) мисле, од брда Шок, које се налази у њиховој прапостојбини на Балкану (?), али је распрострањеније мишљење, да су име добили од шаке пошто се они, као католици, крсте са пет прстију (дакле целом шаком).

О имену „Буњевац“ заступају буњевачки писци (Младен Барбарић у расправи „О језику“. (1891. г. „Невен“.)) теорију, да оно долази и од глагола „бунити се“, као што име „Хрвати“ долази од „хрвати се“, а „Срби“ од „љутити се“, „беснити“ (у санскриту „serbh“ значи „беснити“).

Што се првога тиче, могуће је да Буњевац долази од „бунити се“, пошто су Буњевци у својој првој постојбини били осветнички, револуцијони елеменат, који је јуначки устајао против својих угњетача Турака и у свакој прилици часно се бунио против османског господства, коме се касније и у новој отаџбини с оружјем у руци светио за старе ране и неправде.

О корену пак Хрват и Србин има и других разних мишљења, по којима Хрват долази од словенског „хрб“, „хрбат“ (shrb) т. ј. врх (Hügel). У старој својој постојбини на Судетима и Карпатима, звали су Хрвате тадашњи савременици „Ghrouati“ и „Chrouati“, а Србе „Serbli“ (прво опште име свих Словена (K. v. Zzoernig: „Etnographie, II. 1855.)), које (Srben) по Добровском значи уједињени.

Кад се узме у обзир све што је познато о прошлости Бачке и Барање, излази, да су се Буњевци збиља доселили са Буне реке и да у овим крајевима нису у толикој мери староседеоци као њихова православна браћа…

Историја бележи осам знатнијих и већих сеоба Срба са Балкна у Угарску. Прва сеоба на Чепељско острво у српски Ковин (под владом краља Жигмонда); друга под Ђурђем Бранковићем (после 1430. г.); трећа (1439.); четврта за владе Матије Корвина 1459. год.; пета и врло знатна, када кнез Павле (Бранковић) или Кињижи Пал преведе 50.000 Срба из околине Крушевца; шеста 1509. год. са српским владиком Максимом; седма под Николом Јуришићем (1538. г.); осма и најпознатија је сеоба (крајем 17. века) под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (Szalay L. „Szerb telepek“ i Zzoernig: „Etnograpie“ II.)

Овде наравно нису урачунате српске сеобе на Далматинско и Личко земљиште, већ само на земљиште уже Угарске и Срема. Дакле ове сеобе ојачаваху све већма староседилачки, већином српски, живаљ у Бачкој. Наведосмо их све редом за то, да наш преглед буде лакши при постављању питања, да ли је у тим побројаним сеобама било Буњеваца?

На ово питање може бити само негативног одговора. Апстрахујући дакле, што у тим сеобама нема не само ни помена, већ ни најмањег знака, из кога би се могао извести, ма и софистички, закључак, да су у тим групама прешли Буњевци у нов свој завичај, против таког мишљења говори највише то, што Буњевци ни по типу свом, ни по наречју свом, а ни по предањима својим нису могли стати у ред ових насељеника.

Досељеници ови беху из уже Србије, Подунавља, Жупе и Пећи, а у тим крајевима се стара постојбина Буњеваца не може тражити. Последња и највећа сеоба пак (Чарнојевићева) догодила се уз то још и у времену, када су већ Буњевци били у Бачкој насељени. А осим свега тога из првих црквених матрикула, вођених у Суботици о Буњевцима, види се, да су први насељеници били делом из Босне (Херцеговине), делом из Далмације, али су их њихови свештеници свагда називали „Далматинцима“. Но о том ће бити ниже опширније говора.

Као што видимо нити из историје Бачке до 16. века нити из сеоба српских из Србије не видимо не само трага, већ ни могућности, да су Буњевци у тим сеобама били или да су штавише раније становали у Бачкој. Док се какав јак противан доказ не нађе, остаје као утврђено, да су се Буњевци са Буне и из Далмације доселили, и то је једина претпоставка, која има највише шанса, да се сматра за највероватнију и најмогућнију.

Прелазимо на далеко замашније питање: када се догодила сеоба Буњеваца са Буне у садашњи завичај?

Мишљења су подељена. Из свију претпоставака може се ипак извести закључак, да је та сеоба морала бити у 17. веку и да је Буњеваца морало бити у Бачкој не само при крају тога века, када је Будим пао у хришћанске руке и када се из Угарске повлачише Турци, већ и за време турског господства, као што ћемо ниже видети.

Етнографи ове монархије нису сматрали за потребно, да истраже и бар приближно означе време, кад је та сеоба могла бити. Церниг, Хунфалви и Швикер ћуте о том као заливени и ни једном речи не спомињу доба те сеобе. Изузетак је историк проф. Ивањи, који у својој, делимице пристрасној, али ипак, врло марљиво израђеној историји вароши Суботице, по црквеним матрикулама и изворима, који су му стојали на расположењу у суботичкој варошкој, будимској дворској и бечкој војеној архиви, додирује ово питање на више места. Он у својој књизи држи за сигурно, да су се Буњвци доселили у Суботицу о јесени 1687. год.

У списима францишканског манастира Ђенђешу постоји стара прибелешка, да су се Буњевци из Босне и из суседне Далмације доселили у Суботицу у то доба, а под вођством 18 францишканских калуђера. Један део остао је у суботичком граду (Суботица је тада била, као и Сегедин и остала већа места у јужној Угарској утврђени војни шанац, „fossatum“ или „comuna milit.“), а остали се упутише у Сегедин.

Калуђери, пошто уклонише своју паству на сигурније тле, вратише се у Босну, свом осталом стаду, оста само један по имену Анђел (Angelus) Шарчевић, али и он се вратио после годину дана. Свештеничке дужности вршише касније домаћи францишканци из Сегедина или калуђери Буњевци, као што је био Јеремија Гугановић (Лудаши), Вартоломије (Bartholomaeus) Бењовић (Iványi István: Szabadka története“, str. 89 i 90.)

Своје тврдње поткрепљује Ивањи црквеним матрикулама суботичким, у којима се од 1-ог децембра 1687. године. налазе Буњевачка презимена: Парчетић, Билогривић, Грубишић, Кубатовић, Вуковић, Мерковић, Дументић, Тендаревић, Војнић, Рајић, Миљковић, Ђелмић, Сучић, Јурић, Кулић, Пасторовић, Плевић, Мамужић, Ивковић, Товарић, Чижић, Сторинковић, Дертић, Ивошевић, Вук Гостовировић, Горетић, Хајдуковић, Кипершић, Синдетић, Украјиновић.

„Према овоме“ – вели Ивањи дословце – „у Суботици су тада становали и Раци шизматици (православни) и Раци католици или Далматинци. Упитани за свој долазак изјављиваху обоје, да су у овим крајевима раније, већ и за време Турака становали“.

Ово је сасвим вероватно и за то мислимо, да је тачно оно, што Ивањи, односно матрикуле, тврде о доласку Буњеваца 1687. год. у Суботицу, али је очигледно, да је Буњеваца још морало бити у Бачкој пре 1687. год., јер су Турци још пре те године очистили горње крајеве, дакле „време под Турцима“ било је раније.

На другом месту (стр. 67, 79 и даље) признаје то и сам Ивањи, бележећи отмице Буњевачких девојака од стране Турака и буњевачко становништво на пустарама Кунбаји (29 кућа), Лудашу (29 кућа), Бајмоку (21 кућа, још 1580. г. званично име „Нови Бајмок“), Таванкут (16 кућа), Томци, Чорви, Белесовићи и т. д. Да је тако сведоче црквене матрикуле. (Буњевац пастир Никола Копуновић родио се још 1660. год. у Бајмоку, калуђер Гугановић још раније у Лудашу, 70годишњи старац Билија Катана из Таванкута, све Буњевци). Осим тога стоји у калуђерским записима, да се буњевачка нејач и жене скриваху по земуницама по околини Суботице 1679. г. На другом пак месту изјавише Буњевци у оно доба, да су се у Суботичкој околини населили 1668. године.

Све то показује, да је Буњеваца било још пре 1686/87 год., који су живели од земљорадње и сточарства и од суботичког бега Исмаила и Дурмиш паше држали у закуп суботичке путаре. Што пак Бадић („Ausztria – Magyarország II.“ Bácska) вели, да су се Буњевци овамо пре доселили од православних, то не одговара истини, јер је Срба овамо било и под јуначким цар-Јованом (1526. год.) коме Суботица беше престоница, по камералном попису (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) становали су пак Срби још 1572. год. на пустарама Келебији, Томпи, Лудашу, Боршоду, Иванки, Матеовићу, Мељкуту, 1543. г. беше их у Шебешићу и Верушићу и т. д., а да је у овим крајевима било Срба још у 7. веку, о том смо већ говорили.

Да ресумирамо: према свему овом морало је бити Буњеваца у Бачкој већ 1650. год., али је вероватно, да је сеоба, под калуђерима из Далмације била друга сеоба, која је, као што видимо, допирала до Суботице – Сегедина.

Буњевци су се дакле морали у више група доселити. Прве групе задржале су се по пустарама и селима (Бајмок, Таванкут, Лудаш) и нису се приближавале утврђеним положајима, варошима, а друга и највећа група, на челу са францишканцима дошла је 1687. год. у Сегедин и Суботицу. Тек свакако доба прве од тих сеоба неће бити раније од половине 17. века.

Пошто смо видели у које време пада долазак Буњеваца из старе у нову отаџбину, можемо прећи њихову судбину и живот у новом завичају…

За време турског господства и оно мало мађарског живља одсели се из Бачке, – што и мађарски писци дословце признају, – у којој остадоше сами Срби борећи се са Турцима из дана у дан читавих 145 година турске владавине. Српски живаљ порасте услед многих насеобина из Србије и ојача са доласком Буњеваца, још за турско време, а половином 17. века, као што смо напред видели.

Када Будим паде у царске (аустријске) руке (1686. г.) поста и Бачка слободна, претрпив још једно пустошење, које Турци извршише, повлачећи се кроз њу ка Цариграду. У ово доба пада друга и већа сеоба Буњеваца, који сад доспеше и до Суботице – Сегедина, о чему ћемо сад говорити.

Из своје старе постојбине Буњевци извесно нису од добра потегли у туђ свет. Узроци су без сумње били исти, који су изазвали и остале српске сеобе. Додијало је народу робовати више векова Турчину, те се кренуо у крајеве, где се надао, да ће бити поштеђен од турских угњетача, али где ће и са више изгледа моћи да се освети Турцима за Косово и остале беде, које за њим засташе.

Изјавили смо још раније своју сумњу у то, да је сеоба Буњеваца 1686./7. г. била само једина. Њој је претходило извесно више мањих сеоба, које су допирале до Хрватске или до Барање и подунавске крајеве Бачке.

