ГЕОПОЛИТИКА

Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)

Наш се народ не може надати помоћи од појединих словенских народа, док год се они боре за одржање своје националне и државне самосталности, и док год се код њих не развије свест о духовној и културној заједници и узајамности свих Словена. Сад се тек чине неки покушаји у овом погледу; али до остварења опште словенске идеје много ће времена протећи. Јер поједини словенски народи нису ни у својем ужем националном кругу међу собом сложни, а камоли да су сложни сви словенски народи, који живе у четири царевине (у Русији, у Аустро-Уграској, у Немачкој и у Турској), у две краљевине (у Србији и у Бугарској) и у једној кнежевини (у Црној Гори).

This slideshow requires JavaScript.

Од других народа још мање можемо очекивати стварну помоћ; јер свака држава заштићава само своје интересе. Стога ми морамо сами радити на том да се нашем народу, који живи у великим државама, обезбеде његова народност и његова имовина, и да он, у погледу на права и дужности, буде изједначен с другим народима у тим државама.

Ми треба да радимо тако, да не морамо ни од кога очекивати помоћи. Ми морамо тежити, да се наш народ што боље културно развије, и да наша отаџбина буде што напреднија. Српски је народ способан за вишу културу; а српска је земља богата у природним производима. Стога се можемо надати, да ће у нас од сад јаче напредовати духовна и материјална култура. Тада ће наш народ моћи боље обезбедити своју националну самосталност, и тада ће наћи више пријатеља међу европским народима.

С напредовањем образованости нестаће верске омразе, због које су неки Срби били занемарили своју народност. У неким крајевима већ су просвећени људи увидели, да вера не мења народност, и да је народност старија и сталнија од вере; те су опет пригрлили своје српско име, и сад Срби различне вере сложно бране свој језик и своју народност од својих противника, држећи се при том оне изреке: брат је мио, које вере био. На тај начин нестаје оних непријатних и непријатељских односа, који су до скора владали у неким нашим крајевима због различне вероисповести.

Тако ће нестати и омразе међу политичким странкама, које су се у неким нашим областима готово непријатељски гониле и узајамно упропашћивале, и тим су јако штетиле опште народне интересе. Оне су, можда, највише криве, што српски народ до сад није обраћао више пажње опасностима, које прете његовом одржању, и што се није спремао, како треба, да се од њих спасе. Ми се задовољавамо тренутним, пролазним успесима у најужим друштвеним или политичким круговима, док други народи предвиђају будуће велике државне успехе, и праве за то планове, на којима раде систематски кроз дуги низ година.

С напредовањем просвете развијаће се у српском народу све више родољубље и отачаствољубље, те ће он и својим радом доказати да „само слога Србина спасава“. А с унапређењем народне привреде доћи ће он до материјалног благостања, те ће имати довољно средстава и за виши културни рад и за одрбану своје отаџбине.

Германски народ, који се јако умножава, а при том је културно врло напредан, спрема се одавно, да продре на исток преко српске земље. Отуд прети велика опасност српскоме народу. Стога се ми морамо чувати, да нам он не би наметнуо своју националну културу, која би нас могла одродити од наше народности.

Сваки народ има код других народа толико уважења, колико способности покаже у раду за своју националну образованост и за општу човечанску културу, и колико снаге покаже у борби за своју слободу и своја права. Српски је народ већ доказао да има те способности и те снаге; али он то још није показао у довољној мери. Стога он мора озбиљно радити, да развије своје способности и да ојача своју снагу.

Радећи тако, не треба да губимо наде на успех. Будна српска свест, сложан рад свих Срба, издржљивост српскога народа, и озбиљно спремање за одрбану српске отаџбине могу нас избавити од опасности, која прети самосталности српских држава и одржању српске народности. На ово нас мора непрестано покретати жарка љубав према нашој отаџбини.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

План „Далас“ – Америчка доктрина за уништење источних држава и народа

Још 1945. године док се тенковске и пушчане цеви и цеви Каћуша нису биле ни охладиле, између Америке и Немаца потписан је уговор о сарадњи у области обавештавања и шпијунаже. Немачку страну на овом договарању и уговарању је заступао генерал Рајнхард Гелен командант обавештајног одељења генералштаба Вермахта – сектор исток, а америчку актуелни шеф обавештајне службе САД, Вилијам Донован и будући први шеф ЦИА-е Ален Далес (Allen Dulles). Овај други је познат по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно.

„И само мало њих ће разумети и схватити …“

„Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјлану моћ на магарчење и залуђивање људи. Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате.

Како?

Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест.

Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности.

У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагати деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.

И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности.

На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.

Ален Далес: „Размишљања о спровођењу америчке  послератнe доктринe против СССР „, и против Истока 1945 године

Ален Далес (1893-1969), од 1942-1945 године, водио је политичку обавештајну службу у Европи, директор ЦИА од: 1953-1961, године. Један је од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-a, против Русије, Србије и других источних земаља и идеолог је „хладног рата“.

