ИСТОРИЈА

Споменик Незнаном Јунаку на Космају, споменик са душом

Пишем ове редове желећи да широј јавности саопштим праву, и мало познату, истину о једном скромном а истовремено великом споменику. Скромном због тога што је по својим димензијама мали и некако скривен од очију људи. Великог због тога што га није подизала држава улажући велика средства већ народ, посебно народ подкосмајских села, удружен у добровољном раду, са жељом да ода пошту и сачува успомену на своје хероје који су, далеке 1914. године, пали за Краља и Отаџбину.

Као најбоља илустрација овог подухвата и начина изградње споменика може послужити извештај четворочланог Одбора који је поднет соколском друштву Соко X Београд – Вождовац и који цитирам:

Космај

Соко X код споменика; фото: Петар М. Илић, приватна архива

„СОКОЛСКОМ ДРУШТВУ БЕОГРАД – ВОЖДОВАЦ

У пролеће ове године боравећи у селу Неменикућама и на Космају, здравствени прочелник нашег друштва брат Др. Пера Илић, добио је обавештење од стране државног лугара г. Ђорђа Цветковића, да је нашао један гроб на Космају погинулог једног нашег артиљерца-брђанина, који је погинуо у јесен 1914. године крај свога топа, погођен зрном аустријског топа са положаја – Неменикућанска основна школа.

Брат Др. Илић предложио је нашем друштву, да Соко X оствари обележје овог гроба као захвалност изгинулим Србима у борби за своју Веру, Краља и Отаџбину, а у спомен Петрове Петолетнице. Судбину погинулог потврдио је свештеник села Неменикуће г. Милан Ракић и грађани истог села.

Соко X одушевљено је прихватио предлог брата Др. П. Илића.

По добивеном налогу и овлашћењу Соколског друштва X Београд – Вождовац, приступили смо остварењу споменика на Космају, који би служио као видни знак захвалности изгинулим 1914. године српским витезовима храбро павшим у одбрани Србије и изградњи Југославије.

Крајем јула месеца, у присуству свештеника г. М. Ракића, брата Др. П. Илића, коњичког капетана г. Милана Милојевића, шумара г. Ђ. Цветковића и неколицине грађана села Кораћице и села Неменикућа, отворен је сасвим плитак гроб и нађени су остаци погинулог који је био нечијом брижном руком сахрањен, положен на леђа и скрштених руку, онако како је место дозвољавало, главом окренут на југ и ногама на север. Нађено је код покојног само једно парче његове капе-шајкаче и доста чаура и шаржера од руске пешачке муниције.

Кости смо сакупили у свилену мараму и положили у храстов ковчег, поклон г. Миливоја Савића сопственика предузећа „Конкордија“ из Београда. Затим је ковчег затворен и привезан српском тробојком. Ковчег са костима пренет је у Неменикућску цркву на чување до коначне сахране у крипту, која се имала изградити на истом месту погибије и изливене крви Незнаног Јунака.

Споменик је израђен по замисли и скицама, усвојеним од стране Соколског друштва X, здравственог начелника нашег друштва брата Др-а Пере Илића, под чијим је надзором изведено изграђивање споменика са криптом.

До половине септембра т.г. прикупљен је потребан материјал за изградњу споменика. Материјал је строго одабиран и био је првокласне вредности-квалитета. Потребни камен-гранит довучен је из каменолома  „Граб“ у селу Кораћици. Песак за бетон прибављен је у селу Влашко Поље и преко Кораћице изношен је на градилиште – Космај. Шодер је извучен из потока у селу Кораћица. Цемент, мермерни делови, гвожђе и други потребан материјал превучен је из Младеновца преко села Кораћица.

Овај припремни део рада био је најтежи а нарочито с обзиром да брдовит терен са слабим путевима, а на самом Космају био је један део терена уопште без пута до места на коме је погинуо наш Незнани Јунак и представник свију изгинулих Срба на Космају, а на коме је месту подигнут споменик.

Покупили смо у једну братску заједницу грађане села Кораћице и занели смо их замишљу Сокола X, а они загрејани, срдачни, одани, конструктивни и пожртвовани, вођени својим људима Влајом Илићем, Драгомиром Ивановићем, Драгованом Дачићем и Душаном Чокићем савладали су све препреке у овом привременом периоду рада.

Поменути грађани са друговима села Кораћице са још више топлине и пожртвовања прихватили су се изградње споменика, у сталном присуству нашег брата Др. Пере Илића који им је тумачио своју замисао и скице – нацрте за споменик.

У планини се није могло ноћивати, па је се свако јутро зором ранило и журило у Космај на рад, враћајући се касно у ноћ за село Кораћицу на одмор. Све је то рађено са великом радошћу и стрпљењем.

Око 20-тог септембра споменик је био готов. Својом замишљу, својом солидношћу и својом скромношћу, споменик је изазвао код градитеља и свију мештана побожну и дубоку захвалност према жртвама на Космају и понос на свој Космај.

Овакав начин рада и оданост са пожртвовањем наших грађана села Кораћице, омогућило нас је, да на оном, тако тешком приступачном месту подигнемо споменик ратницима саграђен њиховом љубављу и цементиран њиховом несаломљивом вољом уз најскромније материјалне издатке наших Сокола.

Према решењу Соко X на споменику је уклесано: „Српским витезовима изгинулим 1914 год. на Космају у одбрани Србије и изградњи Југославије“. „Захвални Соко X Београд – Вождовац“. „У спомен Петрове петолетнице 1938 год“.

Укупно смо издали за материјал и изградњу 4.325,50 динара, коју смо суму примили из касе Соко X, а коју суму правдамо признаницама – рачунима приложеним под Бр. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 и 11.

Деветог октобра на дан смрти Краља Мученика Александра I Ујединитеља требало је осветити споменик и положити у крипту ковчег са костима Незнаног Космајског Јунака.

Управа друштва Соко X узела је на себе, да позове званичне преставнике и госте на славље  –  сабор на Космају.

Ми, у одбору за изградњу споменика дошли смо у додир са црквом, школом и општином села Кораћице и села Неменикуће, а преко њих са среским начелником Младеновачким и Космајским. Сви у топлој заједници покренули смо наш побожан и благодаран народ из села Кораћице ка гробу на Космај а друга група после опела над костима чуваним у ковчегу до изградње споменика у Неменикућској цркви са свечаном пратњом кренула је гробници – споменику.

После помена на гробу, патриотских и дирљивих говора свештеника г. М. Ракића, постарешине брата Боре Јосимовића, брата Др. Пере Илића, просветара брата Милића Мајсторовића и управитеља Неменикућске школе г. Стојана Милосављевића, уз захвалност, славу и хвалу изгинулих Срба чије су кости избушиле цео Космај и тиме спречиле продирање непријатеља у Шумадију, брат Д. Пера Илић положио је ковчег у крипту и један део ковчега препокрио јогословенском тробојком, закључао на крипти врата и предао кључ подстарешини брату Бори Јовановићу.

Ми смо извршили свој задатак заветујући сестре и браћу Соколе да не забораве овај олтар са упаљеним кандилом наше благодарности браниоцима Србије и ствараоцима Југославије, да у будућа времена своје туристичке стопе управљају овоме светом месту и ту, крај овог светлог гроба да се напајају  примером љубави, оданости и пожртвовања у служби своме Краљу и Отаџбини.

З  Д  Р  А  В  О !

Београд, 1938 год.

Космај

Снаја и праунуци код споменика 2015-те; фото: Петар М. Илић, приватна архива

ЧЛАНОВИ ОДБОРА ЗА ИЗГРАДЊУ СПОМЕНИКА

Петар Мађарац, управ. основ. школе;
Др. Пера Илић, лекар;
Петар Тешић, арт. кап. I. класе;
Јова Јовановић, учитељ.

Крај цитата.

Украс 1

Др Петар Илић у Соколској униформи

Др Петар Илић у Соколској униформи; фото: Петар М. Илић, приватна архива

Др. Петар П. Илић, рођен у Чачку 1881. године, а пореклом из Кораћице, је студирао и дипломирао медицину у Русији, тамо се оженио Аном Јефремовном Метелев, и након тога су дошли у Србију. Учествовао је у оба балканска рата и Великом рату као пуковски лекар и управник неколико војних болница. Унапређиван је (од резервног санитетског поручника до санитетског мајора) и одликован нашим и страним одликовањима. По уваженој оставци на војну службу постављен је за лекара а затим и управника болнице у Крагујевцу, затим и управника ОДБ (Општа Државна Болница – данашњи КЦС) и пензионисан 1938. године са места управника болнице у Ковину. Бавио се интензивно друштвеним радом и васпитавањем народа и омладине као члан Сокола и других цивилних организација, био је и подпредседник удружења Албанске споменице. Умро је од срчаног удара непосредно након предавања које је држао војницима 26. фебруара 1941. године.

Споразум усташа и комуниста из 1935 године

Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији,

+++

овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострава.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкашке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати. Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем урушењу постојећег стања, обећање сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и задевице између једних и других; у написима, личном разговору и итд…, а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума.

4) У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког покрета и комунистичке странке да све сукобе одмах ликвидирају, а свака формација о томе своје старије јединице обавјестнти. Нескладност начелне нарави решава вођство хрватског усташког покрета и вођство југословенске комунистичке партије.

ЦИЉ

Југословенска комуннстичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године

За комунистнчку странку: Моша Пијаде, с.р.

За усташки ослобод. хрв. покрет: Др. Миле Будак, с.р. адвокат

Оригинал се налази: Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638

Споразум комуниста и усташа у Сремској Митровици 1935. године

+++

Реферат Милана Банића, Београд, 17. децембар 1943.

Дана 4. децембра ове године радио Лондон донео је вест да је Врховни законодавни одбор партизанске војске у Југославији, на својој конференцији, образовао Комитет за национално ослобођење, заправо нову партизанску владу.

О овом догађају много је говорено и писано, те би понављање било сувишно.

Овде ће се изнети оно о чему нико до сада није ни писао ни говорио, позадину целе ове по српски народ трагичне игре, коју воде наши суседи из Независне Државе Хрватске.

Ограђујући се унапред чињеницом да је по овом политички врло смишљено, вешто и обазриво вођеном послу тешко пружити конкретне и сигурне доказе, изнеће се онолико колико то дозвољава логично везивање појава и запажања.

Од свог постанка хрватска држава са својим режимом води у историји беспримерну политику мржње и злочина према српском елементу. Ниједан народ никада није у борбу са другим народом унео толико бруталности као вође данашње Хрватске. И не само данашњи властодршци Независне Државе Хрватске, већ има много чињеница да у овом нагону уништавања Српства постоји нешто опште и духовно, што обухвата хрватски народ као целину.

Прва етапа ове акције уништавања, као што је познато, извршена је углавном током 1941. и 1942. године, а завршена капитулацијом Италије, која је из својих империјалистичких циљева, заједно са католичком црквом, помагала и распиривала дело уништавања. Резултат је поразан за Србе. Стотине хиљада побијених Срба са подручја Независне Државе Хрватске круна је овог рушилачког хрватског беса.

Напуштањем хрватског подручја од стране Италијана, а захваљујући немачкој интервенцији, изгледало је да ће се односи ублажити, а прилике побољшати. Међутим, нагон је остао и даље, само му се дао лепши и лукавији израз. Употребљено је једно друго средство и пут, овом приликом са два циља.

Први циљ, наставити са биолошким истребљивањем Српства и православља, и то што већим проширењем подручја дејства, по могућности изван хрватских политичких граница, и преношењем акције на саму матичну српску територију. Други циљ, врло лукав, најбрижљивије и вешто скривен, састоји се у томе, да се из целе ове игре извуче политичка корист за финале, да се осигура мост преко кога ће се моћи у случају потребе одступити.

Средство за остварење овога циља, иако на први мах изгледа парадоксално, усташки режим нашао је данас у комунистичкој оружаној акцији вођеној од Хрвата Јосипа Броза Тита, и његовим најближим сарадницима у привременој влади „ослобођене територије”, Хрватима др Ивану Рибару, Антуну Аугустинчићу, др Јосифу Смодлаки, Сулејману Филиповићу, Фрањи Фролу и Божидару Маговецу.

Оваква политика усташких властодржаца поразна је на првом месту за нас Србе, и то како за оно мало српског живља које је преживело покоље, тако и за само подручје Србије. Штетна је и по немачке војне и политичке интересе, јер целокупна партизанско-комунистичка акција чији је епицентар у Хрватској, поред тога што апсорбује велики део снага немачке војне силе, онемогућује истовремено и сређивање и политичких а самим тим и привредних прилика на целом Балканском полуострву.

Полазећи са овог становишта наша је дужност да скинемо вео са овог усташког, односно хрватског политичког маневра, а не можемо ли то да бар укажемо немачким факторима на појаве које потврђују ова запажања, а која се могу конкретно резимирати у овоме:

1. Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.

Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.

Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.

2. Србин са својом народном црквом, која је везана за свој национални простор, по својој духовној структури одан родној груди и непријатељ сваког интернационализма, запрека је, и то врло јака и озбиљна, бољшевизирању Балкана. Покушаји Комунистичке партије да од Србије створе базу свог револуционарног деловања на Балкану пропали су 1941. године, а и последњи покушаји концем ове године ломе се о уједињени национални отпор Срба, у коме учествује скоро цео српски народ. Према томе, гесло комуниста мора бити уништити Србе и православље. Програм усташког режима је исти. Ако се томе дода политика католичке цркве и њена мисионарска пенетрација на балкански простор, за коју има доста доказа да већ годинама води борбу против православља, онда је истоветност програма сва ова три партнера уколико се односи на истребљење српског елемента још очигледнија.

3. Усташки режим водећи овакву политику не одступа ни за длаку од своје основне политичке линије изражене у тежњи биолошког уништавања Српства и православља.

Овоме треба додати још један, колико нечастан и недостојан толико и опасан моменат, а који је својствен хрватском менталитету. Имати Јосипа броза, Хрвата католика, макар и по нужди за сарадника, значи осигурати себи будућност за случај победе савезника. Поглавник је ту за сада, а Јосип Броз за сваки случај. Оваква политика и њен успех гарантовани су и чињеницом да уз Тита седе и хрватски политички корифеји др Иван Рибар, др Јосиф Смодлака (бивши посланик код Ватикана), Сулејман Филиповић, усташки пуковник, коме његово комунистичко уверење да је уистину из идеолошких побуда приступио Титовом штабу не би могло дозволити страховити покољ српских жена и деце у Босни, те Фрањо Фрол, дугогодишњи сарадник и истомишљеник др Влатка Мачека и бивши предстојник при Банској власти у Загребу. Ово неколико Хрвата, чланова Титове владе, допушта веровање да се шарено хрватско друштво окупило „у влади ослобођене територије” са посебним политичким циљевима, иза којих стоји и поглавник и цела Хрватска заједно са др Влатком Мачеком.

4. Ако се макар и једним делом приме ове претпоставке, зар се само по себи не намеће уверење да цео комунистичко-партизански покрет на југословенској територији морално и материјално помаже званични Загреб. Већ две године у хрватској држави вршљају Титове банде и све до садашње казнене експедиције нису успели да их униште. У Србији, где је комунистички пламен најпре букнуо, и то у разрованој и окупираној Србији, партизанска акција уништена је за неколико месеци, а угнездила се на територији суверене земље, која располаже регуларном војском, тамо се шири, организује и јача, претећи да поново захвати Србију, а преко ње да се прошири и на цео Балкан.

Постоје, наиме, обавештења да се спрема сеоба Титовог главног штаба на планину Пасјачу (округ лесковачки), одакле би се на домаку бугарске границе руководило партизанском балканском акцијом наредног пролећа.

5. Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и„српске хегемоније” добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака. Његова идеолошка основа сажета је у члану 2 и 3 који гласе:

2) Вођство југословенске комунистичке партије, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на запад тако и Аустрије и комунизма према истоку. Ради тога, ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега онога што је српско и православне вере.

Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свим подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово комунистичкој партији, како би се убрзао ток догађаја, свим средствима, а према упутама овога вођства.

3) Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, ј у постизању усташких идеала обећава сваку своју помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд,и те да ће се обострано безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега онога што је српско или православно, као што је то наглашено у тачки 2 овога споразума.

Дакле, управо оно што је у овом реферату напред детаљније изложено и образложено.

6. Из облика досадашњих партијских акција на територији хрватске државе, види се да махом страдавају српска насеља и да се уништава српски живаљ, а да је оштрица на првом месту уперена против српског свештенства. Случај поступка „партизанске ослободилачке војске” у Шибенику еклатантан је и убедљив. И у самим партизанско-комунистичким редовима убијају се и уништавају Срби, а водећа места поверена су Хрватима. И ове чињенице указују на усташки дух у овим редовима и остваривање усташког програма преко Титових банди.

Као што се из предњих излагања види, иза целе ове тајанствене игре крије се невидљиви режисер, који глуму вешто режира, а на штету Српства. Ово раскринкати, или бар указати на ове перфидне механизме усташког режима, хрватских политичара и католичке цркве наша је дужност. Овај реферат прилог је и помоћ на путу испуњења ове дужности.

Прилаже се препис комунистичко-усташког споразума.

Београд, 17. XII 1943.

 (Архив VII, Недићева грађа, К.1А, Ф.1, Д.9-9а)

Извори: Новинар Онлајн, Слике Партизана

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.
Милан Обреновић

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој територији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Украс 1

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179.
Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55.
Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године
Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934
Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The „Hungarian Factor“ in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press.
Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press.
Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009.
Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003
Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988,
Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007,
Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб,
Тајна конвенција — Википедија
Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс

Прочитајте како је изгледала прослава Видовдана у Солуну у време првог светског рата, виђена очима Рудолфа Арчибалда Рајса:
Први светски рат, коло, музика

Српски војници играју коло на Солунском фронту; фото: Југословенска кинотека

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.

То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.

Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.

Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Косовски завет и Видовдан – Николај Велимировић

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

Извор: Косово: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:
Рут Мичел

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Украс 1

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Димитрије Руварац – Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси, Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата, тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге. Наслов поглављу дао је др Петар Милосављевић који га је у целости донео у својој хрестоматији Срби и њихов језик.
Dimitrije Ruvarac

Димитрије Руварац

Трећи главни узрок тужаљци српског народа, против увреда хрватских, јесте то што Ви данашњи Хрвати, говорите и пишете, да Срби источно-православне вере, ил како нас данас називате грчко-источњаци, у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, (шта више, сам Ваш академичар г. Армин Павић, рече после смрти Даничићеве, да и у Београду Срби) говоре хрватским језиком, и да су свој језик узели од Хрвата.

Да Срби, без разлике говоре српским језиком, живели ма где, и да нису узели свој језик од Хрвата; то је тако позната истина, да њу није вредно ни једном речи бранити и доказивати.

А да су данашњи Хрвати, т.ј. „кајкавци“ и „чакавци“, које ми као што рекосмо, једино за праве данашње Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-словенци и Хрвато-крањци, но чисти Хрвати, узели за свој књижеван језик, српски језик; и то да и нама не би пребацили, као што сте недавно пребацили онима који су то исто тврдили, рекавши им: „како се може тако лакомишљено избацити нека тврдња, која вређа циели народ, а да се у исти час не мисли и на образложење такове тврдње“, навешћемо вам „Обзораши“ овде своје образложење за горњу нашу тврдњу.

Запамтите добро „Обзораши“ да ћемо ми овде говорити само о данашњим „чакавцима“ и „кајкавцима“, а не о Србима католичке вере, које ви проглашујете данас и који себе држе са Хрвате, мада то у самој ствари нису, и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима.

Људевит Гај

Људевит Гај

Вама је добро познато да је др. Људевит Гај издао у Загребу 10. просинца (28. новембра) 1834. 1. број своје: „DANICZA Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka“. У своме огласу од 20. (8.) октобра и. г. рекао је ово:

„Vsi skoro Europeanski narodi vu znanostjah i navukeh vre tak daleko dospeli su, da se pri njih materinskem jezikom pisane knjige i novine ne samo vu zmnožneh dvoreh, nego dapače vre vu isteh priposteh kućah šteju i preštimavaju. Ni li anda skradnje vreme, da i mi koterih slavni pređi, kakti cele Europe hranitelji i čuvari čez vnoga stoletja sveudilj oboruženi za vsega človečanstva preporod hrabreno skoznuvali su“ итд.

У 1. броју „Даницзе“, на првом месту налазила се песма под насловом:

Danicza.

Z Daniczum

Szelan v zemlyu plug zabode,
U razrese drachne plode;
Da sze zterni z pue podigne,
Pune lati k zemlyu prignu.

Ову је песму спевао Драгутин Раковец, кајкавац. А ево како је у 6. бр. спевао песму Славонац Ђура Тординац, под насловом:

Slavonia sestram.

Bozhe mili! il je sanka,
Il je prav istina,
Da Danica u pol danka
Siva nami z visinah?
Pa shto vishje! od zapada
Zrake szvoje kazuje
Istok vech je, ko da sada
Neporadja – neg shtuje.

У бр. 7. спевао је Људевит Вукотиновић песму под насловом:

Rastanak od lyube.

Zdravo mi oztala mila
Ka szi nebo mi odrila.
Dusnost pelya me z tvog raja,
Szamo kip me tvoj zprevaja
Vu zsamochu ladanysku.

Кад је идуће године у децембру Гај, променуо наслов својој Даници те је назвао Даницом илирском и уместо кајкавског наречја узео штокавско, тада је у 6. бр. од истог Вукотиновића изишла ова песмица:

Tri pesmice u jednoj.

Oj košutko cernooka,
Krasna, tanka i visoka,
Pevat ću ti tri pesmice,
Tri pesmice s jedne žice.

На тврдњу Руса Платона Кулаковског, који је у недавно издатој књизи „Иллиризам“ на стр. 397. за Хрвате рекао: „Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака.”

Карта, Штокавско наречје

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Ви у 16. бр. „Обзора“ о. г. рекосте да је руски писац на кривом путу, почем су Хрвати Гундулић и Палмотић већ у XVI. веку писали истим језиком који су Илирци одабрали за свој књижевни језик.

Да ће сам Гај, много боље знати, но Ви данашњи Хрвати, које је наречје и чији је он језик узео у своју илирску Даницу и илирске Новине, уместо кајкавскога наречја и језика; то нам бар не можете с основом опорећи.

Novo Vreme 1891

Ново Време 1891

Па да чујемо Гаја, шта је он у том погледу рекао. Кад су оно 1852. године напали Гаја „Српски дневник“ у Новом Саду, и „Српске новине“ у Београду, због тога што је у његовим „Народним новинама“ изишло неколико чланака које је написао данашњи пророк Анте Старчевић, и у којима се рекло и ово: „које је тај језик српски?, какав је то српски језик?“, „народ хрватски има у своме језику класичност, која се са талијанском свога времена натјече а за друге такмаце у Европи незна“, „не да би Хрвати писали којим другим језиком, него треба да и они писци, који се за Србе или за што друго држе, настоје писати изображеним језиком хрватским“, „Хрвати имају три наречја: штокавско, кајкавско и чакавско и свако је изображеније него ли оно, кога неки „српским зову“, тада је Гај у Мирогоју (Мирогој је био летњиковац Гајев, а данас је гробље) дне 3. студенога 1852. написао: „Изјављење паду Старчевићевих чланаках о Сербима и серпском језику“.

У истом се Гај извињавао, како је Старчевић оне чланке против Србаља протурио у његове новине без његовог знања и одобрења, кад је он био одсутан, те је затим рекао и ово:

„Као што ја, тако и већа част родољубивих Херватах, који браћу Сербље и Сербство као главни темељ југославенске, или како ју ми полаг старе догодовштине назвасмо, илирске народности, сматрају, који славна дјела прошасности, узорно јуначтво и безпримјерно пожертвовање ово и оностраних Сербаљах с љубави пуним удивљењем и одушевљењем, као што заслужују, до звјездах дижу, паче за звјезде надежнице сматрају, највећом мержњом осуђујемо, и као љагу од нас одбацујемо све оне, макар како учено изхитрене надритеорије, којима се напосљетку ништа друго недоказује, већ да се онаким употребљењем церпљених датах из иностраних списатељах из најдавније прошасности још и сад на ново посијати може оно сјеме раздора међу рођеном браћом, које су већ у стара времена иностранци приправили. Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се је такођер на твердим обалама мора јадранскога родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, под насловом „Сербиа илустрата“ био увирио, био би се увјерио, да је онај наш велики муж полаг све своје херватоманије у 8 књигах, у којима је списао хисторију Сербах, признао величанство и первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика; камо среће, да је он, који се је у своје доба за народни језик борио, на мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао, – камо среће да је он онда, као што ми сада у новија времена, најглавније гране језик, који је у изобиљу изреках и у својој чистоћи најбоље сачувао, у својој цјелости пригерлио и у херватску књижевност увео, ми би се заисто са свиме на другом степену народњег напретка данас налазили.

Пре тога пак, Гај је у својој „Даници“ за 1846. у 31. бр., у чланку Чије је коло?, рекао и ово:

Пошто је прво наспоменуо, како је у 97. бр. „Прашких новина“ речено, како је чешки учитељ „танца“ Раб, за свога бављења у Бечу, учио од Србаља тамо живећих њихов „народни танац“ „Коло“ звани, како би га међу сродним чешким народом расплодио.

Ово – рече – разјари неког Хрвата, те даде изјаву, да „Коло“ није српски, већ илирски танац, а српски је танац „Оро“. На то Гај одговори, да то није истина, већ да је „Коло“ српска игра, те затим му рече:

Иван Мажуранић

Иван Мажуранић

„Ајдмо на извор ствари; питајмо се: тко нам је „Коло“ илирско сачувао, пак ћемо видети, да ли се може казати, да „Коло“ није српски већ илирски танац. Је ли су нам га сачували наши добри хрватски провинцијалци, или браћа Крањци или Штајерци. Није ли белодано, управо даје „коло“ управо мајка Србија уздржала, и да се је код правих Србаљах и по њих код остале илирске браће у Хрватској и Славонији сачувало? Кад се о истиности овога питања уверите, можете проћи и на друга питања, која се обстанка илирске народности тичу н. пр. можете се питати: у кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко нам је понајвише гојио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство. Како да се препиремо, што је код Србаљах народно, што ли није; код Србаљах, у којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах, од којих језику у свој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврстности и чистоћи учити морамо, ако хоћемо да илирски живот обновимо, код Србаљах, који су у светињи свога српства, онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми у новије доба, ради слоге под пространим именом „илирства“, новим животом ускрснули; код Србаљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало, или са свим ништа гледе самога народнога живота дати неможемо. Дакле онај који вели: да што је српско, није илирско, исто што је илирско, да није српско (наравно у смислу саме народности) – јест или незналица, или непријатељ слоге између Славјанах од велике гране илирске.“

„Надаље мисли г. изјаснитељ, да „Коло“ није српски танац за то, што су га Хрвати, а не Срби у Беч донели и расплодили. Ала лепе досљедности! таково није кадар ни исти Хегел извести.“

„Ако су Хрвати „Коло“ у Беч донели и расплодили, то су доиста хвале вредни, што су настојали, да наш народни танац у великом свиету циену добије; али и отоле се никако не да извести она посљедица, да за то није српски што је илирски.“

Та н. пр. сав свиет зна и призније, да смо ми књижевност илирску подигли; ну, нама још нити издалека није наум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо„.