Но још је вероватније, да је прва сеоба била многобројна, али да се према Бачкој кретала полако и корачајући напред смањивала се бројност остављајући у крајевима куда је пролазила знатне делове насељеника, као што је то код свих сеоба народа бивало.

Само тако је могло бити, да је један део Буњеваца у свом путу са Буне у Бачку, стигао у Лику и Крбаву (Licca et Corbavia), док други продужише пут до Барање, где такође оста знатан део, затим пређоше Дунав те заузеше доњи део пачке око Апатина и горњи око Баје, па тек за тим населише пустаре Томпу, Таванкут, Лудаш, Бајмок, откуда се приближаваху Суботици, када их ту сустиже и друга велика група 1687. г. под вођством францишканских калуђера.

Те сеобе трајаху свагда врло дуго и биле су скопчане са опасностима. Турци су спречавали исељавање и исељеници су обично ноћу морали путовати. Најопасније је било прећи границу, јер су ту стојале јаке турске страже. Међу тим на ћесарској обали чекала их је већ власт, која их је о државном трошку даље отправљала и по жупанијама смештала (Strausz A. „Bosznia es Herzegovina“ I. Budapest 1883. str. 205.).

Историја бележи врло многа насељавања са турског земљишта на далматинско и у Лику и Крбаву. Ту су сеобе Ускока, Морлаха, т. зв. Влаха (Срба) и т. д. (Е. Пико спомиње још једну сеобу Далматинску после 1301. год., када пређоше и Бребири, претци Зриновића. Али то време је сувише рано, а да се може мислити, да се тада догодила буњевачка сеоба.).

Сви ти Срби из Босне и Херцеговине насељаваху под заштитом царских привилегија опустело земљиште монархије и чинише изврсне војничке услуге новој отаџбини. Ускоци пређоше почетком 16. века, Морлаци 1580. год.; 1597. г. пређе опет 1700. ускока и Влаха. 1600. г. пређоше из Далмације око манастира Хермеља или Сирмила на Зрмањи, многи Срби под кнезовима Вуковићем и Беашиновићем (Церниг га назива Пласанић). Допратише их митрополит Гаврило и 70 калуђера. Настанише се у вараждинском генералату око Марче. И ко би избројао све те ситније и крупније сеобе. Да л’ је у њима и у којој од њих било Буњеваца, о том историја ћути, а ни један запис нити историјски споменик не разјашњава. За то се тачно и поуздано не може установити ни година тих сеоба.

Сеоба под францишканским калуђерима. Стигав у хрватску крајину заузеше села Вратник, Ричицу, Св. Рокус, Кошин и др. Церниг изрично вели, да су та села заузели људи из буњевачког племена пореклом из Херцеговине. („Bunijevische“ – на другом месту и – „Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte“). И данас се налазе у тим селима Буњевци.

Остатак пак продужи пут и стиже у Суботицу, у чијој околини већ нађоше своје сународнике, који раније дођоше. (Церниг на 163. стр. своје „Етнографије“ бележи, да је 1538-40. г. када је Дубица пала и Турци почеше упадати и у Славонију, Бошњаци (Шокци) и Хрвати избегоше преко Драве у Угарску. Ово ће бити прва већа шокачка насеља у Барањи и Бачкој.)

Буњевци дођоше под оружјем као што се Србима и јунацима приличи. Са Буњевцима дођоше и више православних породица (Крњајска и др.), које беху пореклом испод Велебита.

Када стигоше, Турци већ беху потиснути са Будима, али пошто су се у Банату још држали, испадали су чешће и у Бачку, те се јунацима и сада нашло посла. Буњевци се ни часа не устезаху, да бране царство од турских испада.

9. јула 1687. год. препоручује бечком царском војеном већу изборни кнез баварски Максимилијан, главнокомандујући аустријске војске, овим речима: „Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (око Мартоноша) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge“. Дакле препоручује се већу, да им се дозволи становање и обрана 3 паланке (вароши).

У исто време (3. јула) препоручио је исти кнез и правосл. Србе, које је, 4892 на броју, превео са турског земљишта капетан Новак Петровић са жељом, да се настане у Бечкереку и Лици. Ивањи мисли, да су Буњевци лично однели у Беч ту своју молбу. Ратни савет одобрио им је 1. септембра т. г. молбу и у записнику (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) забележено је о томе ово:

„Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde“.

Веће им одреди дакле Сегедин, Суботицу и Бају за становање и они обећаше, да ће бити верни и да ће још више својих сународника довести.

После тога поднесе (извесно лично) истом већу молбу Марковић и Ђуро Видаковић за насељавање у име 5000 Буњеваца, који стигоше. О томе је у горњем протоколу (стр. 573. септ. Нр. 43) забележено око:

„Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen“.

Ратно веће одобри и ову молбу Буњеваца и даде им искано земљиште, а они се обавезаше да војују против општег непријатеља – Турчина.

У то доба основа се у бачким крајевима, које Турци очистише, војничка крајина чији стубови беху сами Срби и Буњевци. Страже беху установљене у Сегедину, Баји, Суботици, која места као и Мартонош, Сента и Бечеј беху војени шанчеви (утврђена места „fossatum“), а Тител, Ковиљ, Бач, Мошорин такође страже.

Први капетан у Суботици беше Лука Сучић, који се родио још у старој постојбини у Босни и чим дође у Суботицу поста капетан и уједно градоначелиник. Беше храбар човек. Помоћници му беху Марчетић, Вујавић и Кајић (јунаштво овог последњег опевано је у буњевачком календару „Даници“ од 1892. г.), у то доба постадоше Сучићи, Кајићи и Видаковићи племићи. (Ђуро Видаковић, као што пре рекосмо, био је вођа досељених Буњеваца.) Општинска управа становала је у т. зв. Кули (старом граду). Граничари потпадаху само под војену власт, а под жупанијску не и не плаћаху порезе.

1690. год. беше велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, која умножи становништво Бачке и даде Бачкој и војеној крајини нове снаге.

1702. год. извршена је подела земље суботичким граничарима, када под Суботицу потпадоше и околне пустаре. Официри добише више земљишта, а војници по 6 ланаца (коњаници по 8). Тада беше Суботичана 108 коњаника и 114 пешака, граничара, наравно бројно стање у мирно време. Коњицом управљаше (већином) капетан из породице Сучића и Крњајских, а пешадијом „хаднађ“ (војвода.) (Иванyи: „Szabadka tört.“ 113.) Осим тога оба рода војске имађаху и барјактаре.

За све време док Турци сасвим не беху очистили Угарску, Буњевци као чланови српске милиције војеваху јуначки против Турака, са којима имађаху старих рачуна још из прапостојбине своје. Особито се одликоваху суботички коњаници.

Турци су у свакој прилици пакостили Буњевцима као и Србима. 1692. год. нападали су чешће на буњевачка села. Народ се разбегао по пустарама, јанковачким шумама и ритовима, а склонио се и у зидине сегединског манастира.

Калуђери забележише ове догађаје. Нејач се скривала по земуницама и по лудашком риту (језеру). Кад се Турци приближаваху, нејач се гњурала и у саму воду, те да може дисати, држала је трску у устима. То је све дотле трајало, док се Турци не би уклонили видев да нема никог од Буњеваца.

Турци су се често лаћали и преваре, да измаме Буњевке из тих склоништа. Тако би викали: „Като! Баро! Маро! изиђите слободно, нема непријатеља“. На тај начин Турци су заробили 5 Буњевака, међу њима младу жену једнога Сучића, рођену Алгашевић, која се више није ни вратила, и извесно доспела у турски харем.

Буњевци су се доселили у нови завичај у времену највећих ратова и ступили су одмах у бојну линију. Читавих педесет и седам година били су Буњевци граничари и за све то време служише аустријску монархију верно, јуначки као прави соколови херцеговачки.

Потпадајући под сегединску војену комору као и сва српска милиција, која је свагда била у првим бојним редовима борили су се као лавови против Турака и Ракоцијеве револуције.

Буњевце видимо 1689. г. под Београдом, исте године чак под Нишом, 1691. г. на Сланкамену, 1696. г. на Темишвару, 1697. г. на Сенти све против Турака и тако то трајаше све до карловачког мира 1699. год. Банат оста Турцима, Бачка беше слободна. У биткама против Турака одликовао се Буњевац Лука Сучић и Србин Продан Степин (Стејин ?), те добише обоје од цара златан ланац. Тако је одликован касније и Монастерлија и Текелија.

Док се Буњевци раме уз раме са својом православном браћом борише против непријатеља на страни, дотле су им на дому конабили децу и жене војници Ракоција и Имра Текелије. Капетан Вираг касапио је у то време немилице децу, жене и старце у Суботици, и жртве те Вирагове обести напунише читаво гробље код капеле св. Рока у Суботици („Даница“ календар за 1892. г. Стр. 25. ).

Ракоцијев устанак (1703. г.) опустоши Бачку. Његови Куруци беху ужасно немилостиви, те попалише и прегазише, што им год беше у путу. Нарочито се светише Србима и Буњевцима, јер ови не сташе на њихову страну, већ беху тада једина обрана царева.

Срби и Буњевци им после вратише жао за срамоту, када продреше у њихове крајеве. Суботички капетани беху тада Буњевац Лука Сучић и Србин Вуле Илић. То крвопролиће и пустошење трајаше све до 1711. г. до сатмарског мира. Те године се тек вратише из Петроварадина буњевачке породице, које тамо избегоше од Ракоцијева беснила.

Поче се тада развијати и жупанијски живот. Буњевци су играли угледну улогу у доба дугих распра између бачке и бодрошке жупаније, пошто беше Буњеваца и Шокаца, који потпадаху под жупанијску власт…

Распре око поседа беху дуготрајне, парница се чешће понављала и комисије излазиле. Бајски, бачки и сомборски срез потпадао је 1699. г. под бачку жупанију, која је тамо те године и извршила попис становништва. Исте године жали се генерал Шлик на бачку жупанију, што је разлоружала „рацку милицију“ у Сомбору и Суботици у којој беше и Буњеваца. У војеној вароши Суботици је 1722. г. у априлу инсталован нови жупан бодрошки Цобор. (Ови подаци о бодрошкој жупанији узети су из дела С. Ивањи „Az. új Bodrogh vármegye.“ Budapest 1887.).

Буњевци имађаху велика звања у обема жупанијама. Калочки бискупи Мартин Борковић и Колонић беху уједно и жупани бачки. Грашавковић беше жупан бодрошки, а Ђорђе Пејачевић поџупан бодрошки (1718. г.). Међу вишим чиновницима тих жупанија налазимо ова буњевачка имена: Скварић, Јосим, Оримац, Матија Сучић, Мартин Состорић, Игњат Бабић, Мартин Липковић, Петар Ђурковић, Михаило Адамовић и др. Драшковић (Леополд Тракошћански) беше такође жупан бодришки (1746. г.).

*

Пређимо сад на годину 1716., када поче други рат са Турцима. Буњевце видимо сада са Србима опет у првим редовима. Код Петроварадина 1716. год., код Београда 1717. г. и т. д. Пожаревачки мир прекиде овај рат. Буњевци беху доцније у посадама аустријским у Шапцу (1738. год.) и другим местима у Србији.