Директива Службе безбедности САД број 20/1 од 18. августа 1948.

„Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије не располаже убудуће никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољњег света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да не успостави никад више ништа налик на „гвоздену завесу“.

У случају да такав режим успоставља непријатељство према комунистима, а пријатељство према нама, морамо се побринути да ови услови и поред тога буду наметнути. Али, ми морамо ако не милом, онда силом да их придобијемо ради заштите наших интереса.

Комплетан текст директиве NSC 20/1 на енглеском језику:

U.S. objectives with respect to Russia – TOPSECRET – August 18, 1948

Aкадемик Борис Олејник: одломак из романа „Две године у Кремљу“

Због велике важности понављамо Дулесов текст према руском преводу академика Бориса Олејника:

„Одмах после завршетка Другог светског рата 1945. године, шеф америчке обавештајне службе Ален Далес направио је тајни план за разбијање СССР. Само укратко износимo део тог плана:

Посејавши у Совјетском Савезу хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним вредностима и натерати их да верују у ове лажне. Како? Ми ћемо пронаћи своје истомишљенике, своје савезнике и сараднике … у самој Русији …

Из литературе и уметности, на пример, постепено ћемо истиснути њихову социјалну суштину, одучићемо уметнике и лишити их жеље да се баве описивањем и истраживањем процеса који се одигравају у дубини народних маса. Литература, театар и филм приказиваће и прослављаће најниже људске инстинкте. Ми ћемо свим средствима подржавати и форсирати такозване уметнике који ће ширити и усађивати у људску свест култ секса, насиља, садизма, издаје – речjу неморал. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Ми ћемо неприметно али и активно и постепено подстицати настраност чиновника, корупцију, непринципијелност. Бирократизам и аљкавост проглашаваће се за врлину. Поштење и честитост постаће предмет подсмевања, никоме неће бити потребни и претвориће се у остатак прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство и наркоманија, неповерење, безочност, издајство, међунационалне мржње, првeнствено мржња према руском народу – све ћемо то неприметно култивисати, све ће то доживети прави процват.

И само ће мали број њих прозрети шта се догађа. Али те људе ми ћемо довести у безизлазан положај, учинићемо их предметом подсмевања: наћи ћемо начина да их сломимо и прогласимо отпацима друштва. Поткопаваћемо духовне корене, банализираћемо и отрцаваћемо темеље народног морала.

На тај начин, идејно и духовно ћемо слабити једну за другом Руску генерацију, ослобађајући је православног фанатизма. Борићемо се за људе још од њиховог детињства, њихових младалачких дана. Увек ћемо нагласак стављати на омладину, чинићемо је развратном и деформисаном. Ствоpићемо од младих цинике, вулгарне људе, космополите „.

Нацистички обавештајци у редовима ЦИА-е на Балкану

Није много ни била, а тек сада више није никаква тајна да су досијеа нациста, Хитлерових обавештајаца, спаљена после рата (више од 250), као и то да се из докумената ЦИА-е, са којих је скинута ознака“ тајни“, може сазнати да cy САД пригрлиле много више нациста, него што се претпостављало. На хиљаде их је радило за америчку обавештајну службу. У једном извештају немачких аутора, под називом“ Хитлерова сенка“, износи се да је мрежа хитлерове обавештајне службе за Источну Европу и арапске земље остала нетакнута после Другог светског рата, а радило се о неколико хиљада људи.

Балкан, нарочито православни је увек био болна мета немачких нациста и фашиста, па је тако и после другог светског рата, Југославија била под специјалном лупом немачке агентуре, али све до 1962. године, немачка је само“ гледала и слушала“, а од те године, када је дошло до сукоба у врху КПЈ, Немци су поново пригрлили усташке елементе у Хрватској. Број агената БНД у Југославији се значајно увећава од 1966. године, а да нису само гледали и слушали него и вредно и педантно – по немачки радили сведочи једно од првих политичких “пролећа“ на тлу Европе -“ Хрватско пролеће“ (1971.год), када је држава Југославија поприлично дестабилизована, на штету србског народа. Када је на чело БНД дошао Клаус Кинкел (1980.), посао разбијања Југославије је кренуо пуном паром.

 

 

Извори: Васељенска, Википедија
Thomas H. Etzold and John Lewis Gaddis, eds., Containment: Documents on American Policy and Strategy,1945-1950

Аристотелово виђење добре и лоше власти

Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика („прва филозофија“), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика.

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика», «Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти.

Полазећи од става да је човек „зоон политикон“ (политичко, односно друштвено биће) или „биће полиса“ те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као „оруђе које говори“, као „живе ствари“ у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу власти. Полазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу).

Аристотел

Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија и политеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.   