Питам Вас озбиљно све Хрвате, можете ли са основом тврдити, после овако јасне и искрене изјаве творца Вашег књижевног препорођаја Гаја: да Ваш књижевни језик није српски, и да га Ви нисте од нас Србаља усвојили? На ово питање не ћемо ми да одговарамо, јер је на њега одговорио сам Гај.

Истина, у почетку Вашег хрватског књижевног препорођаја, гдекоји су ваши писци, почели да пишу по дубровачким класицима, ну, против њих се подигао сам Станко Враз, као што се види из ових речи његових у писму, писатом Ивану Мажуранићу 1836. 15. грудна из Граца:

„Ја цјеним врло Далматинске списатеље, они јесу свикак верстни, најверстнији смием казати између свих старих писатеља Славенских до наших времен, што се тиче хитрости, умности и укуса, ма језик ми се чини одвише по Талијаншчини прикројен. У Далматинцих нема оне живахности православенске, која влада у сербских и осталих илирских (а где су Хрватске народне песме!) народних пјесмах, јербо народне пјесме јесу жива керв пука“ (Фран Марковић, у „Спомен књиги Матице Хрватске.“ Загреб 1892. стр 108.).

А у писму Ербену, рече Враз:

„Бојим се, да ће уплив Дубровчана, још даље и силније нашарати лице књижевности наше, крупним руменилом онога времена, ненаравнога урешавања, за то ће бити од велике користи за здрав развитак литературе наше, ако се уз дубровачке класике издају и народне пјесме, које ће улити у њу здрав, чврст темељ народан, метнути на лице појезије наше румен наравског здравља, и тако уплив Дубровчана спасоносним начином парализирати. (1. с. 13.).

Ово је Враз рекао, кад је „Матица илирска “ 1842. закључила, да издаје дубровачке класике.

„Матица“ је издала 1843. Гундулићевог „Османа“. У повести „Матице хрватске“, рече г. Таде Смичиклас за исто издање ово:

Иван Гундулић

Иван Гундулић

„Издање „Османа“ задржало се ради ријечника, који је радио Иван Мажуранић. Ријечник сам обузимље ситно тискан у двије поле на свакој страни пуних 137 страна. Зар је требало тако обилни риечник? Зар је требало тумачење сваке риечи на језику њемачком и талијанском? То ће данас питати сви они, који заборављају, да су оно били почетци „књижевног живота.“ (1. с. 13.)

„Сви млади људи – рече Таде – почетници најприје почимљу пјевати по начину Чубрановићеву и Гундулићеву. Младеж учи циела пјевања Гундулићева на изуст. Идеја Станка Враза (т. ј. да се хрватски песници више угледе на српске народне песме, но на дубровачке класике) ипак побеђује. Сами дивни допунитељ Гундулићева „Османа“ (Иван Мажуранић) извади из срца народне пјесме свога „Ченгић-Агу“, у кратком часу иза своје радње око „Османа“.

Навешћемо за пример, како је Мажуранић певао у духу српских народних песама, а како је певао у духу дубровачких класика. По првом је певао овако:

„Док дванаест коња не оседла,
„Златним седлом и сребреном уздом
„Узенђиом од Стамбола града
„И подковом од сухога злата“.

А по другом овако:

„Потиштени тви синови
„Господичној његда у власти,
„Изроди су ил’ робови
„Жељни с овцам траву пасти“.

Видели смо, да су се хрватски песници, на брзо оканули певања по дубровачким класицима, пошто су увидели, да „нови Илири“, не разуму дубровачког језика.

Остали пак књижевници и то већином рођени у Хрватској, не знајући сами добро српскога језика, као они, који су рођени у Славонији, нису хтели, а ваљда нису ни могли да пишу онако, као они, који су знали добро српски језик, и као што је писао доста добро и сам Гај, те створе неки посебан језик, (не управо језик, но граматику), ког назову „загребачком школом“, чији је последњи преставник био Адолфо-Вебер-Ткалчевић.

У хрватској књижевности, водила се све доскоро борба, за и око „загребачке школе“. Вебер је у последњем свом чланку „Брус језика или загребачка школа“ у „Виенцу“ 1884. рекао и ово:

„Од њекога је времена, почело неколико хрватских писаца рушити загребачку књижевну школу (њој је дошао главе наш Даничић). Загребачка школа, а то је илирска, имала је задатак, да кајкавце и чакавце, приведе у коло штокаваца, и створи књижевно јединство. Да није забацила силу добрих риечи и фраза и њеке облике, које су очевидно правилнији него они, које су мјесто њих штокавци развили у новије вриеме, премда нису ни они правилнијих старих облика још посве затрли, била би отеготила, ако не осујетила посао уједињавања. Још би требало у књижевно јединство привести Словенце, а тај циљ ће се сигурније постићи загребачком, него ли Даничићевом школом.“ (1. с. 334.).

У главној скупштини „Матице Хрватске“, одржане у Загребу 17. (29.) студенога 1885., Вебер је последњи пут „заговарао загребачку школу.“ У свом говору, рекао је и ово:

Опажам, да њекоји млађи наши писци, приањају уз начин писања, који се обично зове српски, а ја га именујем и хрватским, што такав језик говоре и Хрвати (!) на истоку. Ако ме сви знаци не варају, раширит ће се тај начин и даље “ (1. с. 335).

Фран Марковић, завршио је животопис Веберов с речма: „пак ако му и јест противна струја Вукова отимала под крај живота побједу, не ће га минути захвална успомена потомства.“ (л. с. 33 .)

Ево, како је прошла и свршила „загребачка школа!“

А сада чујте „Обзораши“, шта је рекао Ваш Антун Мажуранић, какве су муке имали ваши књижевни препородитељи, с дубровачким језиком. Смодек је већ 1832. започео предавати на академији хрватску граматику, и то на латинском језику. 1836. започне на гимназији загребачкој Антун предавати хрватски језик и литературу ђацима из виших разреда на хрватском језику, и о дубровачкој литератури.

Чујте шта је Антун Мажуранић, рекао 1852. за дубровачку литературу, и за почетак вашег књижевног препорођаја:

Дубровник

Српска дубровачка академска омладина

Још прије неколико година, скоро нити ко је знао за старију литературу дубровачку, а тко је што и знао, немогаше је разумети. Врло риједки умјели су читати стара хрватска и босанска писма (т. ј. глаголицу и кирилицу), и ови риједки бијаху држани, као њекакви чудни људи и необични. Већина учених Хрвата није ни знала, да су Хрвати, а и они, који су се држали за Хрвате, нису хотјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата. Тим није чудо ми што ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком (ту је Антун мислио данашњим књижевним српским језиком)“ (1. с. 291.)

„Тешки су били ти први почетци – рече Ваш Таде Смичиклас, у реченој књизи, у опису живота Антуновог. Старац би Антун проплакао, кад је о том стајао приповиједати. Саставити један број политичких новина, то је била велика мука. Њима је тешко о политичким стварима другачије разговарати, него њемачки; мањкали су им хрватски изрази за најобичније политичке појмове. Младим људима помаже збачени професор Људевит Јелачић, који их упућује, како ће учинити извадке из знамените у оно доба „Augsburger Allgemeine Zeitung“ (1. с. 290.).

Па кад су ваши књижевни препородитељи имали оваке муке, ил што би рекао стари „пророк“ „петљаније“ с дубровачким језиком; питамо Вас, није ли то мало више слободна тврдња, кад рекосте: хрватски књижевници кајкавци, оставивши кајкавштину, усвојише за свој књижевни језик, дубровачки језик, т. ј. језик хрватски, којим је писао Гундулић и Палмотић?

Рекосмо, да су у почетку хрватског књижевног препорођаја, неки песници почели да певају у Гајевој „Даници“ онако, како су певали дубровачки класици, т. ј. не баш онако, ал су их подражавали. Ну, и ти су набрзо престали певати по њима. Они пак књижевници, који су писали у прози, ти су писали чисто српски, како су и колико су знали.

Да л се Гундулићев и Палмотићев језик може назвати хрватским језиком; о томе не ћемо овом приликом да говоримо. Доста да Вам наспоменемо то, да њихов језик не разуму ни Срби, ни Хрвати. Као што је Мажуранић, морао своме речнику уз „Османа „, да тумачи скоро сваку реч; тако исто морао је и наш Јован Бошковић, да тумачи многу и многу реч из „Османа“. Сам пак Ваш Јагић, у својој „Хисторији књижевности народа Хрватскога и Србскога“, рекао је на стр. 145-6. ово:

„То и јест, мислим главни разлог, за што је република дубровачка свагда одјелито помињала људе и језик „српски“, од људи и језика дубровачкога, који су обично звали „словинским“, ређе ,,хрватским“ језиком“.

Дубровник

Дубровачки календар 1898

Рекосмо одмах на почетку овога одељка, да ми кајкавце и чакавце сматрамо више за хрвато-словенце – крањце, него за праве Хрвате. Да нам не би рекли, да смо ми то онако од ока рекли, ево чујте, за што смо ми то рекли.

Кад се оно у седници хрв. славонског сабора 3. (15.) Јуна 1861. велики жупан Иван Кукуљевић, бранио од тврдње патријарха Јосифа Рајачића, да је он у сабору рекао, да у војеној Крајини живи сам хрватски народ, тад је у свом говору рекао и ово:

„Језик онај, што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Туровом-пољу говори, (а то је кајкавски), није по законих језикословља чисти хрватски, премда се сада тако зове, него је помјешано нарјечје хрватско-словенско, или ако хоћемо хрватско-крањско, те управ именом словенским називао га је сам наш народ још у 16. и 17. виеку.“

Ваш је књижевни препородитељ Вјекослав Бабукић, у својој „Илирској Словници“ 1836., којом су као што рече Ваш Иван Филиповић у својој „Краткој повјести књижевности хрватске и српске“: „доведени облици народнога књижевнога језика, како је Вук учио, у склад са осталими словенскими нарјечији, а на томе основу развијао се је сав потлашњи рад око самог језика“, – рекао ово:

„Сваки народ, поноси се својим језиком, и држи матерински језик за најмилији, најслађи и најјачи, а то с тога, што му је од малинах привикнуо и тако рекућ из његова човечја устројства наравно проистекао, те с тога му допире до срца. И благо свакому народу, кој се поноси својим материнским језиком; јер тај ће живјети на вјеке и његовој слави неће бити конца.“ (1. с. 2.).

Молићемо дакле „Обзораши“, реците нам, који је матерњи језик оних 600.000, а можда и више кајкаваца и чакаваца у Хрватској? Да ли је оно којим говоре, или оно којим му ви данас у „Обзору“ причате о „хрватском државном праву“, о „хрватском уставу“? Нама је Србима онај, и којим говори Србин у кући, и којим му наши књижевници причају о српским краљевима и царевима, српским велимо, а не српско-турским, као што ви Хрватима причате о хрватско-угарским.

Вук Стефановић Караџић

Вук Караџић

Ви сте Хрвати свом жестином 1863. ударили на нашег Вука, што је у свом „Ковчежићу“ рекао: „Срби сви и свуда „. Шта је у „Позору“, одговорено Вуку, кад је он дао очитовање своје, да је њега Мишкатовић рђаво разумео, јер он – рече – није у „Ковчежићу“ рекао: да су свуда све сами Срби, већ је он ставио за натпис чланку поменуту изреку, и да је њом хтео показати, да ће у њему бити говора „о Србима свима, макар гдје становали“, и да је он у истом чланку казао: „да су Срби само они, који говоре српским језиком, без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби“, изволите завирити у 71. број „Позора“ за 1863.

Вук ако је и рекао: „Срби сви и свуда „, истину је рекао; јер Срби немају два-три језика, као што имају данашњи и прави и назови Хрвати.

Прочитајте н. пр. ма ком Србину ове речи: „Објављујем моме драгоме народу, да на неко време полазим на пут изван отаџбине“, па живео он у Србији, Босни, Херцеговини, Аустро-Угарско-Троједници, и био он закона источно-православнога, римокатоличкога или мухамеданскога, он ће их разумети.

Прочитајте пак н. пр. ком Хрвату „кајкавцу“ или „чакавцу“ ове речи: „Мита је са својом судбином задовољан, само му је тешко, да се не може опростити с братом“, он их не ће разумети.

А прочитајте ком Славонцу, Бошњаку, Херцеговцу, или ма коме ко није „кајкавац“ или „чакавац“, ове речи:

„Она се анда предаје најжестокешем хахаром; али ови, поклам кам би гингави Бландине живот цел дан разлучнем начином били мерцварили „;

или ове:

„Стара хорватска вели: „Мед коси тебе видећи, за коса те бум штимал – а че мед шкворци пискал буш, верувал бум да си шкворец“;

или ове:

„До впељанога в Хорватску земљу лето 1607. так названога товаруштва језушевога би могло рећи се, да Хорватов велика стран или правеми славенскеми словами, које Русом и Србљем грчке циркве ву обичају, и које к грчкем много сподобне су; или пак да словами так названеми ћирулицами од св. Цирилуша, как поведа се, измишленими, тер Далматинцем и Бошњаком католиком глаголитам навадеми книге негда своје и писма зписивали јесу; и да анда јежуити, којем всачко домовне младости в навуках настављање и в држањих впитомљење било је зручено, први почели су, на место слов материнскому језику привлагодјенех, странске латинске понајвише впотребувати и обчински впељивати с тога море бити зрока, да, как оваквех редов котригом било је обично, римокатолике од оне грчке циркве и ву том одликује, тер и на тај начин би велики и своју проти правоверју осведочили горушност“

(о овом причању Франа Коритића, жупника у Ивањској, да се код Хрвата латиница удомила тек 1607. после доласка језуита, проговорићемо коју на свом месту), он их не ће разумети. Не ће их пак Србин ма које вере, или рецимо по данашњем Вашем називу Хрват штокавац, с тога разумети, што језик „кајкаваца“и„чакаваца“, није српски језик, већ хрватско-словеначки, ил хрватско-крањски.

Рекло се не једном, и данас се говори, и од српске и од хрватске стране, да су Срби и Хрвати по језику један народ. И ми то велимо, ал само за старе католике из Далмације и Босне, који су свој језик називали словинским, и за оне данашње католике, којима је језик матерински српски језик, као н. пр. Шокце у Славонији, које ви данас бројите у Хрвате. Ти јесу по језику с нама Србима један народ, а данашњи „чакавци“, а особито „кајкавци“ пословенчени Хрвати, које ми држимо за праве Хрвате, нису с нама један народ по језику. Са свим је други језик њихов, а други наш српски.

Да су чак и сами Хрвати из загребачке жупаније, сматрали свој хрватски језик, за различит од српског, или, као што га они назваше, славонског, види се и из тога, што је у главној скупштини жупаније сремске од 25. Августа 1845. прочитано писмо загребачке жупаније:

„Којим своју репрезентацију за укинуће новог илирског и уведење старог хорватског правописа, за тим за раздвојење основане катедре хорватско-славонског језика и књижевности, у катедру једну хорватску, а другу славонску саопштавају и за потпомагање моли.“

Ви сте Хрвати, први почели говорити: „да су Срби и Хрвати два имена једнога народа.“ То сте почели говорити, из политичних разлога, и тек тада кад сте видели, да Срби не ће ни у „Илире“, ни у „Југословене“, већ да хоће да остану Срби.

Лепо вам је наш покојни Даничић за ту нову мисао и тврдњу одговорио:

Ђуро Даничић

„Не гледајућ може ли та мисао (т. ј. да су имена Србин и Хрват, два имена једнога народа) бити истинита или не, ја мислим да у њој, самој нема ништа, што би морало бити врло немило Србима, јер, како ја разумијем, требало би по њој да Срби за себе говоре, да су Срби и Хрвати, а Хрвати опет за себе да говоре, да су и Хрвати и Срби; па кад би се и једнима и другима досадило носити два имена, онда би дошло да се изабере једно, а које би више заслуживало, да се изабере и по томе, које би било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Ево Вам Хрвати правог узрока, за што је Даничић назвао српски језик, српским или хрватским).

„Али се у „Књижевнику И. књ. 1864.“ – рече даље Даничић – не разумије та мисао тако; и што се ни у њему не разумије, тако, него се она мисао стеже, те се хоће радо, да се Срби називају ако не само Хрватима, а оно барем Србима и Хрватима, а не ће никако да се Хрвати називају и Хрватима и Србима, премда је у њих настала она мисао те би они требало још први да је изврше, то је што мислим, да мора Србину бити врло немило.“

У „Гласнику“ књ. 9. српског ученог друштва у Београду, написао је Даничић, подужи чланак. с насловом: „Разлике између језика србскога и хрватскога“.

Даничић је овако започео свој чланак:

„Колико је име хрватско чувено у свету, сам је хрватски народ непознат. У истој књижевности, која се највише зове хрватска, распра је, које су Хрвати. Како се народи најјаче разликују између себе језицима, којим говоре, могло би се за Хрвате најпоузданије знати које су, кад би им се сазнао језик. Језик њихов рад сам показати у овом чланку, и то из књига, у којима се изреком каже, да су писане хрватским језиком, или ако се у којој то не каже, а оно је у њој језик са свим онаки, какав је у онима, у којима се то каже. А да ће то доиста бити језик хрватски, може се мислити и по томе, што би био без имена и он и народ који њим говори, кад се не би тако звали, и што би онда, име хрватско било без народа, који би се њим звао, јер сваки други народ и језик, који би ко хтео њим звати се, има друго име.“

Питамо вас „Обзораши“, кад ви велите да су Хрвати 1836. узели за књижеван језик, дубровачки хрватски језик, дал Ви данас пишете по дубровачком писању?

У осталом, не треба да смећете с ума, да је друго стари дубровачки језик, а друго је хрватски, (кајкавачки и чакавачки) којим говоре и пишу данашњи прави Хрвати у Хрватској.

Већина дубровачких писаца, називала је свој језик – као што је рекао и г. Јагић: – „словинским језиком“ а тек по гдекоји од њих, називао га је „хрватским“. Знамо осим тога, да су још и касније пјесници дубровачки, у Босни и Херцеговини тражили чистији и правилнији говор нашега језика, него ли бјеше њихов домаћи дубровачки.“

Лепо је о „словинском и харватском језику“ одговорио наш покојни др. Јован Суботић, у 88. књ. „Српског Летописа“ данашњем Вашем пророку Анти, који је, као што рекосмо још 1852. почео писати да нема Србаља, на стр. 153.-4. ово:

ИX. Г. Старчевић, како гдје види име хрватски, таки виче нема Србаља!“.

„Дакле: Ако Истријанац католик, рекне да пише хрватски, е то је прави Хрват; а Дубровчанин, или други горњи Далматинац рекне, да пише хрватски, е то је овејани Хрват, и не може бити Србин. Ово је врло рђав силогизам, будући да му је основ шупаљ.

Jovan Subotić

Јован Суботић

Ни један Србин који је католиком постао, или се католиком родио, неће да каже да је Србин, да пише српски, да говори српски, а то за зато, јер је са именом Србин источна црква скопчана, а католику казати да је Србин чини се, да би толико значило као да каже, да је источне цркве. Како ће дакле да каже? Онако како му се најближи други Словени зову: хрватски, – а гдје нема других Словена – шокачки, буњевачки, словински. Ако дакле Истријанац и Дубровчанин каже, да пише хрватски, није сљедство, да није Србин, или да је Хрват; ком народу шта принадлежи, то се мора са друге стране видјети.“

„Овдје морамо г. Старчевића запитати: ако су Дубровчани Хрвати, онда, кад веле да пишу хрватски, – и шта су онда, кад кажу да пишу словински? Очевидно је, дакле, да се по томе, што ко каже да пише хрватски, не може закључити да је Хрват“.

„Г. Старчевић позива нас, да се чудимо, јер писац Папалићеве кронике, вели да пише хрватским језиком. Ми се заиста морамо чудити, али г. Старчевићу, и то због тога, што он на ту кронику толико цене меће. По истој кроници, не само, да је она писана језиком хрватским, него је и св. Кирил свето писмо на хрватски превео, и свету литургију хрватски уредио! Њему је дакле језик св. Кирила у св. писму онај исти, који је у његовој кроници, будући да му је и један и други хрватски, а два хрватска језика не могу бити! У колико је дакле језик св. Кирила у св. писму хрватски, у толико је и онај у кроници му хрватски.“

„А шта ће рећи г Старчевић, кад му кажемо, да најстарији списатељи провинцијалне Хрватске, као Пергошић 1574, Врамец 1578., издатељ евангелија 1651. и други, свој језик, којим пишу не зову хрватским, него словинским?“

Какав је био 1852. данашњи Ваш пророк Анте, таки сте и Ви данас „Обзораши“. Да бисте доказали, да су Далматинци писали хрватским језиком, ви се кад немогосте на саме Дубровчане позвати, позвасте на Фра Ловру Љубушког Шишатовића, сина пл. турчина рођ. 1672. у Љубушком у Херцеговини.

А како сте држали, да ће Србима бити недовољан доказ, ако се само позовете на Хасана; то сте се подједно позвали и на Словенца Трубера који 1560. у посвети свога превода: „виндшикога тестамента“ пише:

,,Да су га њеки њемачки учењаци потакли, да настави превађање светих књига, јер да их је већ и њеки Стјепан Конзул, Истранин зачео превађати из виндишкога језика на „харватски „, који језик разуме Далматинци, Бошњаци, Серви, па народи све до Цариграда.“

Када је Словенац Трубер, био тако велики зналац етнографије, да је Хрвате нашао и у Србији и у Бугарској, и језикословац, да је држао, да „харватски“ разуму не само Бошњаци, већ и Срби у Србији и сви остали народи до Цариграда; онда се из тога може видети, како је поуздан и јак доказ за „харватски језик“, позивање на једног Примуша Трубера!

Да видите „Обзораши“, а и наш српски свет, какав је био језик Труберов, навешћемо нешто из његовог превода св. писма, који је превод он штампао и глаголицом и кирилицом (цирилическими слови).

Он је овако преводио: „ (…) „

Је л ово језик којим говоре кајкавци у Хрватској, који себе изодавно зову Хрватима, и које тим именом и наш народ изодавно зове, и само њих је држао и држи за Хрвате? Одговорите нам!

Онај језик, којим је штампао Трубер свој превод св. писма, назвао је Фра Матија Дивковић, који је 1565. кирилицом штампао у Млецима „Наук Карстиански“, „језик Словински“, а слова кирилска „слови Сарпскиеми.“ А кад сам Дивковић, Петар Канизија 1583, и други из тог доба, назваше свој језик „словинским“ онда су заиста они у томе већи аукторитети, од једног Словенца Трубера!

Навели смо неколико примера, какав је језик био и какав је данас кајкаваца и чакаваца похрваћених Словенаца и Крањаца, а овде ћемо да наведемо неколико примера, какав је био „словински“, ког су називали гдекоји „хрватским“ језиком.

Навешћемо баш нешто из Папалићеве кронике, за коју рече, да ју је написао „хрвацким језиком.“

„И тако свети муж Констанц (Константин св. Кирил) нареди попове и књигу харвацку, и изтумачи из гарчкога харвацку књигу, и харвацка изтумачи јеванђелија, и све пиштуле цриквене, и тако старога, како новога закона, и учини књиге с папиним допушћењем, и нареди мису, и утварди земљу и виру Исукарстову, и аазе прошћење и обрати к Риму пут свој, који му под послух свети заповедан бише, и греднуће, наврати се краљевство светога пука.

Фра Рафаел Леваковић, овако је писао „словински“:

„Кој наук, премда је кратак, уфам се, да ће користан бити не само за оне, који жуде латински језик научити, него јоште за дјецу из Далмације, која уче дијачки језик граматиком за Латине писаном, јере дјеца најприе науче материн језик, т. ј. словински“ (чујете ли, како назва Леваковић, језик, којим се у Далмацији говорило!)

Је ли ово „хрватски“ језик? Ако јесте, онда какав је ово: ,Ја нечу на вного престимавати оно, кај бетеги, доба и час шкодују, љепота прехађа, истина остаје. Ја зевсема никај не марим за малеке, покех доб ја вјерујем ву Јежуша Кристуша?“

Андрија Барић

Андрија Барић – Словица сербско-илирскога језика за диецу у Далмации и у друзих дерзавах југославјанских

Класици пак дубровачки овако су певали:

„Проз мостове, ки се дижу
„Занесене у заходе,
„И у долине свак час нижу
„По стрм’ и уск1 путу сходе.“
„Зато, младци ви љувени
„Дите милости драге ваше
„Немојте имати у нециени
„Те љепости миле наше.
„Све створење по нарави,
„Ча му ј’ љубко, тим се слави,
„А Приморје Задре тобом,
„Зач си славан ти сам собом,
„Од мудрости брез дна рико,
„Задре граде, наша дико.“

Не ће бити с горег, да прочитате „Обзораши“, у Вашег Шиме Љубића „Огледалу“ И. стр. 60. и 70. где је говорио „о најстаријим списатељима дубровачким и которским, родом српским, или барем одгојеним под упливом српскога нарјечја, како н. пр. Шишко Минчетић, Ђорђе Дражић и дп.“

Кад је оно 1852. у 76. бр. „Народних новина“, неколико хрватских књижевника, позвало све југословенске књижевнике, да се од народних наречја изабере једно за књижевни језик, и да би „најправије и најбоље било, да јужно наречје буде књижевно“, тада је Јован Стејић в. 44. бр. „Српских новина“ за 1852. одговорио им и замерио, што су неискрени хрватски књижевници, и што се стиде – снебивају, те уместо да рекоше: „српски језик“, они рекоше, „о нашој књижевности“, „о књижевности источно-западнога вјерозакона“, „о јужном наречју“.