При чаркама са Турцима беше их много заробљено од којих се спомиње Павао Скендеровић. Неки су од њих новцем откупљени од Турака, а други се богме и не вратише из Турског ропства.

Буњевци као и српска милиција у Бачкој није се слала само на Турке, већ беху одаслани на запад. 1734. год. беху у Шлезији, а 1740-42. г. у Шлезији и Моравској под капетаном Арсеном Вујићем и Јованом Савићем. 1741. г. у Славонији.

За све то време на дому их сналазаше несрећа за несрећом. Поплаве убијаху народ материјално, а куга га десетковаше. У Суботици и Баји (1739. г.) као и свој Бачкој владаше куга. Бају разорише 1708. г. Куруци, 1751. г. поплава.

Законом (3. §. XVIII) укине се 1742. год. војена крајина у Бачкој, а 7. маја 1743. г. поста Суботица повлашћена камерална варошица под именом „Szent Mária“. Прва општинска управа у Суботици после укидања границе састави се овако: кнез, Стеван пл. Војнић, саветници: Илија Буквић, Јован Војнић, Грга Крижановић, Јосиф Јарамазов, Марко Скендеровић, Јосиф Копуновић, Михајло Перчић, Андрија Пулешанов, Петар Мукић, Јован Мачков, Михаило Бачин и Грга Видаковић. (Iványi: „Szabadka“, str. 139)

Варош доби знатне повластице и у њој се заведе потпуна грађанска управа. Буњевци се разоружаше. Заставе под којима су јуначки војевали дођоше као светиња у манастир францишкански на сахрану. (Православни не хтедоше под грађанску управу већ тражише сви до једног да остану граничари. То им се у толико испуни, што им је дозвољено, да се смеју иселити у војену крајину. Иселише се 315 породица у јесен 1746. г. у потиску крајину, Банат и шајкашка места: Мошорин, Гардиновце, Ковиљ и т. д. Њихове куће заузеше Мађари. У Суботици оста око 20 српских породица, но доцније су се многе вратиле. У потиској крајини доцније при укидању њеном не хтеше Срби дати оружје, те се диже и мали устанак, али се брзо угуши.)

Почеше грађански нов живот као што сами веле за се:

„Свој анџар су отклонили
Кад се Турци поклонили
Жељни бише од почетка
Нек захрђа сабља бритка.
Давор ој Буњевче!

Слобода их дочекала
Сваком свашта радо дала
И пустара а и села
До Будима горе бела.
Давор ој Буњевче!

И у новом животу показаше се Буњевци на свом месту. Постадоше вредни земљорадници и добри поштени грађани.

Те полако, по тенане
Отпочеше нове дане.
Први дани липи били
Те се сваком омилили.
Давор ој Буњевче!

Тако вели песник Буњевачки.

*

Сомборци не хтедоше под жупанијску управу, већ послаше депутацију у Беч у којој беше Буњевац Мрата пл. Нарчетић и Србин Атанасије Стојшић. Они тамо пробавише три године радећи на томе, да Сомбор постане слоб. краљ. варош, независна од жупанијске управе, кад већ не могаху остати граничари.

За то време извештавали су ови депутирци Сомборце о резултатима свога рада и текст њихових извештаја предао је А. Сандић у „Јавору“ (бр. 46. 1884. г.) на јавност. Овај заједнички рад показује слогу и братство, које вазда владаше између Срба и Буњеваца, који се свагда љубљаху као рођена браћа.

Овај рад сомборских изасланика беше крунисан успехом. 17. фебруара 1749. г. изда Марија Терезија диплому, којом Сомбор поста слободна краљевска варош.

Они пак Срби и Шокци, који се никако не хтеше оканути војничког живота, иселише се у војничку крајину, а неки и у Русију, где у „Новој Србији“ и „Славјано-Србији“ (јекатеринославска губернија) поникоше српска места Сомбор и Суботица, које населише Сомборци и Суботичани незадовољници и исељеници. Шокци се пак многи иселише у Банат у околину Брестовца (1749. г.) (Dr. Szentkláray Jenö: „Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl“.).

Суботица у новом свом положају као камерална варошица имала је да се бори са разним неприликама, често и врло тугаљиве природе, као што беше спор са суботичким „немешима“ (племићима), којих беше тада 27 породица. (За војничке врлине и јунаштво постадоше многе угледне буњевачке породице „немешима“ (армалиетама).)

Немеши не хтедоше да сносе општинске порезне терете и око тога се изроди парница, која се сврши извесним поравнањем, уговором између варошке управе и немеша (16. нов. 1748.), али који не хтедоше сви „немеши“ потписати, те се иселише на пустару Милитић или Телечку, где пониче чисто племићко село – данашњи Немеш Милитић (Буњевци га зову „Лемеши“), где уживаху жељене слобоштине; тако поста и село Матеовић, где су сами племићи Пијуковићи.

За тим насташе дуготрајни радови око унутрашње варошке организације и општинског сустава и консолидовања порезних прилика. Тада (1748) беше у Суботици 586 буњевачких, 64 српских, 56 мађарских и 51 немачких порезних глава, које су плаћале државну порезу.

Беше много размирица са краљ. комором као власником земљишта (1766-1759. г.), даље пограничних спорова са суседним општинама, а питање о аграрним одношајима зададе највише посла. Све се то било отегло до у недоглед и у тој неизвесности прође доста година. Било је скупштина о тим питањима, излазиле су разне комисије и шиљане су буњевачке депутације владару у Беч и разним вишим властима.

Но, најдуже трајаше рад око потпуног ослобођења ове вароши, т. ј. око тога, да Суботица, која дотле беше само повлашћена камерална варошица, постане аутономна слоб. кр. варош, каква је у том времену већ био Сомбор и др. И ту су Буњевци чешће морали ићи у Беч, Пожун и др. и подастирати престолу своју највећу жељу, да им Суботица (о којој певају са таком љубављу: „Суботице Бела, тебе нигде нема!“) постане потпуно самоуправна краљ. варош. Од свих тих изасланика био је најсрећнији старина Петар Јосић, кога је Марија Терезија врло лепо примила и обећала му испунити жељу суботичких Буњеваца.

22. јануара 1779. г. поста Суботица права слоб. краљ. аутономна варош и доби име „Марија Терезиополис“, у славу владарке Марије Терезије. Варош Суботица у знак захвалности посла краљици 5000 дуката.

У Суботици наста велика радост и овај се дан свечано прослави. Први градоначелник сл. кр. вароши Суботице поста Лука Војнић.

Суботица оста сопственик околних 12 пустара, потока Јасеновца и језера Палића. Велики хатар суботички откупи се за 266.666 фор. 40 пов., што се платило државној благајни. Суботица мораде населити пустаре Бајмок, којем селу се удари темељ још раније 1774. г., када је имало већ 50 кућа и Чантавир, а доцније суседно село Шандор.

Бачка државна управа доста се непријатељски понашала према Суботици у новом положају. Искрснуше опет размирице и распре најситније природе.

Јосиф П. посетио је Суботицу 9. јула 1786. г. путујући из Сомбора у Сенту, где беше населио 200 запорошких козака, који доцније изумреше и траг им се затре (пошто припадаху секти нежења).

За време ратова крајем 18. века против Турака Сомбор и Суботица, као и сви доњи крајеви, сносише многе терете. Осим тога се Буњевци у овом рату одликоваху јунаштвом и многи постадоше „немешима“.

На крунисање Леополда II. отишао је кићени бандеријум племића Буњеваца. Та ствар опевана је у књизи „Успомена бачких племениташа“, чије је прво издање штампано пре 100 година у Калочи. (Из ове књиге видимо, да је у Сегедину још тада било доста Буњеваца. Сада их је врло мало. Нестало их је претварањем у Мађаре.)

После свиштовског мира (1791. г.) који учини крај рату с Турцима, настадоше заплети у Француској, што све није остало без уплива на прилике у Угарској, па и у Бачкој. Племићи саставише чету коњаничку, којој заповедник би капетан Војнић, Буњевац.

Пошто је успостављена уставност и Суботици се узакони право слоб. краљ. вароши. Суботица би заступљена на угарском сабору са првим својим посланицима. То беху Буњевци Антоније Парчетић и Јован Сучић. На сабору 1802. г. беху Суботички посланици Антоније Милодановић и Јован Поповић, општински сенатори. У Суботици се све до данас бирају Буњевци за посланике. У то време предаде се саобраћају и Францов (канал) прокоп у Бачкој, који спаја Дунав и Тису и показа се корисним за привреду и саобраћај.

Пошто прође Наполеонова војна, наста у Угарској културни покрет, који захвати и Суботицу. Гимназија се реформиса, број основних школа повећа се, цркве се зидају и др.

Колера 1831. г. десетковала је буњевачки живаљ у Баји и Сегедину.

У четрдесетим годинама видимо у Суботици жив покрет око удруживања. Поникоше занатлијске и читаоничке задруге.

Догађаји 1848/9. год. попрскаше крвљу бачко тле. У крајевима где становаху Буњевци и Шокци беше такође крвавих битака.

Не спада у круг ове расправе, да говори о догађајима тих година. Најбоље је да их прећутимо.

–––––

Ово би била у најкраћим потезима историја Буњеваца од године њихова доласка у Бачку до новијих дана. (Подаци о вароши Суботици узети су из дела С. Ивањија: „Szabadka város története“, 1886. Иначе су svugde označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l’ Austriche-Hongarie“, par Louis Légér i „La Hongrie Contemporaine“, par Raoul Chélar, Paris 1891.)

II Терен; статистика; привреда

Језгро Буњеваца и Шокаца настањено је у оној половини бач-бодрошке жупаније, која је пре 1802. године била и сама засебна жупанија и носила име бодрићка (бодрошка) од града Бодрића (Бодрогх (Из расправе С. Ивањија (Ивáнy Иствáн) „Уј Бодрогх вáрмегyе“, видимо, како се у прошлом веку тумарало око тога, од куд доби ова жупанија своје име, те неки тврђаху, да долази чак од села Бодрога код Арада. Та заблуда је за цело узрок, што се некадања бодрошка жупанија протезала неко време и преко Тисе.)), чије се развалине још једва виде у околини чисто шокачког села Моноштора. 1802. године извршено је – после распре, која трајаше читаво столеће – законито спајање бачке и бодрошке жупаније, и сад већ Буњевци с поносом веле, да су „Бачвани“; ма да су за време распра између бодрићке и бачке жупаније у прошлом веку били фанатични „Бодрићани“.

Буњевци су искључиво становници Горње Бачке. Шокци међу тим заузимају оно земљиште доње Бачке, које се пружа од Собмора дуж алфелд-фијуманске железничке пруге ка Дунаву. Има их и у Печују, а расејани су у свој барањској жупанији, где су у контакту са православним Србима очували свој матерњи, српски језик.У пештанској жупанији има их у Баћи, која је постала 1699. год.