извор: Царса

Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Амерички филозоф, политички активиста и лингвиста Ноам Чомски, професор на МИТ-у, саставио је листу десет најчешћих и најефикаснијих стратегија којима се, коришћењем медија, прибегава манипулацији становништвом.
Медији, Манипулација

Манипулаија; Фото: u-f.ru

Захваљујући медијској пропаганди стварани су или уништавани друштвени покрети, оправдавани су ратови, промовисане одређене идеолошке струје, па чак дата улога медијима као произвођачима стварности.

Како открити најчешће стратегије за разумевање овог психосоцијалног алата у којем недвосмислено сви учествујемо? Подстицање глупости, промоција осећаја кривице или конструисање вештачких проблема а потом њихово магично решавање, само су неке од тих тактика.

1. ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

Кључни елемент друштвене контроле је стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита, кроз технику континуираих ометања пласирањем безначајних информација. Стратегија дистракције је врло битна и за спречавање јавног интересовања за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике.

„Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње.“
Извод из књиге „Тиха оружја за тихи рат“, Cody Goodfellow

2. СТВОРИТИ ПРОБЛЕМЕ ПА ПОНУДИТИ РЕШЕЊЕ

Метода се назива и „проблем-реакција-решење.” Ова метода ствара проблем, „ситуацију“ која изазива реакције у јавности, након чега се нуде решења којима би се, у нормалним околностима, јавност противила.

На пример: Пустити да се развије и појача урбано насиље или договорити крваве нападе како би јавност сама затражила нове сигурносне законе и правила, иако на штету сопствене слободе. Или: створити економску кризу, те прихватити рецесију као нужно зло и на крају смањити социјална права и редуковати јавне службе.

3. СТРАТЕГИЈА ПОСТУПНОСТИ ПРОМЕНА

Натерати јавност да прихвати неприхватљиво, тј. применити поступно прихватање промена, на капаљку, ако треба и годину или више. На овај су начин уведени нови радикални друштвено-економски услови (неолиберализам) током 1980-тих и 1990-тих: приватизација, несигурности, флексибилност, масовна незапосленост – заправо промене које би изазвале револуцију када би се увеле одједном.

4. СТРАТЕГИЈА ОДЛАГАЊА

Још један начин прихватања непопуларних одлука јесте њихово представљање као „болних и нужних“, како би се задобила сагласност јавности за будуће промене. Лакше је прихватити будућу жртву него тренутно жртвовање. Прво, јер се напор неће десити одмах. Друго, јер јавност има склоност ка очекивању да ће се све „сутра поправити“, те да ће се њихово жртвовање вероватно избећи. То даје јавности више времена да се навикне на идеју промене и да је на крају прихвати са резигнацијом.

5. УПОТРЕБА ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИКА

Већина реклама усмерених на ширу јавност користи говор, аргументе, ликове и нарочито дечије интонације, као да се обраћају малој деци или ментално недовољно развијенм особама. Што више желе заблудити гледаоце, то више примењују инфантилне тонове.

Зашто?

„Ако се обратите особи као да је у доби од 12 година или мање, тада ће, због сугестије, врло вероватно одговор или реакција те особе бити лишена критичког осећаја као и у особе од 12 година или млађе.“ – Извод из „Тиха оружја за тихи рат“

6. КОРИШЋЕЊЕ ЕМОЦИЈА

Злоупотреба емоција је класична техника која се користи за изазивању кратког споја у процесу разумног просуђивања. Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном за имплементацију и прихватање идеја, жеља, брига, бојазни или принуда, или пак индуковање одређених понашања.

7. ДРЖАТИ ЈАВНОСТ У НЕЗНАЊУ И ПРОСЕЧНОСТИ

Учинити јавност неспособном да разуме технологије и методе које се користе за њихову контролу и поробљавање. 

„Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би разлика између образовања виших и нижих слојева остала непремостива“. – Извод из “Тиха оружја за тихи рат”

8. ОХРАБРИВАЊЕ ЈАВНОСТИ ДА БУДЕ ЗАДОВОЉНА СВОЈОМ ПРОСЕЧНОШЋУ

Промоција става у јавности да је модерно и пожељно бити глуп, вулгаран и необразован…

9. СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ

Усмеравати појединца да верује како је он једини кривац за властиту несрећу, због неуспеха своје интелигенције, своје неспособности или недовољног труда. Дакле, уместо побуне против економског система, поједац не делују јер самог себе криви за неуспехе, што доводи до депресивних стања којем је једина улога спречавање акције. А без акције нема револуције!

10. УПОЗНАТИ ПОЈЕДИНЦА БОЉЕ НЕГО ШТО ОН ПОЗНАЈЕ САМОГ СЕБЕ

Брз развој науке у последњих 50 година ствoрио је све већу провалију између знања које поседује просечан човек и знања које поседују и користе владајуће елите.

Заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, „систем“ има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану. Систем је у могућности да боље разуме обичног човека него што он познаје сам себе. То значи да, у већини случајева, систем поседује више контроле и има већу моћ над појединцем него што појединац има над самих собом.глоба

Noam Chomsky – “10 strategies of manipulation” by the media

Превод: Жељко Дабовић

извор: Акузатив

Говор британског премијера о Србији септембра 1914.