А за разлог, да треба, јужно наречје“ узети за књижеван језик и за то, „што је сва стара дубровачка књижевност у њему писана“, одговорио је Стејић ово:

„Ако наше српске народне песме не могу у овоме притегнути, дубровачка књижевност не ће моћи ни толико. Дубровачка књижевност није, право рећи, народна, него мјестна, дубровачка, једва, ако више хоћеш областна, за Дубровник и за његову околину стварана; „југословенство“, као што га ми узимамо, свагда је било ван његова домашаја, незнани свјет. Та мала тачка на југу, не ће и не може к себи привући и освојити цјело нашинство, особито наше српство, за које она, по књижевности, нигда није имала битности.“ (Наш је народ у песмама за Дубровчане рекао: „Латини су старе варалице.“)

Из свега реченога, јасно се види, да је језик „словински“ и „харватски“, којим су писали у XVI. веку Антун Далматин, Стипан Истријанин, Трубер, Матија Дивковић, Петар Канизија и остали, мање више српски језик помешан са старословенским, а никако хрватски.

„У Далмацији – као што рече Вук у „Ковчежићу“ – нема данас „чакаваца“ на сухој земљи, али их има у Хрватској, како се пређе Велебит, у западној Мађарској и у Аустрији готово до Беча. Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали, они су се посрбили задржавши само и на онијем мјестима, гдје је у старо словенском е.“

Немачки путник, Г. Кол, издао је 1851. опис свога путовања у Истрију, Далмацију и Црну гору, у ком је и ово рекао:

Ђура Даничић - Рат за српски језик и правопис

Ђура Даничић – Рат за српски језик и правопис

О хрватским славенима мисле, да су се они најпре у Далмацији настанили, и можда једно време целу земљу држали. Цела северна Далмација до Крке, чинила је дуже време главни део Хрватске краљевине, и хрватски краљеви, имали су баш ту своју столицу у Београду (данашња Zara vecchia). А и све скоро острве далматинске, населили су Хрвати. На југу могли су Срби ту тамо из одавно седети. Ну, кад је хрватска сила и цвет Мађарима подлегао, а још више, кад су се Србљи с Турцима подударили, стану се српски бегунци све то више у приморје насељавати, и тако буду осим јужних крајева, који су већ од старине к Србији припадали, и северни хрватски све више и више тако рећи посрбљени. Хрватско је племе у Далмацији све више уступало, а српско овлада у читавој Далмацији, поименце пак у средњој и јужној. Особито су пак, Бокељи, Дубровчани и дубровачки острвљани, становници око Неретве и Цетиње, такозвани Морлаци и ускоци, чисти Срби; а Морлаци на северу од Крке, имају се сматрати као смеса од Србаља и Хрвата, али са више српства; становници око Зрмање и Велебита као прилично чисти Хрвати сматрати, а на острвима се сачувало чисто хрватско племе“ {„Српски Летопис“ књ. 85. стр. 8-10.).

Какав је народ био у околини Дубровника, и какав се насељавао у сам Дубровник, може се видети из записа, који се налази у сакристији Стонске францишканске цркве, писатог 1394. год., ког је данашњи високопреосвећени митрополит дабро-босански Георгије Николајевић обелоданио у српском преводу у 17. бр. „Српског народног листа“ за 1839. годину.

Исти запис гласи:

„Пре него је она земља (Рат, Стон и др.) дошла до руку господе Дубровачке, стајала је подложна Шизматицима и Патаренима триста може бити година; нит је ту и спомена било о католичкој вери, паче ту су калуђери и свештеници (православни), живили. А после пак по божијој наредби, кад су речена господа онај Рат под извесним данком предузели, давајући краљу Рашком (српском), или бану Босанском сваке године 1000 перпера; сувише пак желећи они Рат уздржати, и од силе Шизматика (православних) и Јеретика учувати, начине две прејаке тврдиње, и повуку велики зид с кулама од једне тврдиње до друге дуж читаве миље, за које зграде и друге потребе потроше око 20000 дуката из општинске касе; обећају ту и калуђере и речене свештенике држати, али ако ћеду се као Католици владати; веру Римску ту насаде, фратре наместе, и место им сазидају. Који фратри, содејствујући милости божјој, онај народ обрате и покрсте и до данас обраћају оне, који се досељавају из земаља Шизматика у овај предел и т. д.“

После тога записа, рекао је г Николајевић и ово:

„Кад су Турци у Србију, после тога и у Босну и у Херцеговину продрли, многе су се тада породице српске из тих земаља, у Дубровник насељавале, и како нису имали у Дубровнику свога свештеника, то су и саме у римски закон прешле.“

А не ће бити сгорег, да прочитате „Обзораши“, шта је рекао професор Решетар, зет Јагићев, у Јагићевом „Архив-у, у чланку: „Die Ragusanischen Urkunden des XIII-XV. Jahrhunderts“ и приказ тог чланка у „Делу“ др. Ђорђа С. Ђорђевића, па ћете и сами морати доћи до уверења, до ког и они дођоше, а наиме да је Дубровник по свом постанку латински муниципије био, али се пословенио. А пошто се тај преображај извршио под утицајем српскога племена, то се може казати да се посрбио.

Па кад све ово стоји, питамо Вас „Обзораши“, где је колевка српском језику, да ли у Херцеговини, Босни или посрбљеном Дубровнику? Ви одговорите, како хоћете, ми одговарамо, да је у Херцеговини и Босни.

Ево одговора, од куд се у Дубровнику и Далмацији у XВИ. и XВИИ. веку, онако српски писало.

Ви данашњи Хрвати, као што рекосмо тврдите и пишете, да ко живи у Хрватској, Славонији и Далмацији, да не може ништа друго бити, до ли Хрват, и замерате нама Србима, што се ми тобоже због православне вере држимо за Србе и што и римокатолике и мухамеданце, чији је матењи језик, српски, називамо Србима.

Ви данас у Хрватској, Славонији и Далмацији, видите саме Хрвате. А молићемо, кад већ не видите у њима Србе, а где су „Славонци“? Где је „славонски народ и славонски језик?“

Ви сте изгледа нам заборавили, на време кад је нестало „славонског народа и славонског језика.“ Па кад смо већ предузели, да Вас подсетимо на оно, што сте заборавили, држимо да ћете нам бити захвални, што ћемо Вас и томе научити.

Дакле чујте, докле се налази траг „славонском народу и језику.“

Да не наводимо ту ваздан наводе Ваших политичара и првака до 1860., ми ћемо навести овамо од 1860. само неколико примера.

Дакле, чујте. Искупљена у Загребу 1860. банска конференција, упутила је из своје седнице, одржане 28. (16.) студенога, на Њег. Величанство преставку, коју је саставио Иван Мажуранић, потоњи бан, и у њој се налазе ове речи: „Да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове.“

Ако не знате, знајте, да је тој конференцији присуствовао Штросмајер, Кукуљевић, Вукотиновић, Мажуранић идр. У 3. седници од 10. просинца 1860., прочитано је царско ручно писмо од 5. просинца, у ком се налази и ово: „наређујем хрватско-славонски језик.“

У 4. седници од 17. сијечња 1861., под бр. 4. налази се: „И Кукуљевић прочита проглас на народ хрватско-славонски.“

У истом прогласу, на четир места вели се: „Хрвати и Славонци!“

Кукуљевић, упутио је 31. просинца 1860. „Одговор на отворено писмо пресветлога г. кнеза Меда Пучића из Дубровника“ у ком је рекао: „ …од кад смо ми Хрвати и Славонци …“

У чланку „Српска војводина“ у 56. бр. „Позора“ за 1863. рекло се: „ – ми Хрвати и Славонци – Или зар су Хрвати и Славонци тако нетолерантни, да се морају Срби бојати, да ће латиница истиснути кирилицу?“

Да нас не мрзи тражити, нашли би се још и из доцнијег доба више признања „хрватско-славонског народа и језика“.

Ну, из реченог види се, да је Ваше хрватство у Славонији „новог датума“. Прост свет или „пук“ у Славонији и дан данас каже да је Славонац, а свој језик назива „славонским“, „нашким“, ал мало ће ко рећи да је Хрват, и да говори хрватски. Да то каже и призна, за то се данас старају Ваши попови и учитељи.

До пре је Славонац с потсмехом звао Хрвате „ерама“, а и данас се то може чути. У „Спомен књиги Матице Хрватске“, у опису живота Матије Месића, рекао је ваш Таде Смичиклас и ово:

„Родио се М. Месић у Броду од сиромашних родитеља. Отац му је био пореклом Хрват из Лике, чиме се старац знао радо поносити. Скромна његова жена, рођена Брођанка, као да се стидила, што је пошла за Личанина, које тек љута невоља гони у Славонију; знала би му приговарати: нека барем то пред дјецом не говори!“

Кад су хрватски политичари и књижевници, увидели, да Срби не ће да приме, ни назив „илирски“ ни „нашки „, ни „славонски „, за свој језик, а они опет нису хтели да назову свој језик, „српским језиком“, а видећи да са својим не могу оно постићи, што су желели, назваше свој језик „југословенским“, мислећи да ће на тај назив Срби пристати.

Тако је у чл. LVIII, 1861. сабор хрватско-славонски закључио § 1.:

„Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за савколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво службени језик у свих струках јавнога живота.“ а у § 5. „Свакому је просто служити се у свих списах латинским или кирилским писмом.“

Кад увидеше да Срби не ће ни тај назив за свој језик да усвоје, а они онда – као што рекосмо – ударише у тврдњу, да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно, рекло се српски или хрватски, и из почетка почеше писати и говорити „хрватско-српски“ или „хрватски или српски језик“, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу, да у Троједници живи сам Хрват, и да по томе у њој нема другог до ли хрватског језика.

Што се у томе толико Хрвати осмелили, допринело је доста и то, што је и Даничић доцније употребљавао назив „српски или хрватски језик“. Истина он је то чинио с тога, што је тврдо веровао, да кад се досади једнима и другима употребљавати два имена, и дође до избора за једно име, а „које би – као што рече при оцени „Књижевника“ за 1864. – било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Разумете ли „Обзораши“, шта је Даничић, овим хтео казати!).

Да је пак Даничић веровао у то, и за што је он држао српски, а за што хрватски језик, може се најбоље видети из његовог писма, писатог на неколико дана пред своју смрт 4. октобра, а умр’о је 5. Новембра 1882., своме пријатељу г. Милану Ђ. Мишћевићу. У истом писму рече Даничић и ово:

Шафарик, Српски језик, Карта, Мапа

Српско језичко подручје према Павлу Шафарику; фото: Википедија

„Молио бих те да препоручиш цврсто (у Србији многи говоре цврсто м. чврсто, друство м. друштво, те се Даничић тима хтео мало нашалити) људима и деци око „Видела“, да ни једне ријечи не узимају из овдашњих новина (т. ј. хрватских у Загребу) и рјечника, јер узимајући признају и засведочавају да су их овдје претекли, а није тако; јер је овдје мртвило, а ту је живот. У мртвилу будући, не могу ни радити тако, да би се том радњом створило што за језик из онога, што у језику има, јер у мртвилу не знају за то; и у њихову мртвилу обамире и оно, што је у језику, јер се не миче, не употребљава. Него како раде? Обамрли, пружају руке око себе, па што им са стране дође, преводе ропски, не знајући (у мртвилу), да може бити друкчије. А ту, где је живот, тим више се треба чувати, да се не увлачи мртвило, јер може бити само немарношћу рђавих писаца. У животу језик и ријечи му развијају се, примајући мало по мало у своје значење нове идеје, пуштају из себе огранке; међу њима из истих жилица постају и нове ријечи. Те жилице по ријечима, које су идејом налик на ону, која би нова требала, треба тражити, а не газити.“

Ево, какво је мњење имао Даничић о вашој данашњој „загребачкој школи!“

А да тако исто мњење има о њој и Ваш г. Јагић упитајте се у Бечу, код његових ђака, па ћете од њих чути, да он данашњи Ваш књижевни језик, никада не назива хрватским, већ српским језиком.

Као што је Ваше католичко свештенство криво, што је 1102. год. хрватски народ, признао господство угарско, једино с тога, што су и Угри били вере католичке, тако исто њему имате и имамо захвалити, што у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, постоји код римокатоличког „пука“, икавско наречје.

Кад већ није могло успети у томе, да „католички пук“, друкчије говори од православних, почем су и једни и други Срби били, само што су две вере веровали; они смишљаше на то, да ма какву разлику у томе створе, те се задовољише и у томе, да њихов „пук“ у место: је, ије, говори: и. Н. пр. у месго вјера, вијера, вера, да говори вира.

Само нека је разлика, па ма била за „нокат „!

Ваш је Гај, као што рекосмо, јавно признао, да су Срби сачували народне обичаје, а то је рекао с тога, што је добро знао, да су их код Срба католика, свештеници и фратри њихови укинули. То је јавно признао и Ваш Ј. Фр. Јукић (Славољуб Бошњак) у свом: „Земљопису и повиестници Босне,“ Загреб 1851., где је на стр. 19. рекао: „Народни обичаји код керстјанах (т. ј. католичких Бошњака) готово су изтребљени, јер свећеници держећи их за празноверје (!), укинули су их и искоренили су их, само гдјекоји остали су.“

Српски пак народ и свештеници, нису сматрали своје народне обичаје за празноверје, као што се за њих у самим „Südslavische Zeitung“ што су излазиле у Загребу 1851. рече: „Наука Христова проникнула је живот народа српског свестрано, за то се црте побожности код њега примећују скоро при сваком народном обичају или светковини, скоро при сваком, макар и свагдашњем занимању и обичном разговору. И то сачињава ону крепку стену, о коју се разбијају свеколике хитрости западне цркве.

У Земуну 10. Фебруара 1895.

Д. Руварац,

ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ (1842-1931)

Dimitrije Ruvarac

Димитрије Руварац

Димитрије Руварац, млађи брат архимандрита Илариона (1832-1905) и Косте Руварца (1837-1864), био је дуго година свештеник, а потом библиотекар у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима. Објавио је мноштво разноврсних радова посебно из области историје српског народа, међу њима и једну књигу о Јовану Рајићу. Као и други грађански историчари, а поготово они који нису подупирали владајућу идеју југословенства, био је у југословенском периоду посве маргинализован.

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге.

Ставови које је заступао Димитрије Руварац о језичком и етничком разграничењу Срба и Хрвата нису нови. Пре њега заступали су их и водећи слависти 19. века, истакнути српски филолози, а поготово Вук Караџић. То су ставови:

да су Срби сви који говоре српским језиком као матерњим без обзира на веру и

да се српски и хрватски језик, иако су блиски, ипак разликују,

да је српски језик штокавски, а хрватски – кајкавски и чакавски.

Посебна вредност Руварчевог полемичког рада у томе је што он о проблемима говори конкретно; његов текст је пун навода, примера и илустрација. Он на примерима показује како изгледају штокавски, како кајкавски и чакавски говори. Отуда делује убедљиво његов став да штокавци не могу разумети кајкавце јер се ради се о различитим језицима. Овим његовим наводима убедљиво је показано да се ради о два језика.

Руварац је, такође, показао неодрживост тезе да Хрвати имају „два-три језика“ (тј. кајкавски, чакавски, штокавски), а Срби један (штокавски) или ниједан, како је тврдио Анте Старчевић. Ако су Срби и Хрвати посебни народи, онда сваки од та два народа мора имати и свој језик, тј. Срби српски, а Хрвати хрватски, као што је то случај и са другим народима. Чињеница да има примера да се српски, тј. штокавски, назива и хрватским језиком, или некако другачије (рецимо словинским, дубровачким или илириским језиком) за Руварца не представља нерешив проблем. Као што је и Шафарик пре њега (Види Увод у „Српске пабирке“ у овој књизи) сматрао, истим поводом, да треба разликовати језик као објект од његовог назива, тако и Руварац сматра да треба разликовати оно што српски језик по себи јесте, од назива који су му у разним приликама и са разним интенцијама давани. Ако практично ни за кога више не важи став да је штокавски словински или илирски језик, зашто би важио став да је то и хрватски језик? Српско име том језику припада по истом принципу по коме и други језици имају своја национална имена.

Руварац се доследно односио и према тези о Србима трију вера. У томе је био човек свог времена. То се може видети и из обимног навода из текста под насловом Шта смо ми, шта ћемо бити, како ћемо се звати? који је преузео из Српског народног листа Теодора Павловића (24, 25. и 26. бр. за 1839) и објавио на стр. 20. и 21. своје књиге. Преузети текст потписан је са „П.А.П.“ што Руварац дешифрује као „Поп Аркадије Петровић“. Најинтересантнији део преузетог текста гласи:

Хрвати су Хрвати, а Срби су Срби, и само су утолико једно, уколико су Славени, као и сва друга славенска колена, која нигда ником није до сад није пало на ум, једно с другим замршивати, и оно, што није једно, силом у једно сузбијати. А Срби су после једни восточне, а други западне цркве, а трећи пак мухамеданске (у Босни). Срби су једни, који се ћириловском азбуком служе, а други који латинском, једни су под аустријским скиптром, други под Турском или под својом владом: али по народности сви су Срби, као што су Немци Немци, били римске или лутеранске или калвинске вере, и у овој које му драго секте, били у Европи или у Америки, у Немачкој или Француској, у Русији, у Турској, у Грчкој, и немачке су књиге немачке, биле готически или латински слови написане. Јер као што је друго питање о вери, и о слови, и различно од онога о народности и језику, тако је са свим опет друго о отечеству, домовини, предјелу из ког је ко, Србијанац, Херцеговац, Црногорац, Бошњак, Дубровчанин, Хорваћанин (ако не и Хорват), Славонац, Сремац, Бачванин, Банаћанин и т. д. то значи: човек из тог предјела, али ког народа.

Два православна свештеника из 19. века, поп Аркадије Петровић и Димитрије Руварац, својим ставовима о томе да Срба има различитих вера сагласна су потпуно са главним српским филолозима, Доситејем и Вуком. Теза о томе да су Срби само православци који говоре заједничким српскохрватским језиком, накнадно је наметнута у 20. веку, а поготово у антирелигиозној држави каква је била Титова Југославија. Та исконструисана и неодржива теза мора се дефинитивно одбацити.

Извор: Говори Трипод

Да ли су историју Срба и Руса фалсификовали и сакрили западни историчари

Анатолиј Кљосов писац је ове књиге „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“ јасног наслова и неодређеног жанра. Управо та мешавина свих наука привукла ме је његовом делу. Наћи ћете овде и историју, и археологију, метеорологију, астрономију, палеолингвистику, етнологију, математику, медицину, форензику, наравно генетику и њену кћерку ДНК-генеалогију. Сигурно сам пропустио бар још прегршт наука и научних грана. Књига је слободна и драгоцено субверзивна у сваком реду и сваком поглављу; подрива и руши темеље штетне зграде на лошем месту. Уосталом, ово и јесте век у коме ће се многе тајне открити.
Хаплогрупа I2 - Словени

Хаплогрупа I2 – Словени

Лажна историја мора пасти. Срби и Руси (обратити пажњу на редослед) имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци већ странци непријатељи, којима је главни циљ био и остао, до данас, поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје пре средњег века. „Добро“! Од тога су почели, „створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију формирају Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите, „основали“ Келти Скордисци, иако овде постоје насеља старија од њих бар 6.000 година!

Анатолиј Кљосов

Анатолиј Кљосов

Наравно, нећу препричавати књигу, али ово морам да наведем: на једном месту аутор каже, а говори о садашњем времену, како су руски археолози запели да докажу да је један средњевековни локалитет фински, и то усред Русије, фински па фински. И Кљосов каже да су они, археолози, оболели од норманизма. Е ту, на том месту, постао је мој брат, јер је као човек ван историјско-археолошке струке схватио, прозрео суштину. „Одгојене“ су, баш тај израз, генерације већих католика од папе, већих Немаца од Немаца или што каже српска пословица – ‘рани куче да те уједе! Исто је у Србији. Овде су победили и наметнули берлинско-бечку историјску школу још у 19. веку. Године 1878. на берлинском конгресу потврђена је Србији модерна државност, али и наметнути стандарди који ће се примењивати у историјској науци. Стандарди су и данас много популарна реч, њих треба да испунимо како бисмо „ушли у Европу“! Моје је питање – одакле? Рођена је такозвана права и владајућа критичка историографија која, ево, влада до данас, насупрот тзв. романтичној или аутохтонистичкој школи којој, према тој подели, припадам и ја. О томе сам доста писао и моји читаоци то знају. Али неке ствари треба поновити више пута јер су још стари Латини чули од Етрураца (који су себе звали Расени) да је понављање мајка учења.

 Анатолиј Кљосов живи у Америци, колевци израза као што су: „политичка коректност“ или „говор мржње“. Зато, бавити се заједничким мушким претком, а избећи оптужбе за горе наведене изразе је… готово немогуће. Историја се никада није одвојила од политике, видећемо хоће ли то успети ДНК-генеалогији? Један од задатака, скоро херкуловских послова, које је аутор морао да савлада је и борба с потпуно неодговарајућом и у суштини погрешном терминологијом у археологији, историји, палеолингвистици… Да би илустровао опсег тих грешака Кљосов је духовито, као да је Србин, давао сопствене примере кованица типа – протосовјети, као потпуни еквивалент владајућим „научним“ изразима!

Ако мислите да је филологија, чак и палеолингвистика, за разлику од историје и археологије, ослобођена притиска политике, онда се грдно варате. Сећам се како сам на часовима старословенског и палеографије мучио професора питањима типа: где престаје дијалект и почиње нови језик? Критеријуми раздвајања, једноставно ћу рећи, не постоје! Тако да смо увек долазили до закључка како је постанак новог језика, у наше време, политичка одлука. Врхунац овог „критеријума без критеријума“ догодио се у 20. веку када је одлукама неколиких центара моћи, на првом месту Ватикана и Коминтерне, почело комадање српског језика и српског простора, односно, српског народа. Тако званично атеистички СССР наступа заједно са званично теистичким Ватиканом. Једна, добронамерном, боље рећи необавештеном човеку, наизглед немогућа спрега. Света столица је имала благу предност на терену, због већ одавно постављене „инфраструктуре“, док је црвени Кремљ тек имао да изгради своју мрежу. Ипак, овај напорни рад уродио је плодом. Уз помоћ Аустронемаца Ватикан је у оба светска рата, а посебно у Другом, извео до тада невиђен геноцид. Број српских жртава још увек је тајна. Не знам ни за један народ у прошлом веку да је више пострадао, да се изразим бирократски – „по глави становника“. И жреци Коминтерне радили су исто, знајући да никад неће завладати Полуострвом док не сломе кичму српству.

Победа комунизма 1945. године одмах је „породила“ три народа: Македонце, Црногорце, Југословене. И нешто касније муслимане са великим М. После серије ратова 1991–1999. муслимани су волшебно постали Бошњаци. Тако да данас постоје три нова језика, од којих један потпуно разумем и спорије говорим (македонски), а бошњачки и црногорски говорим перфектно, пишем и могу „симултано“ да преводим са једног на други! Ово је на жалост истина.

Уништавање и фалсификовање руске историје било је беспризорно. У књизи М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“ коју је издао Московски универзитет 1955. поводом двестагодишњице свог оснивања, налазе се ови занимљиви подаци. Ломоносов 1750-их година, заокупљен историјом, пише рад „Древна руска историја“. Његови рукописи и припремни радови су нестали. Издавање је ометано. Књига је изашла из штампе тек после смрти Ломоносова 1765. године! Али, „најлепше“ тек долази. Закључено је да под именом Ломоносова уопште није објављено оно што је Ломоносов заиста радио и писао. Историја овог случаја врло је занимљива, јер је извесни Милер припремио све за штампу. Исти овај Милер руководио је универзитетом у Петербургу, а Немци су руководили и петербуршком гимназијом, која је спремала ђаке за факултет. Цитирам: „У гимназији професори нису знали руски језик… а ученици нису знали немачки. Предавања су држана искључиво на латинском. Гимназија током тридесет година (1726–1755) није припремила ни једног човека за упис на универзитет. Из тога је извучен следећи закључак. Изјављено је како једини излаз представља довођење студената из Немачке, пошто је Русе наводно, свеједно немогуће припремити. Тобоже дивља неписмена земља. Стварно, откуд болест норманизма у Русији?!

Сличан случај несталих рукописа десио се нашем историчару „проторомантичару“ и „протоаутохтонисти“ Милошу Милојевићу у 19. веку. У питању су сандуци нестале грађе!

Хаплогрупа I2 - Балкан

Хаплогрупа I2 – Балкан

Поимање о великој старини Срба има дубоке корене код нас и људи су о томе изгледа одувек промишљали и писали. Али то „званична историографија“ не признаје, штавише, презире и изврће руглу. Страх од традиције и истине толико је велики да су чињени трагикомични потези. У Србији постоји књига која је преведена и објављена без прве половине текста! То се десило делу дубровачког попа Мавра Орбина који га је штампао у Пезару 1601. на италијанском језику, под насловом „Царство Словена“. Више бих волео да се то урадило из глупости, али нажалост није. Учињено је намерно с бедним образложењем да је на првих 250 страница легендарна и по томе непотребна историја. А ту у необјављеној половини каже Орбин рецимо и ово – да су Руси дошли у Мизију (Србију) за време цара Вителија (69. године наше ере) и прозвали се Рашани. Између осталог, у тој половини, налази се и вандалски речник на неколико страница, из кога се јасно види да су Вандали Словени а не Германи, какав је о њима и до данас став западне историографије. Пре неколико година Орбин је, наравно у целости, преведен и објављен у Русији, а у Србији још није, иако се из садржаја лепо види да је далеко највећи број страна посвећен Србима и српској историји. Све ово пишем да покажем како се нисам сам од себе пренуо и почео да трабуњам о великој старини свог народа. Пре мене су о томе говорила и писала поколења. Пошто су сви помрли, неће се љутити ако неког од њих случајно прескочим.

Крајем прошлог века Олга Луковић Пјановић обновила је борбу за опстанак наше праве историје књигом убитачног и провокативног наслова „Срби… народ најстарији“, што је у ствари цитат изјаве византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам.“ Олга је преживела немачки логор, докторирала на Сорбони… После тешке болести поново учила да говори… И уз све недаће, својим радом и својим књигама пробудила и раздрмала посустале Србе. Вратила нам достојанство. Она је волела да каже како је српски језик врло стар, исклесан, избрушен као дијамант дуготрајном употребом.

Коју годину касније појавила се књига Ранке Куић „Црвено и бело: српско-келтске паралеле“, за коју сам, по професоркиној жељи, имао част да напишем приказ. Ранка је била члан Велшке академије наука и прва жена доктор англистике у Југославији. Њен камријски речник сам доста користио и чинићу то и даље.