Према овом терен, који заузимају Буњевци, то је горња Бачка, а Шокци (изузимамо овде сремске и славонске Шокце) Доња Бачка и Барања.

Буњеваца има данас: у Суботици, Сомбору, Немеш-Милитићу, Чонопљи, Шандору, Бајмоку, Каћмару, Алмашу, Матеовићу, Гари, Бикићу, и нешто у Баји.

У Суботици сачињавају Буњевци половину целокупног становништва. („Невен“ их рачуна на 35 до 36.000) У Сомбору има нешто мање од половине становништва (10.000), у Немеш-Милитићу половина (око 1500), у Чонопљи знатан део, у Шандору половина (500), у Бајмоку, Алмашу, Каћмару, Гари чине трећину, измешани са Мађарима и Немцима, а Матеовић је чисто буњевачко село (800 душа). У Немеш-Милитићу су становали са Мађарима, а у Чонопљи са Мађарима и Немцима, у Бикићу са Немцима, а у Суботици, Сомбору и Шандору са православним Србима. Са другим народностима не станују нигде заједно, нити имају најближег, непосредног контакта.

Шокци пак станују у Сонти (4600 ст.), Моноштору (5000 ст.), Вајски (1400 ст.), Бођану (500 ст.), Бачу (1500 ст.), Сантову (1500 ст.), Брегу (Берегу 1500 ст.). Прва три места искључиво су шокачка, у Бођану живе Шокци са православним Србима, а у Бачу, Сантову и Берегу са Немцима. У Барањи живе у Печују, Душноку, Бачину, Тукуљу и Будиму дарданском срезу, у Подрављу и у подунавским барањским селима, измешани са православним Србима, Немцима и Мађарима. Има их у округлом броју 40.000 душа.

И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској (Крассó-Сзöрéнy) жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа… Што се њихова порекла тиче има две версије: или су се населили из Херцеговине (као и Буњевци) или из црногорског округа у Србији. Католичку веру примише Крашовани у другој половини XVIII. века (1765. г.) за владавине Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију (1751.-1753. г.), дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и лишило православне вере.

Што се статистике у опште тиче, врло је тешко тачно констатовати број Буњеваца и Шокаца. Извори, које имамо на расположењу, разилазе се у опште битно у том. Павле Хунфалви у својој етнографији рачуна их у седамдесетим годинама на 70.000 душа (изрично их назива католичким Србима, а тек у загради означава их као Буњевце и Шокце). Проф. Швикер у својој статистици рачуна да Срби (обе вере) сачињавају у Бачкој 15%, а у Барањи (са Шокцима) 15-17% од целокупног становништва у тим жупанијама. Иначе Швикер нигде не одељује Буњевце од Срба, али им ни на једном месту не износи број, што свакако не спада у добре стране једне чисто статистичке расправе. Бадић у епохалном делу „Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán“, износи им целокупан број у 55.000 душа, па даље (нетачно) бележи, колико их има у Суботици и Сомбору. По званичним статистичким подацима од 1880. год. требало би да их има свега у Бачкој (Бачка жупанија при првом помену у Угарској 1785. год. имала је 180.000 ст., 1880. г. 630.000 ст., од којих 121.000 правосл. Срба. По најновијем попису 1890. г. Бачка свега (са варошицама) има 716.325 душа, а некадање „“Војводство Србија и Тамишки Банат“ по попису из 1850. год свега 3.426.221 душа.) 56.000 душа, али кад њихов број срачунамо по местима у којима станују, излази, да само у Бачкој има 70.000 Буњеваца и Шокаца, међу тим Хунфалви рачуна у ту суму и оних 40.000 у Барањи. Највероватније је пак, да их има у Бачкој 70.000, а у Барањи до 40.000, дакле свега преко 100.000 душа. Фењеш у својој књизи наводи Magyarország sztastisztikaja“ рачуна их, као што смо горе видели, на 429.268 душа, али у том су и Шокци у Троједници и Срему. Популација Суботице се врло брзо множила. Први попис становништва у Угарској је извршен 1785. г., тада је у Суботици нађено 23.000 становника. 1870. год. имала је већ 56.323 душе а 1880. год 61.656, а при најновијем попису 1890. год. 72.863, а 1580. год. имађаше тек 49 кућа, 1590. год. 63 куће.

Сомбор је 1690. г. имао 301 т. з. пореску главу (270 земљоделаца и 31 занатлију). 1870. год. имао је 24.309 а 1880. г. 24.700 ст., 1890. г. 26.888 ст. (око 600 занатлија), дакле бројно се врло лагано развија, – Печуј је имао 1870. г. 23.683 ст., а 1890. г. 34.754 ст.

Што се тиче сталежа у та три већа места, где су Буњевци и Шокци настањени, имамо овакав статистички преглед:

У процентима:

	Трг. и зан. сталеж	Интелигенција	Слуге	Ратари
Суботица	6.37	1.39	13.80	78.54
Сомбор	10.08	3.25	13.32	73.35
Печуј	18.25	7.36	12.16	62.23

Из овога се види, да становништво и у варошима већином припада земљорадничком сталежу, а у селима су наравно, искључиво земљорадници.

Сразмера између мушкиња и женскиња пак овака је по статистичким подацима. На 100 мушких долази у

Суботици 102.8 ж.
Сомбору 102.6 ж.
Барањи 102.4 ж.
Бачкој 101.4 ж.
Печују 97.0 ж.

Територијално заузима буњевачка метропола Суботица 166.077 катастралних јутара, (Суботичка општина располаже са 44.000 јутара (26.000 јут. пашњака) општинске земље а у Бајмоку и Чантавиру 10.000 јутара, што представља предност 4 1/2 мил. фор. Види: „Ausztria – Magyarország II.“ „Bácska“ од Бадића) простор, којим мало која варош у овој монархији располаже. Сомбор има 53.577 кат. јут. Оба места располажу са знатним пашњаком, који знатно помаже развијању сточарства код Буњеваца које спада у најјачу грану привреде им.

На овоме месту ваља нам се задржати код привредног рада наших Буњеваца и Шокаца. Они су првенствено земљорадници, као што смо то и горе истакли. Буњевци у горњој Бачкој обделавају земљу врло успешно и рационално. Сеју све врсте ране на доста песковитом али плодном земљишту Бачке. Суботица је знатна трговачка варош са раном, исто тако и Сомбор. На околним пустарама Шебешићу, Верушићу, Таванкуту, Келебији, Томпи и т. д., где су од многих салаша поникла читава села, роди многа храна. Тако је исто и на сомборским салашима и у буњевачким селима.

Да се код Буњеваца подигне воћарство, отворена је код лековитог купатила Палића општинска воћарска школа са богатом расадницом. Осим тога Буњевци гаје врло добре коње, белу марву и свиње, а суботички вашари с коњима (догони се по 60-70.000 ком. коња) чувени су и у иностранству. Балканске државе, па и Немачка, Италија, чак и Шпанија купују коње за своје војене потребе од Буњеваца. Буњевац се у опште дичи са својим коњима, и то не без узрока, јер је сој буњевачких и у опште бачких коња изврстан. Шокци такође гаје коње, али друкчијег соја, мањи су, налик на балканске коње.

Буњевац се нерадо одаје трговини или занатима, он најрадије остаје крај свога плуга. Земља у Суботици огромним је делом својина Буњеваца и они су врло богати људи. Ове године основаше тамо велики, јак новчани завод, коме су већином они акционари.

Шокци у доњој Бачкој такође су добри земљоделци, али су више сточари и рибари, а производе и кудељу. У Барањи су још и виноградари. Од како су им одузете шуме, где је било жира за свиње, од тога времена устукнуло је сточарство. Од тога доба бележи се насељавање Немаца у шокачка села. Сиромашнији Буњевци и Шокци селе се у Славонију, где око Врхпоља крче шуму за ораницу, те као вредни људи и на страни добро успевају.

Буњевци и Шокци важе у опште као врло вредни, поштени и чуварни људи, још да они први нису мало више издашни на своје одело и при домаћим светковинама, били би још имућнији. Шокци све што им треба за одело, производе сами, док Буњевке подмирују своје потребе (изузимајући платно и кецеље) творничким производима.

Индустрије нема у њих никакве, изузимајући кућевну – текстилну – индустрију, која је као и код свих Југословена, јако развијена.

Буњевка важи за врло вредну и чисту жену, која много полаже на спољашњост своју и свога дома, отуда је у ње и толико воље око пипавог посла: веза, ткања и у опште израде свих текстилија.

Рукотворина Буњевака и Шокица одликује се својом лепотом, сталношћу и изврсним избором и поделом боја при изради ћилимова. Особито су на гласу буњевачке (суботичке) прегаче у безброј боја, што је чисто буњевачки специјалитет. Платно сами ткају и оно је и трајашно и танко (ћерћелија). Везови са златом показују такође велику вештину и изврстан укус. Шокице особито много ткају и преду. У свакој кући њиховој има пуно разбоја и преслица. То је и појмљиво, јер оне себе одевају својим рукотворинама. Буњевачке и шокачке женске рукотворине стекле су много дивљења, похвала и поштовалаца на изложбама у Бечу, Новом Саду и Будимпешти, где су биле изложене у свим нијансама и врстама. Да се види како су странци још пре сто година писали о женској радиности у Буњеваца, ево цитата из „Геогр. историјско-трговачког Лексикона“ Ј. Карабинског (Пожун 1786.): „Жене (суботичке) праве све саме, као: платно, кецеље, обојке и кашаринке. У ткању су врло веште, а у изради вештакиње. Опредену вуну тако добро и лепо бојадишу, као Персијанци“. Садашње оцене странаца много превазилазе ову, али ова је значајна с тога, што се она тиче буњевачке текстилне индустрије, каква је она била пре сто година.

У службу иде Буњевка и Шокица не радо, као и сестра јој Српкиња. То бива само у најкрајњој нужди. Ово не значи, да оне не воле радити, јер рада у задружном животу, где је породица многобројна, има свагда и сувише. То је више известан степен урођеног поноса у нашем народу, који другом не радо служи и ради.

III Црква; школа; језик; народност; књижевност; умотворине

ЦРКВА

Буњевци и Шокци припадају од реда западној, римокатоличкој цркви, што их једино и разликује од сабраће им православне!

По свему изгледа, да су у ове крајеве дошли као католици. Тако бар стоји у тадашњим војеним запискама, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) где их свугде називају католичким Србима. За ово говори и то, да су у Суботицу дошли под водством 18 францишканаца калуђера, дакле морали су још тада бити католици. Могућно је пак и то, да су у путу свом у ове крајеве покатоличени, јер је баш у то време извршивано унијаћење у вараждинском генералату под Павлом Зорчићем и у Срему под владиком Јанијем и Љубибратићем.