Дејвид Лојд Џорџ је некадашњи британски политичар велшког порекла, рођен 1863. године, а преминуо свега месец и по дана пре краја Другог светског рата 1945.
Дејвид Лојд Џорџ

Дејвид Лојд Џорџ

Канцелар државног трезора, што одговара звању министра финансија, постао је 1908. године, а до 1915. када ће постати ратни министар муниције, спровео је низ реформи које су удариле темеље тамошњем савременом систему социјалне помоћи. Већ 1916. постаје премијер, можда најенергичнији у историји те земље, и то ће остати све до 1922.

Играо је пресудну улогу у коначној победи савезника против Централних сила, као и на Париској мировној конференцији 1919. Извршио је поделу Ирске на Слободну Државу Ирску која је као независна држава остала у оквиру Британског комонвелта (касније ће раскинути све односе са Лондоном) и Северну Ирску која је остала унутар Уједињеног Краљевства. Био последњи либерал на функцији председника владе.

Сврставају га Британци међу своје најбоље премијере у 20. столећу, и обично је на трећем месту, у друштву Клемента Атлија (лабуристе који је дошао на власт одмах после Другог светског рата и који је национализовао сва јавна комунална предузећа те основао Националну здравствену службу), Винстона Черчила и Маргарет Тачер.

Говор, који због дужине нећемо пренети у целини већ само делове релевантне за нас, одржао је 19. септембра 1914. године у лондонском Квинс холу, пред одушевљењим становницима престонице. Тада је још увек био канцелар државног трезора, а сама та беседа је постала класик ораторске вештине.

Почео је о томе да је улазак у рат било питање части, наставио са прошлим гресима Немачке који су довели до Великог рата, наставио са “злочином” Белгије и њеним правом да се брани, и дошао до нас.

“Али Белгија није једина мала нација која је нападнута у овом рату, и нећу никоме да се извињавам што сада подсећам и на случај друге мала нације, случај Србије.

Чујте, чујте (умирује слушаоце; прим. нов.).

Историја Србије није без мрље. Чија је историја, у категорији нација, без мрље?

Чујте, чујте.

Прва нација која је без греха, нека баци камен на Србију. Она је нација увежбана у стравичној школи, али се она изборила за своју слободу истрајном храброшћу и она ју је сачувала истом том храброшћу. (Аплауз.) Ако су неки Срби били умешани у атентат на надвојводу, треба да буду кажњени.

Чујте, чујте.

Србија то признаје. Српска влада нема ништа са тим. Чак ни Аустрија то не тврди. Српски премијер је један од најспособнијих и најчаснијих људи у Европи.

Чујте, чујте.

Србија је била спремна да казни своје поданике за које би се доказало да су учествовали у том атентату. Шта више од тога очекујете? Који су били аустријски захтеви? Србија је саосећала са својом браћом у Босни – то је био један од њених злочина. Она то више не сме да ради. Њене новине су говориле ружне ствари о Аустрији: више не смеју то да раде. То је немачки дух; имали сте у афери Заберн (једна унутрашња криза у Немачком царству 1913. године; прим. нов.).

Дејвид Лојд Џорџ

Дејвид Лојд Џорџ

Чујте, чујте. (Аплауз.)

Како се усуђујете да критикујете пруског званичника? (Смех.) А ако се смејете, то је прекршај кажњив смрћу. Пуковник у Заберну је претио да ће пуцати ако се то понови. Исто тако српске новине не смеју да критикују Аустрију. Питам се шта би се десило да смо ми заузели исти став о немачким новинама.

Чујте, чујте.

Србија је рекла: ‘У реду, наредићемо нашим новинама да убудуће не смеју да критикују ни Аустрију ни Угарску нити било шта њихово’.

(Смех.)
Ко сме да доводи у питање храброст Србије, када је отишла толико далеко да напада сопствене новинске уреднике? (Смех и аплауз.) Обећала је да неће симпатисати са Босном, да неће писати критичке текстове о Аустрији, да неће бити јавних скупова где ће се лоше причати о Аустрији. Али то није било довољно. Мора да отпусти из своје војске све официре које Аустрија буде накнадно именовала. Ти официри су управо изашли из рата који је дао сјај српском оружју; они су били галантни, храбри и ефикасни.

Чујте, чујте.

Питам се да ли је Аустрија била подстакнута њиховом кривицом или њиховом ефикасношћу. Али, имајте у виду, официри нису били именовани: Србија треба да прихвати унапред отпуштања из војске, имена ће доћи касније. Да ли можете да наведете државу на свету која би на то пристала?

(Публика виче ‘не’.)