„Порекло Словена“ је толико духовита књига и толико добро преведена Савом Росић да ми се често чинило како сам неке пасусе из књиге написао ја а не Кљосов! Слобода и став, убиствени аргументи, то је оно што издваја ово дело. Оно је своје од почетка до краја. Како не бих дошао у напаст да препричавам књигу или бар откривам њене најзанимљивије делове, вратићу се најбољим палеолингвистима које је дао српски народ у двадесетом веку. А то су још Милан Будимир са својих неколико хиљада објављених непревазиђених страница о српском, старогрчком и латинском. Ту је и наш највећи санскртиста Радмило Стојановић, који је, објашњавајући да у Европи број падежа опада идући с Истока ка Западу, изговорио антологијску реченицу: „… они се гуше!“, подразумевајући под тим неодговарајући говорни апарат, јер Англосаксонци у суштини употребљавају туђе речи.

Ипак не могу да издржим, и овде ћу убацити мало етимологије. Опште је познато да ми Словени све Германе зовемо Немци, јер не говоре. А у исто време себе, пошто словимо односно говоримо и разумемо се одлично међу собом, називамо Словени. Они који говоре. То је дакле један антипод – мутави Германи и говорљиви Словени.

Хаплогрупа 1 - Европа

Хаплогрупа 1 – Европа

Аутор у књизи доста говори о Индији. То ме је подсетило Мануовог Законика, а у њему… ево бар једног примера: на санскрту се туђ човек, варварин, каже – млечка. А то је онај који млчи, мучи – ћути, дакле „нем(ац)“. Открива се исти српски аријевски руски начин размишљања и именовања.

Каже Кљосов да је санскрт од свих европских језика најближи руском, и са тиме се слажем, јер се потпуно подудара са оним што сам и сам закључио, и писао о томе. Да не бих откривао причу, рећи ћу то овако: рецимо да српски мушки преци путују возом из Београда за Техеран. То је јако спора композиција, путоваће се хиљадама година. Београд, Москва, Кијев, Аркаим, Делхи, Техерааааааан! Могуће је да неки преци нису ни ушли у воз јер су остали на „станици“ да се млате са Ербинима. Ко су Ербини? Е то ћете сазнати у књизи. Да се вратимо на станице пруге, Москва је много ближа Делхију од Београда, наравно, ако се путује овом „пругом“. То никако не значи да се путници из Београда не би могли споразумети са оним из Делхија.

Пре више од двадесет година, пишући прву свеску „Српско-српског речника“, читао сам „Повест времених лет…“. А тамо лепо каже да су Словени одавде (са Дунава) отишли на север. Лепо, размишљао сам, може ли древни текст дати још неки податак о сеоби са југа на север? И нашао сам га у „Повести…“ за годину 859. како Пољани Северани и Вјатичи плаћају данак у сребру и веверицама (мисли се на крзно веверице). Староруске веверице у преводу на савремени руски постале су белке, бјелке. Да, у староруском тексту је веверица – веверица, смеђе боје, умереног климатског појаса, а у новоруском је побелела као и беле ноћи! Кад смо код веверица, и Грци кажу веверица; ово тек онако…

Постоји један део у књизи „Порекло Словена“ који је заправо породични родослов самог аутора. Кљосови су старином из курског краја. Ратови и збегови, па опет ратови и збегови. Од 16. до 18. века под сталним притиском муслиманских хорди, празни се простор низ Дњепар до Крима. Ово говорим зато што се управо ту насељавају половином 18. века Срби из Аустрије. И ето, ми ћемо зауставити Турке и Татаре. Гледам карту Захарија Орфелина из његовог дела „Историја и живот Петра првог Великог“ (Венеција, 1772.). На тој карти с десне стране Дњепра лепо пише Новаја Сербија! Срби нису више хтели да чувају Аустрију од Турака и један део напушта Крајину и одлази у данашњу Украјину. Променили су простор, али не и његово име.

Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Сеобе народа су чудна ствар, некада иду у таласима између којих могу бити стотине и хиљаде године размака, а некад се „ентитети“ једноставно врте, круже у мањим и већим луковима, враћајући се на исти простор. Можда о томе говори српска десетерачка песма „Свеци благо дијеле“; о некаквом доласку из Индије, Инђије, земље проклете. Тако је Кљосов заправо потврдио оно што сам писао, пронашавши заједничког мушког претка Руса овде, пре више хиљада година. А мени је то сасвим довољно. Говорећи о Аријевцима, аутор нам обраћа пажњу и на свастику, знак који су Аријевци пронели и посејали где год су се кретали. И прича како је тај орнамент протеран и са народног руског веза, и практично уништен од стране НКВД-а, заједно са везиљама. Онај ко није носио црвену пионирску мараму, и црвену петокраку на шлему, као на пример ја, тешко ће то да схвати. Али комесари су још ту, само су променили „демоде аутфит“. Узимам „Историјско-етнографски атлас Сибира“ Академије наука СССР-а, штампан 1961. године. У овој огромној и тешкој књизи, одлично илустрованој, нигде ни трага свастикама. Ту су резбарије на кости, дрвету, шаре са одеће и шаманских бубњева, али свастике нигде! Али шта да се очекује од публикације петнаест година после Другог светског рата. Тако нешто може да се схвати увек и само у контексту времена. Свеједно, тај ми је атлас веома помогао у решавању многих замршених етимолошких питања. У њему се налазе одличне слике, фотографије и цртежи јахања јелена. Можда је јелен узјахан пре коња, и тиме прилазимо решењу још једне загонетке о аријевским песмама старим 7.000 година. Уосталом, то ћете открити сами.

Аутор помиње Вилијама Џонса који је 1790. године први срочио концепцију индоевропских језика рекавши да су три језика, латински, грчки и санскрт, настала од једног језика који више не постоји. А двадесет година касније, 1808. године Фредерик Шлегел је дао предлог да се они назову „индогерманским језицима“… Шта друго очекивати од Немца.

Наш језикословац Павле Соларић штампао је 1818. године књигу под насловом „Римљани словенствујући“, што ће рећи – Римљани који су некад били Словени. Та књига посвећена је лорду Фредерику Норду, бившем гувернеру Цејлона, са којим се Павле Соларић упознао у Италији. Лорд, страствени лингвиста, одушевљен Соларићем жели да га поведе као секретара на пут у Русију, али Павле због болести то одбија. „Римљани…“ су посвета лорду и нека врста опроштајног писма, али најважнији део списа је речник од 700 латинских речи, за које је Соларић утврдио да улазе у латински фонд из старог српског језика! А да, још и ово: два века је чекала Соларићева књига да буде објављена, прилагођена савременом српском. И колико знам, он је први Србин који је употребио израз етимологија.

Српски народ је, гледано светским мерилима, малобројан. Али је велики по наслеђу, нарочито по језику. Даћу један прилично непознат пример. Постојао је пројекат под називом – квантитативни опис структуре српског језика, посвећен статистичком проучавању српског писаног наслеђа од 12. века до нас. Аутор овог подухвата је Ђорђе Костић. Посао на корпусу српског језика трајао је само од 1957. до 1962. године, када је рад прекинут из неутврђених разлога. Узорак српског језика од 12. до 18. века састоји се од око 500.000 речи! Укупан број речи кроз све епохе писаног наслеђа, за само пет година истраживања, попео се на 11,000.000. Можда ће и овај податак помоћи добронамерном читаоцу да боље ухвати нит простор – време – човек, у „Пореклу Словена“, времеплову Анатолија Кљосова.

Радован Дамјановић

Предговор за књигу: Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију – Анатолиј Кљосов

Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

У Земуну, 8. 2. 1942.

Др Првослав Гризогоно

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.

Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: “Правац Београд – путуј Краљу Петру”: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.

Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.

Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.

И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?

У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете **** за спасење своје душе.

Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.

У Земуну, 8.2.1942.

Др Првослав Гризогоно

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.
Struma

Кањон реке Струме у Бугарској

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,1— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

River Struma, Greece

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.4

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:5

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion  Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. 7

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.9

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.10

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор11 са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.12

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,15 потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.16

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,18 да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.19

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.20

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.21

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.22 Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.23

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила24), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.25

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты  41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton  Melenikon dhmosiakh  planinh  h  Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни

Британски археолог Сер Артур Џон Еванс боравио је 1875. у Босни, бележећи и скицирајући занимљаивости на које је наилазио. У књизи „Кроз Босну и Херцеговину“ оставио је драгоцене документе о турбулентном времену Херцеговачког утсанка и Првог српско-турског рата. Преносимо занимљив детаљ његовог виђења карактера ставновништва Босне и Хереговине.
Босна, Село

Вршидба жита у Босни, крај 19. века

Сав је народ овде православне вере.

Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима.

Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина.

Православни поп држи своје вернике за

руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.

Сер Артур Џон Еванс, Кроз Босну и Херцеговину (Енглеска), 1877.

Артур Џон Еванс

Артур Џон Еванс

Сер Артур Џон Еванс (Sir Arthur John Evans, 1851-1941) био је британски археолог чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Еванс је проучавао Микену, посебно правоугаоне критске печате. На основу проучавања претпоставио је да микенска култура води порекло са Крита. Када је острво ослобођено од турске власти, Еванс је почео са откопавањима и 1900. године откривена је палата у Кнососу, као и велики број глинених плочица. Истражени су локалитети и у Фестосу и Агија Тријади. Еванс је дао периодизацију Минојске цивилизације, која је названа по митском краљу Миноју. 

Први његов сусрет са балканским пределима одиграо се током Херцеговачког устанка 1875. године када се са братом Луисом запутио у правцу Босне и Херцеговине. Опчињен оријенталним призорима, али и под снажним утисцима немилосрдних сукоба и бруталности током окршаја отоманских трупа са побуњеним Србима, Еванс је бележио и скицирао све са чиме се сусретао.

Две године касније британски дневни лист Manchester Guardian ангажовао га је као извештача и из Босне и Херцеговине где је био сведок репресалија отоманских власти над српским становништвом као последица минулог Херцеговачког устанка, као и Првог Српско-турског рата.

1878. настанио се у Дубровнику где је наставио новинарску каријеру отворено изражавајући негативан став у вези са аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине.  Услед јавно изношених антиаустроугарских ставова 1882. године је ухапшен под сумњом да је британски тајни агент и провокатор и протеран је са аустроугарског тпростора.

Сродни чланци:

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Говор Милутина Миланковића поводом Теслиног 80-тог рођендана 1936.

Говор великана наше науке, Милутина Миланковића, потпредседника Српске краљевске академије, на прослави 80. рођендана Николе Тесле у Коларчевој задужбини 1936. године.
Милутин Миланковић

Милутин Миланковић, (Паја Јовановић, 1943)

Пуних педесет векова требало је човеку да, упознавши законе природе, својом данашњом техником загосподари копном, морем и ваздухом и да прошири свој поглед у дубине васионе. Историја природних наука н технике, светла страна историје човечанства, учи нас да је тај освајачки рад човеков напредовао тешко, корак по корак. Она нам показује да еслиногје од 3500-те године пре Христа па до наших дана остварено око 15.000 проналазака који чине ризницу наших знања о природним силама, и којима је створена наша данашња техника. Сваким таквим проналаском кренуло се по један корак унапред.

У том великом броју проналазака има их око две стотине одабраних, који се по своме значају разликују од свих осталих. Ти проналасци, које називамо епохалним, били су муње духа генијалних људи, које су, забљеснувши, осветлиле хоризонт нашег знања и отвориле видике у далеке непознате крајеве. Таквим проналаском није наше знање и наше господство над природом раширено само за корак, него за целу једну пространу област.

У тој царској ризници епохалних проналазака људског генија блистају као алем-каменови два проналаска Николе Тесле – проналазак преношења енергије полифазном струјом и проналазак електричних струја високог напона и високе фреквенције. Првим проналаском је домет преношења енергије електричном струјом устостручен, другим проналаском попети су напон и фреквенције електрнчне наизменичне струје од стотине једнница на милионе, откривене су неочекиване особине таквих струја и искоришћене у телеграфији без жица, радиотехници и медицини. Та два проналаска Николе Тесле нису били корацинапретка, него крилати летови његови. И они су, онога часа када су објављени стручном свету, као такви оцењени и поздрављени.

Тим својим проналасцима, епоха у развитку технике, Тесла је узлетео високо изнад наше средине. Али када се попео на врхунац своје славе, када је пред Краљевским енглеским институтом у Лондону одржао своје предавање и онда извршио своје сензационалне опите на оном истом столу на којем је некад Ферадеј експериментисао, Никола Тесла је долетео и у своје старо соколово гнездо да целива гроб свог оца Милутина, православног свештеника и националног борца, да загрли своју мајку која га је била задојила српским млеком, да пољуби десницу нашег великог песника Змаја, који га је надахнуо духом својим, и да овде, у престоници предратне Србије, објави целом свету своју припадност Српству и свој понос што је из њега изникао. Ицело Српство, од Кршне Лике, Теслине колевке, па до Тимока, клицало је тада одушевљено свом великом сину.

То је било маја месеца 1892 године. Од тога доба прохујало је скоро половина века, славан одсек наше историје. Крвљу својих најбољих синова наш народ се ујединио и сазидао своју велику државу. У тој борби за ослобођење и уједињење, стављени пред нове задатке и бриге, ми смо почели да заборављамо нашег великог сина с оне стране дебелога мора. У новосазданој нашој држави ми нисмо још доспели да, користећи се оруђем које је Тесла ковао, постанемо господари природних снага наше земље. Наше реке и сливовитроше још бесплодно своју баснословну енергију. Тек на периферији наше државе, када се већ приближимо њеној граници, можемо опазити по који електрични далековод високог напона, и у његовим трима жицама препознаће стручно око остварење Теслиног проналаска. Наша материјална култура, није се још попела на онај степен да осети благодети Теслиних проналазака, а јавност да схвати њихов значај. Тек у последње доба, благодарећи раду и перу нашег електротехничара, инжењера Славка Бошкана, наша, а и страна јавност постала је боље обавештена о свему оном што је Теслин геније створио. И сигурно је да ће семе које је Тесла посејао донети и за нас свога плода. Доћи ће доба када ћемо електричним таласима ступити у духовну везу са целим широким светом, када ће електрнчни далеководи испрекрштавати целу нашу државу, а светлост коју ће они распростирати свугде где наш народ живи, говориће речито потоњим нараштајима о ономе титану, сину нашег народа, који је џиновском снагом свога духа надвладао природне стихије.

Прослављајући данас осамдесетогодишњицу Николе Тесле, ми не мислимо нитипокушавамо да тиме увећавамо његову недостижну славу, него желимо само да дадемо израза нашем поносу што је из ове наше средине изникао један геније, чије ће име, и без наше помоћи, остати занавек забележено светлим словима у историји науке и технике.

Српска краљевска академија, коју имам част овде да заступам, ставила је јошпре четрдесет година Теслино име на прво место листе својих дописника. Она учествује свим срцем у овој данашњој прослави Николе Тесле и одаје своју пошту његовом генију и његовом бесмртном делу.

Украс 1

Говор Милутина Миланковића, за поуке.орг приредила је Александра Нинковић Ташић, председница Образовно-истраживачког центра „Михајло Пупин“ и ауторка изложбе о Михајлу Идворском Пупину у Историјском музеју Србије коју је за 15 месеци видело више од 200 000 људи.

Извор: Патриот

Писмо патријарха Павла лорду Питеру Карингтону, октобра 1991.

 

Патријарх Павле

Патријарх Павле; фото: wikiwand.com

„По други пут у овом веку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са територија на којима је вековима живео. Први пут се то догодило током другог светског рата, под тзв. Независном Државом Хрватском, преко 700.000 Срба заклано је и уморено. Са поновним проглашавањем независности Хрватске и изричитим признањем њеног представника Фрање Туђмана да је тзв. НДХ њена претеча у том наводно непрекинутом хиљадугодишњем континуитету хрватске државности, започело је ново, а по могућим последицама можда и погубније страдање Срба у Хрватској.

Ти наши сународници, исте вере и крви, суочени су са следећим кобним избором: или ће се оружјем у руци изборити за опстанак у истој држави са матицом српског народа, или ће бити присиљени да се из те нове НДХ пре или после иселе. Трећег нема. Зато их српска држава и српски народ морају заштитити свим легитимним средствима, укључујући и оружану самоодбрану српских живота и свих српских крајина. Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама.

Време је да се схвати да жртве геноцида и његови негдашњи, а можда и будући, виновници не могу више живети заједно. После другог светског рата нико није присиљавао Јевреје да живе заједно са Немцима у истој држави. Срби су, међутим, били присиљени да живе заједно са Хрватима, додуше у оквиру Југославије…

Границе те Хрватске нису ни историјске ни етничке, него одређене вољом Јосипа Броза Тита, вође комунистичке револуције у Југославији, а Хрвата по народности. Оног тренутка кад су Хрвати прогласили независност такве Хрватске, Срби у Хрватској су, користећи то исто право народа на самоопредељење до отцепљења, одлучили да живе у крњој Југославији, односно у држави у којој ће бити матица српског народа. У противном, пре или после били би изложени затирању свог националног идентитета, своје вере и имена, а можда и прогонству и физичком истребљењу. Онима који су вековима унијатили и покрштавали, а у другом светском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може веровати.

Српска православна црква овим се не залаже само за историјска и демократска права српског народа већ жели да стане на страну правде и истине, универзалних и хришћанских принципа, на којима би морали да се заснивају односи међу људима и народима.“

Повезани чланци:

Патријарх Павле: Будимо мудри и безазлени и опстаћемо међу вуковима
Писмо српског патријарха Павла британском лорду Питеру Карингтону, октобра 1991. године

О Буњевцима – Србима католицима

„Матица Српска“ учинила је велику услугу науци уопште, а нашој браћи Буњевцима и целом Српству на посе, што је пружила прилику да се важно питање о пореклу и животу Буњеваца расправи. То питање нити је до данас покушавано да се расправи, нити је расправљено и оно спада у отворена питања етнографска, која тек чекају своје решење. Колико нам је познато, до сада нема о Буњевцима ни у српској ни у страној литератури никакве нарочите расправе (О „Буњевцима“ писао је у нас пок. Лаза Кнежевић и вредни секретар „Матице Српске“ А. Хаџић, али само о њиховом друштвеном животу и стању, дакле о данашњици), њихову прошлост етнографи и историчари нису ни у којој прилици нарочито третирали, а и оно што се о њима писало, то је тек било узгред, ситно и врло мало. Први етнографи ове монархије Церниг и Хунфалви једва су им посветили десетак редака у својим огромним делима, те за сувремену етнографију није ни мало ласкаво, што се о Буњевцима много мање зна, но о ком народу ван граница европских. Пико у својој историји Срба у Угарској такође не говори о њима ништа. Можда је свему том и то узрок, што је пометња у подацима о њима врло велика, о чему сам се и сам уверио пишући ову расправу.
Бачка 1931.

Бачка 1931.

Прошлост и порекло Буњеваца непознато је, тако рећи и за њих саме и за остали свет, јер се није нигде очувао никакав поуздан податак, који би у том погледу дао веродостојна разјашњења. Сви писци, који су о њима узгред говорили, слажу се само у том, да они нису староседеоци на садашњем свом земљишту, већ да су се доселили овамо са стране, што је и највероватније. Питање, од куда су се доселили више је рашчишћено од питања, када су се доселили. То је у осталом и појмљиво. Када су подаци и историјски споменици у погледу Буњеваца тако ретки, када народна предања нису толико очувана, да им се безусловна вера поклони: онда може само бити претпоставака, али поузданих тврђења не. Тај је случај и овде.

1. Историја, порекло, име

Преовлађује мишљење, да су се Буњевци доселили у Угарску из Херцеговине са Буне реке и околине јој и из Далмације. То је мишљење најраспрострањеније и изгледа, да је највероватније. За тачност тога мишљења говоре многи знаци и историјске чињенице, као и народно предање у Буњеваца. Они сами верују да су са Буне реке. Народ пева:

„Дидови нам из далека
Ондуд гди је Буна река,
Племе нам је стародавно –
Како давно, тако славно,
Давор ој Буњевче!“

Буњевачка интелигенција, свештеници и учитељи са народом заједно, одговориће вам свагда, да су пореклом са реке Буне и из Далмације, а ово веровање у самом народу свакако није без свога значаја и вредности при расправљању о пореклу њиховом. И само име „Буњевац“, као да је добило корен свој од реке Буне, те означује плем, човека отуд са Буне.

Сама реч „Буњевац“ не означава нити може бити име једног народа, она више означава име једног првансалца (провинцијалца), човека из извесне околине, предела, провинције, као што је „Сремац“, (од провинције Срема), „Босанац“ (од државе Босне), која је опет добила име своје од реке Босне). У овом случају је и предео Буна добио име од реке Буне и тако добише људи оданде провинцијално име „Буњевац“, док им је народносно име српско, пошто су огранак српског стабла. Верујемо, да се никако не може оборити наша тврдња, да име Буњевац никако не означава народност, јер када не би тако било, онда би наука допустила да на овом свету има и босанске и далматинске народности, а то, мислимо, да не би било далеко од апсурда.

Код свих имена, којима све људи називају нашу браћу Буњевце, корен је у провинцијализму. Тако се у статистици, па и у административном језику, Буњевци називају још и „Далматинцима“ („Dalmaták“ на мапи и статистици Бач-Бодрошке жупаније и у многим књигама мађарским о јужној Угарској), а језик којим говоре : „далматински“ („dalmát anyanyelv“ у судским записницима и у статистичким пописницима). У ову погрешку упадају често и сами Буњевци. У овогодишњем течају буњевачког листа „Невен“-а нашао сам на крају једне преведене приповетке: „подалматинио“ (тај и тај). Барањске Шокце пак називају обично (а и они се сами називају Бошњацима, т. ј. људима, који су дошли из Босне (односно Херцеговине са Буне).

Сва ова три имена еминентно означују људе провинцијалце, људе са Буне, Далмације и Босне. У тим именима више је означена постојбина него народност. Постала су пак отуда, што река Буна у Херцеговини, као што знамо, извире у Велес планини, у позадности Невесиња, после два сâта даљине поред вароши Благаја, те код села Буне утиче као и Требисат, Брегава и Крупа у Неретву, која код Метковића прелази у Далмацију и утиче у јадранско море. Пролази делом Буна кроз Херцеговину, а и кроз Далмацију, те ј….рода, који је пређе становао на обалама Буне, било и у Херцеговини и у Далмацији, отуда Буњевцима још и име „Далматинци“.

Благај, Буна

Извор реке Буне код Благаја

Име „Херцеговци“ не добише за то, што је појам „Босанци“, „Бошњаци“ познатији и што је у крајевима, куд се населише (Барања), Босна познатија од Херцеговине или што се Херцеговина сматра не само као саставни већ и потчињени део Босне. Отуда Шокци у Барањи добише име Бошњаци. Име Шокац долази, како једни (Бадић) мисле, од брда Шок, које се налази у њиховој прапостојбини на Балкану (?), али је распрострањеније мишљење, да су име добили од шаке пошто се они, као католици, крсте са пет прстију (дакле целом шаком).

О имену „Буњевац“ заступају буњевачки писци (Младен Барбарић у расправи „О језику“. (1891. г. „Невен“.)) теорију, да оно долази и од глагола „бунити се“, као што име „Хрвати“ долази од „хрвати се“, а „Срби“ од „љутити се“, „беснити“ (у санскриту „serbh“ значи „беснити“).

Што се првога тиче, могуће је да Буњевац долази од „бунити се“, пошто су Буњевци у својој првој постојбини били осветнички, револуцијони елеменат, који је јуначки устајао против својих угњетача Турака и у свакој прилици часно се бунио против османског господства, коме се касније и у новој отаџбини с оружјем у руци светио за старе ране и неправде.

О корену пак Хрват и Србин има и других разних мишљења, по којима Хрват долази од словенског „хрб“, „хрбат“ (shrb) т. ј. врх (Hügel). У старој својој постојбини на Судетима и Карпатима, звали су Хрвате тадашњи савременици „Ghrouati“ и „Chrouati“, а Србе „Serbli“ (прво опште име свих Словена (K. v. Zzoernig: „Etnographie, II. 1855.)), које (Srben) по Добровском значи уједињени.

Кад се узме у обзир све што је познато о прошлости Бачке и Барање, излази, да су се Буњевци збиља доселили са Буне реке и да у овим крајевима нису у толикој мери староседеоци као њихова православна браћа…

Историја бележи осам знатнијих и већих сеоба Срба са Балкна у Угарску. Прва сеоба на Чепељско острво у српски Ковин (под владом краља Жигмонда); друга под Ђурђем Бранковићем (после 1430. г.); трећа (1439.); четврта за владе Матије Корвина 1459. год.; пета и врло знатна, када кнез Павле (Бранковић) или Кињижи Пал преведе 50.000 Срба из околине Крушевца; шеста 1509. год. са српским владиком Максимом; седма под Николом Јуришићем (1538. г.); осма и најпознатија је сеоба (крајем 17. века) под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (Szalay L. „Szerb telepek“ i Zzoernig: „Etnograpie“ II.)

Овде наравно нису урачунате српске сеобе на Далматинско и Личко земљиште, већ само на земљиште уже Угарске и Срема. Дакле ове сеобе ојачаваху све већма староседилачки, већином српски, живаљ у Бачкој. Наведосмо их све редом за то, да наш преглед буде лакши при постављању питања, да ли је у тим побројаним сеобама било Буњеваца?

На ово питање може бити само негативног одговора. Апстрахујући дакле, што у тим сеобама нема не само ни помена, већ ни најмањег знака, из кога би се могао извести, ма и софистички, закључак, да су у тим групама прешли Буњевци у нов свој завичај, против таког мишљења говори највише то, што Буњевци ни по типу свом, ни по наречју свом, а ни по предањима својим нису могли стати у ред ових насељеника.

Досељеници ови беху из уже Србије, Подунавља, Жупе и Пећи, а у тим крајевима се стара постојбина Буњеваца не може тражити. Последња и највећа сеоба пак (Чарнојевићева) догодила се уз то још и у времену, када су већ Буњевци били у Бачкој насељени. А осим свега тога из првих црквених матрикула, вођених у Суботици о Буњевцима, види се, да су први насељеници били делом из Босне (Херцеговине), делом из Далмације, али су их њихови свештеници свагда називали „Далматинцима“. Но о том ће бити ниже опширније говора.

Као што видимо нити из историје Бачке до 16. века нити из сеоба српских из Србије не видимо не само трага, већ ни могућности, да су Буњевци у тим сеобама били или да су штавише раније становали у Бачкој. Док се какав јак противан доказ не нађе, остаје као утврђено, да су се Буњевци са Буне и из Далмације доселили, и то је једина претпоставка, која има највише шанса, да се сматра за највероватнију и најмогућнију.

Прелазимо на далеко замашније питање: када се догодила сеоба Буњеваца са Буне у садашњи завичај?

Мишљења су подељена. Из свију претпоставака може се ипак извести закључак, да је та сеоба морала бити у 17. веку и да је Буњеваца морало бити у Бачкој не само при крају тога века, када је Будим пао у хришћанске руке и када се из Угарске повлачише Турци, већ и за време турског господства, као што ћемо ниже видети.

Етнографи ове монархије нису сматрали за потребно, да истраже и бар приближно означе време, кад је та сеоба могла бити. Церниг, Хунфалви и Швикер ћуте о том као заливени и ни једном речи не спомињу доба те сеобе. Изузетак је историк проф. Ивањи, који у својој, делимице пристрасној, али ипак, врло марљиво израђеној историји вароши Суботице, по црквеним матрикулама и изворима, који су му стојали на расположењу у суботичкој варошкој, будимској дворској и бечкој војеној архиви, додирује ово питање на више места. Он у својој књизи држи за сигурно, да су се Буњвци доселили у Суботицу о јесени 1687. год.

У списима францишканског манастира Ђенђешу постоји стара прибелешка, да су се Буњевци из Босне и из суседне Далмације доселили у Суботицу у то доба, а под вођством 18 францишканских калуђера. Један део остао је у суботичком граду (Суботица је тада била, као и Сегедин и остала већа места у јужној Угарској утврђени војни шанац, „fossatum“ или „comuna milit.“), а остали се упутише у Сегедин.

Калуђери, пошто уклонише своју паству на сигурније тле, вратише се у Босну, свом осталом стаду, оста само један по имену Анђел (Angelus) Шарчевић, али и он се вратио после годину дана. Свештеничке дужности вршише касније домаћи францишканци из Сегедина или калуђери Буњевци, као што је био Јеремија Гугановић (Лудаши), Вартоломије (Bartholomaeus) Бењовић (Iványi István: Szabadka története“, str. 89 i 90.)

Своје тврдње поткрепљује Ивањи црквеним матрикулама суботичким, у којима се од 1-ог децембра 1687. године. налазе Буњевачка презимена: Парчетић, Билогривић, Грубишић, Кубатовић, Вуковић, Мерковић, Дументић, Тендаревић, Војнић, Рајић, Миљковић, Ђелмић, Сучић, Јурић, Кулић, Пасторовић, Плевић, Мамужић, Ивковић, Товарић, Чижић, Сторинковић, Дертић, Ивошевић, Вук Гостовировић, Горетић, Хајдуковић, Кипершић, Синдетић, Украјиновић.

„Према овоме“ – вели Ивањи дословце – „у Суботици су тада становали и Раци шизматици (православни) и Раци католици или Далматинци. Упитани за свој долазак изјављиваху обоје, да су у овим крајевима раније, већ и за време Турака становали“.

Ово је сасвим вероватно и за то мислимо, да је тачно оно, што Ивањи, односно матрикуле, тврде о доласку Буњеваца 1687. год. у Суботицу, али је очигледно, да је Буњеваца још морало бити у Бачкој пре 1687. год., јер су Турци још пре те године очистили горње крајеве, дакле „време под Турцима“ било је раније.

На другом месту (стр. 67, 79 и даље) признаје то и сам Ивањи, бележећи отмице Буњевачких девојака од стране Турака и буњевачко становништво на пустарама Кунбаји (29 кућа), Лудашу (29 кућа), Бајмоку (21 кућа, још 1580. г. званично име „Нови Бајмок“), Таванкут (16 кућа), Томци, Чорви, Белесовићи и т. д. Да је тако сведоче црквене матрикуле. (Буњевац пастир Никола Копуновић родио се још 1660. год. у Бајмоку, калуђер Гугановић још раније у Лудашу, 70годишњи старац Билија Катана из Таванкута, све Буњевци). Осим тога стоји у калуђерским записима, да се буњевачка нејач и жене скриваху по земуницама по околини Суботице 1679. г. На другом пак месту изјавише Буњевци у оно доба, да су се у Суботичкој околини населили 1668. године.

Све то показује, да је Буњеваца било још пре 1686/87 год., који су живели од земљорадње и сточарства и од суботичког бега Исмаила и Дурмиш паше држали у закуп суботичке путаре. Што пак Бадић („Ausztria – Magyarország II.“ Bácska) вели, да су се Буњевци овамо пре доселили од православних, то не одговара истини, јер је Срба овамо било и под јуначким цар-Јованом (1526. год.) коме Суботица беше престоница, по камералном попису (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) становали су пак Срби још 1572. год. на пустарама Келебији, Томпи, Лудашу, Боршоду, Иванки, Матеовићу, Мељкуту, 1543. г. беше их у Шебешићу и Верушићу и т. д., а да је у овим крајевима било Срба још у 7. веку, о том смо већ говорили.

Да ресумирамо: према свему овом морало је бити Буњеваца у Бачкој већ 1650. год., али је вероватно, да је сеоба, под калуђерима из Далмације била друга сеоба, која је, као што видимо, допирала до Суботице – Сегедина.

Буњевци су се дакле морали у више група доселити. Прве групе задржале су се по пустарама и селима (Бајмок, Таванкут, Лудаш) и нису се приближавале утврђеним положајима, варошима, а друга и највећа група, на челу са францишканцима дошла је 1687. год. у Сегедин и Суботицу. Тек свакако доба прве од тих сеоба неће бити раније од половине 17. века.

Пошто смо видели у које време пада долазак Буњеваца из старе у нову отаџбину, можемо прећи њихову судбину и живот у новом завичају…

За време турског господства и оно мало мађарског живља одсели се из Бачке, – што и мађарски писци дословце признају, – у којој остадоше сами Срби борећи се са Турцима из дана у дан читавих 145 година турске владавине. Српски живаљ порасте услед многих насеобина из Србије и ојача са доласком Буњеваца, још за турско време, а половином 17. века, као што смо напред видели.

Када Будим паде у царске (аустријске) руке (1686. г.) поста и Бачка слободна, претрпив још једно пустошење, које Турци извршише, повлачећи се кроз њу ка Цариграду. У ово доба пада друга и већа сеоба Буњеваца, који сад доспеше и до Суботице – Сегедина, о чему ћемо сад говорити.

Из своје старе постојбине Буњевци извесно нису од добра потегли у туђ свет. Узроци су без сумње били исти, који су изазвали и остале српске сеобе. Додијало је народу робовати више векова Турчину, те се кренуо у крајеве, где се надао, да ће бити поштеђен од турских угњетача, али где ће и са више изгледа моћи да се освети Турцима за Косово и остале беде, које за њим засташе.

Изјавили смо још раније своју сумњу у то, да је сеоба Буњеваца 1686./7. г. била само једина. Њој је претходило извесно више мањих сеоба, које су допирале до Хрватске или до Барање и подунавске крајеве Бачке.

Но још је вероватније, да је прва сеоба била многобројна, али да се према Бачкој кретала полако и корачајући напред смањивала се бројност остављајући у крајевима куда је пролазила знатне делове насељеника, као што је то код свих сеоба народа бивало.

Само тако је могло бити, да је један део Буњеваца у свом путу са Буне у Бачку, стигао у Лику и Крбаву (Licca et Corbavia), док други продужише пут до Барање, где такође оста знатан део, затим пређоше Дунав те заузеше доњи део пачке око Апатина и горњи око Баје, па тек за тим населише пустаре Томпу, Таванкут, Лудаш, Бајмок, откуда се приближаваху Суботици, када их ту сустиже и друга велика група 1687. г. под вођством францишканских калуђера.

Те сеобе трајаху свагда врло дуго и биле су скопчане са опасностима. Турци су спречавали исељавање и исељеници су обично ноћу морали путовати. Најопасније је било прећи границу, јер су ту стојале јаке турске страже. Међу тим на ћесарској обали чекала их је већ власт, која их је о државном трошку даље отправљала и по жупанијама смештала (Strausz A. „Bosznia es Herzegovina“ I. Budapest 1883. str. 205.).

Историја бележи врло многа насељавања са турског земљишта на далматинско и у Лику и Крбаву. Ту су сеобе Ускока, Морлаха, т. зв. Влаха (Срба) и т. д. (Е. Пико спомиње још једну сеобу Далматинску после 1301. год., када пређоше и Бребири, претци Зриновића. Али то време је сувише рано, а да се може мислити, да се тада догодила буњевачка сеоба.).

Сви ти Срби из Босне и Херцеговине насељаваху под заштитом царских привилегија опустело земљиште монархије и чинише изврсне војничке услуге новој отаџбини. Ускоци пређоше почетком 16. века, Морлаци 1580. год.; 1597. г. пређе опет 1700. ускока и Влаха. 1600. г. пређоше из Далмације око манастира Хермеља или Сирмила на Зрмањи, многи Срби под кнезовима Вуковићем и Беашиновићем (Церниг га назива Пласанић). Допратише их митрополит Гаврило и 70 калуђера. Настанише се у вараждинском генералату око Марче. И ко би избројао све те ситније и крупније сеобе. Да л’ је у њима и у којој од њих било Буњеваца, о том историја ћути, а ни један запис нити историјски споменик не разјашњава. За то се тачно и поуздано не може установити ни година тих сеоба.

Сеоба под францишканским калуђерима. Стигав у хрватску крајину заузеше села Вратник, Ричицу, Св. Рокус, Кошин и др. Церниг изрично вели, да су та села заузели људи из буњевачког племена пореклом из Херцеговине. („Bunijevische“ – на другом месту и – „Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte“). И данас се налазе у тим селима Буњевци.

Остатак пак продужи пут и стиже у Суботицу, у чијој околини већ нађоше своје сународнике, који раније дођоше. (Церниг на 163. стр. своје „Етнографије“ бележи, да је 1538-40. г. када је Дубица пала и Турци почеше упадати и у Славонију, Бошњаци (Шокци) и Хрвати избегоше преко Драве у Угарску. Ово ће бити прва већа шокачка насеља у Барањи и Бачкој.)

Буњевци дођоше под оружјем као што се Србима и јунацима приличи. Са Буњевцима дођоше и више православних породица (Крњајска и др.), које беху пореклом испод Велебита.

Када стигоше, Турци већ беху потиснути са Будима, али пошто су се у Банату још држали, испадали су чешће и у Бачку, те се јунацима и сада нашло посла. Буњевци се ни часа не устезаху, да бране царство од турских испада.

9. јула 1687. год. препоручује бечком царском војеном већу изборни кнез баварски Максимилијан, главнокомандујући аустријске војске, овим речима: „Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (око Мартоноша) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge“. Дакле препоручује се већу, да им се дозволи становање и обрана 3 паланке (вароши).

У исто време (3. јула) препоручио је исти кнез и правосл. Србе, које је, 4892 на броју, превео са турског земљишта капетан Новак Петровић са жељом, да се настане у Бечкереку и Лици. Ивањи мисли, да су Буњевци лично однели у Беч ту своју молбу. Ратни савет одобрио им је 1. септембра т. г. молбу и у записнику (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) забележено је о томе ово:

„Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde“.

Веће им одреди дакле Сегедин, Суботицу и Бају за становање и они обећаше, да ће бити верни и да ће још више својих сународника довести.

После тога поднесе (извесно лично) истом већу молбу Марковић и Ђуро Видаковић за насељавање у име 5000 Буњеваца, који стигоше. О томе је у горњем протоколу (стр. 573. септ. Нр. 43) забележено око:

„Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen“.

Ратно веће одобри и ову молбу Буњеваца и даде им искано земљиште, а они се обавезаше да војују против општег непријатеља – Турчина.

У то доба основа се у бачким крајевима, које Турци очистише, војничка крајина чији стубови беху сами Срби и Буњевци. Страже беху установљене у Сегедину, Баји, Суботици, која места као и Мартонош, Сента и Бечеј беху војени шанчеви (утврђена места „fossatum“), а Тител, Ковиљ, Бач, Мошорин такође страже.

Први капетан у Суботици беше Лука Сучић, који се родио још у старој постојбини у Босни и чим дође у Суботицу поста капетан и уједно градоначелиник. Беше храбар човек. Помоћници му беху Марчетић, Вујавић и Кајић (јунаштво овог последњег опевано је у буњевачком календару „Даници“ од 1892. г.), у то доба постадоше Сучићи, Кајићи и Видаковићи племићи. (Ђуро Видаковић, као што пре рекосмо, био је вођа досељених Буњеваца.) Општинска управа становала је у т. зв. Кули (старом граду). Граничари потпадаху само под војену власт, а под жупанијску не и не плаћаху порезе.

1690. год. беше велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, која умножи становништво Бачке и даде Бачкој и војеној крајини нове снаге.

1702. год. извршена је подела земље суботичким граничарима, када под Суботицу потпадоше и околне пустаре. Официри добише више земљишта, а војници по 6 ланаца (коњаници по 8). Тада беше Суботичана 108 коњаника и 114 пешака, граничара, наравно бројно стање у мирно време. Коњицом управљаше (већином) капетан из породице Сучића и Крњајских, а пешадијом „хаднађ“ (војвода.) (Иванyи: „Szabadka tört.“ 113.) Осим тога оба рода војске имађаху и барјактаре.

За све време док Турци сасвим не беху очистили Угарску, Буњевци као чланови српске милиције војеваху јуначки против Турака, са којима имађаху старих рачуна још из прапостојбине своје. Особито се одликоваху суботички коњаници.

Турци су у свакој прилици пакостили Буњевцима као и Србима. 1692. год. нападали су чешће на буњевачка села. Народ се разбегао по пустарама, јанковачким шумама и ритовима, а склонио се и у зидине сегединског манастира.

Калуђери забележише ове догађаје. Нејач се скривала по земуницама и по лудашком риту (језеру). Кад се Турци приближаваху, нејач се гњурала и у саму воду, те да може дисати, држала је трску у устима. То је све дотле трајало, док се Турци не би уклонили видев да нема никог од Буњеваца.

Турци су се често лаћали и преваре, да измаме Буњевке из тих склоништа. Тако би викали: „Като! Баро! Маро! изиђите слободно, нема непријатеља“. На тај начин Турци су заробили 5 Буњевака, међу њима младу жену једнога Сучића, рођену Алгашевић, која се више није ни вратила, и извесно доспела у турски харем.

Буњевци су се доселили у нови завичај у времену највећих ратова и ступили су одмах у бојну линију. Читавих педесет и седам година били су Буњевци граничари и за све то време служише аустријску монархију верно, јуначки као прави соколови херцеговачки.

Потпадајући под сегединску војену комору као и сва српска милиција, која је свагда била у првим бојним редовима борили су се као лавови против Турака и Ракоцијеве револуције.

Буњевце видимо 1689. г. под Београдом, исте године чак под Нишом, 1691. г. на Сланкамену, 1696. г. на Темишвару, 1697. г. на Сенти све против Турака и тако то трајаше све до карловачког мира 1699. год. Банат оста Турцима, Бачка беше слободна. У биткама против Турака одликовао се Буњевац Лука Сучић и Србин Продан Степин (Стејин ?), те добише обоје од цара златан ланац. Тако је одликован касније и Монастерлија и Текелија.

Док се Буњевци раме уз раме са својом православном браћом борише против непријатеља на страни, дотле су им на дому конабили децу и жене војници Ракоција и Имра Текелије. Капетан Вираг касапио је у то време немилице децу, жене и старце у Суботици, и жртве те Вирагове обести напунише читаво гробље код капеле св. Рока у Суботици („Даница“ календар за 1892. г. Стр. 25. ).

Ракоцијев устанак (1703. г.) опустоши Бачку. Његови Куруци беху ужасно немилостиви, те попалише и прегазише, што им год беше у путу. Нарочито се светише Србима и Буњевцима, јер ови не сташе на њихову страну, већ беху тада једина обрана царева.

Срби и Буњевци им после вратише жао за срамоту, када продреше у њихове крајеве. Суботички капетани беху тада Буњевац Лука Сучић и Србин Вуле Илић. То крвопролиће и пустошење трајаше све до 1711. г. до сатмарског мира. Те године се тек вратише из Петроварадина буњевачке породице, које тамо избегоше од Ракоцијева беснила.

Поче се тада развијати и жупанијски живот. Буњевци су играли угледну улогу у доба дугих распра између бачке и бодрошке жупаније, пошто беше Буњеваца и Шокаца, који потпадаху под жупанијску власт…

Распре око поседа беху дуготрајне, парница се чешће понављала и комисије излазиле. Бајски, бачки и сомборски срез потпадао је 1699. г. под бачку жупанију, која је тамо те године и извршила попис становништва. Исте године жали се генерал Шлик на бачку жупанију, што је разлоружала „рацку милицију“ у Сомбору и Суботици у којој беше и Буњеваца. У војеној вароши Суботици је 1722. г. у априлу инсталован нови жупан бодрошки Цобор. (Ови подаци о бодрошкој жупанији узети су из дела С. Ивањи „Az. új Bodrogh vármegye.“ Budapest 1887.).

Буњевци имађаху велика звања у обема жупанијама. Калочки бискупи Мартин Борковић и Колонић беху уједно и жупани бачки. Грашавковић беше жупан бодрошки, а Ђорђе Пејачевић поџупан бодрошки (1718. г.). Међу вишим чиновницима тих жупанија налазимо ова буњевачка имена: Скварић, Јосим, Оримац, Матија Сучић, Мартин Состорић, Игњат Бабић, Мартин Липковић, Петар Ђурковић, Михаило Адамовић и др. Драшковић (Леополд Тракошћански) беше такође жупан бодришки (1746. г.).

*

Пређимо сад на годину 1716., када поче други рат са Турцима. Буњевце видимо сада са Србима опет у првим редовима. Код Петроварадина 1716. год., код Београда 1717. г. и т. д. Пожаревачки мир прекиде овај рат. Буњевци беху доцније у посадама аустријским у Шапцу (1738. год.) и другим местима у Србији.

При чаркама са Турцима беше их много заробљено од којих се спомиње Павао Скендеровић. Неки су од њих новцем откупљени од Турака, а други се богме и не вратише из Турског ропства.

Буњевци као и српска милиција у Бачкој није се слала само на Турке, већ беху одаслани на запад. 1734. год. беху у Шлезији, а 1740-42. г. у Шлезији и Моравској под капетаном Арсеном Вујићем и Јованом Савићем. 1741. г. у Славонији.

За све то време на дому их сналазаше несрећа за несрећом. Поплаве убијаху народ материјално, а куга га десетковаше. У Суботици и Баји (1739. г.) као и свој Бачкој владаше куга. Бају разорише 1708. г. Куруци, 1751. г. поплава.

Законом (3. §. XVIII) укине се 1742. год. војена крајина у Бачкој, а 7. маја 1743. г. поста Суботица повлашћена камерална варошица под именом „Szent Mária“. Прва општинска управа у Суботици после укидања границе састави се овако: кнез, Стеван пл. Војнић, саветници: Илија Буквић, Јован Војнић, Грга Крижановић, Јосиф Јарамазов, Марко Скендеровић, Јосиф Копуновић, Михајло Перчић, Андрија Пулешанов, Петар Мукић, Јован Мачков, Михаило Бачин и Грга Видаковић. (Iványi: „Szabadka“, str. 139)

Варош доби знатне повластице и у њој се заведе потпуна грађанска управа. Буњевци се разоружаше. Заставе под којима су јуначки војевали дођоше као светиња у манастир францишкански на сахрану. (Православни не хтедоше под грађанску управу већ тражише сви до једног да остану граничари. То им се у толико испуни, што им је дозвољено, да се смеју иселити у војену крајину. Иселише се 315 породица у јесен 1746. г. у потиску крајину, Банат и шајкашка места: Мошорин, Гардиновце, Ковиљ и т. д. Њихове куће заузеше Мађари. У Суботици оста око 20 српских породица, но доцније су се многе вратиле. У потиској крајини доцније при укидању њеном не хтеше Срби дати оружје, те се диже и мали устанак, али се брзо угуши.)

Почеше грађански нов живот као што сами веле за се:

Иван Иванић

Иван Иванић

„Свој анџар су отклонили
Кад се Турци поклонили
Жељни бише од почетка
Нек захрђа сабља бритка.
Давор ој Буњевче!

Слобода их дочекала
Сваком свашта радо дала
И пустара а и села
До Будима горе бела.
Давор ој Буњевче!

И у новом животу показаше се Буњевци на свом месту. Постадоше вредни земљорадници и добри поштени грађани.

Те полако, по тенане
Отпочеше нове дане.
Први дани липи били
Те се сваком омилили.
Давор ој Буњевче!

Тако вели песник Буњевачки.

*

Сомборци не хтедоше под жупанијску управу, већ послаше депутацију у Беч у којој беше Буњевац Мрата пл. Нарчетић и Србин Атанасије Стојшић. Они тамо пробавише три године радећи на томе, да Сомбор постане слоб. краљ. варош, независна од жупанијске управе, кад већ не могаху остати граничари.

За то време извештавали су ови депутирци Сомборце о резултатима свога рада и текст њихових извештаја предао је А. Сандић у „Јавору“ (бр. 46. 1884. г.) на јавност. Овај заједнички рад показује слогу и братство, које вазда владаше између Срба и Буњеваца, који се свагда љубљаху као рођена браћа.

Овај рад сомборских изасланика беше крунисан успехом. 17. фебруара 1749. г. изда Марија Терезија диплому, којом Сомбор поста слободна краљевска варош.

Они пак Срби и Шокци, који се никако не хтеше оканути војничког живота, иселише се у војничку крајину, а неки и у Русију, где у „Новој Србији“ и „Славјано-Србији“ (јекатеринославска губернија) поникоше српска места Сомбор и Суботица, које населише Сомборци и Суботичани незадовољници и исељеници. Шокци се пак многи иселише у Банат у околину Брестовца (1749. г.) (Dr. Szentkláray Jenö: „Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl“.).

Суботица у новом свом положају као камерална варошица имала је да се бори са разним неприликама, често и врло тугаљиве природе, као што беше спор са суботичким „немешима“ (племићима), којих беше тада 27 породица. (За војничке врлине и јунаштво постадоше многе угледне буњевачке породице „немешима“ (армалиетама).)

Немеши не хтедоше да сносе општинске порезне терете и око тога се изроди парница, која се сврши извесним поравнањем, уговором између варошке управе и немеша (16. нов. 1748.), али који не хтедоше сви „немеши“ потписати, те се иселише на пустару Милитић или Телечку, где пониче чисто племићко село – данашњи Немеш Милитић (Буњевци га зову „Лемеши“), где уживаху жељене слобоштине; тако поста и село Матеовић, где су сами племићи Пијуковићи.

За тим насташе дуготрајни радови око унутрашње варошке организације и општинског сустава и консолидовања порезних прилика. Тада (1748) беше у Суботици 586 буњевачких, 64 српских, 56 мађарских и 51 немачких порезних глава, које су плаћале државну порезу.

Беше много размирица са краљ. комором као власником земљишта (1766-1759. г.), даље пограничних спорова са суседним општинама, а питање о аграрним одношајима зададе највише посла. Све се то било отегло до у недоглед и у тој неизвесности прође доста година. Било је скупштина о тим питањима, излазиле су разне комисије и шиљане су буњевачке депутације владару у Беч и разним вишим властима.

Но, најдуже трајаше рад око потпуног ослобођења ове вароши, т. ј. око тога, да Суботица, која дотле беше само повлашћена камерална варошица, постане аутономна слоб. кр. варош, каква је у том времену већ био Сомбор и др. И ту су Буњевци чешће морали ићи у Беч, Пожун и др. и подастирати престолу своју највећу жељу, да им Суботица (о којој певају са таком љубављу: „Суботице Бела, тебе нигде нема!“) постане потпуно самоуправна краљ. варош. Од свих тих изасланика био је најсрећнији старина Петар Јосић, кога је Марија Терезија врло лепо примила и обећала му испунити жељу суботичких Буњеваца.

22. јануара 1779. г. поста Суботица права слоб. краљ. аутономна варош и доби име „Марија Терезиополис“, у славу владарке Марије Терезије. Варош Суботица у знак захвалности посла краљици 5000 дуката.

У Суботици наста велика радост и овај се дан свечано прослави. Први градоначелник сл. кр. вароши Суботице поста Лука Војнић.

Суботица оста сопственик околних 12 пустара, потока Јасеновца и језера Палића. Велики хатар суботички откупи се за 266.666 фор. 40 пов., што се платило државној благајни. Суботица мораде населити пустаре Бајмок, којем селу се удари темељ још раније 1774. г., када је имало већ 50 кућа и Чантавир, а доцније суседно село Шандор.

Бачка државна управа доста се непријатељски понашала према Суботици у новом положају. Искрснуше опет размирице и распре најситније природе.

Јосиф П. посетио је Суботицу 9. јула 1786. г. путујући из Сомбора у Сенту, где беше населио 200 запорошких козака, који доцније изумреше и траг им се затре (пошто припадаху секти нежења).

За време ратова крајем 18. века против Турака Сомбор и Суботица, као и сви доњи крајеви, сносише многе терете. Осим тога се Буњевци у овом рату одликоваху јунаштвом и многи постадоше „немешима“.

На крунисање Леополда II. отишао је кићени бандеријум племића Буњеваца. Та ствар опевана је у књизи „Успомена бачких племениташа“, чије је прво издање штампано пре 100 година у Калочи. (Из ове књиге видимо, да је у Сегедину још тада било доста Буњеваца. Сада их је врло мало. Нестало их је претварањем у Мађаре.)

После свиштовског мира (1791. г.) који учини крај рату с Турцима, настадоше заплети у Француској, што све није остало без уплива на прилике у Угарској, па и у Бачкој. Племићи саставише чету коњаничку, којој заповедник би капетан Војнић, Буњевац.

Пошто је успостављена уставност и Суботици се узакони право слоб. краљ. вароши. Суботица би заступљена на угарском сабору са првим својим посланицима. То беху Буњевци Антоније Парчетић и Јован Сучић. На сабору 1802. г. беху Суботички посланици Антоније Милодановић и Јован Поповић, општински сенатори. У Суботици се све до данас бирају Буњевци за посланике. У то време предаде се саобраћају и Францов (канал) прокоп у Бачкој, који спаја Дунав и Тису и показа се корисним за привреду и саобраћај.

Пошто прође Наполеонова војна, наста у Угарској културни покрет, који захвати и Суботицу. Гимназија се реформиса, број основних школа повећа се, цркве се зидају и др.

Колера 1831. г. десетковала је буњевачки живаљ у Баји и Сегедину.

У четрдесетим годинама видимо у Суботици жив покрет око удруживања. Поникоше занатлијске и читаоничке задруге.