Али ништа не говори против тога, да су они били већ и у Херцеговини католици, као што је баш у покрајини око Буне било свагда па и сада римокатолика, а у доба богумилства и Богумила. (Рачка – Костренчић веле да су протестантски сектари јужне Француске и сев. Италије били огранак и ученици босанско-херцеговачких Богумила.)

Шокци као да су у новој постојбини примили католичку веру, јер је владика Јани (Јаннy) у Срему и у Бачкој покатоличио у то време многе православне Србе, међу којима пре тога тако рећи и не беше католика. Церниг у „Етнографији“ (стр. 307) изрично вели да су Шокци, кад су населили село Баћу у пештанској жупанији (1699. г.), били православни и да су тек касније примили унију и католичку веру.

Као католички клир, немајући никакве оделите народне автономије у црквеним пословима, потпадају Буњевци-Шокци под острогонског кнеза-примаса, као главу римокатоличке цркве у Угарској. Но, по територијалној црквеној подели спадају бачки Буњевци и Шокци под калочку архидијецезу, а барањски Шокци под печујску епархију (бискупију).

Калочка арцибискупија, постав у 11. ст., носила је од 1094. до 1735. год. име бачке архиепископије, када је добила име, које и данас носи.

Калоча је била свагда од културног значаја по Буњевце. У њој су се буњевачки синови, који се радо одаваху свештеничком позиву и служби црквеној, учили и после враћали у народ као проповедници слова божјег и науке Христове. Наклоност свештеничком позиву, као да се дуже одржала код католичких но код православних Срба.

Буњевачко свештенство и учитељство одликује се својим примерним радом и родољубљем. Од буњевачке интелигенције, сеоски попови спадају у највеће пријатеље народа, коме чувају и језик и име народно. Они су најчвршћа стража на бранику буњевачке народности.

Књижевни и сваки народни покрет у Буњеваца поникао је из свештеничких и учитељских кругова. Честити Иван Антуновић има много својих последника.

У Суботици, Сомбору и Баји, као и у крајевима Барање, где су Шокци насељени, имају своје протопрезвитерате, под које потпадају буњевачке сеоске и варошке парохије. Буњевци имају лепих црквених грађевина, као: францишканска црква у Суботици по стилу калочке арцибискупске цркве (зидана је петнаестог века на рушевинама старе тврђаве суботичке). Велелепна Терезијина црква са две куле у Суботици, новоукрашена и рестаурисана црква у Сомбору, саборна црква у Печују, коју је ове године посетио Њ. В. Цар-Краљ и лепи францишкански манастир у Баји и Суботици. Ове су грађевине стародревне и монументалне.

Францишкански калуђерски ред ангажован је знатно у прошлости буњеваца и делио је судбу свога стада и у најжалоснијим и најопаснијим тренуцима. За време Турака нису ови калуђери никад напуштали гоњени клир, већ су били над збеговима и пратили га свугде. Тако, кад се пред Ракоцијевим пустошењем морадоше уклонити у Петроварадин, францишканци су их и тамо пратили и пробавили с њима у том изгнанству седам година.

У околини Батмоноштора у бачком Подунављу виде се и сад рушевине некадањег – по Бадићу – францишканског манастира о ком Бадић (B. „(„Ausztria – Magyarország II.“ Bácska од Ф. Бадића) вели, да је касније постао својина православних калуђера, што никако не стоји, бар се не слаже са оним веродостојним подацима, које је др. П. Ивановић изнео у 90. књизи „Летописа“ 1854. г., и из којих видимо, да је тај манастир као православан (св. преображенски) од вајкада и да је 1723. г. порушен од мађарских устаника, а игуман „G. R. N. U. Calugyeris“ и да је „anno 1723 posessa fuerit.“

Буњевци су на гласу са своје побожности и необично поштују своје свештенике, који су, скоро без изузетка, прави пастири свога стада. Кад се н. пр. у Суботици држе „коризмене проповеди“, цркве су пуне, па има слушалаца и на улици. „Невен“ примећује, да би према великом похађању цркве требало тамо још 4 цркве. Суботичанима је св. Рокус заветни светац, кога узеше за свога заштитника о великој куги. Једно место буњевачко у хрватској крајини носи у почаст овог свеца име св. Рокуса.

ШКОЛА

Основне Школе у Буњеваца и Шокаца деле се на две врсте, на општинске (комуналне) и вероисповедне. Ове последње показале су, и код католичких Срба као и код православних, да боље одговарају националној задаћи, због чега их је извесно и много више но општинских.

По најновијим подацима, које је ове године публиковало угарско министарство наставе, има у ужој Угарској (без Троједнице) свега 130 католичко-српских (у Бачкој и Барањи) и хрватских школа (у жупанијама Мошоњској, Шомођској, Шопронској, Тамишкој, Зали (Међумурје), Ваш и т. д.) и то вероисповедних 120, а општинских само 10. Од тих школа у 39 је наставни језик српско-хрватски, (1869. г. било је оваквих школа 73), у 73 срп.-хрв.-мађарски, у 3 немачко-српски и у 18 мешовит наставни језик. Као што се види, овде су урачунате и чисто хрватске школе на горњем Дунаву (т. званих „Wasser-Croaten“) и хрватске дуж аустријске границе и Међумурја и хрватских расејаних оаза у Банату (Тамишу, Торонталу) и српско-католичке у Крашо-Северину, чијих (хрватских) број школске обавезне деце износи преко 32.000. Ово узгред спомињемо, ма да не спада у оквир ове расправе.

Што се пак школске деце Буњеваца и Шокаца тиче, њихов је број износио у школској год. 1890/91. у Бачкој 11.400, а у Барањи само 3979.

Кад се сравни овај број са бројем за школу способне и обавезне деце у 1870. г. види се ипак напредак, јер се број те деце сад знатно увећао (са неких 6-7000).

У Суботици има преко 70 основних школа (40 у вароши и преко 30 на салашима), од којих су већи део буњевачке. Осим тога има у Суботици грађанска занатлијска школа, виша девојачка (и учитељска) школа. Политичка општина суботичка издаје годишње на школске и просветне цели 150.000 фор. из свога буџета, (који износи годишње 800.000 фор. прихода). У Сомбору има такође занатска школа и више буњевачких основних школа. У Суботици, Сомбору и Печују има још и гимназија, али оне су државне. У Суботици има општинска виша школа са мађарским наставним језиком. Похађају их у оскудици својих сопствених средњих завода, и буњевачка и шокачка деца. Учитељски подмладак учи се у Баји.

Једна осетна празнина и потреба школства у Буњеваца, то је баш та оскудица средњих завода. према малом броју Буњеваца за њих би довољна била и једна средња школа, која би била од ванредне вредности и важности. Без народних, средњих школа са матерњим наставним језиком апсолутно није могућно, нити се даје замислити више образовање омладине у народном духу. Тиме би се најбоље спречило однарођивање буњевачке школске омладине. (Буњевци нису задовољни ни са својим основним школама. Њихов лист „Невен“ писао је врло много о том и жалио се, да се у буњевачке и шокачке школе особито у Барањи постављају учитељи, који не знају буњевачки и предају деци туђим језиком, те се матерњи језик дечји запоставља, презире. Право кажу, да је први алат у школи онај језик, којим деца говоре. „Невен“ одлучно тражи, да се у буњевачким школама предаје буњевачки. Календар буњевачки „Даница“ од 1892. год. има чланак у коме се тужи, да се у јаким буњевачким местима као у Сомбору, Матеовићу, Баји и т. д. само веронаука предаје буњевачки.)

У Барањи је оскудица чак и у основним школама. Од тог пате подједнако и Шокци и православни Срби. Шокачки елеменат налази се тамо у изумирању, народно име губи се и настаје претапање у друге народности. То је у осталом неминовна последица оскудице народних школа и потврда факта, да се културно слаби народи претапају у културно јачи елеменат. Шокачки живаљ у Барањи могао би се спасти једино народним школама. У Барањи је опасност много већа но у Бачкој.

Што се похађања школе (1870. г. било је у Бачкој 489 школа са 468 учитеља. Сад се тај број удвостручио.) тиче, оно није саразмерно тако рђаво, бар не стоји оно, што Бадић, описујући Бачку, тврди, да Шокци и Срби најгоре похађају школу. У том погледу за нас је већи ауторитет статистика.

Швикер је израчунао овако проценте похађања школе:

Немци 14.5%
Срби 12.5%
Хрвати 11.1%
Словаци 10.9%
Мађари 10.8%
Румуни 7%
и т. д.

Дакле после Немаца, долазе одмах Срби и Хрвати.

Статистика показује даље оваке проценте писмености у жупанијама и варошима, где Буњевци станују:

Неписмено је:	мушких:	женских:
у Барањи	41.24%	44.34%
у Бачкој	58.01%	64.66%

У варошима пак има неписмених:

Печуј 41.24%
Сомбор 72.53%
Суботица 78.45%

Према овом међу становницима печујским има писмених 66.22%, сомборским 27.47%, суботичким 21.55%.

ЈЕЗИК

Језик, којим говоре Буњевци, најчистији је српски језик. То је у осталом и природно, јер су пореклом из оне српске земље, Херцеговине, у којој се, као што знамо, најлепше српски говори. Но тим не кажемо и то, да Буњевци имају исто наречје, као и Херцеговци, јер Буњевци по Миклошићу (F. Miklosich „Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache“.) спадају у западну зону српске језикословне области.

Они су дакле икавци, али то не значи, да су они Хрвати, јер осим Хрвата-чакаваца, има икаваца, који говоре чисто српски, само што старословенско „јат“ изговарају као и, а у те спадају Буњевци. Они кажу било (бело), липо (лепо), вира (вера) и т. д. Разлика је дакле само у томе, иначе све речи изговарају као и њихова православна браћа.

Оваки икавци – вели Миклошић – имају са Србима сасвим једнаке обичаје, док остали икавци (Хрвати чакавци) имају и изговор различит од српског и засебне, само њихове изразе. Свега тога не налазимо у језику, којим Буњевци говоре. Уз Вука Караџића, који Буњевце и Бошњаке (барањске Шокце) сматра за чисте Србе, стоји – поред свих разлога, које наведосмо тамо, где је била реч о историји Буњеваца – и научни ауторитет једног Миклошића, који у гореспоменутом делу признаје, да у Бачкој нема хрватских насеобина, већ само у западним жупанијама Угарске, или другим речима, да Буњевци у Бачкој нису Хрвати. У томе се слажу и сви филолози Несрби.

Буњевци пишу латиницом, а садашњи правопис им је једнак хрватском утолико, што н. пр. слово ч пишу као и Хрвати са ч (а не као Мађари са цс), ћ са ћ, ж са ж, ш са ш и т. д. Пре се служише старим латинским, те ћ писаше са тy и цх (отуда је остало, да многи Буњевци последње слово свога презимена пишу и сад са „цх“ као Latinovich, Vojnich и т. д.); и самогласно р проширили су у ер и т. д. Аксана на а, е, и, о, немају, али у појединим речима употребљавају по некад аксан грав и сирконфлекс, али то је врло ретко (у „Невен“-у нашао сам „а“ са аксаном у једној песми, а у речи „Бáка“). У старом пак правопису имали су на „y““ по две тачке („˙“).