Дејвид Лојд ЏорџРецимо да су Аустрија и Немачка издале такав ултиматум овој земљи и рекли ‘морате да отпустите из своје војске – и своје морнарице (смех) све официре које ћемо накнадно да именујемо’. Па, мислим да бих сада могао да их именујем. (Смех.) Лорд Киченер (громогласни аплауз) би отишао. Сер Џон Френч (аплауз) би био послат кући. Генерал Смит-Доријен (аплауз) би отишао, а сигуран сам да би и сер Џон Џелико (аплауз) морао да оде. А ту је још један галантни стари ратник који би отишао – Лорд Робертс (аплауз).

Била је то тешка ситуација за малу земљу. Имали су пред собом захтев једне велике војне силе која на бојно поље може да стави пола туцета људи на сваког Србина, а та је сила имала и подршку највеће војне силе на свету.

Како се Србија понашала? Није важно оно што ти се догоди у животу. Важан је начин на који се са тим носиш, а Србија се са ситуацијом понела достојанствено. Рекла је Аустрији: ‘Ако је било који мој официр крив, и докаже се да је крив, ми ћемо га отпустити’. Аустрија је рекла: ‘То за мене није довољно’. Није она кренула да уништи кривце већ капацитет.

Онда је дошао ред на Русију. Русија има посебно поштовање према Србији; има и посебан интерес у Србији. Руси су проливали своју крв за српску независност много пута, јер је Србија члан руске породице и она не може да гледа како Србију неко малтретира. Аустрија је то знала. Немачка је знала, и окренула се Русији и рекла: ‘Инсистирам да стојиш по страни положеног оружја док Аустрија дави твог малог брата на смрт’. Који је одговор дао руски Словен? Једини одговор достојан човека.

Дејвид Лојд Џорџ

Чујте, чујте.

Окренула се Аустрији и казала: ‘Ако само пипнеш тог малишу, разбуцаћу ти империју у парампарчад (громогласан аплауз и смех) – и то уд по уд‘. И она то управо и ради (громогласан аплауз).

То је прича о две мале нације. Свет много дугује малим нацијама – и малим људима! (Овде Лојд Џорџ алудира на своју висину од 168 цм; прим. нов.) (Смех и аплауз.) Ова теорија о величини, ова теорија да мораш имати велику империју, велику нацију и велике људе – па, дуге ноге имају своје предности током повлачења. (Смех и аплауз.)

Кајзерови преци су бирали ратнике по висини, и та је традиција постала политика у Немачкој. Немачка примењује тај идеал на нације, и примиће у своје редове само нације високе 1,87 м. (Смех.) Али авај! свет много дугује нацијама високим 1,65 м. Највећа уметничка дела долазе од малих нација; најистрајнија литература на свету долази од малих нација; најбоља енглеска књижевност настала је онда када смо били нација величине Белгије и борили се за империју.

Херојска дела која узбуђују човечанство кроз генерације, дела су малих нација које се боре за своју слободу.

Да, и спас човечанства долази кроз мале нације. Бог је изабрао мале нације за бродове којима доноси најпробранија своја вина на усне човечанства, да развеселе своја срца, да увеличају своје визије, да подстакну и оснаже своју веру; и да смо ми стајали по страни док су две мале нације кршене и ломљене бруталним рукама варваризма, наша би срамота трајала до последњег доба. (Громки аплауз.)”

Читаву ову беседу г. Лојда Џорџа можете прочитати на овом линку.

The Great war; speech delivered at the Queen’s Hall, London, on September 19th, 1914

Испод је приложен невезан његов говор, како бисте могли да стекнете генерални увид у начин на који је причао.

Извор: Правда

Шта су нама Србима Јермени?

Када су медији као главну вијест објавили да се обновио стари сукоб у Нагорно-Карабаху, између Азербејџана и ове јерменске покрајине која тражи независност, многи у Србији су сматрали да их се тај рат на Кавказу не дотиче и да се бар ту не требамо политички опредјељивати.
Коловрат

Коловрат у Јерменији; Фото: Википедија /Pandukht

Питао сам многе младе Србе ко су ти Јермени?! Нису ми углавном ништа знали одговорити… тај Нагорно-Карабах им је звучао као најгорња-кара-недођија, посљедње око чега треба и да се почешу, а камоли замисле.

Но, заиста ко су ти Јермени?

Јермени кажу да када се гледа из даљине планина Арарат, баш она на којој је Ноје ступио на тло послије Великог потопа, личи на трудну жену, која лежи и очекује пород. То је жена која у земаљским боловима рађа свог сина Хаја (Јерменин на јерменском језику, митски Нојев праунук од кога су настали Јермени). И заиста, та библијска планина, мајка је и утјеха овог древног народа који је поред ње дочекао и дане славе и своју чемерну пропаст. Но, опстао је! Ту је и данас загледан у сњежне врхове Арарата, док сања и моли се да дочека дан у загрљају Мајке-планине, од које је одвојише. Јер Арарат је данас изван граница Јерменије, у Турској је силом, У Јерменији срцем. Док ово пишем, сјећам се сњежних врхова Проклетија и Шар-планине које гледах из зелене Метохије. И ја сам Јерменин.