Догађаји 1848/9. год. попрскаше крвљу бачко тле. У крајевима где становаху Буњевци и Шокци беше такође крвавих битака.

Не спада у круг ове расправе, да говори о догађајима тих година. Најбоље је да их прећутимо.

–––––

Ово би била у најкраћим потезима историја Буњеваца од године њихова доласка у Бачку до новијих дана. (Подаци о вароши Суботици узети су из дела С. Ивањија: „Szabadka város története“, 1886. Иначе су svugde označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l’ Austriche-Hongarie“, par Louis Légér i „La Hongrie Contemporaine“, par Raoul Chélar, Paris 1891.)

II Терен; статистика; привреда

Језгро Буњеваца и Шокаца настањено је у оној половини бач-бодрошке жупаније, која је пре 1802. године била и сама засебна жупанија и носила име бодрићка (бодрошка) од града Бодрића (Бодрогх (Из расправе С. Ивањија (Ивáнy Иствáн) „Уј Бодрогх вáрмегyе“, видимо, како се у прошлом веку тумарало око тога, од куд доби ова жупанија своје име, те неки тврђаху, да долази чак од села Бодрога код Арада. Та заблуда је за цело узрок, што се некадања бодрошка жупанија протезала неко време и преко Тисе.)), чије се развалине још једва виде у околини чисто шокачког села Моноштора. 1802. године извршено је – после распре, која трајаше читаво столеће – законито спајање бачке и бодрошке жупаније, и сад већ Буњевци с поносом веле, да су „Бачвани“; ма да су за време распра између бодрићке и бачке жупаније у прошлом веку били фанатични „Бодрићани“.

Буњевци су искључиво становници Горње Бачке. Шокци међу тим заузимају оно земљиште доње Бачке, које се пружа од Собмора дуж алфелд-фијуманске железничке пруге ка Дунаву. Има их и у Печују, а расејани су у свој барањској жупанији, где су у контакту са православним Србима очували свој матерњи, српски језик.У пештанској жупанији има их у Баћи, која је постала 1699. год.

Према овом терен, који заузимају Буњевци, то је горња Бачка, а Шокци (изузимамо овде сремске и славонске Шокце) Доња Бачка и Барања.

Буњеваца има данас: у Суботици, Сомбору, Немеш-Милитићу, Чонопљи, Шандору, Бајмоку, Каћмару, Алмашу, Матеовићу, Гари, Бикићу, и нешто у Баји.

У Суботици сачињавају Буњевци половину целокупног становништва. („Невен“ их рачуна на 35 до 36.000) У Сомбору има нешто мање од половине становништва (10.000), у Немеш-Милитићу половина (око 1500), у Чонопљи знатан део, у Шандору половина (500), у Бајмоку, Алмашу, Каћмару, Гари чине трећину, измешани са Мађарима и Немцима, а Матеовић је чисто буњевачко село (800 душа). У Немеш-Милитићу су становали са Мађарима, а у Чонопљи са Мађарима и Немцима, у Бикићу са Немцима, а у Суботици, Сомбору и Шандору са православним Србима. Са другим народностима не станују нигде заједно, нити имају најближег, непосредног контакта.

Шокци пак станују у Сонти (4600 ст.), Моноштору (5000 ст.), Вајски (1400 ст.), Бођану (500 ст.), Бачу (1500 ст.), Сантову (1500 ст.), Брегу (Берегу 1500 ст.). Прва три места искључиво су шокачка, у Бођану живе Шокци са православним Србима, а у Бачу, Сантову и Берегу са Немцима. У Барањи живе у Печују, Душноку, Бачину, Тукуљу и Будиму дарданском срезу, у Подрављу и у подунавским барањским селима, измешани са православним Србима, Немцима и Мађарима. Има их у округлом броју 40.000 душа.

И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској (Крассó-Сзöрéнy) жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа… Што се њихова порекла тиче има две версије: или су се населили из Херцеговине (као и Буњевци) или из црногорског округа у Србији. Католичку веру примише Крашовани у другој половини XVIII. века (1765. г.) за владавине Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију (1751.-1753. г.), дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и лишило православне вере.

Што се статистике у опште тиче, врло је тешко тачно констатовати број Буњеваца и Шокаца. Извори, које имамо на расположењу, разилазе се у опште битно у том. Павле Хунфалви у својој етнографији рачуна их у седамдесетим годинама на 70.000 душа (изрично их назива католичким Србима, а тек у загради означава их као Буњевце и Шокце). Проф. Швикер у својој статистици рачуна да Срби (обе вере) сачињавају у Бачкој 15%, а у Барањи (са Шокцима) 15-17% од целокупног становништва у тим жупанијама. Иначе Швикер нигде не одељује Буњевце од Срба, али им ни на једном месту не износи број, што свакако не спада у добре стране једне чисто статистичке расправе. Бадић у епохалном делу „Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán“, износи им целокупан број у 55.000 душа, па даље (нетачно) бележи, колико их има у Суботици и Сомбору. По званичним статистичким подацима од 1880. год. требало би да их има свега у Бачкој (Бачка жупанија при првом помену у Угарској 1785. год. имала је 180.000 ст., 1880. г. 630.000 ст., од којих 121.000 правосл. Срба. По најновијем попису 1890. г. Бачка свега (са варошицама) има 716.325 душа, а некадање „“Војводство Србија и Тамишки Банат“ по попису из 1850. год свега 3.426.221 душа.) 56.000 душа, али кад њихов број срачунамо по местима у којима станују, излази, да само у Бачкој има 70.000 Буњеваца и Шокаца, међу тим Хунфалви рачуна у ту суму и оних 40.000 у Барањи. Највероватније је пак, да их има у Бачкој 70.000, а у Барањи до 40.000, дакле свега преко 100.000 душа. Фењеш у својој књизи наводи Magyarország sztastisztikaja“ рачуна их, као што смо горе видели, на 429.268 душа, али у том су и Шокци у Троједници и Срему. Популација Суботице се врло брзо множила. Први попис становништва у Угарској је извршен 1785. г., тада је у Суботици нађено 23.000 становника. 1870. год. имала је већ 56.323 душе а 1880. год 61.656, а при најновијем попису 1890. год. 72.863, а 1580. год. имађаше тек 49 кућа, 1590. год. 63 куће.

Сомбор је 1690. г. имао 301 т. з. пореску главу (270 земљоделаца и 31 занатлију). 1870. год. имао је 24.309 а 1880. г. 24.700 ст., 1890. г. 26.888 ст. (око 600 занатлија), дакле бројно се врло лагано развија, – Печуј је имао 1870. г. 23.683 ст., а 1890. г. 34.754 ст.

Што се тиче сталежа у та три већа места, где су Буњевци и Шокци настањени, имамо овакав статистички преглед:

У процентима:

  Трг. и зан. сталеж Интелигенција Слуге Ратари
Суботица 6.37 1.39 13.80 78.54
Сомбор 10.08 3.25 13.32 73.35
Печуј 18.25 7.36 12.16 62.23

Из овога се види, да становништво и у варошима већином припада земљорадничком сталежу, а у селима су наравно, искључиво земљорадници.

Сразмера између мушкиња и женскиња пак овака је по статистичким подацима. На 100 мушких долази у

Суботици 102.8 ж.
Сомбору 102.6 ж.
Барањи 102.4 ж.
Бачкој 101.4 ж.
Печују 97.0 ж.

Територијално заузима буњевачка метропола Суботица 166.077 катастралних јутара, (Суботичка општина располаже са 44.000 јутара (26.000 јут. пашњака) општинске земље а у Бајмоку и Чантавиру 10.000 јутара, што представља предност 4 1/2 мил. фор. Види: „Ausztria – Magyarország II.“ „Bácska“ од Бадића) простор, којим мало која варош у овој монархији располаже. Сомбор има 53.577 кат. јут. Оба места располажу са знатним пашњаком, који знатно помаже развијању сточарства код Буњеваца које спада у најјачу грану привреде им.

На овоме месту ваља нам се задржати код привредног рада наших Буњеваца и Шокаца. Они су првенствено земљорадници, као што смо то и горе истакли. Буњевци у горњој Бачкој обделавају земљу врло успешно и рационално. Сеју све врсте ране на доста песковитом али плодном земљишту Бачке. Суботица је знатна трговачка варош са раном, исто тако и Сомбор. На околним пустарама Шебешићу, Верушићу, Таванкуту, Келебији, Томпи и т. д., где су од многих салаша поникла читава села, роди многа храна. Тако је исто и на сомборским салашима и у буњевачким селима.

Да се код Буњеваца подигне воћарство, отворена је код лековитог купатила Палића општинска воћарска школа са богатом расадницом. Осим тога Буњевци гаје врло добре коње, белу марву и свиње, а суботички вашари с коњима (догони се по 60-70.000 ком. коња) чувени су и у иностранству. Балканске државе, па и Немачка, Италија, чак и Шпанија купују коње за своје војене потребе од Буњеваца. Буњевац се у опште дичи са својим коњима, и то не без узрока, јер је сој буњевачких и у опште бачких коња изврстан. Шокци такође гаје коње, али друкчијег соја, мањи су, налик на балканске коње.

Буњевац се нерадо одаје трговини или занатима, он најрадије остаје крај свога плуга. Земља у Суботици огромним је делом својина Буњеваца и они су врло богати људи. Ове године основаше тамо велики, јак новчани завод, коме су већином они акционари.

Шокци у доњој Бачкој такође су добри земљоделци, али су више сточари и рибари, а производе и кудељу. У Барањи су још и виноградари. Од како су им одузете шуме, где је било жира за свиње, од тога времена устукнуло је сточарство. Од тога доба бележи се насељавање Немаца у шокачка села. Сиромашнији Буњевци и Шокци селе се у Славонију, где око Врхпоља крче шуму за ораницу, те као вредни људи и на страни добро успевају.

Буњевци и Шокци важе у опште као врло вредни, поштени и чуварни људи, још да они први нису мало више издашни на своје одело и при домаћим светковинама, били би још имућнији. Шокци све што им треба за одело, производе сами, док Буњевке подмирују своје потребе (изузимајући платно и кецеље) творничким производима.

Индустрије нема у њих никакве, изузимајући кућевну – текстилну – индустрију, која је као и код свих Југословена, јако развијена.

Буњевка важи за врло вредну и чисту жену, која много полаже на спољашњост своју и свога дома, отуда је у ње и толико воље око пипавог посла: веза, ткања и у опште израде свих текстилија.

Рукотворина Буњевака и Шокица одликује се својом лепотом, сталношћу и изврсним избором и поделом боја при изради ћилимова. Особито су на гласу буњевачке (суботичке) прегаче у безброј боја, што је чисто буњевачки специјалитет. Платно сами ткају и оно је и трајашно и танко (ћерћелија). Везови са златом показују такође велику вештину и изврстан укус. Шокице особито много ткају и преду. У свакој кући њиховој има пуно разбоја и преслица. То је и појмљиво, јер оне себе одевају својим рукотворинама. Буњевачке и шокачке женске рукотворине стекле су много дивљења, похвала и поштовалаца на изложбама у Бечу, Новом Саду и Будимпешти, где су биле изложене у свим нијансама и врстама. Да се види како су странци још пре сто година писали о женској радиности у Буњеваца, ево цитата из „Геогр. историјско-трговачког Лексикона“ Ј. Карабинског (Пожун 1786.): „Жене (суботичке) праве све саме, као: платно, кецеље, обојке и кашаринке. У ткању су врло веште, а у изради вештакиње. Опредену вуну тако добро и лепо бојадишу, као Персијанци“. Садашње оцене странаца много превазилазе ову, али ова је значајна с тога, што се она тиче буњевачке текстилне индустрије, каква је она била пре сто година.

У службу иде Буњевка и Шокица не радо, као и сестра јој Српкиња. То бива само у најкрајњој нужди. Ово не значи, да оне не воле радити, јер рада у задружном животу, где је породица многобројна, има свагда и сувише. То је више известан степен урођеног поноса у нашем народу, који другом не радо служи и ради.

III Црква; школа; језик; народност; књижевност; умотворине

ЦРКВА

Буњевци и Шокци припадају од реда западној, римокатоличкој цркви, што их једино и разликује од сабраће им православне!

По свему изгледа, да су у ове крајеве дошли као католици. Тако бар стоји у тадашњим војеним запискама, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) где их свугде називају католичким Србима. За ово говори и то, да су у Суботицу дошли под водством 18 францишканаца калуђера, дакле морали су још тада бити католици. Могућно је пак и то, да су у путу свом у ове крајеве покатоличени, јер је баш у то време извршивано унијаћење у вараждинском генералату под Павлом Зорчићем и у Срему под владиком Јанијем и Љубибратићем.

Али ништа не говори против тога, да су они били већ и у Херцеговини католици, као што је баш у покрајини око Буне било свагда па и сада римокатолика, а у доба богумилства и Богумила. (Рачка – Костренчић веле да су протестантски сектари јужне Француске и сев. Италије били огранак и ученици босанско-херцеговачких Богумила.)

Шокци као да су у новој постојбини примили католичку веру, јер је владика Јани (Јаннy) у Срему и у Бачкој покатоличио у то време многе православне Србе, међу којима пре тога тако рећи и не беше католика. Церниг у „Етнографији“ (стр. 307) изрично вели да су Шокци, кад су населили село Баћу у пештанској жупанији (1699. г.), били православни и да су тек касније примили унију и католичку веру.

Као католички клир, немајући никакве оделите народне автономије у црквеним пословима, потпадају Буњевци-Шокци под острогонског кнеза-примаса, као главу римокатоличке цркве у Угарској. Но, по територијалној црквеној подели спадају бачки Буњевци и Шокци под калочку архидијецезу, а барањски Шокци под печујску епархију (бискупију).

Калочка арцибискупија, постав у 11. ст., носила је од 1094. до 1735. год. име бачке архиепископије, када је добила име, које и данас носи.

Калоча је била свагда од културног значаја по Буњевце. У њој су се буњевачки синови, који се радо одаваху свештеничком позиву и служби црквеној, учили и после враћали у народ као проповедници слова божјег и науке Христове. Наклоност свештеничком позиву, као да се дуже одржала код католичких но код православних Срба.

Буњевачко свештенство и учитељство одликује се својим примерним радом и родољубљем. Од буњевачке интелигенције, сеоски попови спадају у највеће пријатеље народа, коме чувају и језик и име народно. Они су најчвршћа стража на бранику буњевачке народности.

Књижевни и сваки народни покрет у Буњеваца поникао је из свештеничких и учитељских кругова. Честити Иван Антуновић има много својих последника.

У Суботици, Сомбору и Баји, као и у крајевима Барање, где су Шокци насељени, имају своје протопрезвитерате, под које потпадају буњевачке сеоске и варошке парохије. Буњевци имају лепих црквених грађевина, као: францишканска црква у Суботици по стилу калочке арцибискупске цркве (зидана је петнаестог века на рушевинама старе тврђаве суботичке). Велелепна Терезијина црква са две куле у Суботици, новоукрашена и рестаурисана црква у Сомбору, саборна црква у Печују, коју је ове године посетио Њ. В. Цар-Краљ и лепи францишкански манастир у Баји и Суботици. Ове су грађевине стародревне и монументалне.

Францишкански калуђерски ред ангажован је знатно у прошлости буњеваца и делио је судбу свога стада и у најжалоснијим и најопаснијим тренуцима. За време Турака нису ови калуђери никад напуштали гоњени клир, већ су били над збеговима и пратили га свугде. Тако, кад се пред Ракоцијевим пустошењем морадоше уклонити у Петроварадин, францишканци су их и тамо пратили и пробавили с њима у том изгнанству седам година.

У околини Батмоноштора у бачком Подунављу виде се и сад рушевине некадањег – по Бадићу – францишканског манастира о ком Бадић (B. „(„Ausztria – Magyarország II.“ Bácska од Ф. Бадића) вели, да је касније постао својина православних калуђера, што никако не стоји, бар се не слаже са оним веродостојним подацима, које је др. П. Ивановић изнео у 90. књизи „Летописа“ 1854. г., и из којих видимо, да је тај манастир као православан (св. преображенски) од вајкада и да је 1723. г. порушен од мађарских устаника, а игуман „G. R. N. U. Calugyeris“ и да је „anno 1723 posessa fuerit.“

Буњевци су на гласу са своје побожности и необично поштују своје свештенике, који су, скоро без изузетка, прави пастири свога стада. Кад се н. пр. у Суботици држе „коризмене проповеди“, цркве су пуне, па има слушалаца и на улици. „Невен“ примећује, да би према великом похађању цркве требало тамо још 4 цркве. Суботичанима је св. Рокус заветни светац, кога узеше за свога заштитника о великој куги. Једно место буњевачко у хрватској крајини носи у почаст овог свеца име св. Рокуса.

ШКОЛА

Основне Школе у Буњеваца и Шокаца деле се на две врсте, на општинске (комуналне) и вероисповедне. Ове последње показале су, и код католичких Срба као и код православних, да боље одговарају националној задаћи, због чега их је извесно и много више но општинских.

По најновијим подацима, које је ове године публиковало угарско министарство наставе, има у ужој Угарској (без Троједнице) свега 130 католичко-српских (у Бачкој и Барањи) и хрватских школа (у жупанијама Мошоњској, Шомођској, Шопронској, Тамишкој, Зали (Међумурје), Ваш и т. д.) и то вероисповедних 120, а општинских само 10. Од тих школа у 39 је наставни језик српско-хрватски, (1869. г. било је оваквих школа 73), у 73 срп.-хрв.-мађарски, у 3 немачко-српски и у 18 мешовит наставни језик. Као што се види, овде су урачунате и чисто хрватске школе на горњем Дунаву (т. званих „Wasser-Croaten“) и хрватске дуж аустријске границе и Међумурја и хрватских расејаних оаза у Банату (Тамишу, Торонталу) и српско-католичке у Крашо-Северину, чијих (хрватских) број школске обавезне деце износи преко 32.000. Ово узгред спомињемо, ма да не спада у оквир ове расправе.

Што се пак школске деце Буњеваца и Шокаца тиче, њихов је број износио у школској год. 1890/91. у Бачкој 11.400, а у Барањи само 3979.

Кад се сравни овај број са бројем за школу способне и обавезне деце у 1870. г. види се ипак напредак, јер се број те деце сад знатно увећао (са неких 6-7000).

У Суботици има преко 70 основних школа (40 у вароши и преко 30 на салашима), од којих су већи део буњевачке. Осим тога има у Суботици грађанска занатлијска школа, виша девојачка (и учитељска) школа. Политичка општина суботичка издаје годишње на школске и просветне цели 150.000 фор. из свога буџета, (који износи годишње 800.000 фор. прихода). У Сомбору има такође занатска школа и више буњевачких основних школа. У Суботици, Сомбору и Печују има још и гимназија, али оне су државне. У Суботици има општинска виша школа са мађарским наставним језиком. Похађају их у оскудици својих сопствених средњих завода, и буњевачка и шокачка деца. Учитељски подмладак учи се у Баји.

Једна осетна празнина и потреба школства у Буњеваца, то је баш та оскудица средњих завода. према малом броју Буњеваца за њих би довољна била и једна средња школа, која би била од ванредне вредности и важности. Без народних, средњих школа са матерњим наставним језиком апсолутно није могућно, нити се даје замислити више образовање омладине у народном духу. Тиме би се најбоље спречило однарођивање буњевачке школске омладине. (Буњевци нису задовољни ни са својим основним школама. Њихов лист „Невен“ писао је врло много о том и жалио се, да се у буњевачке и шокачке школе особито у Барањи постављају учитељи, који не знају буњевачки и предају деци туђим језиком, те се матерњи језик дечји запоставља, презире. Право кажу, да је први алат у школи онај језик, којим деца говоре. „Невен“ одлучно тражи, да се у буњевачким школама предаје буњевачки. Календар буњевачки „Даница“ од 1892. год. има чланак у коме се тужи, да се у јаким буњевачким местима као у Сомбору, Матеовићу, Баји и т. д. само веронаука предаје буњевачки.)

У Барањи је оскудица чак и у основним школама. Од тог пате подједнако и Шокци и православни Срби. Шокачки елеменат налази се тамо у изумирању, народно име губи се и настаје претапање у друге народности. То је у осталом неминовна последица оскудице народних школа и потврда факта, да се културно слаби народи претапају у културно јачи елеменат. Шокачки живаљ у Барањи могао би се спасти једино народним школама. У Барањи је опасност много већа но у Бачкој.

Што се похађања школе (1870. г. било је у Бачкој 489 школа са 468 учитеља. Сад се тај број удвостручио.) тиче, оно није саразмерно тако рђаво, бар не стоји оно, што Бадић, описујући Бачку, тврди, да Шокци и Срби најгоре похађају школу. У том погледу за нас је већи ауторитет статистика.

Швикер је израчунао овако проценте похађања школе:

Немци 14.5%
Срби 12.5%
Хрвати 11.1%
Словаци 10.9%
Мађари 10.8%
Румуни 7%
и т. д.

Дакле после Немаца, долазе одмах Срби и Хрвати.

Статистика показује даље оваке проценте писмености у жупанијама и варошима, где Буњевци станују:

Неписмено је: мушких: женских:
у Барањи 41.24% 44.34%
у Бачкој 58.01% 64.66%

У варошима пак има неписмених:

Печуј 41.24%
Сомбор 72.53%
Суботица 78.45%

Према овом међу становницима печујским има писмених 66.22%, сомборским 27.47%, суботичким 21.55%.

ЈЕЗИК

Језик, којим говоре Буњевци, најчистији је српски језик. То је у осталом и природно, јер су пореклом из оне српске земље, Херцеговине, у којој се, као што знамо, најлепше српски говори. Но тим не кажемо и то, да Буњевци имају исто наречје, као и Херцеговци, јер Буњевци по Миклошићу (F. Miklosich „Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache“.) спадају у западну зону српске језикословне области.

Они су дакле икавци, али то не значи, да су они Хрвати, јер осим Хрвата-чакаваца, има икаваца, који говоре чисто српски, само што старословенско „јат“ изговарају као и, а у те спадају Буњевци. Они кажу било (бело), липо (лепо), вира (вера) и т. д. Разлика је дакле само у томе, иначе све речи изговарају као и њихова православна браћа.

Оваки икавци – вели Миклошић – имају са Србима сасвим једнаке обичаје, док остали икавци (Хрвати чакавци) имају и изговор различит од српског и засебне, само њихове изразе. Свега тога не налазимо у језику, којим Буњевци говоре. Уз Вука Караџића, који Буњевце и Бошњаке (барањске Шокце) сматра за чисте Србе, стоји – поред свих разлога, које наведосмо тамо, где је била реч о историји Буњеваца – и научни ауторитет једног Миклошића, који у гореспоменутом делу признаје, да у Бачкој нема хрватских насеобина, већ само у западним жупанијама Угарске, или другим речима, да Буњевци у Бачкој нису Хрвати. У томе се слажу и сви филолози Несрби.

Буњевци пишу латиницом, а садашњи правопис им је једнак хрватском утолико, што н. пр. слово ч пишу као и Хрвати са ч (а не као Мађари са цс), ћ са ћ, ж са ж, ш са ш и т. д. Пре се служише старим латинским, те ћ писаше са тy и цх (отуда је остало, да многи Буњевци последње слово свога презимена пишу и сад са „цх“ као Latinovich, Vojnich и т. д.); и самогласно р проширили су у ер и т. д. Аксана на а, е, и, о, немају, али у појединим речима употребљавају по некад аксан грав и сирконфлекс, али то је врло ретко (у „Невен“-у нашао сам „а“ са аксаном у једној песми, а у речи „Бáка“). У старом пак правопису имали су на „y““ по две тачке („˙“).

На овом месту да забележимо једну карактеристичну појаву. Тиче се матерњег језика, којим у Бачкој и Барањи говоре Срби обе вере. Српски језик у Барањи и у Бачкој подједнако је „langue parlé“, језик у употреби, који посредује између разних народности тих полиглотских жупанија. У Барањи ћете се уверити, да српски говоре до 80.000 људи, ма да Срба има нешто преко 50.000 (православних 15.000, остало католика). У Ерчину код Пеште, где има Срба, Шокаца, Мађара и др. Говори се само Српски. Мађари говоре српски као Срби.

Што се тиче улоге, коју српски језик игра у Бачкој, о том читамо у Бадићу од речи до речи ово: „Људи се у Бачкој испомажу српским језиком. У Бачкој је карактеристично, да Немци и Мађари, кад долазе у додир, говоре српски, јер тај језик обоје знају“. И то је, као што знамо, истина, а истина је и то, да је ово културна тековина и најбоља сведоџба за матерњи нам језик.

НАРОДНОСТ

Из онога што смо до сад рекли, аналишући име Буњевац, видесмо, да оно означава провинцијалца а никако човека једне народности. Њиме се више означује земљак (као Бачванин, Сремац, Личанин, Крајишник и т. д.), али никад сународник, компатриота.

Буњевци су по народности Срби. Стара њихова постојбина, откуда се овамо доселише, није полиглотна земља, у којој је само један народ и то српски, који исповеда три вере, а припада само једној, српској народности. Херцеговина као покрајина била је саставни део великог српског царства који заузимаше цело балканско тропоље и које запљускаваху четир мора. За време Турака беше у њој само један народ, српски, а и данас спада она у најчистије српске крајеве, у којој је српска народност компактна, непомешана ни с једном другом народношћу.

Када се на Херцеговину гледа с научног, етнографског и етнолошког гледишта, који искључује све политичке примесе, које обично извиру у шовинизму, онда се не може доћи до другог закључка, но да је елеменат, који сада тамо станује и који је пре тамо становао, српски.

Наука и научењак није још ни у једној прилици нашао и видео у Херцеговини другу народност но српску. Позивамо се на све научне ауторитете, који о Херцеговини писаху. Позивамо се и на оне, који кроз њу путоваху, те своје утиске и рефлексије публиковаше. Искључујемо српске писце, као заинтересоване, али се позивамо на руске, немачке, мађарске, француске и енглеске као скроз непристрасне. И међу свима њима, нема ни једнога, који би ма у којој прилици споменуо у Херцеговини други народ но српски. Чак и они писци, који су у улози државника налазили тамо „херцеговачку“ и „бошњачку“ народност, као историци рачунају тамошњи народ у српски. И сама евентуалност каквог плебисцита потврдила би све ово.

У осталом, то друкчије не може да буде. За време велике сеобе Хрвата и Срба (620-640. после Хр.) са Судета и Карпата (Беле Хрватске и Србије, Бојке) Хрвати заузеше далматинско приморје, заједно са Либурнијом (франачком Хрватском) од Цетине до Истре, део Савије (касније Славонија, Sclavonia) или савске доње Паноније (простор између Саве и Драве), а Срби (Serbli) земљиште (преко) јужно од Велебита, Босну (са Херцеговином), Мизију (Србију) и остали део Далмације.

Дакле Херцеговину и Доњи део Далмације населише Срби и ево већ 1200 год. станују тамо без прекида, очував своју народност. Са тих, од вајкада српских крајева, дошли су Буњевци.

Осим тога језик, којим говоре Буњевци, српски је језик. По Миклошићу они су Срби-икавци, који говоре језиком који је у свима нијансама и особинама потпуно једнак српском и разликује се од осталих икаваца Хрвата у том, што имају изговор сличан српском, а немају, као они први, посебне своје изразе.

При расправљању питања, ком народу ко припада, језик игра велику улогу. Хунфалвију је у том питању језик од пресудног, главног значаја. Довољна је само потпуна сличност језика, па је решено, да су два племена један те исти народ. Језик је стабло, корен сваког народа. Док језик постоји, постоји и народ. Људи, који имају известан језик заједнички, сачињавају известан народ, једног корена, једног порекла.

Пешел вели: „Народи, које заједница језика спаја, извесно су једног и истог порекла“.

Није ли тај случај и код Срба и Буњеваца?

Шафарик осим сличности граматичких облика у језику тражи још и заједничку историју и једнак телесни склоп. Прво и друго заједничко је код Буњеваца и Срба, а треће би се само дало установити антрополошким премеравањем. Узгред примећујемо, да по индексу ширине лубање (breit-Index) Арм. Велкера Срби спадају у ред Subrachykephalos-a (79), а Хрвати у ред Brachykephalos-a (82). Разлика је три степена. Над Буњевцима нарочито није извршено то премеравање. Бар није познато.

Обичаји при домаћим и обредним светковинама, друштвени живот, па чак и трагови крсног имена (славе), о чему ће ниже бити опширнијег говора, све то говори за то, да су они чланови српског народа.

Кад су дошли у Суботицу, пријављујући се, да бране монархију од турских нападаја, они се сами изјављују за католичке Србе, те их у тадашњим званичним списима и бележе само као „katolische Raitzen“, а никад друкчије.

И сада кажу Буњевци чешће да су „Раци“ (Срби). Тако у „Невен“-у 1891. г. у једном путопису вели писац Буњевац: „Рекох, да сам рођен Буњевац, Рац, па да за све и непознате Раце радо чујем“.

Тим именом их називају сви писци, који су о њима писали ма само неколико редака. Има етнографа, који о њима ништа друго нису забележили већ „да у Бачкој и Барањи станују католички Срби који себе зову Буњевци, Далматинци и Шокци“. Још их ни један стран етнограф није назвао другим именом но тако.

Ни у колико не мења ствар и не упливише на њу, што су они или дошли као католици или се у путу покатоличили (о чему ће бити говора у одељку о Цркви. Католичких Срба има, као што знамо, врло много у свим крајевима где Срба има.

Аустријски чувени етнограф Церниг (K. v. Zzoernig „Ethnographie“ I.) говорећи о Буњевцима у Бачкој и Шокцима у Бачкој и Барањи рачуна их у Србе. У Угарској зна за Хрвате само у Међумурју и на горњем Дунаву око Пожуна (т. з. „Wasser-Croaten“), које тамо населише мађарски племићи Середи, Илешхази, Баћани и др. после 1550. г. (дакле раније и од прве Буњевачке сеобе).

Проф. Ивањи, који је израдио монографију Суботице, свугде их назива „католичким Србима“ и никад друкчије.

Швикер („Literarische Beriche aus Ungarn“ III. 1879.) мађарски историк и статистик о својој расправи о Србима у Угарској, вели за Буњевце, да су католички Срби.

Велики етнограф мађарски Хунфалви у својој „Етнографији Угарске“ (стр. 474) рачуна Шокце у вировитичкој, пожешкој и сремској жупанији такође за католичке Србе и вели дословце ово: „Шокци или Буњевци, т. ј. католички Срби, по Фењешу (Fényes: „Magyarország sztastisztikaja“ 1842.) у жупанијама вировитичкој и пожешкој чине већину, у Срему половину, у Бачкој петину становништва. Има их још у Тамишу, Торонталу, Барањи, фејерској и пештанској жупанији.“

Пошто се Раци (православни) и Шокци (католички Срби) само у вери разликују, то их и рачунају у једно. Тако их уједно рачуна и аустријски каталог, (Österr. Katalog. Wien 1861.) који целокупни број Срба бележи на 1.438.201, чему је доста близу и број Срба и шокаца по Фењешу (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

Поред ових етнографа и историка у самој монархији мисле тако о њима и сви етнографи у иностранству, који их у својим списима додирују.

То исто потписују и слависти, филолози, као Миклошић, Вук Караџић, Даничић и др. Или другим речима, тако мисли о њима наука. Питање о њиховој народности расправљено је у науци пре но што је расправљено питање о времену њиховог доласка у ове крајеве, извесно за то, што се ово прво као по себи лакше могло расправити. Ми ово додирнусмо само с тога, што се ово питање не може обићи, кад се пише расправа о Буњевцима.

Говорећи ово о имену и народности Буњеваца, ми нисмо никако имали на уму пропагандистичке намере, јер ова расправа није политичко-пропагандистички памфлет, већ научна расправа, коју издаје научно друштво. За то би нам криво било да је ко друкчије тумачи.

Овде се само констатује право стање ствари и доносе необориви закључци о правој народности Буњеваца. Не мислимо ми ником наметати Српства, особито онима, којима је оно у срцу и души урезано. Не тражимо ми од наше јуначне и честите браће Буњеваца, да се они називају Србима. Нека они остану крај свог лепог имена буњевачког, које је скопчано са толико лепих успомена на колевку њихову, уткано светим моментима из јуначке, поштене и мушке прошлости њихове. Нека га чувају и нека се поносе њиме, јер се њиме збиља и могу поносити. Нека се наша честита браћа држе и од селе оног становишта да Србе и Хрвате једнако волу и сматрају за своју старију браћу „која им – како у свом органу, ваљаном „Невену“ веле – својим знањем и умењем предњаче и правац показују“. Та подједнака љубав нама је најдража и нека би она свакад остала непромењива.

* *

Малена и довољно неразвијена књижевност у Буњеваца најпотпуније показује, колико је потребан Буњевцима један књижевни центар, књижевно друштво, и колико у оскудици тога, њихова књижевност.

Књижевне прилике у Буњеваца остављају у нама утисак, да би читалаца било доста, само кад би било књига, а књига има, на жалост, врло мало.

Преко године изађе тек неколико, и да још немају свога листа „Невена“ и календар „Даницу“, мучно да би имали шта читати. У том послу могло би да даје успешног импулса само једно књижевно друштво, без кога се књижевне прилике у Буњеваца апсолутно неће моћи кренути на боље.

Прва буњевачка књига, која је у Угарској изашла, као да ће бити она лепа и дугачка (више народна) песма, коју пре сто година написа фра Грага Пешталић (родом Бајац) и у којој одушевљено говори о оном буњевачком изасланству, које 1790. г. пође да поздрави крунисање Леополда II. Књига је штампана 1790. год. у Баји.

Прошле године прештампана је у Суботици и како из предговора видимо, од ње нема „старијега буњевачко-бачванскога рукотвора, старије јуначке писме, која о нашему народу, о наших предака и њихових јуначких дилах говори.“ Првобитни и садашњи наслов те књиге је „Достојна племените Бачке Старих успомена, садашњи и други славинске крви делиах Слава“. Књигу је писац („Домородац у Баји“) приказао бачким племићима, јер су они и састављали кићени бандериум, који оде да се ћесару поклони.

Ово делце је од књижевне и историјске вредности, јер су у њему вешто нацртане тадање прилике у лепом стиху, кога народ најрадије чита и пева. Ова песма спада у најпопуларније у Буњеваца. Иде од уста до уста, с колена на колено, чита се о дугим зимњим вечерима, пева се на домаћим весељима. Оно је прирасло уз душу народну.

То је читава епопеја, где се с великим одушевљењем прича о јунаштвима буњевачким у прошлом веку а у ратовима са Турчином. Сви се ти јунаци скупили и полазе владару свом, да му честитају и да му ставе на расположење своју јуначку дисциплину:

„С првом четом Кајто Видаковић,
Он ми језди кано хитре птице
Од сивера варош Суботице.
Друга чета иде од истока
Сегедина владом поширока,
И од рике Тисе хитровите
Увик Турком, веле, страховите.
Трећа чета иде с липог збора
Од пол днева равнога Сомбора.
Ову диче кано краљевићи
Четир змаја, четир Марковићи,
А четврта чета од запада
Биеле Баје малог Цариграда.“

– – – – – – – – – – –

Делије Буњевачке, чија имена све редом помиње песник, а који су познати са свога јунаштва (Сучићи, Рудићи, Војнићи, Матошевићи, Михаљовићи, Латиновићи и др.), сви су одушевљени за бој против Турчина, а у братској, човечанској цели, да се ослободе српске земље, што су под Турчином.

За тим се у песми описују још успеси Лаудонове војне, свугде истичући симпатије према Српству.

Ово је збиља ремек-песма, која и за нас Србе није без вредности, пошто из ње видимо, како су још пре сто година Срби и Буњевци братски живели, заједно патили, заједно се радовали, своје боле подједнако осећали.

Уредништву „Невен“-а хвала, што је то делце на ново одштампало. У њему ће како Србин католик, тако и православан наћи праве душевне насладе.

Иван Антуновић, опет црквени човек, спада у прве Буњевце. Он стоји на челу културног покрета у Буњеваца. Написао је много књига, од којих је нарочито знатна: „Расправа“, у којој са ретким родољубљем учи свој народ, да се одушевљава својом личном прошлошћу и да из ње црпи своју личну снагу у борби за свој опстанак. Антуновић беше уредник врло добро уређеног листа „Буњевачка и Шокачка вила“ (почела излазити 1871. г. у Калочи). Антуновић спада у опште у најплодније буњевачке писце и вредне родољубе и Буњевци га с правом називају „својим великим незаборављеним Антуновићем.“ Човек вишег европског образовања, вредан, заузимљив и до крајности велик патриот. Сваки откуцај срца његова куцаше за његове Буњевце, али љубав своју делио би свагда и са Србима, с којима је свагда симпатисао. На његову листу скупио је за сураднике Србе и Српкиње, од којих Софија Клара Вујићка писаше лепе песме у „Вили“.

1874. г. излазио је у Суботици такође буњевачки лист „Суботички Гласник“, а ево већ осам година излази у Суботици забавни и поучни часопис „Невен“. Ово је данас једини буњевачки лист и може се рећи, да се, сразмерно свом простору, врло добро и за Буњевце згодно уређује. Уредник је Мијо Мандић, народни учитељ у Каћмару.

Пошто је ово једини сада буњевачки лист, ваља да се са његовом садржином дуже позабавимо.

„Невен“ је у првом реду поучан и забаван лист, а тек узгред у оскудици буњевачког, политичког листа, додирује политику, али и то само региструјући догађаје.

У њему буњевачки читалац налази лепих и махом родољубивих песама. У једној песми, честитајући Буњевцима нову годину, соколи их овим речима:

„И најжешћа бура ће проћ’
И нестат’ полако,
Па ће и нам прос’јат једноћ
Опет сунце јарко!“

Даље им жели, да их прођу све бриге и да процвати буњевачка књига.

У сваком броју свом „Невен“ препоручује својим Буњевцима, да чувају свој матерњи језик као зеницу ока свог. У чланцима о језику, о праву, да се буњевачкој деци у буњевачким школама предаје буњевачки, он се бори за најсветија права буњевачка. Кад год би ко на њих насрнуо, он их срчано брани, а сваком приликом наглашује, да је народни језик потребан и учитељу и свећенику и општинарима и фискалима и лекарима у сваком, који са Буњевцима и Шокцима има посла, а особито и прво нуждан Буњевцима и Шокцима, који треба да га поштују и негују више свега. Позивајући све Буњевце, да раде за бољитак свог народа, он им овако говори: „И благо оном, сто пута благо, који може рећи, да се није ни једаред смркло и заноћило, а да за свој народ није што добро учинио или наумио није. Тога ће народ као аменет свети до вика у својој успомени чувати и поштовати. Ваља стално и својски своје знање и настојавање посветити просвети народној“. На другом месту, а пред попис становништва позива Буњевце, да се декларишу као Буњевци и да се не стиде своје славне народности. Када неко прорачуна, да ће кроз сто година нестати Буњеваца у Суботици, он са пуно поуздања одговара:

„Та не бој се, буњевачко лане,
Никад неће нестат’ твоје гране!“

Сваки напад на Буњевштину наиђе у „Невен“-у на отпор, који „свој народ буди, забавља, свитује и поучава на све што је липо и племенито, Богу и људима мило и угодно“.

„Невен“ доноси још преведених и изворних приповедака већином из народног живота, доноси економске чланке, чланке верске, црквене садржине, у којима шири побожност међу пуком, бележи сваки покрет међу Буњевцима и т. д.

Уређује се у опште врло лепо, садржина му је једра и камо те среће, да може излазити недељно, ако не још чешће. Овако излазећи месечно, не може да попуни потребу читалачке публике, те она мора да се лаћа небуњевачких листова. А у том и лежи права опасност!

Садашњи буњевачки песници груписали су се искључиво на „Невен“-у и календару „Даници“, коју „Невен“ издаје. Од приповедача спомињемо солановића, Сељанина, Блажа (псеудоним), Младена Барбарића (Бајац), Ћиру Козака. Они пишу и путописне црте кроз српске и хрватске крајеве. Чланке пише Мијо Мандић уредник, Барбарић и Сељанин, Громовић и Јанко Костолић.

Песници су Малден Барбарић, професор богословља фра Анте Еветовић (Мирољуб), Мирко Ненавин, Павао Подгорски и др. – Младен Барбарић баш сад спрема за штампу збирку својих песама у засебној књизи.

Календар „Даница“ излази 9 година и покренута је у исто време кад и „Невен“. Растура се у 3500 примерака. Она је једини буњевачки календар, јер оне календарске накараде, које издаје Бучански у Пешти за Буњевце, нису ништа друго до вашарски посао.

„Даница“ такође доноси родољубиве песме, лепе приче, пошалице, нар. песме, чланке из прошлости буњевачке, чланке из привреде, хигијене и др. Раде на њему сви сурадници „Невен“-а. „Даница“ за 1892. г. нарочито је богата садржином и има више слика, међу којима и слику краља српског. У „Даници“ од 1891. г. има и један чланак од нашег А. Хаџића, који се чешће сећа Буњеваца, који га необично поштују и жале, што и они немају свог Хаџића. Г. Хажић, радосно истичемо, спада у оно мало коло Срба, које одржава везе са Буњевцима и ради на што већем зближењу Срба и Буњеваца. Још са већом радошћу истичемо ону братску солидарност и сугласје, које између Срба и Буњеваца, као најрођеније браће, вековима постоји и које се све већма развија.

Буњевци ни у једној прилици не пропуштају дати одушке својим највећим симпатијама према православној браћи. Отворимо само „Невен“ и „Даницу“, па ћемо се на свакој страни о томе уверити. Срби су најмилији гости на буњевачком „великом прелу“ у Суботици. Српско нар. позориште налази своје верне посетиоце и поштоваоце у Буњевцима. Још 1874. г. читамо у „Јавору“ (бр. 16) ову белешку: „Српско нар. позориште у Суботици прошло је без дефицита, што имамо највише захвалити нашој једнокрвној браћи Буњевцима, који нар. позориште пригрлише као своје, заједничко. Живила будна свест наше браће Буњеваца!“ Када 1876. год. наста борба на Балкану за српско ослобођење, похиташе многи Буњевци у помоћ својој браћи.

И много је још еклатантних доказа те братске љубви!

Буњевачке школске књиге штампају се у Пешти (државно издање) и у Суботици (код Ј. Битермана) као: „Катихизис“, „Библија“ и др. Од црквених књига помињемо још духовну ману („Буњевачки молитвеник“ 7 издања) а има још доста, јер је црквена књижевност доста развијена. Доказ велике побожности у Буњеваца. Све ове књиге излазе накладом „Невен“-а, који у Буњеваца замењује књижевно друштво и књижару.

У брошири „“Писмо једног Буњевца“ расправља се политички и државоправни положај Буњеваца, а у родољубивом правцу. За осуду је, што се у Срба тако мало пише о Буњевцима, то је грех према нама самима.

Од Срба писали су ствари из буњевачког живота пок. Лаза Кнежевић, А. Хаџић, Богобој Атанацковић, (Богобоја је спасао од смрти на губилишту 1818. год. брат Буњевац Август Пијуковић.) Веља Миљковић и још неколицина. Богобој је написао приповетку: „Буњевка“, која је и на мађарски преведена (Növilág 1861. г.). А говорио је о њима и у својој лепој причи „Два идола“. Веља Миљковић писо је позоришну игру из буњевачког живота „Буњевку“, а Илија Округић „Шокицу“ (догађај из живота славонских Шокаца).

Народно песништво развијено је у Буњеваца као и код Срба. У њих је пуно народних песама из њихове прошлости, а народ врло вешто, често и ђаволасто пева и о садашњости. У „Невен“-у ове године штампане су две народне песме „Сан гуслара“ и „Муж и жена“, у „Даници“ више ситних нар. песама и „Краљевић Марко“, „Свилајин бан“. Иначе Буњевци стално певају о Милошу и Марку, што је и природно, јер су то наши заједнички хероји.

„Јер и сада наши старци поје
Кад год дођу међ’ младиће своје,
Попивају Марка Краљевића
Босанлију Котромановића
Неумрлог пивају дитића
Скендарбега ил’ Кастриотића
Љупко поје Срби свога цара
Од народа славнога Лазара,
Од деспоте, а Реље малога
Од Новака и Грујице хвалног,
С овим стари младиће слободе
Да су гласни куд года доходе.“

(У песми пре сто година „Успомена бачких племениташа“.)

Тако се Буњевци одушевљавају својим и нашим јунацима и најрадије певају и читају српске нар. песме латиницом штампане.

Један путописац (Ј. М. Карабински) путујући пре 100 година кроз буњевачке крајеве запазио је ту жицу у народу, те у свом „лексикону“ (Извод из овог „лексикона“ изашао је преведен у „Бранику“ о. г.) вели за Буњевце, да су врло оштроумни, најрадије опевају јунаке и битке из старијег доба „и жене стварају“ – вели – „таке песме на памет. Чим им се што прича, оне то одмах спевају у стихове“.

Поскочица и пословица имају такође доста. Ево неколико пословица: „Нема мудрије главе од сита стомака. – Гладан трбух не мож’ са липим речима намирити. – Од крађених дрва изгориће ти кућа. – О крађени крух покрхаћеш зубе. – Крађени новац је перина, на којој се не даде на миру почивати“ и т. д.

Пословице су им нескупљене и „Невен“ би учинио велику услугу свом народу кад би их скупљао и штампао.

IV Друштвени живот; одело; обичаји

Буњевац, огромним делом земљорадник, највећма воли бити на извору свога рада и зараде, на салашу. Тамо је он на свом тлу, прави господар својине му, и слободан и сретан. Али ипак ти салаши нису неке пустиње, а људи нису удаљени једно од друго миљама. Образоваше се на пољу читава села са 3-4000 становника. У село и варош долази Буњевац о свечаним приликама у цркву, на нар. забаве, на биралиште (Узгред спомињемо, да у буњевачким и полубуњевачким и шокачким општинама управа је у њиховим рукама. У Суботици има 120 општ. представника Буњеваца.) и кад има посла. У лето је село скоро празно, све је скоро по пољу на раду, на салашима, а тек се у зиму враћа Буњевац у село, али многи и зимују на пољу. Буњевци имају обично куће и на селу и на салашима.

Живе у великим задругама (до 40 чланова), те имајући доста радних снага, а уз то необично вредни, они материјално напредују. Има доста сељака са 1000 ланаца земље, а стотина ланаца су обична ствар.

Жена је у Буњеваца јако поштована и сматра се за кућно слеме. Девојком мање ради а више гаји своју лепоту, али када се уда, а то врло рано бива и код Буњевака и Шокица, она ради све домаће послове, преде и тка. Иначе су породични одношаји као и код српске кућевне задруге. Старији се много поштују, што и јесте карактеристика свих Југословена.

И женске и мушки су врло лепог соја и кршни, развијени. У Угарској спадају Буњевци у најлепше људе. Знају то добро и они сами, па за то и певају:

Није мајка родила синака
К’о што ј’ синак дивних Буњевака
Нит’ ће мајка родити јунака
К’о Буњевца така весељака,
Коло води, сваки му се диви
Нек се знаде да Буњевац живи!

Женске су чисте и много пазе на своју спољашњост. Не пева се бадава:

Ни девојке не бише у нане
К’о што ј’ ћерка буњевачке гране,
Свилу носи а златом се краси
Црне очи, црне су јој власи,
Коло игра, сваки јој се диви
Нек се знаде да Буњевац живи.

На одело нарочито Буњевке много издају. Ношња им је слична српској у Бачкој и раскошна. Једна женаска „ћурдија“ од сомота која се обично добија при удаји, искићена златом, стаје често више стотина фор. Хаљине су обично свилене, искићене златним везом. Кецеље што носе обично саме ткају, исто тако и платно за себе и мушке. Радо носе папуче и ципеле, а никад чизме као Мађарице. Мушки пак скоро без изузетка носе чизме, а опанке врло ретко. Мушка је ношња она права „бачванска“. Шешири са малим ободићем. Момци носе прслук и бену од свиле и сомота као српски момци у Бачкој и Срему.

Шокице, међу којима се налази веома лепих, штедљивије су у ношњи. Оне одевају себе својим рукотворинама. Њихова је ношња права народна ношња, непомешана ничим туђинским. Одело им је скромно од угасита платна, преко сукње иде прегача. У зиму носе постављен ћурак. На глави имају убрадач као и Србијанке. Косу украшују цвећем или перјем и чешљају је као женске из београдског округа. Глава је често покривена танком „ћерћели“-марамом, која се спушта низ леђа (ово код девојака). Свечана хаљина је у девојака беле боје, у жена разнобојна. Рукави су широко уткани и окићени порупчићима и златним везом. Носе прслучић од свиле са гранама и цвећем, а на грудима, покривеним чипком, многе низове граната разне боје. Мушки носе такође платнене боје а у зиму постављен пршњак и шубару на глави.

Друштвени живот Буњеваца у Суботици, усредсређен је у буњевачкој „пучкој касини“, где како „Невен“ вели, „постају сви, по наш род корисни, липи покрети“. Председник је сада Калор Ђукић. Ова касина основана је још пре 12 година и одговара потпуно оној задаћи и оним надама, које Буњевци полагаху у њу, кад је основаше. Касина ова приређује већ 12 година „велико прęло“, које је у ствари буњевачка беседа са игранком. Така прела приређују се и у околним буњевачким селима и на њ долази цвет буњевачког грађанства.

„Велико прело“ приређује се свагда 2. фебруара на „Марин дан“, и ма да су покладе, игра се и весели на њему. Оно је најпосећенија забава у Суботици са по 1000 посетилаца, већим делом Буњеваца, долази сав буњевачки женски и мушки „jeunesse dorree“ („Милоши и Миленке буњевачке“, како их „Невен“ назива), али и леп број Срба и Мађара, пошто и Буњевци посећују српске беседе и игранке. „Невен“ истичући, да је нарочито ове (1891.) године било на прелу много „браће Срба“, вели, да је „липо видити, кад се сродна племена похватају у једно коло, те се заједно веселе“. „Невен“ сваком приликом препоручује што већу заједницу са Србима. У честитци новогодишњој (1891. г.) има овај стих посвећен Буњевцу:

Милуј коло, љуби друштво
Славно буњевачко,
Туђе теби не буд’ уз то
Српско ни Шокачко – – –

и т. д.

На „великом прелу“ свирају суботички тамбураши, који стекоше гласа по свој Европи.

За свако прело посепце спреми се сваке године нова родољубива песма која се компонује (компонује К. Мукић) и пева на „великом прелу“ и преноси у народ, да се после пева по свим прелима и селима. Песме те имају чисто родољубиву тенденцију. Ми смо неке стихове из њих већ цитирали, а сад ево последњег стиха из песме на првом прелу (пре 12 год.) и на прелу 1891. год. („Давор ој Буњевче!“)

Ори писме, тамбур тамбурице,
Нек се чују далеко ти жице,
Нек се гори а и доли знаде
Да Буњевац душу не издаде!
Прело купи нек се сваки диви
Нек се знаде да Буњевац живи!
––––
На ноге хај поиграјте!
На ноге хај попивајте!
Једно другом руку дајте
Ником се не подајте,
Давор ој Буњевче!

Пошто се те песме отпевају, по одмору настаје игранка, на којој се Буњевци и Буњевке покажу као прави вештаци у игрању. Буњевац је на гласу играч и страсно игра. Најрадије и највише играју „коло“. Осим тога још и ове игре: „Хајд на лево“, „Дере“, „Окретуша“ и чисто буњевачке специјалитет „Јастук-танац“ и „Јевриме“.

Обичаји слични су, тако рећи једнаки са српскима. Недељом „коло“, „Прело“, „посело“, „диван“, све то налазимо у Буњеваца и Шокаца. О покладама је у свакој буњевачкој кући прело где се скупља младеж на разговор и весеље. Диван је више у обичају код старијих. Држе и бабиње и подушје скопчано са истим формалностима као и у Срба. Очеве и материце исто тако.

Сватовски обичаји су сасвим слични српскима. Исти обичаји пре венчања и по венчању. Сватови су већином у јесен као у Срба. У сватове позивају момци на коњима: „муштулунџије“ или у Срба „фифери“. Муштулунџије су обично најприснији пријатељи младожењини. Они за време поласка у цркву и из цркве образују на коњима као неку почасну стражу невести. Стари овај обичај постао је за време Турака, који отимаху лепе Буњевке, те је при сватовима увек била чета одважних момака „муштулунџија“, да је бране. После венчања пролазе сватови кроз целу варош на колима, а за време ручка подносе се невести поклони т. зв. „краваљи“. Пошто су Шокци сиромашнији, сватови им нису тако раскошни и многобројни као у Буњеваца, али су сватовски обичаји иначе слични.

Невеста се као и у нас проси са јабуком.

Код Шокаца је израз „добићете јабуку“ (т. ј. поклон) употребљив као и у Срба, кад се неком обећа награда за труд.

Кад дају ускршње јаје, они га прво пољубе, па даду.

Божићни обичаји у Шокаца слични су српскима. И у њих се меси „рука“ оцу, а удавачи „плетеница“.

Крсног имена (славе, свечарства) немају, али за то има у њих још трагова тога чисто српског обичаја, т. ј. свака породица зна за свога свеца, само га не слави тако свечано као православни Срби.

Буњевци имају своје заветина и заветне славе. Капелица, Водица код Баје заједничка је светиња Срба и Буњеваца који се тамо скупљају на Малу Госпојину и св. Име Маријино многобројно (по 10-15.000). На Марков дан (Марково) излазе суботички Буњевци с литијом на усеве, да од Бога испросе добру жетву. Имају осим тога заветне славе на св. Розалију и св. Рока. Над угледнијим покојницима држе „прашћање“ (опроштајни говор, често и у стиховима).

Обичаји „краљице“ о Духовима исти су као и у Срба. Тада се по свим улицама буњевачких села ори песма „краљица“ са рефреном: „Хајте цуре да се пошетамо, да се пошетамо, љељо!“ Певају свакоме за награду. За сваког имају засебну песму, која одговара његовом положају у друштву и приликама. „Краљица“, која иде напред, обично је најлепша девојка. Кад се враћају дома, певају њеној мајци:

„Краљичина мајко, краљичина мајко, љељо,
Пеци нам кајгане, пеци нам кајгане, љељо,
И још сухи жмара, сухи жмара, љељо!“

Ту онда по доброј вечери деле новце што су после подне испевале, (јер само по подне два дана Духова певају).

Гостољубље је у њих развијено као и у свих Словена. Буњевац ће да прочасти и провесели и онога, кога не зна, а како тек дочекује познаника, добра пријатеља. Суботичко весеље, буњевачко гостољубље на гласу је. Буњевац је велики весељак од старина:

„Нит’ патио, нит’ радио
Да се није веселио,
Давор ој Буњевче!
––––
Весеље је опште благо,
Весеље је сваком драго
Како твојим дидовима
Тако твојим синовима
Давор ој Буњевче!

А приликâ да се покаже гостољубље и да се чини весеље, доста је и у Срба и у Буњеваца. Ту су прела, сватови, дивани, Бабиње и други обичаји, који без гошћења не пролазе.

––––––

Завршујем разлагање и изношење маркантнијих места из историје и живота наше браће Буњеваца и Шокаца са жељом њихова незаборављена Ивана Антуновића да их у борби за опстанак соколи њихова светла прошлост, њихова сјајна историја, јер – Л’хисторие ест ле мироир ду пеупле!

Материјал из текста: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.

 

Српска западна Македонија и настанак четничких одреда

Гаврило Принцип је био очајан када су му рекли да не може у четнике

Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић – Ћела.

Четници, Бабунски

Српске четничке војводе у Старој Србији и Македонији

Српске чете су у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије, Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације.

Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи. На челу си биле војводе. Дисциплина крута – непокорност и неверство значило је смрт. Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда.

Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром – калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага. У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чистили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево.

Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури.

Из портрета војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанских етничких острва била српска земља.

Мр Симо Живковић

Српско наслеђе број 12, 1998.

 

Црњански у двобоју са ратним херојем Тадијом Сондермајером

Милош Црњански нашао се 1926. године на вршачкој кули у двобоју, очи у очи са ратним херојем и пиониром авијације Тадијом Сондермајером. Повод за двобој била је бесмислена кафанска расправа о томе да ли су бољи француски или немачки авиони. Црњански је први пуцао… а затим се догодило нешто што није могао да заборави до краја живота. Преносимо пронађени записник овога догађаја, као и виђења оних којима су се учесници поверили.
The fictional pistol duel between Eugene Onegin and Vladimir Lensky. Watercolour by Ilya Repin (1899)

Двобој Евгенија Оњегина са Владимиром Ленским; Иља Рјепин (1899)

Владимир Буњац у књизи „Каменовани Црњански“ описује тај двобој:

„Ове је године био замало крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер са упереним пиштољем.

Владимир Буњац - Каменовани Црњански

Владимир Буњац – Каменовани Црњански

По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу својим белим рукавицама. (Матић је у свом салону касније причао да је свађа настала око тога који су авиони бољи, немачки како је тврдио Сондермајер, или француски како је тврдио Црњански). Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и југословенски херој, јер је на фронту оборио три противничка авиона.

Секунданти Милоша Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао проблема како да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом украшеном седефом, испод мишке.

За двобој је било још рано па су одсели у вршачком хотелу који се, мислим, исто као и данас звао „Србија“. На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Вршац су изабрали јер су у том делу земље још увек владали стари аустроугарски закони који нису забрањивали витешки чин двобоја.

Тадија Сондермајер

Тадија Сондермајер; фото: Википедија

Све је ишло по уобичајеном ритуалу. После кратког договора о пропозицијама, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, окренули су се. Песник Пушкин и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског, повлачи ороз једанпут, други пут, трећи, не иде.

– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – каже Сондермајер.

У ствари Сондермајер се спетљао, није имао аристократске манире и навике, није знао како се пуца из старинског, накинђуреног пиштоља породице Дунђерски. Хватао је уместо ороза китњасти седеф испод ороза. То је спасло Црњанског.

Матић је пришао у својству секунданта и тражио од обојице прихватање задовољења. Сондермајеру је дозвољено да опали у вис да би се доказало да је пиштољ исправан. Одјекнуо је још један хитац али у врхове крошњи, у вршачко небо, отпрхнувши чавке.

Потписан је записник и сада је само штета што том записнику нема трага. Можда је негде на неком тавану. Црњански у Српском књижевном гласнику објављује песму Сербија исте године.“

ЗАПИСНИК ЈЕ ПРОНАЂЕН

ЗТС, Записник са састанка сведока Београд, 18. септембар и Вршац, 26. септембар 1926, у потпису: Б. Гавела, Ј. Петровић, Д. Матић и Д. Тошковић, Вршац, 26. септембар 1926

„Пошто је одређени секундант одмерио растојање на одређеном месту, и пошто су у присуству свију нас напуњени пиштољи и коцком раздељени пиштољи дуелантима и пошто је коцком одређено ко има право бирања места, Црњански је изабрао место, и дуеланти су стали на одређена места.

Затим је вођ [директор] дуела, г. Петровић, објаснио г. г. дуелантима усвојен начин дуела, и по дужности позвао г. г. дуеланте на мирно решење које су ови одбили […], после команде три оба су се противника окренула и г. Црњански одмах на команду три опалио не погодивши г. Сондермајера.

Г. Сондермајер није опалио јер уместо да повуче за ороз повукао је за продужене {….} за ороз. Пошто пиштољ није опалио, г. Сондермајер је подигао руку у вис и рекао: ‘Je renonce’ [одустаје да пуца].

Но како је у записнику утврђено да се двобој сматра свршеним од једног метка опалио пиштољ или не, од потписаних [секундантата] пала је команда ‘finis’. Са овим сматрамо да је конфликт за обадвојцу часно завршен .“

ИЗНЕНАЂЕНИ И ЗАПРЕПАШТЕНИ ЦРЊАНСКИ

Milan Jovanović Stoimirović – Portreti prema živim modelima

Милан Јовановић Стоимировић – Портрети према живим моделима

Колега Милоша Црњанског у служби Берлину Милан Јовановић Стојимировић дао је своје виђење догађаја. Црњански му је описао своје изненађење и запрепаштење поступком Сондермајера:

„Црњански је пуцао први и промашио. Сондермајер је онда скинуо монокл и рекао: „Je  gepopes!“ (Одустајем!) – и није хтео да пуца уопште. Црњанског је тек то и такво понашање довело до беса! Он је праскао, драо се и тражио да Сондермајер пуца, али овај то никако није хтео.

Секунданти су нашли да је Сондермајер у праву: Он је био кадар „на страшноме месту постојати”, али није хтео ништа више од тога!… Тако је овај дуел био завршен на један чудан начин, јер је имао епилог који Црњански није очекивао. 

Говорећи ми о томе случају, он ми је казао:

„Мене је ужасно вређало што Сондермајер није хтео да пуца. Питао сам се: Да му није испод достојанства да пуца на мене? Био сам изван себе, али морам да признам да ме је његов гест изненадио и запрепастио. Било је у њему нечега збиља витешког. Човек је стао пред моју куглу и дао ми доказа о својој храбрости, али није хтео да ничим даље везује своје име за моје, а најмање тиме што би ме ранио или убио. Мене је то болело и ја му то нисам могао никада опростити, јер је у томе било и неког презира и уопште много чега за анализовање и за коментарисање!”

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Владимир Буњац „Каменовани Црњански“, М. Ракић, Београд, 1986.
Борис Милосављевић, „Између мита и стварности: двобој Сондермајер – Црњански“, Балканолошки институт Београд 2016.
Милан Јовановић-Стоимировић, Портрети према живим моделима. Прир. Стојан Трећаков, Владимир Шовљански. Нови Сад: Матица Српска, 1998.
Лазар Бојанић, „Црњански против авијатичара“, Српско наслеђе, историјске свеске, бр 5, мај 1998.

Хајдучка верност

Верност и поузданост међу хајдуцима високо је цењена и била је међу првим од интерних ставова вредности ових формалних дружина. У новије време хајдучије сами хајдуци били су неповерљиви међу собом из простог разлога што су се међу њих убацивали ловци на хајдучке главе, а све са циљем да приграбе расписану уцену.
Херцеговски у заседи

Босанско-херцеговачки устанак – Херцеговски у заседи, Магазин „Српска зора“

Прича, вредна помена, на ову тему, десила се коме другом до хајдуку Милану Бркићу.

Нападајући 1895. године једну задружну кућу у ваљевској Колубари са друговима Илијом Павловићем и Митром Коларом из Средње Добриње, сам Бркић био је озбиљно рањен у кичму. Негде при повлачењу, а након убиства једног задругара, Бркићу падне на памет да искуша оданост другара и идући стазом кроз планину Маљен, он нагло падне симулирајући малаксалост, а пре тога је одлучио: ако се покаже као неверни да обојицу убије и нађе нове другове.

Онако у лежећем положају, блед од задобијене ране почне своју „самртну изјаву“ (ин артикуло мортис):

„Знате шта браћо, доста смо провели и лепих и ружних дана, доста смо се цура наљубили, доста јагањаца појели, доста рујна вина напили, доста наших душмана заједно потаманили. Али ја сад не могу даље; ране су ме орвале! Но тако вам нашега братства и наше љубави хајдучке, убијте ме овде, да не паднем псима у руке, да се они нада мном свете, да ме муче и можда мукама присиле да издајем и вас и наше верне јатаке“.

Ту га Илија и Колар прекину. Оба падну поред њега, почну плакати, љубити и молити да о смрти више не прича, да ће га они даље носити, лечити и неговати, те да ће пре с њим као харамбашом погинути него што ће га душманима оставити.

На то се Бркић насмеши, скочи, загрли их и пољуби и сва тројица наставе пут преко Маљена.

др Остоја Крстић 

Српско наслеђе, историјске свеске бр. 4. април 1998.

Овај нацистички генерал је починио велеиздају да би зауставио терор усташа над Србима у НДХ

Имена многих хероја  исписују линије и странице историје Другог светског рата. Многи хероји жене и мушкараци нису познати и признати у јавности током њихових живота – неки су били тајни агенти, неки су радили повезани са подземним групама отпора, а неки су спроводили своје тајне планове сакривене од очију јавности.
Едмунд Глејз-Хорстенау

Едмунд Глејз-Хорстенау

Један човек унутар Нацистичке партије се посебно истакао у борби против наци-партије покушавајући да је уруши изнутра,  извештавајући о злочинима. Тај човек се звао Едмунд Глејз-Хорстенау Edmund Glaise-Horstenau, генерал у оквиру аустријске војске и угледни нацистички вођа.

Иако су многи од његових колега нациста омогућили стварање концентрационих логора и разних других страхота које су спровођене  током рата, Glaise-Horstenau – није желео владавину терора, борећи се до краја за своје идеје чак и по цену сопствене смрти.

Војни живот пре рата

Edmund Glaise-Horstenau није провео већи део свог живота као цивил пре почетка Другог светског рата.  У ствари, рођен је у војној породици – његов отац је био официр у Аустријској војсци, а он је као младић брзо следио сличан пут. Рођен у Braunau am Inn –у,  Glaise-Horstenau је уписан у Теr esian Military Academy (Терезијан Војну академију).

По завршетку студија, радио је као пуноправни члан Генералштаба Аустро-Угарске војске. По завршетку рата он је остао у војсци, али је искористио време да се додатно образује. Узимао је часове на Бечком Универзитету фокусирајући своје студије на историју. Постао је Начелник одељења за штампу Врховне команде Оружаних снага 1915-те године.

Десет година касније 1925. године je прешао на нову позицију као Директор Аустријске ратне архиве. Остао је на овом послу до 1938. године, напредовао је током каријере и зарадио је чин Пуковника у аустријском Heeresnachrichtenamt у 1934. Са таквим достигнућима и годинама искуства у војсци, није било никакво изненађење када је  Glaise-Horstenau брзо напредовао у чиновима друге Организације: Нацистичке партије.

Аустријска нацистичка партија је током 1930-тих стекла велики значај и популарност а заједно са њом и Хорстенау. Међутим, део Аустрије није са добродошлицом дочекао Нацистичку партију; Влада је забранила нову странку (партију) и одбила њено постојање. То ипак није спречило њихове присталице, укључујући и  Glaise-Horstenau-а.

Током деценије остао је  члан партије, коначно зарадивши веома високу позицију у Аустријској Нацистичкој хијерархији – Glaise-Horstenau је постао други по рангу у партији иза  Arthur Seyss-Inquart који је био на челу партије. Он је постао нациста од великог значаја, чак је именован за члана Staatsrat of the Federal State of Austria – Савезне државе Аустрије. Добио је  ову позицију, зато што се Аустријска Нацистичка партија надала да ће он бити у стању да их доведе у боље односе са Немачком Нацистичком партијом.

План је успео, Glaise-Horstenau је поново био успешан, и стекао је чин Министра без портфеља у 1934. години и био је унапређен у Савезног Министра унутрашњих послова заједно са Канцеларком Kurt Schuschnigg’s у кабинету у 1936. У својој каснијој улози, Glaise-Horstenau је именован од стране Адолфа Хитлера (Adolf Hitler) – иако га Хитлер није директно именовао, вођа Немачке Нацистичке партије извршио је притисак на остале, на друге у организацији да га помере унапред на положај у кабинету.

Glaise-Horstenau није успео да импресионира више инстанце у оквиру Нацистичке партије; две године касније у фебруару 1938. године, присуствовао састанку између Хитлера и Schuschnigg на Berghof-u у Berchtesgaden-u. Иако је Хитлер захтевао од Аустријске Нацистичке партије да Glaise-Horstenau постави за Министра рата нове про-Нацистичке владе која је требало да се успостави. Schuschnigg је пристао на услове и Аустријска Нацистичка партија је успоставила јединство са Немцима.

Ово је означило крај подела између две партије; затим је Аустријска армија постала део Немачке војске.

Пред незамисливим ужасима

Како је расла и јачала Немачко-Аустројска веза, Glaise-Horstenau и остатак његових сународника наставио је да ради како би Нацистичка партија дошла до изражаја и моћи. Хорстенау се доказао на делу почетком 1940-тих стекавши још једну позицију као опуномоћени Генерал за Независну Државу Хрватску априла 1941. године. Међутим тај успех је био његов последњи напор као поносног нацисте.

У својој улози опуномоћеног Генерала био је одговоран за надгледање војних операција (активности) у Хрватској и живота цивила. Управо он је из прве руке видео оно што се догодило у нацистичкој држави – и био је сведок ужаса који су се десили у концентрационим логорима под Немачким режимом. За разлику од многих других територија које су Нацисти директно контролисали, Хрватском није управљала СС. Уместо тога Хрватски фашисти су имали паравојне снаге под називом Усташе који су били задужени за допуну полиције у држави. Чим је почео свој рад у Хрватској био је изненађен условима на терену.

Само два месеца касније по његовом избору за опуномоћеника Генерала дана 28. јуна, Glaise-Horstenau је послао извештај Немачкој Врховној команди (такође познатој као: Врховна команда Вермахта, или ОКВ) у коме се наводи забринутост због онога што су усташе радиле. Он је навео да су и цивили и припадници Немачке војске сматрали да су Усташе „потпуно полуделе“ – ипак ОКВ, Врховна команда Вермахта није учинила ништа да смањи и умири његову забринутост. Недељу дана касније, 10. јула, он је послао још један извештај ОКВ изражавајући своју забринутост поводом Усташа. Ови извештаји нису били типични за Нацистичку партију, јер је Glaise-Horstenau поделио стравичне и грозне детаље онога што су усташе радиле и починиле над својим противницима и затвореницима.

Након посете селу у Хрватској он је пријавио каквим све ужасима и страхотним стварима усташе третирају Србе – Хрватске „личне цивилне непријатеље“. Он је видео покољ, мучење и смрт које је од стране усташа учинио потпуковник који је сам својим рукама убио око 500 Срба узраста од 15 до 20 година. Поред тога убио је још стотине невиних цивила. Он је известио да је вођа усташа лично силовао сваку жену, зверски и свирепо је мучивши при том чину и терао их је док су још биле живе да гледају како им он убија њихову децу.

Хорстенау није могао да верује својим очима гледајући у осакаћена тела и лешеве и слушајући је приче оних који су били мета усташа, да ће се радије сами убити – него трпети и доживети судбину својих претходника.

Упркос свему томе Glaise-Horstenau је био сведок догађајима у српским селима по НДХ , он просто није био припремљен за Хрватске „концентрационе логоре“ где су били одведени заробљени Срби, Јевреји и Роми. Слично као у концентрационим логорима и логорима смрти у Немачкој, Пољској и другим окупираним земљама, ови логори су садржали незамисливе ужасе.

Након сазнања из прве руке да такви логори заиста постоје он је инсистирао да посети један такав. Хрватско руководство га је одвело у један типичан логор где су били интернирани заробљеници. Тај камп (логор) је био „припремљен“ очишћен камп, али га нису хтели одвести да види Јасеновац који се сматра за један од најгорих у Другом светском рату. Иако је овај логор био припремљен и очишћен Glaise-Horstenau је био ужаснут оним што је тамо видео и чега је био сведок.

Едмунд Глејз-Хорстенау

Едмунд Глез фон Хорстенау (десно) са шефом Абвера Вилхелмом Канарисом (лево) и мађарским министром одбране Карољом Бартом (у средини)

Како је касније објаснио у својој аутобиографији:

„Ми сада идемо у концентрациони логор који је претворен у фабрику. Услови су застрашујући. Неколицина људи, много жена и деце без довољно одеће на себи ноћу спавају на камену, чује се лелек и плач надалеко…“

Ипак, ове претрпане и нехигијенске просторије и ужасни животни услови нису били оно због чега је  Glaise-Horstenau био против Усташа и Нацистичке партије; већ оно што је видео у просторијама логора.

На врху гомиле сламе било је бачено око 50-торо деце, свеко од њих је било голо (без одеће, наго). Половина од њих је већ била мртва, а остали, њих неколицина који су још били живи борили су се очајничики да се преживе у последњим тренутцима њихових живота!

Glaise-Horstenau је назвао ову језиву сцену „Врхунцем одвратности овде у Хрватској  под Поглавником кога смо ми поставили“.

Био је и згрожен и осећао је непријатност и самим лечењем од стране Усташа свих затвореника и није могао да заборави те ужасне призоре.

У почетку он се плашио да ће брутално и страшно понашање Усташа да се лоше одрази на Немце и Нацистичку партију у целини. Он је чак отишао толико далеко да је упозорио ОКВ да, уколико се Усташки злочини наставе, не треба кривити Немачку војску него да би она требало да интервенише. Још једном ОКВ није ништа учинио, остављајући Глаиса-Хорстенауа са проблемом који жели очајнички да реши; Он је наставио да шаље детаљне извештаје упозорења упозоравајући Немачку на зверства која се дешавају  у окупираној Хрватској, за која је утврђено да постоје и да треба зауставити страхоте и ужасе да се даље не дешавају.

Није добио ни један одговор на његове многобројне послате извештаје. Глаис-Хорстенау је осећао фрустрираност због недостатака признавања његове жалбе – и критике Усташа, и то је изазвало проблеме у Хрватској. Анте Павелић, Хрватски диктатор није подноси и трпео Глајс-Хорстанауове критике негових СС полицијских усташких снага.

Како је расла напетост између њих двојице, Глајс-Хорстенау је постао још више незадовољан својим положајем. Када је дошао крај његовој првој години боравка у Хрватској, он је одлучио да уколико Немци не буду интервенисали и зауставили злочине којима је он лично био сведок, да би он требало да лично нешто предузме.

Одметнути нациста

Glaise-Horstenau као уважени члан Нацистичке партије коме је поверен истакнути положај, односно који се налазио на истакнутом положају, требало је да донесе промене тако очајнички потребне у Хрватској. Ипак, он није могао да отвори очи Нацистичких званичника да страхоте које се дешавају у делу који контролишу Усташе у Хрватској – са концентрационим и логорима смрти су само део злочина међу мноштвом таквих.

Главни план Хитлера је био насиље; Glaise-Horstenau је био свестан праве намере његове странке. Када је открио да Нацистичка партија и њене вође нису хтеле да окончају злочине које су починили у сваком логору, у сваком граду, почео је да се бори против ових неопростивих зверстава и – почео је правити заверу.

Glaise-Horstenau је 1944. године одлучио да оконча злочине који се дешавају у Хрватској улажући напор да збаци Павелића и његов режим. Овај тајни план је назван:  „Завера Лорковић-Вокић“, развијен је од стране Хрватског Министра унутрашњих послова Младена Лорковића и Министра Оружаних снага Анте Вокића. Лорковић и Вокић су се надали да ће зауставити усклађивање Хрватске са силама осовине (такође познате као: Rome-Berlin-Tokyo Axis, in World War II); они су хтели да збаце Павелића и његову Владу и да је замене са једном која би подржавала Савезнике.

Glaise-Horstenau се придружио напорима Лорковић-Воркићеве завере, постајући дубоко умешан. Ипак План завере Лорковић-Вокић није успео, они су повезани са покушајем побуне и погубљени су. На срећу, Glaise-Horstenau је избегао такву судбину – али Хрватска влада, њена Нацистичка партија нису превидели његову умешаност у заверу.

Не изненађује, Павелићева жеља да Glaise-Horstenau смени са функције како би  осигурао да Хорстенау не врши више сплетке против њега. У септембру 1944. године Павелић је удружио снаге са Siegfried Kasche-ом Немачким амбасадором. Удружено, њих двојица су успела да издејствују код Нацистичке партије да Glaise-Horstenau буде смењен.

У року од две недеље, Немци су сменили Хорстенауа. Нацисти су потпуно преузели контролу над Хрватском, а Партија над свим војним снагама у земљи – у наредним месецима.

Иако је остао без посла, Хорстенау није отказао чланство Нацистичкој партији или Немачкој контроли над Европским земљама. Уместо тога, он је остао уско везан за оба народа  и његове политичке партије. Добио је посао у the Führer-Reserve ( Фиреровој резерви), посебно високо рангираном и дизајнираном  програму за високо рангиране војне Официре где су га очекивали нови задатци, те је радио као Војни историчар на Југоистоку.

Долазак савезника (долазак савезничких снага)

Glaise-Horstenau 05. маја 1945. године  више није морао да брине за свој привремени посао у Нацистичкој партији. Тога дана,  Америчка војска је стигла и одвела у заробљеништво  Glaise-Horstenau-а. Скоро доживотни присталица Нацистичке Немачке, као такав, он је био уплашен да ће га Америчка армија (војска) послати у Југославију – и још више је био забринут да ће тамо бити мучен и убијен.

У року од два месеца од његовог хапшења од стране Савезничких снага, Glaise-Horstenau је узео судбину у сопствене руке и извршио самоубиство 20. јула 1946. године, док је био држан (заробљен) у војном логору Langwasser     (at Langwasser military camp).

Када је Glaise-Horstenau преминуо ускоро је откривено, да је током последњих година његовог живота почео да пише своју (његову) аутобиографију – и ти рукописи, списи садрже детаљне и опсежне чињенице, шта се тачно догодило у годинама пре него што је Аустрија пала под Немачку контролу, као и описи злочина који су се десили током година његовог боравка у Хрватској.

Иако он никада није био у стању да објасни начин своје борбе – шта је сам конкретно покушао у својој борби против Хрватске Савезничким снгама, недовршена  аутобиографија Glaise-Horstenau-а је остала да говори уместо и за  њега. Испуњена  непознатим детаљима владавине Хрватске и њених диктаторских правила онима изван њених граница Glaise-Horstenau је оставио и илустровао тако јасно своју одбојност према окрутности НДХ.

Из детаљних извештаја које је слао OKW (ОКВ) у првим годинама његове улоге као опуномоћеника Генерала на рефлексије и слике које је поделио на страницама своје необјављене аутобиографије, Glaise-Horstenau је дозволио свету изван нацистичке Немачке и њених територија да доживе искуство које је он доживео.

Иако је подржавао Странку (партију) већим делом свога живота,  Glaise-Horstenau је био спреман да ризикује своју безбедност и доживи исту судбину и прогон  као и многи други од стране Нацистичке Немачке – ако већ није могао да оконча владавину терора у Хрватској – и иако то није успео током његовог живота, његове речи и извештаји су веома значајни за појашњење овог дела историје.

Извор: warhistoryonline.com

Превод и извор Патриот

Српска се душа не да сецирати – Женина Клапје

Француска књижевница Женина Клапје издала је 1918. године једну књигу под насловом „Легендарна Србија“. Књига је јамачно писана за време Првог светског рата. У њој она са великим одушевљењем пише о Србима.:
Женина Клапје

Женина Клапје – Легендарна Србија

„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи петрифициран…

Српска душа је далеко од вештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство…

Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?…

Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Немцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу…

Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечије лакше не отвори и не разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче…

Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с колена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана…

Срби су увек стајали као живи бедем и одбрана западног света противу варварске инвазије Истока…

У једном несвесном нагону, често болном, увек витешком, овај народ корача напред…

Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет векова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову…

Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневераване, и у пркос свега, он се увек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима…

Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу Крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити.“

Женина Клапје – „Легендарна Србија”, Париз 1918

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Француски мајор који је успео да одложи НАТО бомбардовање Југославије за пола године

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Пјер Анри Бинел

Пјер Анри Бинел; фото: Србин Инфо

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време другог св. рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога:

Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис: проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли.

Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу!

Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ

Украс 1

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године.

Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада. Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

Извор: Покрет „Жене ствараоци за Србију“