На овом месту да забележимо једну карактеристичну појаву. Тиче се матерњег језика, којим у Бачкој и Барањи говоре Срби обе вере. Српски језик у Барањи и у Бачкој подједнако је „langue parlé“, језик у употреби, који посредује између разних народности тих полиглотских жупанија. У Барањи ћете се уверити, да српски говоре до 80.000 људи, ма да Срба има нешто преко 50.000 (православних 15.000, остало католика). У Ерчину код Пеште, где има Срба, Шокаца, Мађара и др. Говори се само Српски. Мађари говоре српски као Срби.

Што се тиче улоге, коју српски језик игра у Бачкој, о том читамо у Бадићу од речи до речи ово: „Људи се у Бачкој испомажу српским језиком. У Бачкој је карактеристично, да Немци и Мађари, кад долазе у додир, говоре српски, јер тај језик обоје знају“. И то је, као што знамо, истина, а истина је и то, да је ово културна тековина и најбоља сведоџба за матерњи нам језик.

НАРОДНОСТ

Из онога што смо до сад рекли, аналишући име Буњевац, видесмо, да оно означава провинцијалца а никако човека једне народности. Њиме се више означује земљак (као Бачванин, Сремац, Личанин, Крајишник и т. д.), али никад сународник, компатриота.

Буњевци су по народности Срби. Стара њихова постојбина, откуда се овамо доселише, није полиглотна земља, у којој је само један народ и то српски, који исповеда три вере, а припада само једној, српској народности. Херцеговина као покрајина била је саставни део великог српског царства који заузимаше цело балканско тропоље и које запљускаваху четир мора. За време Турака беше у њој само један народ, српски, а и данас спада она у најчистије српске крајеве, у којој је српска народност компактна, непомешана ни с једном другом народношћу.

Када се на Херцеговину гледа с научног, етнографског и етнолошког гледишта, који искључује све политичке примесе, које обично извиру у шовинизму, онда се не може доћи до другог закључка, но да је елеменат, који сада тамо станује и који је пре тамо становао, српски.

Наука и научењак није још ни у једној прилици нашао и видео у Херцеговини другу народност но српску. Позивамо се на све научне ауторитете, који о Херцеговини писаху. Позивамо се и на оне, који кроз њу путоваху, те своје утиске и рефлексије публиковаше. Искључујемо српске писце, као заинтересоване, али се позивамо на руске, немачке, мађарске, француске и енглеске као скроз непристрасне. И међу свима њима, нема ни једнога, који би ма у којој прилици споменуо у Херцеговини други народ но српски. Чак и они писци, који су у улози државника налазили тамо „херцеговачку“ и „бошњачку“ народност, као историци рачунају тамошњи народ у српски. И сама евентуалност каквог плебисцита потврдила би све ово.

У осталом, то друкчије не може да буде. За време велике сеобе Хрвата и Срба (620-640. после Хр.) са Судета и Карпата (Беле Хрватске и Србије, Бојке) Хрвати заузеше далматинско приморје, заједно са Либурнијом (франачком Хрватском) од Цетине до Истре, део Савије (касније Славонија, Sclavonia) или савске доње Паноније (простор између Саве и Драве), а Срби (Serbli) земљиште (преко) јужно од Велебита, Босну (са Херцеговином), Мизију (Србију) и остали део Далмације.

Дакле Херцеговину и Доњи део Далмације населише Срби и ево већ 1200 год. станују тамо без прекида, очував своју народност. Са тих, од вајкада српских крајева, дошли су Буњевци.

Осим тога језик, којим говоре Буњевци, српски је језик. По Миклошићу они су Срби-икавци, који говоре језиком који је у свима нијансама и особинама потпуно једнак српском и разликује се од осталих икаваца Хрвата у том, што имају изговор сличан српском, а немају, као они први, посебне своје изразе.

При расправљању питања, ком народу ко припада, језик игра велику улогу. Хунфалвију је у том питању језик од пресудног, главног значаја. Довољна је само потпуна сличност језика, па је решено, да су два племена један те исти народ. Језик је стабло, корен сваког народа. Док језик постоји, постоји и народ. Људи, који имају известан језик заједнички, сачињавају известан народ, једног корена, једног порекла.

Пешел вели: „Народи, које заједница језика спаја, извесно су једног и истог порекла“.

Није ли тај случај и код Срба и Буњеваца?

Шафарик осим сличности граматичких облика у језику тражи још и заједничку историју и једнак телесни склоп. Прво и друго заједничко је код Буњеваца и Срба, а треће би се само дало установити антрополошким премеравањем. Узгред примећујемо, да по индексу ширине лубање (breit-Index) Арм. Велкера Срби спадају у ред Subrachykephalos-a (79), а Хрвати у ред Brachykephalos-a (82). Разлика је три степена. Над Буњевцима нарочито није извршено то премеравање. Бар није познато.

Обичаји при домаћим и обредним светковинама, друштвени живот, па чак и трагови крсног имена (славе), о чему ће ниже бити опширнијег говора, све то говори за то, да су они чланови српског народа.

Кад су дошли у Суботицу, пријављујући се, да бране монархију од турских нападаја, они се сами изјављују за католичке Србе, те их у тадашњим званичним списима и бележе само као „katolische Raitzen“, а никад друкчије.

И сада кажу Буњевци чешће да су „Раци“ (Срби). Тако у „Невен“-у 1891. г. у једном путопису вели писац Буњевац: „Рекох, да сам рођен Буњевац, Рац, па да за све и непознате Раце радо чујем“.

Тим именом их називају сви писци, који су о њима писали ма само неколико редака. Има етнографа, који о њима ништа друго нису забележили већ „да у Бачкој и Барањи станују католички Срби који себе зову Буњевци, Далматинци и Шокци“. Још их ни један стран етнограф није назвао другим именом но тако.

Ни у колико не мења ствар и не упливише на њу, што су они или дошли као католици или се у путу покатоличили (о чему ће бити говора у одељку о Цркви. Католичких Срба има, као што знамо, врло много у свим крајевима где Срба има.

Аустријски чувени етнограф Церниг (K. v. Zzoernig „Ethnographie“ I.) говорећи о Буњевцима у Бачкој и Шокцима у Бачкој и Барањи рачуна их у Србе. У Угарској зна за Хрвате само у Међумурју и на горњем Дунаву око Пожуна (т. з. „Wasser-Croaten“), које тамо населише мађарски племићи Середи, Илешхази, Баћани и др. после 1550. г. (дакле раније и од прве Буњевачке сеобе).

Проф. Ивањи, који је израдио монографију Суботице, свугде их назива „католичким Србима“ и никад друкчије.

Швикер („Literarische Beriche aus Ungarn“ III. 1879.) мађарски историк и статистик о својој расправи о Србима у Угарској, вели за Буњевце, да су католички Срби.

Велики етнограф мађарски Хунфалви у својој „Етнографији Угарске“ (стр. 474) рачуна Шокце у вировитичкој, пожешкој и сремској жупанији такође за католичке Србе и вели дословце ово: „Шокци или Буњевци, т. ј. католички Срби, по Фењешу (Fényes: „Magyarország sztastisztikaja“ 1842.) у жупанијама вировитичкој и пожешкој чине већину, у Срему половину, у Бачкој петину становништва. Има их још у Тамишу, Торонталу, Барањи, фејерској и пештанској жупанији.“

Пошто се Раци (православни) и Шокци (католички Срби) само у вери разликују, то их и рачунају у једно. Тако их уједно рачуна и аустријски каталог, (Österr. Katalog. Wien 1861.) који целокупни број Срба бележи на 1.438.201, чему је доста близу и број Срба и шокаца по Фењешу (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

Поред ових етнографа и историка у самој монархији мисле тако о њима и сви етнографи у иностранству, који их у својим списима додирују.

То исто потписују и слависти, филолози, као Миклошић, Вук Караџић, Даничић и др. Или другим речима, тако мисли о њима наука. Питање о њиховој народности расправљено је у науци пре но што је расправљено питање о времену њиховог доласка у ове крајеве, извесно за то, што се ово прво као по себи лакше могло расправити. Ми ово додирнусмо само с тога, што се ово питање не може обићи, кад се пише расправа о Буњевцима.

Говорећи ово о имену и народности Буњеваца, ми нисмо никако имали на уму пропагандистичке намере, јер ова расправа није политичко-пропагандистички памфлет, већ научна расправа, коју издаје научно друштво. За то би нам криво било да је ко друкчије тумачи.

Овде се само констатује право стање ствари и доносе необориви закључци о правој народности Буњеваца. Не мислимо ми ником наметати Српства, особито онима, којима је оно у срцу и души урезано. Не тражимо ми од наше јуначне и честите браће Буњеваца, да се они називају Србима. Нека они остану крај свог лепог имена буњевачког, које је скопчано са толико лепих успомена на колевку њихову, уткано светим моментима из јуначке, поштене и мушке прошлости њихове. Нека га чувају и нека се поносе њиме, јер се њиме збиља и могу поносити. Нека се наша честита браћа држе и од селе оног становишта да Србе и Хрвате једнако волу и сматрају за своју старију браћу „која им – како у свом органу, ваљаном „Невену“ веле – својим знањем и умењем предњаче и правац показују“. Та подједнака љубав нама је најдража и нека би она свакад остала непромењива.

* *

Малена и довољно неразвијена књижевност у Буњеваца најпотпуније показује, колико је потребан Буњевцима један књижевни центар, књижевно друштво, и колико у оскудици тога, њихова књижевност.

Књижевне прилике у Буњеваца остављају у нама утисак, да би читалаца било доста, само кад би било књига, а књига има, на жалост, врло мало.

Преко године изађе тек неколико, и да још немају свога листа „Невена“ и календар „Даницу“, мучно да би имали шта читати. У том послу могло би да даје успешног импулса само једно књижевно друштво, без кога се књижевне прилике у Буњеваца апсолутно неће моћи кренути на боље.

Прва буњевачка књига, која је у Угарској изашла, као да ће бити она лепа и дугачка (више народна) песма, коју пре сто година написа фра Грага Пешталић (родом Бајац) и у којој одушевљено говори о оном буњевачком изасланству, које 1790. г. пође да поздрави крунисање Леополда II. Књига је штампана 1790. год. у Баји.

Прошле године прештампана је у Суботици и како из предговора видимо, од ње нема „старијега буњевачко-бачванскога рукотвора, старије јуначке писме, која о нашему народу, о наших предака и њихових јуначких дилах говори.“ Првобитни и садашњи наслов те књиге је „Достојна племените Бачке Старих успомена, садашњи и други славинске крви делиах Слава“. Књигу је писац („Домородац у Баји“) приказао бачким племићима, јер су они и састављали кићени бандериум, који оде да се ћесару поклони.