Дубоки коријен древног рода

Своју народносну свијест Јермени су изградили још у 4. в. п.н.е. , од када се њихова држава шири и јача, развија културу и језик и рађа велике владаре. Та њихова велика жетва стиче се у краљу Тиграну Великом, који је од 80. до 70. г. п.н.е., Јерменију учинио најмоћнијом краљевином југозападне Азије. Иначе, јерменска краљевина је прва признала хришћанство за државну религију, већ 301. године.

Та доминантност јерменске државе прекида се са доласком Константина Великог, који у Византиону полаже велики темељ. Та нова ромејска држава ставила је под своју контролу и јерменску краљевину, а касније је и потпуно утопила у сопствену вољу. Но Јермени су и у новој заједници сачували свој културни и језички лик, а знањем и радом успињали су се и до самог царског престола. Велики војсковођа цара Јустинијана био је Јерменин, царске архитекте, савјетници и сва она закулисна мисао двора увијек је једним дијелом била јерменска. „Многи византијски владари су такође били јерменског поријекла, попут царева Ираклија I, Нићифор II Фоке, Јован I Цимискијског, Василија II Бугароубице и Алексије I Комнина, а цар Василије I Македонац, чак је јерменски језик прогласио и за један од службених језика Царства.“ Од тих времена Јермени су научили да их само практично знање и лична способност могу сачувати. Учити и борити се, књига и рад, ушли су у јерменску свијест као једини сигуран ослонац у времену несигурних држава и порозних граница.

А када је Византија почела да посустаје пред новом силом Османових синова, овај јерменски залог је добио на цијени. Као што су били цијењени у хришћанском царству и у муслиманском султанату вапиле су за њима исте потребе. Османски двор је увијек имао јак јерменски утицај, а љекари и архитекте су код Јермена увијек били на цијени. И саму султанову палату у Цариграду пројектовао је Јерменин. Но моћ и утицај који се гомилао у јерменском милету почео је сметати када је почело рушење Османског царства, а кренула да се „циједи“ турска нација. Осјећајући да ће се сав бијес Турака због пораза од хришћанских државица на Балкану излити на њих као хришћане, Јермени су да би предуприједили тај гњев пораза затражили заштиту о Берлинског конгреса велесила 1878., молећи за аутономију. Но, њиховој делегацији нису дозволили ни да се обрати Конгресу (прије свега њемачки канцелар Бизмарк), већ су упутили писани апел Турској да буде пажљива са јерменским народом. Tо је код Турака отворило гњев и неконтролисану жељу да униште Јермене. У том, касније ће се показати првом геноциду, уништено је 200 000 Јермена, а 100 000 је протјерано. У Цариграду је убијено 6 000, протјерано 20 000 Јермена. Султан Абдул Хамид II пустио je да маса ужива у крви.

Aли то је био само увод у велики злочин. У Првом свјетском рату, од 1915. – 1917., Турци су правдајући да су Јермени као хришћани склони Русима и да изнутра подривају сигурност земље, започели свјесни, испланирани и државно помогнут план уништења Јермена. Под надзором њемачких официра и уз њихове савјете направљена је мрежа сабирних центара широм земље и трасе изгона читавог једног народа! И то народа који је живио на својим историјским просторима (то је простор тзв. турске Анадолије – иначе древне киликијске Јерменије, коју су Османлије освојиле). Најприје су све војнике Јермене разоружале, а потом по унапријед направљеним списковима у свим градовима хапсили интелектуални слој, писце, политичаре, посланике, љекаре, педагоге, свештенике. По селима су прво хапсили мушкарце, а потом жене, старце и дјецу. У бескрајним колонама су их прогонили ка сабирним центрима, а онда су сви правци водили ка сиријској пустињи Дер Зор. Треба ли говорити да је све то пратило неконтролисано убијање, силовање, пљачка и пустошење њихових села и имања. Међу главним непосредним извршиоцима плана истријебљења били су Курди и сами мањина, али муслиманска.

Око 500 000 Јермена стигло је до пустиње Дер Зор и тамо на голој земљи и сунцу умирали су данима без воде и хране. Хиљаде су скапавале. Мајке су дјецу, да би их сачувале, нудиле Турцима, Арапима, трговачким караванима. То јерменско робље касније је стизало до Дамаска и Либана, Јерусалима и Египта, а она мала дјеца која су остала у турским породицама највећим дјелом ни данас не знају своје поријекло. У овом другом геноциду страдало је до 2 милиона Јермена. Тада су први пут виђени логори за дјецу, а Јерменке су дуж путева висиле на крстовима. Послије изгона народа, имена свих села и градова, планина и чесми и баш свега што је имало у имену јерменски језички коријен мијењано је и називано турским. Јерменске цркве и манастири су разорени до самих темеља, тако да је само по који камен свједочио о грађевини.