Ово делце је од књижевне и историјске вредности, јер су у њему вешто нацртане тадање прилике у лепом стиху, кога народ најрадије чита и пева. Ова песма спада у најпопуларније у Буњеваца. Иде од уста до уста, с колена на колено, чита се о дугим зимњим вечерима, пева се на домаћим весељима. Оно је прирасло уз душу народну.

То је читава епопеја, где се с великим одушевљењем прича о јунаштвима буњевачким у прошлом веку а у ратовима са Турчином. Сви се ти јунаци скупили и полазе владару свом, да му честитају и да му ставе на расположење своју јуначку дисциплину:

„С првом четом Кајто Видаковић,
Он ми језди кано хитре птице
Од сивера варош Суботице.
Друга чета иде од истока
Сегедина владом поширока,
И од рике Тисе хитровите
Увик Турком, веле, страховите.
Трећа чета иде с липог збора
Од пол днева равнога Сомбора.
Ову диче кано краљевићи
Четир змаја, четир Марковићи,
А четврта чета од запада
Биеле Баје малог Цариграда.“

– – – – – – – – – – –

Делије Буњевачке, чија имена све редом помиње песник, а који су познати са свога јунаштва (Сучићи, Рудићи, Војнићи, Матошевићи, Михаљовићи, Латиновићи и др.), сви су одушевљени за бој против Турчина, а у братској, човечанској цели, да се ослободе српске земље, што су под Турчином.

За тим се у песми описују још успеси Лаудонове војне, свугде истичући симпатије према Српству.

Ово је збиља ремек-песма, која и за нас Србе није без вредности, пошто из ње видимо, како су још пре сто година Срби и Буњевци братски живели, заједно патили, заједно се радовали, своје боле подједнако осећали.

Уредништву „Невен“-а хвала, што је то делце на ново одштампало. У њему ће како Србин католик, тако и православан наћи праве душевне насладе.

Иван Антуновић, опет црквени човек, спада у прве Буњевце. Он стоји на челу културног покрета у Буњеваца. Написао је много књига, од којих је нарочито знатна: „Расправа“, у којој са ретким родољубљем учи свој народ, да се одушевљава својом личном прошлошћу и да из ње црпи своју личну снагу у борби за свој опстанак. Антуновић беше уредник врло добро уређеног листа „Буњевачка и Шокачка вила“ (почела излазити 1871. г. у Калочи). Антуновић спада у опште у најплодније буњевачке писце и вредне родољубе и Буњевци га с правом називају „својим великим незаборављеним Антуновићем.“ Човек вишег европског образовања, вредан, заузимљив и до крајности велик патриот. Сваки откуцај срца његова куцаше за његове Буњевце, али љубав своју делио би свагда и са Србима, с којима је свагда симпатисао. На његову листу скупио је за сураднике Србе и Српкиње, од којих Софија Клара Вујићка писаше лепе песме у „Вили“.

1874. г. излазио је у Суботици такође буњевачки лист „Суботички Гласник“, а ево већ осам година излази у Суботици забавни и поучни часопис „Невен“. Ово је данас једини буњевачки лист и може се рећи, да се, сразмерно свом простору, врло добро и за Буњевце згодно уређује. Уредник је Мијо Мандић, народни учитељ у Каћмару.

Пошто је ово једини сада буњевачки лист, ваља да се са његовом садржином дуже позабавимо.

„Невен“ је у првом реду поучан и забаван лист, а тек узгред у оскудици буњевачког, политичког листа, додирује политику, али и то само региструјући догађаје.

У њему буњевачки читалац налази лепих и махом родољубивих песама. У једној песми, честитајући Буњевцима нову годину, соколи их овим речима:

„И најжешћа бура ће проћ’
И нестат’ полако,
Па ће и нам прос’јат једноћ
Опет сунце јарко!“

Даље им жели, да их прођу све бриге и да процвати буњевачка књига.

У сваком броју свом „Невен“ препоручује својим Буњевцима, да чувају свој матерњи језик као зеницу ока свог. У чланцима о језику, о праву, да се буњевачкој деци у буњевачким школама предаје буњевачки, он се бори за најсветија права буњевачка. Кад год би ко на њих насрнуо, он их срчано брани, а сваком приликом наглашује, да је народни језик потребан и учитељу и свећенику и општинарима и фискалима и лекарима у сваком, који са Буњевцима и Шокцима има посла, а особито и прво нуждан Буњевцима и Шокцима, који треба да га поштују и негују више свега. Позивајући све Буњевце, да раде за бољитак свог народа, он им овако говори: „И благо оном, сто пута благо, који може рећи, да се није ни једаред смркло и заноћило, а да за свој народ није што добро учинио или наумио није. Тога ће народ као аменет свети до вика у својој успомени чувати и поштовати. Ваља стално и својски своје знање и настојавање посветити просвети народној“. На другом месту, а пред попис становништва позива Буњевце, да се декларишу као Буњевци и да се не стиде своје славне народности. Када неко прорачуна, да ће кроз сто година нестати Буњеваца у Суботици, он са пуно поуздања одговара:

„Та не бој се, буњевачко лане,
Никад неће нестат’ твоје гране!“

Сваки напад на Буњевштину наиђе у „Невен“-у на отпор, који „свој народ буди, забавља, свитује и поучава на све што је липо и племенито, Богу и људима мило и угодно“.

„Невен“ доноси још преведених и изворних приповедака већином из народног живота, доноси економске чланке, чланке верске, црквене садржине, у којима шири побожност међу пуком, бележи сваки покрет међу Буњевцима и т. д.

Уређује се у опште врло лепо, садржина му је једра и камо те среће, да може излазити недељно, ако не још чешће. Овако излазећи месечно, не може да попуни потребу читалачке публике, те она мора да се лаћа небуњевачких листова. А у том и лежи права опасност!

Садашњи буњевачки песници груписали су се искључиво на „Невен“-у и календару „Даници“, коју „Невен“ издаје. Од приповедача спомињемо солановића, Сељанина, Блажа (псеудоним), Младена Барбарића (Бајац), Ћиру Козака. Они пишу и путописне црте кроз српске и хрватске крајеве. Чланке пише Мијо Мандић уредник, Барбарић и Сељанин, Громовић и Јанко Костолић.

Песници су Малден Барбарић, професор богословља фра Анте Еветовић (Мирољуб), Мирко Ненавин, Павао Подгорски и др. – Младен Барбарић баш сад спрема за штампу збирку својих песама у засебној књизи.

Календар „Даница“ излази 9 година и покренута је у исто време кад и „Невен“. Растура се у 3500 примерака. Она је једини буњевачки календар, јер оне календарске накараде, које издаје Бучански у Пешти за Буњевце, нису ништа друго до вашарски посао.

„Даница“ такође доноси родољубиве песме, лепе приче, пошалице, нар. песме, чланке из прошлости буњевачке, чланке из привреде, хигијене и др. Раде на њему сви сурадници „Невен“-а. „Даница“ за 1892. г. нарочито је богата садржином и има више слика, међу којима и слику краља српског. У „Даници“ од 1891. г. има и један чланак од нашег А. Хаџића, који се чешће сећа Буњеваца, који га необично поштују и жале, што и они немају свог Хаџића. Г. Хажић, радосно истичемо, спада у оно мало коло Срба, које одржава везе са Буњевцима и ради на што већем зближењу Срба и Буњеваца. Још са већом радошћу истичемо ону братску солидарност и сугласје, које између Срба и Буњеваца, као најрођеније браће, вековима постоји и које се све већма развија.

Буњевци ни у једној прилици не пропуштају дати одушке својим највећим симпатијама према православној браћи. Отворимо само „Невен“ и „Даницу“, па ћемо се на свакој страни о томе уверити. Срби су најмилији гости на буњевачком „великом прелу“ у Суботици. Српско нар. позориште налази своје верне посетиоце и поштоваоце у Буњевцима. Још 1874. г. читамо у „Јавору“ (бр. 16) ову белешку: „Српско нар. позориште у Суботици прошло је без дефицита, што имамо највише захвалити нашој једнокрвној браћи Буњевцима, који нар. позориште пригрлише као своје, заједничко. Живила будна свест наше браће Буњеваца!“ Када 1876. год. наста борба на Балкану за српско ослобођење, похиташе многи Буњевци у помоћ својој браћи.

И много је још еклатантних доказа те братске љубви!

Буњевачке школске књиге штампају се у Пешти (државно издање) и у Суботици (код Ј. Битермана) као: „Катихизис“, „Библија“ и др. Од црквених књига помињемо још духовну ману („Буњевачки молитвеник“ 7 издања) а има још доста, јер је црквена књижевност доста развијена. Доказ велике побожности у Буњеваца. Све ове књиге излазе накладом „Невен“-а, који у Буњеваца замењује књижевно друштво и књижару.

У брошири „“Писмо једног Буњевца“ расправља се политички и државоправни положај Буњеваца, а у родољубивом правцу. За осуду је, што се у Срба тако мало пише о Буњевцима, то је грех према нама самима.

Од Срба писали су ствари из буњевачког живота пок. Лаза Кнежевић, А. Хаџић, Богобој Атанацковић, (Богобоја је спасао од смрти на губилишту 1818. год. брат Буњевац Август Пијуковић.) Веља Миљковић и још неколицина. Богобој је написао приповетку: „Буњевка“, која је и на мађарски преведена (Növilág 1861. г.). А говорио је о њима и у својој лепој причи „Два идола“. Веља Миљковић писо је позоришну игру из буњевачког живота „Буњевку“, а Илија Округић „Шокицу“ (догађај из живота славонских Шокаца).

Народно песништво развијено је у Буњеваца као и код Срба. У њих је пуно народних песама из њихове прошлости, а народ врло вешто, често и ђаволасто пева и о садашњости. У „Невен“-у ове године штампане су две народне песме „Сан гуслара“ и „Муж и жена“, у „Даници“ више ситних нар. песама и „Краљевић Марко“, „Свилајин бан“. Иначе Буњевци стално певају о Милошу и Марку, што је и природно, јер су то наши заједнички хероји.

„Јер и сада наши старци поје
Кад год дођу међ’ младиће своје,
Попивају Марка Краљевића
Босанлију Котромановића
Неумрлог пивају дитића
Скендарбега ил’ Кастриотића
Љупко поје Срби свога цара
Од народа славнога Лазара,
Од деспоте, а Реље малога
Од Новака и Грујице хвалног,
С овим стари младиће слободе
Да су гласни куд года доходе.“

(У песми пре сто година „Успомена бачких племениташа“.)

Тако се Буњевци одушевљавају својим и нашим јунацима и најрадије певају и читају српске нар. песме латиницом штампане.

Један путописац (Ј. М. Карабински) путујући пре 100 година кроз буњевачке крајеве запазио је ту жицу у народу, те у свом „лексикону“ (Извод из овог „лексикона“ изашао је преведен у „Бранику“ о. г.) вели за Буњевце, да су врло оштроумни, најрадије опевају јунаке и битке из старијег доба „и жене стварају“ – вели – „таке песме на памет. Чим им се што прича, оне то одмах спевају у стихове“.