Ово је била велика проба, чије искуство су њемачки официри однијели у своју земљу и већ у Другом великом рату искористили га за рјешење “јеврејског питања“. Но, ово искуство је најсличније примијењено за уништење српског народа. Ипак, Јевреји су страдали на туђим етничким просторима, једини који су страдали на својим етничким просторима, и по истом плану уништења, попут Јермена, били су само Срби.

Послије рата историјска Јерменија је подијељена између царске Русије и Турске, а за вријеме СССР-а тај руски дио постаје социјалистичка република Јерменија са главним градом Јереваном. У то вријеме стару јерменску кнежевину Нагорно-Карабах (на азербејџанском Црна башта, Јермени ту област зову Арцах) Стаљин припаја Азербејџану као покрајину. И та смутња до данас рађа зло.

Нагорно Карабах је прогласио независност и фактички је дио Јерменије, али у свијету нико нема одважности да је призна, највећим дијелом због великог утицаја Турске (заштитнице Азербејџана) и њене историјске савезнице Њемачке, а опет војни савез НАТО-а штити Турску као своју чланицу. Иначе, највећа НАТО војна база у Турској саграђена је на отетој јерменској земљи.

На чијој оно земљи је саграђен Бондстил???

Јермени, добри српски гости

Први судбински сусрет Срба и Јермена десио се 1218. када је Св. Сава српски обилазећи источне хришћанске земље, посјетио и киликијску Јерменију, баш ону гдје се 700 година касније десио тај велики геноцид. Задивљен јерменским црквеним градитељством и умијећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред ријеке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе свједоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе насљеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Други судбински сусрет Срба и Јермена био је на Косову пољу 1389. године. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово. Видјевши у даљини српске цркве, јако сличне њиховим јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима). Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре се под српском заставом. Преживјели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе, Јермени кажу да тај дио Србије највише подсјећа на њихову отаџбину.

Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела – и данас спознат као Јерменчић. У каснијим вијековима јерменски монаси, бјежећи на запад, ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су сјеме јерменски монаси донијели из отаџбине.

Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818, а прво што се у њој штампа бил асу дјела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли. Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков Рјечник, Збирка србских народних пјесама (Пјесмарица) и Вуков превод Новог завјета. У истој штампарији, 1847, штампан је и први примјерак “Горског вијенца“, под Његошевим надзором.

И надаље, кад год смо долазили у сусрет са Јерменима, ако нисмо имали добра, лошег нисмо сретали.

Да ли памтимо ко су нам браћа?
Јерменски дечак, 1916. године

Јерменски дечак, 1916. године

Савремена српска државна политика ни најмање не поштује јерменску историјску наклоност. У августу прошле године, једна прометна улица у Београду свечано је и уз присуство азербејџанског амбасадора названа по Бахтијару Махмутоглу Вахабзадеу, истакнутом азербејџанском пјеснику, а 2011. Азербејџан је финансирао реконструкцију главног градског парка Ташмајдана и ту је подигнут споменик првом предсједнику независног Азербејџана, Хајдара Алијева. Гдје су споменици Јерменима? Шта је нама муслимански Азербејџан? То је начин наше захвалности Јерменима, чији је главни противник државности Азербејџан, најближи савезник Турске, исте оне Турске која оно што је радила на подручју Јерменије, данас ради на Косову и Метохији. Турска је, наравно, признала Косово и Метохију као шиптарску квазидржавуа, а ове године је у Призрену, граду испод српског Арарата, свечано отворила и конзулат!

Што се тиче Азербејџана и Јерменије, ниједна није признала Косово и Метохију. Азербејџан то не чини из личних интереса, јер би тиме дао за право отцјепљењу Нагорно Карабаху, а Јерменија јер истински сматра Косово и Метохију темељном српском земљом. Приликом гласања за чланство Косова у Унеску, Јерменија је била изричито против, а Азербејџан није присуствовао гласању!

Српско дјело љубави

8. децембра 1988, разорни земљотрес је погодио Јерменију и њен главни град Јереван. 25 000 људи је погинуло. На апел за међународну помоћ одазвала се и тадашња Југославија и већ 11. децембра, кад су се стекли услови за транспорт, посада од 7 чланова (сви су били Срби) узлетила је ка Јерменији. Приликом слијетања, пола сата иза поноћи, десио се квар и авио се морао прије времена приземљити. Дошло је до експлозије, свих седам чланова посаде је погинуло. На том мјесту Јермени су подигли диван споменик захвалности и са великом пажљом памте тај чин српске пожртвованости, а као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије су послата два хачкара (јерменски назив за крст у камену). Један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Гаврила, а други у Новом Саду на мјесту гдје је била јерменска црква.

И послије свега, патриотизам је знати ко су ти браћа и ко те плаћа да то не би знао! Јер није свеједно коме седлаш коња и под чијом сабљом твоја мис’о живи. Испод нечије сабље Милош губи главу, а под неком другом Његош штампа “Вијенац“.