Поскочица и пословица имају такође доста. Ево неколико пословица: „Нема мудрије главе од сита стомака. – Гладан трбух не мож’ са липим речима намирити. – Од крађених дрва изгориће ти кућа. – О крађени крух покрхаћеш зубе. – Крађени новац је перина, на којој се не даде на миру почивати“ и т. д.

Пословице су им нескупљене и „Невен“ би учинио велику услугу свом народу кад би их скупљао и штампао.

IV Друштвени живот; одело; обичаји

Буњевац, огромним делом земљорадник, највећма воли бити на извору свога рада и зараде, на салашу. Тамо је он на свом тлу, прави господар својине му, и слободан и сретан. Али ипак ти салаши нису неке пустиње, а људи нису удаљени једно од друго миљама. Образоваше се на пољу читава села са 3-4000 становника. У село и варош долази Буњевац о свечаним приликама у цркву, на нар. забаве, на биралиште (Узгред спомињемо, да у буњевачким и полубуњевачким и шокачким општинама управа је у њиховим рукама. У Суботици има 120 општ. представника Буњеваца.) и кад има посла. У лето је село скоро празно, све је скоро по пољу на раду, на салашима, а тек се у зиму враћа Буњевац у село, али многи и зимују на пољу. Буњевци имају обично куће и на селу и на салашима.

Живе у великим задругама (до 40 чланова), те имајући доста радних снага, а уз то необично вредни, они материјално напредују. Има доста сељака са 1000 ланаца земље, а стотина ланаца су обична ствар.

Жена је у Буњеваца јако поштована и сматра се за кућно слеме. Девојком мање ради а више гаји своју лепоту, али када се уда, а то врло рано бива и код Буњевака и Шокица, она ради све домаће послове, преде и тка. Иначе су породични одношаји као и код српске кућевне задруге. Старији се много поштују, што и јесте карактеристика свих Југословена.

И женске и мушки су врло лепог соја и кршни, развијени. У Угарској спадају Буњевци у најлепше људе. Знају то добро и они сами, па за то и певају:

Није мајка родила синака
К’о што ј’ синак дивних Буњевака
Нит’ ће мајка родити јунака
К’о Буњевца така весељака,
Коло води, сваки му се диви
Нек се знаде да Буњевац живи!

Женске су чисте и много пазе на своју спољашњост. Не пева се бадава:

Ни девојке не бише у нане
К’о што ј’ ћерка буњевачке гране,
Свилу носи а златом се краси
Црне очи, црне су јој власи,
Коло игра, сваки јој се диви
Нек се знаде да Буњевац живи.

На одело нарочито Буњевке много издају. Ношња им је слична српској у Бачкој и раскошна. Једна женаска „ћурдија“ од сомота која се обично добија при удаји, искићена златом, стаје често више стотина фор. Хаљине су обично свилене, искићене златним везом. Кецеље што носе обично саме ткају, исто тако и платно за себе и мушке. Радо носе папуче и ципеле, а никад чизме као Мађарице. Мушки пак скоро без изузетка носе чизме, а опанке врло ретко. Мушка је ношња она права „бачванска“. Шешири са малим ободићем. Момци носе прслук и бену од свиле и сомота као српски момци у Бачкој и Срему.

Шокице, међу којима се налази веома лепих, штедљивије су у ношњи. Оне одевају себе својим рукотворинама. Њихова је ношња права народна ношња, непомешана ничим туђинским. Одело им је скромно од угасита платна, преко сукње иде прегача. У зиму носе постављен ћурак. На глави имају убрадач као и Србијанке. Косу украшују цвећем или перјем и чешљају је као женске из београдског округа. Глава је често покривена танком „ћерћели“-марамом, која се спушта низ леђа (ово код девојака). Свечана хаљина је у девојака беле боје, у жена разнобојна. Рукави су широко уткани и окићени порупчићима и златним везом. Носе прслучић од свиле са гранама и цвећем, а на грудима, покривеним чипком, многе низове граната разне боје. Мушки носе такође платнене боје а у зиму постављен пршњак и шубару на глави.

Друштвени живот Буњеваца у Суботици, усредсређен је у буњевачкој „пучкој касини“, где како „Невен“ вели, „постају сви, по наш род корисни, липи покрети“. Председник је сада Калор Ђукић. Ова касина основана је још пре 12 година и одговара потпуно оној задаћи и оним надама, које Буњевци полагаху у њу, кад је основаше. Касина ова приређује већ 12 година „велико прęло“, које је у ствари буњевачка беседа са игранком. Така прела приређују се и у околним буњевачким селима и на њ долази цвет буњевачког грађанства.

„Велико прело“ приређује се свагда 2. фебруара на „Марин дан“, и ма да су покладе, игра се и весели на њему. Оно је најпосећенија забава у Суботици са по 1000 посетилаца, већим делом Буњеваца, долази сав буњевачки женски и мушки „jeunesse dorree“ („Милоши и Миленке буњевачке“, како их „Невен“ назива), али и леп број Срба и Мађара, пошто и Буњевци посећују српске беседе и игранке. „Невен“ истичући, да је нарочито ове (1891.) године било на прелу много „браће Срба“, вели, да је „липо видити, кад се сродна племена похватају у једно коло, те се заједно веселе“. „Невен“ сваком приликом препоручује што већу заједницу са Србима. У честитци новогодишњој (1891. г.) има овај стих посвећен Буњевцу:

Милуј коло, љуби друштво
Славно буњевачко,
Туђе теби не буд’ уз то
Српско ни Шокачко – – –

и т. д.

На „великом прелу“ свирају суботички тамбураши, који стекоше гласа по свој Европи.

За свако прело посепце спреми се сваке године нова родољубива песма која се компонује (компонује К. Мукић) и пева на „великом прелу“ и преноси у народ, да се после пева по свим прелима и селима. Песме те имају чисто родољубиву тенденцију. Ми смо неке стихове из њих већ цитирали, а сад ево последњег стиха из песме на првом прелу (пре 12 год.) и на прелу 1891. год. („Давор ој Буњевче!“)

Ори писме, тамбур тамбурице,
Нек се чују далеко ти жице,
Нек се гори а и доли знаде
Да Буњевац душу не издаде!
Прело купи нек се сваки диви
Нек се знаде да Буњевац живи!
––––
На ноге хај поиграјте!
На ноге хај попивајте!
Једно другом руку дајте
Ником се не подајте,
Давор ој Буњевче!

Пошто се те песме отпевају, по одмору настаје игранка, на којој се Буњевци и Буњевке покажу као прави вештаци у игрању. Буњевац је на гласу играч и страсно игра. Најрадије и највише играју „коло“. Осим тога још и ове игре: „Хајд на лево“, „Дере“, „Окретуша“ и чисто буњевачке специјалитет „Јастук-танац“ и „Јевриме“.

Обичаји слични су, тако рећи једнаки са српскима. Недељом „коло“, „Прело“, „посело“, „диван“, све то налазимо у Буњеваца и Шокаца. О покладама је у свакој буњевачкој кући прело где се скупља младеж на разговор и весеље. Диван је више у обичају код старијих. Држе и бабиње и подушје скопчано са истим формалностима као и у Срба. Очеве и материце исто тако.

Сватовски обичаји су сасвим слични српскима. Исти обичаји пре венчања и по венчању. Сватови су већином у јесен као у Срба. У сватове позивају момци на коњима: „муштулунџије“ или у Срба „фифери“. Муштулунџије су обично најприснији пријатељи младожењини. Они за време поласка у цркву и из цркве образују на коњима као неку почасну стражу невести. Стари овај обичај постао је за време Турака, који отимаху лепе Буњевке, те је при сватовима увек била чета одважних момака „муштулунџија“, да је бране. После венчања пролазе сватови кроз целу варош на колима, а за време ручка подносе се невести поклони т. зв. „краваљи“. Пошто су Шокци сиромашнији, сватови им нису тако раскошни и многобројни као у Буњеваца, али су сватовски обичаји иначе слични.

Невеста се као и у нас проси са јабуком.

Код Шокаца је израз „добићете јабуку“ (т. ј. поклон) употребљив као и у Срба, кад се неком обећа награда за труд.

Кад дају ускршње јаје, они га прво пољубе, па даду.

Божићни обичаји у Шокаца слични су српскима. И у њих се меси „рука“ оцу, а удавачи „плетеница“.

Крсног имена (славе, свечарства) немају, али за то има у њих још трагова тога чисто српског обичаја, т. ј. свака породица зна за свога свеца, само га не слави тако свечано као православни Срби.

Буњевци имају своје заветина и заветне славе. Капелица, Водица код Баје заједничка је светиња Срба и Буњеваца који се тамо скупљају на Малу Госпојину и св. Име Маријино многобројно (по 10-15.000). На Марков дан (Марково) излазе суботички Буњевци с литијом на усеве, да од Бога испросе добру жетву. Имају осим тога заветне славе на св. Розалију и св. Рока. Над угледнијим покојницима држе „прашћање“ (опроштајни говор, често и у стиховима).

Обичаји „краљице“ о Духовима исти су као и у Срба. Тада се по свим улицама буњевачких села ори песма „краљица“ са рефреном: „Хајте цуре да се пошетамо, да се пошетамо, љељо!“ Певају свакоме за награду. За сваког имају засебну песму, која одговара његовом положају у друштву и приликама. „Краљица“, која иде напред, обично је најлепша девојка. Кад се враћају дома, певају њеној мајци:

„Краљичина мајко, краљичина мајко, љељо,
Пеци нам кајгане, пеци нам кајгане, љељо,
И још сухи жмара, сухи жмара, љељо!“

Ту онда по доброј вечери деле новце што су после подне испевале, (јер само по подне два дана Духова певају).

Гостољубље је у њих развијено као и у свих Словена. Буњевац ће да прочасти и провесели и онога, кога не зна, а како тек дочекује познаника, добра пријатеља. Суботичко весеље, буњевачко гостољубље на гласу је. Буњевац је велики весељак од старина:

„Нит’ патио, нит’ радио
Да се није веселио,
Давор ој Буњевче!
––––
Весеље је опште благо,
Весеље је сваком драго
Како твојим дидовима
Тако твојим синовима
Давор ој Буњевче!

А приликâ да се покаже гостољубље и да се чини весеље, доста је и у Срба и у Буњеваца. Ту су прела, сватови, дивани, Бабиње и други обичаји, који без гошћења не пролазе.

––––––

Завршујем разлагање и изношење маркантнијих места из историје и живота наше браће Буњеваца и Шокаца са жељом њихова незаборављена Ивана Антуновића да их у борби за опстанак соколи њихова светла прошлост, њихова сјајна историја, јер – Л’хисторие ест ле мироир ду пеупле!

Материјал из текста: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.