Горан Лучић

извор: Слободна Херцеговина

Милош Црњански – Наш Темишвар

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо.
Темишвар

Српска банка у Темишвару 1918. године

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

“Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске“

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

“У пола још дечко одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела“
Темишвар

Српска црква у Темишвару, стара разгледница

Црква је била центар свега. Певачка друштва, а сваки дан смо оснивали нова, која су се међу собом страшно мрзела, певала су литургије ванредно, али са страшним акцентом. О Духовима, клечећи у трави, дрхћући се слушала три евангелија, на српском, црквено славјанском и грчком. Тенор ђакона висок и дуг, црквени; баритон будимског владике озбиљан и хладан, грчки и громогласни бас архимандрита Дошена, два метра високог, из манастира Бездина. Па после поздрав патријарху, очекиван завереничком језом, када се спомињу ордени, чији је био „кавалер“, па се чује таковски крст и титула „србијанскому и црногорскому“. Очи сјаје, сваки пева мога љета, а понека се госпођа гурка и шапће „Јоцо, Јоцо, вас загт ер?“ Било је то смешно, али сузно и дубоко родољубље, тада јако у моди.

У гимназији, старој католичкој рушевини пијариста, у оној истој у којој је и Бранко Радичевић учио, ретко је који свршио. Колико ђака младих и лепих, последњих из тих крајева, чудне и збркане судбине. Једног се сви највише сећају; био је род проф. Таназевића, коме није могао доћи. Седео је сатима загледан у шару Раванице, објављену на Антологији. У пола још дечко одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела. Отац не дочека да поврате Модош, где су пре становали, исуши се и умре. Свуд нешто стендалско, патетично, мелодрамско у тим изнемоглим породицама. Учитељ скаче са трећег спрата, у авлију српске црквене општине, и издише на камену, исти онај дан, кад новине доносе да је Васић изишао из Битоља. Сво то српство мирише на тамјан, на плочама темишварске пијаце, око које су некад све трговине биле српске.

Имали су и свој пук. Двадесет девети. О Ускрсу стојао је голим ножем стражу, у цркви, око православног гроба. Сад је лепо поређан под земљом, по осам стотина гробова на сваком месту, дуж све пољске границе и талијанског брега, који се зове и сад „Томба“ – гроб. Један од његових официра, од најлепших, био је у гарди, и сад свако подне излази из београдског града.

“Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа“

Иза вароши била је зелена, лепа архијерејска башта, а гробље омиљено шеталиште. Нарочито су љубичице лепе око гроба једног малог Руса, певача Славјансковог, који је пао са кола, па прегажен, и око споменика млађег Радичевића. И иза њих су, под стаклом, старе и фине фотографије женске, под гробовима Јоановића, Јанковића и других. Путеви, засађени багремом, воде, туда у село Мехалу, где је становала резерва српска, све сами радикали, сви бербери и све калфе, који су у белим рукавицама играли, по баловима женске задруге. Под расцветаним јабукама и мирисом фризура, ипак је српство очувано. Каква весеља за прво бомбардовање Котора, каква митологија Црногораца на клупи пред капијама!

А предграђе Фабрика, црно и чађаво, имало је своју читаоницу и књижевне вечери. Гласно се читали Ветар и Дона Клара и увек је било пуно. Тај свет, који је почео да муца свој језик, долазио је ту са лудим одушевљењем. Сваки ко је умро, остављао је своје имање цркви и на књиге.

А тек љубав. Колико комичних драма у породицама, кад се хтело женити влаињом или јеврејком. Гледали су га као робијаша. Настала је општа жалост и глас о томе ширио се далеко. Писало се чак онима, који су били у бањи Мехадији на лечењу.

Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа. Али отидете ли сад још тамо, на станици већ дочекаће вас група патетичних, смешних људи, невероватних и чудних. Исти они трговци, калфе и чиновници, који су пре муцали кад говоре и радо мешали коју румунску, окупиће се сад око вас и дугачки Јоца Павловић духнуће и дати глас „а“, тенору са испруженим вратом, баритону, и басу, да тихо и пажљиво отпевају и одмах ту пред станицом, гурајући вас у кола: „Ој Србијо мила мати“.

У томе нема ничег опасног, и не би требали да им зато разбијају општину. Тако је свуд изумирање.

Милош Црњански, Политика, 6. јануар 1925. године

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

Прича се да је после дивљачке агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године београдски Војни музеј посетио један амерички генерал. Пришавши кустосу музеја, младом српском официру, упитао га је:

„Па, је л’ било тешко ратовати са највећом и најмоћнијом силом на свету?“

Официр му је одговорио:

„Не знам, никада нисмо ратовали против Руса.“

13938489_1433115323370783_614050764846293066_n

 

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић

Јован Дучић

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Јован Дучић

Јован Дучић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Јован Дучић

Јован Дучић

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

Транспарент са утакмице Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“; фото: sports.ru

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Књига „Верујем у Бога и српство“ може се преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”

Меша Селимовић: Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи…

Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична.

Меша Селимовић

Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.

Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом.

(Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава)