ГЕОПОЛИТИКА

Европа је велики парк баналног забављања (Томас Ман)

Томас Ман (1875-1955), био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Moritz_Coschell_Portr%C3%A4t_Thomas_Mann_%281922%29.jpg

Мориц Кошел, Томас Ман (1922); фото: Википедија

У време успона Хитлера, Томас Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.

Преносимо један упечатљив детаљ из његовог интервјуа из 1937. године у којем говори о болесном и декадентном стању Европе уочи другог светског рата. Можемо приметити да је од тада до данас Европа само тонула у декаденцију и запитати се каквим речима би Томас Ман данас окарактерисао оно што називамо Европом.

,,… Европа и њена култура налазе се у опасности. Кад би морали да анализирамо овај феномен опасности у коме се налази Европа морали бисмо неизоставно доћи до закључка да су сви елементи који сачињавају западну културу потиснути под најездом спорта, технике и прогресом машине. Европа је тако постала један велики парк баналног забављања уместо да буде оно што је увек била – поље културе. Јасно је, да је ова декаденција културе припремила атмосферу за долазак нацизма и фашизма и доктрина супротних либерализму и хуманизму…“

Томас Ман, интервју из 1937.

Томаш Ман  је био један од највећих немачких писаца и приповедача. Рођен је у Либеку 6. јуна 1875. године, а умро је у Ћириху 1955. године. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1929. године. Његова најпознатија дела су: „Чаробни брег”, „Краљевско височанство”, „Доктор Фаустус”, „Смрт у Венецији”.

Манов стил је помало китњаст, карактеристичан по обиљу података, ироничном хумору и пародирању; његова композиција је суптилна и на много нивоа, фантастично реалистична на једном нивоу, а ипак, носи у себи дубоки симболички смисао. Његовим делима недостаје једноставност, те стога и нису за сваког читаоца.

Украс 1

Приредио: Расен

 

Срби сви и свуда

Декларација – Сви Срби један народ

5. априла 2019.

Српске поделе и вишевековни међусобни сукоби православних Срба са исламизираним, католицизираним Србима и Србима Арнауташима, у околностима поремећеног мира, довели су до великих људских жртава, економске штете, сеоба и нових деоба српскога народа свих конфесија, зауставили културни, духовни и сваки други цивилизацијски развој српскога народа.
Соколска друштва

Соколске прославе дана уједињења

Конвертити Срби редовно су подржавали и сарађивали са окупаторима Србије, а у мирнодопским условима сепаратистичким активностима подривају уставни поредак и руше интегритет Србије.

Увиђајући понављање тих историјских деструктивних појава Српска развојна академија из Београда је одлучила да анимира савест грађана Србије да јединственом акцијом зауставимо таква дешавања, исправимо штету историје нанету српском народу и да Србе конвертите свих конфесија и идеологија позовемо на јединство српскога народа.

Срби, као један од најстаријих европских народа, насељавали су највећи део централног и западног дела Хема или Балканског полуострва. У римским изворима су се Срби подразумевали под заједничким словенским именом Венеди, Венети, Венди. Има бројних и страних и домаћих аутора који сматрају да су Илири заправо синоним за Србе. Према византијским изворима у средњем веку познате су земље и области насељене Србима као што су Рашка, Дукља, Травунија, Босна, Захумље, Паганија, Усора, Соли. То би био садашњи простор између река Цетине и Дрима, Саве и Дунава и Јадранског мора. На том простору су настале српске средњовековне државе Рашка или Србија, Дукља или Зета и Босна у којима су постојале бројне жупе, удеоне кнежевине и бановине.

Већ у 9. веку постоји српска држава Рашка којом влада кнез Властимир, а настављају његови наследници Властимировићи. У 11. веку постоји и друга српска држава Дукља којом је владала династија Војислављевића, а кнез Михаило Војислављевић је крунисан и за краља Дукље (Зете) 1077. године у чијем саставу су тада биле и Травунија и Захумље, као и велики делови Босне. У другој половини 12. века Рашка се поново уздиже под династијом Немањића и стиче независност од Византије. Велики жупан Стефан Немањић је крунисан за краља 1217.године. Православну архиепископију, црквену самосталност је српска држава стекла 1219. године, а патријаршију 1346.године за време цара Душана. Србија, као независна држава, постојала је до 1459.године када су је освојили Турци Османлије. Босна се такође развила у независну државу у борбама између Угарске и Византије и која је постојала од краја 12.века па до турског освајања 1463. године. Босном је владала династија Котроманића која је била у блиским родбинским везама са Немањићима. По тој вези је и крунисан за краља Босне и Србије Твртко I 1377.године.

Према томе, Срби су у средњем веку имали своје независне државе које су створили у борби за слободу и опстанак између Византије и Угарске и повремено на неким деловима територије и Венеције и Бугарске.

Турци Османлије су током 15. и у првој половини 16. века завладали свим српским земљама у којима ће бити вишевековни окупациони господари. У том дугом периоду робовања међу Србима је под разним околностима дошло до процеса исламизације. Они који су се исламизирали настојали су да се идентификују са тада моћним освајачем који је и донео ислам у српске земље. Посебан вид насилне исламизације и отимања српске мушке деце је био кроз данак у крви (девширма). И сами Турци су подржавали такву политичку идентификацију. Међутим, ипак се то турцизирање није десило, јер је огроман број тих конвертита знао своје порекло и очувао свој матерњи српски језик, ћирилично писмо и многе преисламске српске народне традиције.

На простору Далмације, Дубровника, Боке Которске и Војне Крајине осим Срба православаца живео је и велики број Срба католика. Без обзира на све покушаје католичке цркве да православце унијати и католицизира уз велику подршку Аустроугарске, тадашњег окупатора тих српских земаља, ипак се највећи број одржао у православљу. Од почетка 20. века хрватски национални романтизам и католичка црква су разним притисцима настојали да Србе католике кроатизирају и тако денационизују знатан број Срба са паролом да католици морају бити Хрвати. Аустроугарска је бескрупулозном пропагандом и разним другим средствима упорно радила на одвајању Срба муслимана из српског националног корпуса проглашавајући их Бошњацима, а Србе католике Хрватима. Било је отпора том процесу денационације код великог броја Срба католика и Срба муслимана што су непријатељи српског народа упорно сузбијали, али ни српска политичка и културна елита није се довољно залагала да одлучније подржи такав отпор.

За време Краљевине Југославије покушано је јединство са интегралним југословенством што је, такође, разбијало јединство српског народа. За време фашистичке окупације 1941-1945.године вођен је братоубилачки рат, а на простору фашистичке усташке Независне државе Хрватске извршен је геноцид над српским народом. Слично се догађало и на Косову и Метохији.

По завршетку Другог светског рата комунистички режим је наставио са разарањем српског народа гушењем верског идентитета и стварањем нових нација. Тако су од Срба настали Црногорци, Муслимани и Македонци. Муслимани су 1993. године поново преименовани у Бошњаке. Многи муслимани Бошњаци и сада празнују српске православне празнике, говоре српским језиком иако га називају босански и нису заборавили ћирилично писмо. После крвавог распада СФРЈ настала је и бројна српска дијаспора, али они који су рођени у иностранству већ у трећој генерацији су денационизовани и тако изгубљени из српске популације. После сурове агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију (Србија и Црна Гора) поново је настао период одласка младе и здраве радне снаге чиме је, и поред неких других фактора, такође угрожен и биолошки опстанак српског народа.

Обзиром на ове чињенице, позивамо све верске, етничке и асимиловане Србе конвертите да прихвате историјску чињеницу да су њихови преци били Срби и да су потомци тих српских конвертита по биолошкој и духовној природи српскога порекла. Ни српски преци конвертити, ни њихови потомци, не сносе никакву историјску кривицу због верског, националног и асимилационог конвертитства Срба. Позивамо све Србе конвертите по било ком основу, да слободном вољом, према својем интимном осећању и јасној свести прихвате историјску чињеницу да је њихово порекло српско и да се изјасне да припадају српском народу.

Верско и идеолошко опредељење је променљива категорија чињеница, ствар слободног избора сваког Србина конвертита који могу слободно да бирају своје верско и идеолошко опредељење. Позивамо све цркве, верске заједнице и државе чији су грађани српски конвертити, да им дозволе слободан избор верске, националне и идеолошке опредељености према њиховој слободној вољи и интимном осећању. Позивамо државу Србију, друштвене организације Србије и интелектуалну популацију Србије да подрже Декларацију Сви Срби један народ и да сви свесрдно помогнемо да се овај вишевековни проблем конвертитства српскога народа ваљано, хумано и хармонично одвија и заврши.

Београд 21.03.2019.

Српска развојна академија Београд
Академик мр Салих Селимовић
Академик др Добросав Никодиновић

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.
Милан Обреновић

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој територији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Украс 1

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179.
Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55.
Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године
Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934
Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The „Hungarian Factor“ in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press.
Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press.
Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009.
Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003
Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988,
Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007,
Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб,
Тајна конвенција — Википедија
Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Србкиње не бране своју Отаџбину на бојном пољу; али оне рађају и васпитавају Србске јунаке. Тим се оне најбоље одужују својему народу. Ко прима родитељску и васпитачку дужност, тај прима и велику одговорност за тај свој рад. Јер треба децу васпитати тако да временом постану честити људи, вредни радници и добри Срби. Теже је васпитати децу у тим правцима него обезбедити их материјално. А такво је васпитање корисније за човека, него овакво обезбеђење; Јер ваљан ће човек својим радом боље обезбедити свој живот него наслеђеним имањем.

Српкиња из Будве (Лудвиг Салватор, Срби са Јадрана, 1900.)

Ваљана Србкиња васпитава своју децу у духу својега народа. Она је њихова прва васпитачица и учитељица. Она их прва учи да Србски осећају и мисле, и да Србски говоре и раде. Она их навикава на Србске врлине и развија у њих Србски карактер. Она их поучава о Србском народу и о Србској Отаџбини, и упућује их да воле свој народ и да љубе своју Отаџбину.

Родољубиве Србкиње чувају част Србских породица, и поносе се Србским именом.

Оне храбре своје мужеве, своју браћу и своје синове, да јуначки бране своју Србску Отаџбину. Оне им у томе помажу: доносе им храну, и негују Србске рањенике.

Образоване Србкиње радо врше болничарске дужности за време рата. Оне потпомажу “Србско Друштво Црвеног Крста”, и спремају све што треба за лечење и неговање Србских рањеника.

Оне учествују у друштвима, која раде на патриотским и родољубивим циљевима.

Оне отварају радничке школе за Србске девојке, које се на тај начин обезбеђују у материјалном погледу.

Оне приређују изложбе Србских рукотворина и тиме одржавају Србски начин рада.

Оне штите и помажу сиромашну децу.

Оне васпитавају малу сироту децу, која су остала без својих родитеља.

This slideshow requires JavaScript.

Све су то важне дужности, које родољубиве Србкиње драговољно примају и свесно врше. Што се више буде ширило и усавршавало опште и стручно образовање наше женске омладине у националном правцу, то ће Србкиње моћи боље вршити своје дужности које су усресређене у раду и у животу Србских породица. Тада се оне неће сувише угледати на туђ начин живљења, на туђу ношњу и обичаје. Тада ће и Србско друштво бити солидније јер ће се пред образованим и карактерним Србкињама, које пазе на своје достојанство и на углед својих породица, постидети и они људи, који проводе развратан живот.

Када сви Срби и све Србкиње, без обзира на њихово занимање, буду свесно вршили своје дужности, а нарочито родољубиве и патриотске дужности, онда се можемо поуздано надати, да ће цело Србство напредовати тако, да ће се моћи одржати при културној утакмици са другим народима и у борби с непријатељима, и да ће заузети достојанствено место међу образованим европским народима.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B.jpg

Др Војислав Бакић; фото: Википедија (обрада: Расен)

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Milo%C5%A1_Crnjanski.JPG

Милош Црњански на слици Петра Омчикуса; фото: Википедија

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

Сродне објаве:

Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема
Милош Црњански: Наш салонски комунизам
Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место
Милош Црњански – Наш Темишвар

Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

 

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Следећи тако кратак размак јавиће се тек за хиљаду година. Приликом повлачења паралела између догађаја који су се одиграли у ове две године могу се извући занимљиви закључци.
Компас, Карта, Мапа света

Компас и карта света; фото: pixabay.com

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Колико је редак овај феномен показује чињеница да је претходна година са карактеристиком палиндрома била давна 1881., а следећа ће бити тек 2112. година.

Палиндромне године се редовно јављају у размаку од 110 година (1221, 1331, 1441…), а само на граници миленијума дође до овако малог размака. Претходни такав размак догодио се пре хиљаду година (999/1001), а следећи ће се десити такође за хиљаду година (2992/3003)

Сведоци смо бурних догађаја који су се на глобалном и локалном плану одиграли у ових десет година, између 1991. и 2002. Не улазећи у сва дешавања овог кратког периода, покушали смо да повучемо паралеле само између битних догађаја који су се одиграли 1991. и 2002. године.

ГЛОБАЛНО

1991 2002
1. јула на састанку у Прагу лидери источноевропских земаља укинули су војни савез Варшавски пакт. 21. новембра НАТО је позвао Бугарску, Естонију, Литванију, Летонију, Румунију, Словачку и Словенију да му се придруже.
26. децембра Врховни совјет Совјетског Савеза констатовао да земља више не постоји, након што су све републике прогласиле независност.  13. децембра на самиту у Копенхагену Европска унија је донела одлуку о проширењу за 10 држава (Пољска, Чешка, Мађарска, Словенија, Словачка, Естонија, Летонија, Литванија, Кипар и Малта).
31. јула Председници СССР и САД Михаил Горбачов и Џорџ Буш потписали су у Москви споразум о ограничењу нуклеарног оружја великог домета. 24. маја председници САД и Русије, Џорџ Буш и Владимир Путин потписали су уговор о смањењу нуклеарног наоружања за две трећине у наредних 10 година.
06. марта Џорџ Буш поднео конгресу говор о Новом светском поретку, а 23. септембра у Уједињеним Нацијама одржао говор под називом „Наша потрага за новим светским поретком 31. јануара на другом Антиглобалистичком социјалном форуму у Порто Алегреу у Бразилу усвојена је декларација о праведнијем светском поретку.
16. јануара САД и западни савезници почели су операцију Пустињска олуја масовним ваздушним ударима у Ираку и Кувајту. 7. децембра Ирак је инспекторима УН предао документ о ирачком оружју за масовно уништење као и о војној индустрији.
08. јуна Чеченски конгрес прогласио независну Чеченију чиме је почео чеченски конфликт у Русији Током 2012. траје други чеченски рат у Русији, праћен бројним терористичким нападима широм земље.
31. маја у Лисабону је потписан мировни споразум о Анголи, којим је после 16 година окончан Анголски грађански рат. 13. марта Влада Анголе је прогласила једнострано примирје у 27-годишњем грађанском рату. 4. априла окончан је грађански рат у Анголи.

ЛОКАЛНО

1991 2002
1991. почело разбијање бивше СФРЈ, тако што су парламенти Словеније, Хрватске и Македоније прогласили независност.

26. марта у Бриселу Европска Заједница донела Декларацију у којој се наглашава да „Уједињена и демократска Југославија има најбоље шансе да се интегрише у Европску унију“.

14. марта потписан споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање државе.

Од марта 2002. Европска комисија односи редовне извештаје Савету и Европском парламенту о напретку Србије. Одлуком Владе формирани су Сектор и Савет за европске интеграције, обновљени односи и припрема преговора.

9. марта у Београду су избиле демонстрације против режима Слободана Милошевића.

15. маја спречен избор Стипе Месића за председника Председништва СФРЈ, али је 30. јуна под притиском Европске заједнице, изабран.

7. јуна на састанку Северноатлантског савета у Копенхагену усвојен је концепт о партнерству са државама Централне и Источне Европе.

12. фебруара пред Међународним судом у Хагу почело је суђење Слободану Милошевићу.

13. октобра – 8. децембра у два покушаја Војислав Коштуница упркос победи на изборима није изабран за председника Србије .

У мају СРЈ добија статус посматрача у Парламентарној скупштини Алијансе, а у децембру доноси одлуку о успостављању ваздушних путева преко територије СРЈ за потребе мисија НАТО-а.

29. маја фудбалски клуб Црвена звезда постао је првак Европе и света (8. децембар) у фудбалу. 8. септембра на светском првенству у кошарци Југославија је по други пут постала првак света.

Поређењем ових догађаја могу се извући одређени закључци о периоду који је уоквирен двема годинама. Многи битни догађаји истичу се подударношћу, неки говоре о почецима и завршецима одређених процеса, о узроцима и последицама, а неки су само занимљиве случајности. Како год их тумачили, овај палиндромни круг је затворен, а на следећи ће се чекати хиљаду година.

Далибор Дрекић

Пољаци уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

Ptaku – Kosovo Jest Serbskie

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie

Kosowo Jest Serbskie
Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski
My wiemy ile warta jest cena wolności
To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę
Ty multi-kulti pierdol
Dbaj o rasę i ojczyznę
1999 bomby spadły na Belgrad
Odcisk (pełne brzemię?)
Nowy Sad również ucierpiał
Światowa komedia, przyzwolenie społeczności
Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności
To my, ludzie prości znają prawdy smak
Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła
To jest szmato czysty fakt
Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia
To Albańska okupacja
Serbski teren sprząta
UÇK organizacja
Międzynarodowa zbrodnia
Osiągnięta autonomia
Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa
Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko
Z tobą Europo
Wiem rządzi tobą złoto
Lecz czemu kosztem kogoś?
Sama z siebie kpisz
Unikając prawdy
Bo gdy mniejszość na większość
Tam nie ma demokracji
Płoną ambasady płomieniami zdrady
Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić
Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką
Bo ich słowami rządy dupę podetrą
To złe społeczeństwo, zwykli chuligani
Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali
W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami
Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami
Poznałem mordy z Belgradu na EURO
W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność
Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia
Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Sądy, policja, skorumpowana mafia
żydowska koalicja chuja w gębie warta
masońska propaganda narzucona przez mass media
I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta
unijny pętak, wysłannik Rosji
Wyrządzenie piekła na terenach Metochii
Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów
Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust
To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze
Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę
Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi
To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił
Solidarny z narodem serbskim
A kwestia walki – mamy to we krwi
My niepodlegli pod żadną strukturę
A za braćmi z Serbii my stoimy murem!

Ref.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Косово је српско
Сто посто подршке из Пољске за Србе
Знамо колико вреди цена слободе
Ова исламска трупа уништава Словенство
Виђате се са више култи
Побрини се за расу и домовину
1999. су бомбе пале на Београд
Отисак (пуно оптерећење?)
Нови Сад је такође патио
Светска комедија, сагласност заједнице
Српска култура умире, маса становништва пати
Ми смо људи који знају истину о истини
Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла
Ово је јебено чиста чињеница
Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја
Ово је албанска окупација
Српска област се чисти
УЦК организација
Међународни криминал
Постигнута аутономија
Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац
Ј*баћемо такав системРеф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте
Са тобом, Европо
Знам да сте владали златом
Али зашто на рачун неког?
Сами себе зафркавате
Избегавање истине
Јер када је мањина већина
Ту нема демократије
Амбасада гори пламеном издаје
Барикаде расту како би изразиле опозицију
Бесана гомила се бори са циглом, флашом
Јер ће њиховим речима владати својим дупетом
То је лоше друштво, само хулигани
Боље је да их избацимо, већ смо то урадили
С тим у вези, ми смо уједињени са Србима
Зато што сте наша браћа као и сви Словени
Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а
У пољским марамама, су хтели да осете јединство
Директно из Варшаве лете речи подршке
Речи охрабрења када борба остане

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Судови, полиција, корумпирана мафија
Јеврејска коалиција није ни за к*рац
Масонска пропаганда наметнута масовним медијима
И лагана фарса са сваког председника
Затвор ЕУ, руски изасланик
Напади у пакао у Метохији
Косово је Србија, као што је Лавов пољски
За браћу хришћане, подршка долази из наших уста
Овде, овде расте словенски савез
Породица је везана болом и верујем у ослобађање
Идем напред са браћом по крви
То је за вас искрено, са свим мојим снагама
Које су солидарне са српским народом
А питање борбе – имамо то у нашој крви
Били смо независни у било којој структури
И стојимо иза браће из Србије!

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско88
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Украс 1
Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Извор: ИН4С, Магацин

Драгош Калајић: Идеологија троделности

У монографији Средњовековна цивилизација Западне Европе Жака Ле Гофа, троделно друштво илустровано је минијатурама са страница манускрипта хронике Џона од Вустера из XII века које приказују грозоморно сновиђење Хенрика I, краља Енглеске, у коме му прете, с одговарајућим оруђима, представници три сталежа: ратари, потом витезови и коначно свештеници. Слободни смо закључити да ту суверен влада, на врху троделне структуре заједнице, уз неопходну подршку сва три сталежа. Ако би ликовни приказ европског идеала и стварности троделне структуре заједнице потражили широм оптиком, најпотпуније сведочење пружила би нам слика Сеоба Срба Паје Јовановића. Ипак, да би потпуније схватили њен иконолошки смисао морамо имати у виду и историјску околину сеобе.
Драгош Калајић

Драгош Калајић; фото: Википедија

Велика контраофанзива европских снага на азијатске завојеваче – што је уследила успешној одбрани Беча, 1683. године – изазвала је код Срба огромне наде у скоро ослобођење од ропства под теретом исламске псеудоимперије. Срби, из свих, слободних као и окупираних крајева отаџбине дизали су се на оружје и придруживали походу војске цара Леополда, који их је децембра 1688. године позвао у борбу, обећавајући слободе и повластице. Изгледало је да ће азијатски душманин Европе бити одбачен с оне стране Босфорског мореуза али је и та прилика – попут свих претходних и потоњих – изостала захваљујући недостатку европске или бар хришћанске солидарности, пречесто оптерећеном и издајом.

У трагедији о којој је реч издају је починио краљ звани Сунце: уместо да се придружи и помогне ослободилачки поход цара Леополда, Луј XIV је склопио савез с исламском псеудоимперијом како би злоупотребио сусређеност војних снага царства на европском југоистоку и провалио с војском у Фалачку, јесени 1688. Леополдови стратези били су принуђени да одмах упуте највећи део војске и придружених јединица српских ратника са југоисточног на западни фронт одбране царства. Та издаја Луја XIV је битно допринела преокрету односа снага на балканском фронту те су бедни остаци царске армије, након пораза у бици код Качаника, окренули у брзо па и панично повлачење ка северу, остављајући незаштићени српски народ крвожедном осветољубљу окупатора Европе.

Када је сила исламске псеудоимперије поново заузела Ниш – родно место римског императора Константина – поражена европска војска добила је слободу за повлачење под условом предаје свих Срба, свих узраста, који су потом били листом побијени. О том великом искушењу српског народа сведочи анонимни летописац из манастира Дечани: ”Ох, ох, ох, горко уви мње! Љути страх и беда тогда беше; матер от чедех раздвајаху, а от оца сина; младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тогда на се человеци смрт призиваху а не живот от проклети Турака и Татара. Уви мње, љуте туге!” (Панић-Суреп, 1963)

Тако је била покренута највећа сеоба српског народа из окупираних простора ка царству, коме су Срби били потребни да би га бранили од азијатских претњи и најезди, дуж Војне Крајине. Цар Леополд обратио се тада предводнику сеобе Срба, патријарху Арсенију Чарнојевићу писменим признањем те позивом да истраје у раду да се „ варварско-отоманско тиранство уништи и угаси .”

Приказ сеобе Срба наручили су, крајем XIX века, од Паје Јовановића, патријарх Георгије Бранковић и Црквени сабор, као српски одговор слици Михаља Мункачија, Арпад оснива мађарску државу, направљеној за потребе прославе хиљадугодишњицемађарске културе и државе. На жалост, Јовановићево дело – плод не само националног саосећања већ и опсежних историографских истраживања – није било приказано на реченој изложби јер уметник није имао довољно времена да изврши битне промене, какве је налагао наручилац, намеран да том сликом посведочи како сеоба Срба није била пуко повлачење народа пред туђинском најездом већ долазак војно и политички организоване силе.

Како сведочи трећа, коначна верзија тог дела, из 1945. године, уметник је свој доживљај сеобе Срба кристалисао око троделне структуре заједнице, оличене представницима функција духовног суверенитета, одбране и плодности. На десном крилу фронтално развијеног поретка, испред густо збијених редова борбене коњице, истиче се витез-оклопник у галопу, са заштитнички усправљеним копљем у десници. На левом крилу је оличење функције плодности, мајка с дететом те народ ратара а у средишту су високодостојници цркве, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, с обележјима вере. Поглед уметника или осматрача призора је одсредиштен те пада у простор између представника племства и свештенства, где испред свих корача, у опанцима, с пушком на рамену, мужевно одлучно, узор српског ратара-ратника, односно крајишника, вековима на ватреној линији одбране Европе од азијатских завојевача.

Кад га осматрамо погледом што уме и да проживљава виђено чини нам се да он носи терет много већи од оне „ огромне трагедије сна на плећима сељака”, о којој нам потресно сведочи Езра Паунд већ у првом стиху првог певања из пизанског заточеништва. (Pound, 1953) На својим плећима тај српски ратар-ратник носи не само трагедију великог пораза Европе већ и терет дужности и одговорности све три функције заједнице, преузетих силом ванредних околности што за српски народ трају већ вековима. Тај српски ратар-ратник долази из великих даљина и изгледа да својим замишљеним погледом под дубоком сенком скупљених веђа још даље стреми. Изгледа да је за такав усиљени марш кроз историју неопходно умеће вишебојног огледања у свакој од три основне функције-дисциплине евроаријске заједнице.

Идеологија троделности

Сваки поглед ка хоризонтима евроаријских исходишта европског човека мора уочити да су она – у домену политичких стварности или идеала – обележена јединственим својством које је Жорж Димезил одредио називом идеологија троделности. Реч је оидеалном моделу троделно устројеног поретка заједнице, саздане од засебних али повезаних те комплементарних функција: суверенитета, одбране и плодности. У идеалној, евроаријској заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине. Најдревније правно одређење дужности три функције садржи законик живота индијских Арија, Манава-Дхарма- К астра, по коме је њихов прописатељ Пуруша, објединитељ природне и свемирске димензије човека те оличење начела делотворности свемира:

„Ради заштите свега створеног Пуруша је произвео одређене делатности, подељене међу онима који су рођени од његових уста, од његових руку, од његови бутина и од његових пета. Брахманима је наложио да подучавају, проучавају, приносе жртве за себе, приносе жртве за друге, да поклањају и примају дарове. Кшатријима је наложио да штите народ, да поклањају, да приноси жртве и изучавају свете књиге те да буду узвишени над предметима чулних задовољстава. Чување стоке, давање милостиње, приношење жртви, читање (светих списа), трговање, позајмљивање новца с интересом и обрађивање земље су послови одређени за вајшије. Пуруша је слугама доделио само један посао: да служе остале класе без кивности.” (I, 87-91)

Сажимајући своја вишедеценијска истраживања вишестраних појавности идеологије троделности – од евроаријских пантеонадо структура заједница и forma mentis евроаријског човека – Димезил је закључио:

„такво (троделно) разврставање, или су, у легендама, помоћу којих су објашњавали сопствено порекло, делили њихове, такозване ‘почетне’ састојке међу категорије тог истог разврставања; друго: у античком свету, од земље Сиријаца до Херкулових стубова, од Либије и Арабије до Хиперборејаца, ниједан неиндоевропски народ није изричито исказао, практично или идеално, такву структуру, или, ако је то и учинио, било је то након одређеног додира – на сагледивом месту и у времену – с неким индоевропским народом.” (Dumézil, 1958)

Идеологија троделности је координатни систем светоназора евроаријског човека с којим он осматра и доживљава, спознаје и осећа те одређује значења и значаје ствари и појава у арени своје животне борбе. У спознајној перспективи једна од последица поседовања таквог координатног система је вредносни примат улоге над њеним извршиоцима: као да улоге припадају платоновском свету идеја а извршиоци свету настајања и нестајања. Како историјско искуство сведочи, тај примат улога чини их неприкосновеним и неусловљивим спрам сила настајања и нестајања те омогућава трајну мобилизацију извршилаца. Дакле, ту су улоге вечне а људи смењиви и смртни. Труд превазилажења оног смењивог и смртног у правцу уздизања тежишта бића до разине типа или херојске улоге јесте чин метафизичког преображаја који Хомер истиче називајући своје јунаке „ боголиким”. И управо ту се идеологија троделности показује целовито отелотворена сувереном и војсковођом Агамемноном, што личи на три бога, представника три функције: „ Очима својим и главом на громовитог личаше Дива, / пасом на Ареја бога а грудима на Посидона.”(Илијада, II, 7, 378-379)

Ни богови евроаријског пантеона нису поштеђени од строгих испита иманентних начелима идеологије троделности, принуђени да због неуспеха уступају места другим. Покрети смена одвијају се не само у кругу пантеона већ и између богова и људи, што указује на мене па и на опадања религијске свести. Зато понекад, на сценама митова и легенди, нека историјска личност успева да својом особеношћу толико заклони парадигматску улогу да она ту остане позната само под одговарајућим именом и презименом. Тако је и Исус Христос, у многим мислима и срцима, заузео место евроаријског Спасиоца, примерице иранскогСаошyанта (Autran, 1935) – рођеног дословно безгрешним зачећем, јер му је мајка девица – који се победоносно враћа при крају сваког циклуса, дугог три хиљаде година, да изврши велико исправљање и преображење света. Долазак Саошyанта обећавају, бар хиљаду година пре нове ере, аријске химне Јашт:„ Када мртви буду васкрсли, / Живи (Саошyант) ће доћи без оклевања, / По вољи живот ће бити преображен.” (XIX, 11 и 89) У народним надама средњовековне Европе та исконска ишчекивања метаисторијског спаса пробудила су се и кристалисала око фигура попут Фридриха II Хохенштауфена те Марка Краљевића, за које одговарајућа предања говоре да нису умрли већ да у средишту свете планине, са својим ратним присташама, очекују крај најгорег доба, када ће изаћи у победоносни јуриш против сила зла. Управо као што чини ирански Саошyант, при крају четвртог, мрачног доба.

Судећи по кристализацијама повесног искуства евроаријских народа у облику митова и легенди, структуреидеологија троделности су омогућавале не само складни живот заједнице – у знаку сарадње свих њених функционалних делова – већ и интеграцију других етничких скупина. Митска и епска предања о ратовима између Аза и Вана, Латина и Сабињана или Ахајаца и Тројанаца извесно исказују борбена искуства евроаријских народа на путевима евроазијских расејања. Тамо где су етничке или расне разлике између освајача и домородаца биле превелике – није их било могуће интегрисати кроз трећу функцију (као Ване или Сабине) већ је била образована посебна, четврта класа, попут оне зване шудра, за староседеоце Индије. Добар пример успешне интеграције пружају легенде о стварању Рима уједињењем различитих етничких скупина, односно функција. Полубог, rex-augur, Ромул, заједно са својим латинским друговима, носилац је прве функције. Njему помаже Етрурац Лукумон, са својом групом професионалних ратника а Сабињани, богати староседеоци, оличавају трећу функцију.

Идеологија троделности је прва особеност политичког бића евроаријског те европског човека, не само у хронолошком већ и квалитативном смислу. Разноврсни облици или одрази идеологије троделностиобележавају и одмеравају целокупну политичку повест Европљана, од Платонове Државе – најпотпунијег доктринарног описа њених садржаја – до сталешких скупштина Европе пре буржоаских револуција, које су преокренуле одговарајућу хијерархију те омогућиле узурпацију власти од стране непроизводних и паразитских делова трећег сталежа. Управо историјска истрајност тог узора устројства заједнице богова или људи – што довољно оповргава еволуционистичке теорије по којима је у питању само једна од етапа у развоју сваког друштва – указује на његову метафизичку, односно надисторијску природу и порекло.

Метафизички корен троделности

Пре сваког покрета истраживања повесних израза или одраза идеологије троделности неопходно је имати у виду њен метафизички корен, плодоносан у низу домена, од евроаријских представа космоса и пантеона до митолошких бића подземног света, од идеалних модела квалитативног, политичког устројства заједнице до спознаја основних, конститутивних елемената човека. Под светлом чињеница густине, учесталости и значаја домена појава троделности, тројстава или утростручености можемо закључити да је у питању особеност евроаријског света чије су моделе – силом додира, сукоба или мешења – усвајали други, ближи или даљи културни кругови.

Идеологија троделности је посвудашње распрострањена, широм евроаријског света те стога опажамо како не само у политичком или друштвеном домену већ и на многим другим пољима сложене целине бивају обично представљене аналитички разложене на три основна, квалитативно различита али комплементарна и незаменљива састојка. Најизразитији пример троделне структуре евроаријских пантеона пружа словенски Триглав, обједињење три функције, оличених Сварогом, Перуном и Световидом. Судећи по Велесовој књизи, први поменути бог тог тројства врши функцију плодности космотворачких размера: „ Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник / И творац је свега живог, вечни извор који тече лети / и свуда, а зими и никада не мрзне.” Другу функцију врши Перун: „ Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Трзне.” Прва функција припада Световиду а обухвата низ суверенских и магијских послова, од чувања постојаности стожера свемира и Свароговог точка нужности до просветљења људи: „ Богу Световиду славу / узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост / кроз коју видимо свет.”

Не само пантеонима већ и многим делима евроаријских богова је иманентно начело троделности. Тако, примерице, Пуруша, сунчано божанство аријских Веда, прописатељ дужности сва три рода аријске заједнице, оличава начело делотворности свемира те га одмерава и тако одређује посредством своја „ три широка корака” што стварају три димензије простора и тросвет: небо, међупростор и земљу (Рг-веда,VIII,29, 7). Евроаријски народи знају за постојање три неба: дневног, ноћног и јутарњег, које је плод њиховог венчања. У Chandogya-upanisad (VI, 2, 3-4) људски домен састоји се од три елемента: први, духовну ватру (тејас), створило је космотворачко биће, покренуто жељом за умножавањем сопства; тејас је створила воде а воде храну. И ово тројство је повезано с идеологијом троделности јер је моћ „ отварање(пролећних) вода” једна од основних одлика Индре, најомиљенијег бога дружина младих ратника.

С идеологијом троделности је повезано и учење индијских Арија – најпростије изложено у Бхагавад-Гита – о три основне димензије или дисциплине којима треба да се подвргавају људи, саобразно својим природама, односно могућностима: Jnanayoga, Karmayoga и Bhaktiyoga. Прва је посвећена знању, друга припада свету делотворности и борби а трећа, најмасовнија, састоји се од пасивног предавања божанском и одговарајућих молитви те ритуала. Божанска хипостаза ту упозорава на неопходност деловања: „ Не може човек освојити слободу деловања држећи се подаље од деловања, нити може досегнути савршенство пуким повлачењем из света.” (III, 4)

Према доктрини древних упанишада, пракрти, примордијална супстанција света, као и вечне моћи божанског сопства, поседују три основна својства или врлине (гуна): сат т ва, рајас и тама с . Дословносаттва означава суштаствености, потпуност или оно што постоји те је у језику упанишада коришћена за описивање прве гуна: постојана светлозорност. Рајас означава свет осећања (али и прашину) доктамас (тама или тмина) указује на помраченост ума, као супротност својству званом саттва. На другом крају евроаријског света, Платон, у Држави, излаже слично учење о основним својствима бића, дакле оумности, пожудности и срчаности (тхимос) – „ која се ставља на страну ума ако се он не слаже са пожудама… ако (срчаност) није рђавим васпитањем сасвим искварена” (IV, 440е-441а) – уоченим у низу од човека до државе. При поређењу обе доктрине уочљиво је да се разлике између значења ознака врлина заправо међусобно допуњују и појашњавају. Саттва, односно постојана светлозорност је одликаумности, омогућена, према Платоновом учењу, отвореношћу ума за божанска просветљења. Срце је средиште тхимос те и зато то својство овде преводимо са срчаност, премда та реч обухвата круг осећања (рајас) својствених другој функцији: од срдитости и страсности до полетности и борбености.Пожудност пак изискује тамас, дакле стање помрачености ума.

Општи оквир гуна је Дхарма (Закон) док код Платона односе између својстава усклађује „ унутрашње деловање правичности”: „ Потребно је како ваља свако (својство) поставити где му је место као што чини онај ко је господар своје куће и самог себе. Тако се постиже уредност и пријатељство са самим собом, као и усклађеност оних трију својстава, сасвим онако како се то постиже у музичком саглашавању троструког: оног највишег, оног најнижег и оног средњег, не рачунајући на оно друго што се између ових може уметнути. Тако ће све то, на тај начин повезано, омогућити да у свему из мноштва настаје једно, умерено, складно.” (IV, 443д)

Између људског елемента и државе је породица те њен проширен облик, звани задруга – такође прожетидеологијом троделности – најдуже очуван у озакоњеном стању код крајишких Срба (Семјан, 1960). И класично евроаријско породично станиште, звано кућа (с тежиштем у физичком домену) или дом (с тежиштем у породичном домену) саздано у шумовитој, северњачкој прапостојбини, од дрвета, осведочава идеју и начела троделности. Основни део, обично уземљен, одговара трећој функцији јер се ту чувају средства за одржање живота, од алатки до намирница. Средишни део је надземљен, с огњиштем и често осовинском гредом, што симболише дрво живота, стабло свемира или axis mundi, а таван, под двосливним кровом, одговара духовној природи прве функције. На тавану бивају одлагане ствари које заслужују чување те сећање или ствари које је потребно – због магијских разлога – привремено одстранити из средишног простора. У тавану, према низу веровања, бораве духови предака а то је и простор кроз који у кућу улазе богови те Сунце, у време Сунцоврата, потом преобучено у хришћанског Божића. (Чајкановић, 1994)
Можда је идеја складне спреге различитих функција – иманентна идеологији троделности – садржана и у евроаријском корену (*дем- или *дем/а/) низа имена станишта, од старословенског дому, санскртског дамахи авестског дамана те српског дом до старогрчког домос и латинског domus: неки глаголски те именични изводи из корена служе не само у речницима грађења архитектонских облика већ и обликовања међуљудских односа. Тако из корена *дем= или *дем(а) перспективе снаге означавања и одређивања воде ка широком хоризонту, од латинског доминус до старословенског домовитиј те домовина, до„ српскогдомаћина, што усредсређује у својим рукама управу над задругом, који у самом одређивању сопственог имена открива представу заједништва као душа те посебне организације породице.” (Бути, 1962)

Бенвенист пак сматра да су речени корени само хомофони а значењски сасвим различити те стога сврстава изводе у три засебне породице (владање, грађење и дом-породица) док остало приписује „ контаминацијама”: „ Непобитно је да су се између тих облика, рођених из та два корена, произвеле контаминације, као на пример у Хомеровом старогрчком између до(м) (дом-породица) и домос (дом-грађевина).” (Benveniste,1969). Ако су Бенвенистова разликовања основана, остаје много значајнија чињеница да оно што он назива „ контаминацијама” одаје одговарајуће потенцијалности те склоности не само лексичких корена те грађе већ и људи. Када Виргилијев Енејузвикује „ Hic domus – hic patria est!” – он упркос различитости корена домус и патриа исказује, из дубљег или древнијег слоја трезора језика и потреба, осећање органске спреге та два појма, сачуване у другим гранама евроаријског стабла, примерице у словенским: дом – домовина. Према налазима евроаријских истраживања Гамкрелидзеа и Иванова „ општеиндоевропски лексем *т’ом- са значењем ‘дом’ и ‘устројство’ означава основну друштвену јединицу индоевропских племена која претпоставља обједињење и сједињење становитих људи повезаних одређеним родбинским спрегама.”(Гамкрелидзе, Иванов, 1984).

Предочивши низ примера симболизма тројства који су у непосредној или посредној вези с идеологијом троделности ваља нам се упитати зашто евроаријски човек обичава да види целине одређених ствари и појава видљивог и невидљивог света разложене на три а не – примерице – на два, четири, пет, десет, тридесет или безброј елемената. Несклоност евроаријског човека свођењу мноштва различитости у безоблично Једно – како то чини супротна, хтонска forma mentis, од дравидске Индије, преко семитског Блиског истока до пелашке Хеладе, од култова Мајке земље и Дионизија до еротологије Аристофана из Платонове Гозбе и метафизике Плотина – може бити објашњена недостатком одговарајућег психолошког порива. Реч је о психологији често очајничког трагања за разрешењем неразрешивих унутрашњих дуализама, односно противуречја, иманентних човеку који је створен мешањима разнородности на најужем делу Светског копна, на правцима судара и веза Европе, Азије и Африке. Истог порекла је и основна монотеистичка сублимација порива најнижег слоја људске мешавине, што ствара пол људске супротности спрам пола наводно неодредиве и непојмљиве апстракције зване Једно.

Прво, односно најдревније осветљење изложене запитаности пружио нам је – али не и значајну помоћ – славни упанишадски мудрац Јаџнавалкија, одговарајући краљу Видаџда Шакалију:

„ У том тренутку Видаџда Шакалија га је упитао: ‘Колико Богова има,оЈаџнавалкија?’ Он одговори посредством бројева датих за призивање: ‘Три и три стотине, три и три хиљаде’. ‘Тако је’, рече други, ‘али колико Богова уистину има, о Јаџнавалкија?’‘Тридесет и три.’ ‘У реду’, рече му, ‘али, у ствари, колико има Богова, о Јаџнавалкија?’ ‘Шест’. ‘Тачно’, рече му, ‘али, у стварности, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Три.’ ‘Да’, рече му, ‘али,’уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Двоје.’ ‘У реду’, рече му,‘али, уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Један и по.’ ‘Да’, рече му, ‘али, у ствари, о Јаџнавалкија, реци ми, колико има Богова?’ ‘Један.’‘Да’, рече му, ‘а шта су онда оне три стотине и три те три хиљаде и три?’ Јаџнавалкија одговори: ‘То су, у ствари, њихове велемоћи (махиманах), али у стварности нема више од тридесет и три Бога.’” (Brhad-arannyaka-upanisad, III, 9,1-20)

Слободни смо закључити да је за евроаријског човека тројство или троделност најпожељнији облик крајњег уопштавања и свођења сложених целина ствари и појава Неба и Земље. Тој склоности генерички претходи потреба или воља да се предмет сазнања сагледа, дакле одреди и прикаже целовито, без остатка. За евроаријског човека тројство или троделност су крајњи домет спознајних уопштавања где је одржива витална целовитост која изискује дијалектичке односе, дакле унутрашње супротности или комплементарности. Испод броја три су два и један: дуализам и укидање сваког разликовања, спрам којих веродостојни евроаријски те европски човек гаје урођене одбојности, понекад прожете и ужасом или одвратношћу, као пред некаквим чудовишним хибрисом.

Ваља имати у виду и историјску основу: на својим миленијима дугим маршевима кроз евроазијске просторе, покренути из околоарктичке прадомовине, оковане наглом глацијацијом, ка југу евроазијског континента, евроаријски човек се суочавао с бројним изазовима туђинства међу којима су с интелектуалне тачке гледишта најзначајнији они што су сводиви на симболизам вредности званих безброј (мноштва), два(дуализма) и један (неразликовања). Ка безброју те амбисима бесмисла водили су аријске богове умножавајући вртлози тропски бојне маште дравидских староседелаца Индије. У тим умножавањимааватара божанства су само привидно, кванитативно јачала а заправо су пропадала, одрођавајући се од ведске бити до наказне непрепознатљивости, једнако као и олимпски богови у оговарањима предевроаријског слоја, пелашког плебса.

Већ на тлу Индије евроаријски човек суочио се са замкама и ограничењима дуализама, настојећи да их превлада управо доктрином три гуна, попут оне коју сунчани бог предаје младом ратнику Арџуни уочи битке, на сцени Махабхарата:

„ Једнако ценећи задовољство и бол, добитке и губитке, победу и пораз, устај у борбу; тако нећеш прекршити правило… Веде се односе на домен три гуна али ти буди слободан, о Арџуна, учини се слободним од парова супротности, с поузданим хтењем стремећи ка врхунској стварност, не хајући ни да купујеш, ни да гомилаш, господар си свог истинског сопства.” (Бхагавад гита,II, 38-45)

Једнаку одбојност према левантинском дуализму показао је европски човек, вековима касније, градећи – на темељима једне реторичке формуле крштења из Јеванђеља по Матеји (28, 29), искоришћене попут неке исприке – величанствену катедралу светог Тројства. Веома је упутно за наше разматрање да су у времену пре Никејског сабора најмање разумевање спрам те теолошке творевине показивали владике из азијских и афричких провинција царства, од Тертулијана и Оригена до Климента Александријског и Дионизија Александријског. Била је неопходна одлучна заповест римског поглавара Дионизија да се наметне догмасветог Тројства. Није наш задатак да разматрамо да ли је заправо нужна усиљеност те грађевине тројства прави узрок њене тајанствености или спознајне непрозирности коју исповеда Блажени Августин, упућујући на унутрашњи мир као предуслов сагледавања таквог виђења:

„ Ко може да схвати Свето Тројство? А ипак ко то не говори о њему ако се уистину говори о њему? Ретка је душа која зна шта говори кад о њему говори. И препиру се људи и боре, и нико без унутрашњег мира не може да види то виђење.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Да би свето Тројство учинио доступнијим верницима, Блажени Августин предлаже да почну вежбањем”,односно „ осматрањем три ствари у себи”, које су посебни допринос евроаријској доктрини гуна:

„ Мислим ово троје: бити, знати и хтети. Ја уистину јесам, ја знам, ја хоћу; ја сам онај који зна и хоће; ја знам да јесам и знам да хоћу; ја хоћу бити и хоћу знати.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Ни дуализам раја и пакла није прихватљив евроаријском те европском човеку који га је ограничио или бар ублажио уводећи између њих трећи елемент, чистилиште. Послуживши се низом осведочења веровања да се молитвама за мртве могу олакшати њихови греси те одговарајућим обичајима, попут оног званог „ крштење за мртве” (Прва посланица Корин ћ анима, 15, 29), католичка мисао је успела да изгради доктрину чистилишта те да је усвоји као догму на Саборима у Фиренци и Тренту 1563. године. И та доктрина је троделна, посредно одржавајући идеологију троделности. У складу с магијском димензијом прве функцијом те идеологије први елемент доктрине чистилишта утврђује постојање једног interregnum-а између раја и пакла, где ће праведни проводити одређено време е да би се потпуно очистили, све док не искупе дугове почињене својим гресима. Други елемент – обележен борбеном делотворношћу – чини природа досуђених казни: оне ту циљају да прочисте праведника а не да га вечно муче, као у паклу. Трећи елемент је прилично саобразан тржишној, односно купопродајној димензији треће функције идеологије троделности: верницима је допуштено да врлим делима – не само молитвама и испаштањима већ и даривањима цркви, у новцу и натури – искупе И прочисте ближњег у чистилишту.

Према општем мњењу из доктрине Светог Тројства изведени су многи модели виђења троделних структура историје, од миленаристичких (Ђоакино да Фиоре) до философских (Хегел), од очекивања трећег Рима (после Рима и Константинопоља – у Москви) до очекивања Трећег Рајха. У свим тим моделима, упркос различитости њихових извора, основа и садржаја, осведочава се темељна потреба европског човека да се супротстави струји настајања и нестајања, силама темпоралности и пролазности те да време, односно повест не само одреди, геометри зује , већ самим тим и осмисли.

(Изводи из огледа „Усправница троделности”, уврштеног у студију Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, ИКП „Ни­ко­ла Па­шић”, Бе­о­град, 2004)

Извор: dragoskalajic.com

Народност и отаџбина (Др Војислав Бакић 1910.)

Родољубље и отачаствољубље стоје у тесној вези међу собом.

Свака нација има своју отаџбину. Стога је осећање националне заједнице везано с осећањем оданости према заједничкој отаџбини. Народ, који нема своје заједничке отаџбине, не може одржати своје националне карактерне особине. Ове се особине мало по мало измењују, прилагођавајући се разним приликама, у којима живе поједини делови таквог народа. Тако се нпр. шпански Јевреји разликују од немачких Јевреја, а они се разликују од пољских Јевреја.
Анастас Јовановић - Споменици српски (Именданска честитка кнезу Михаилу) 1847.

Анастас Јовановић – Споменици српски (Именданска честитка кнезу Михаилу) 1847.

По правилу, сваки народ има у својој отаџбини своју националну државу, која је уређена према његовим социјалним и културним потребама, и која се стара за одбрану његове отаџбине. Али има и одступања од тога правила. Један народ може бити подељен на више држава, и његова отаџбина може припадати разним државама, па и туђинским. Taко једну државу могу састављати више нација.

У таквој су држави међусобни односи врло сложени, и осећања родољубља и отачаствољубља су друкчија него у чистој националној држави, нарочито у оном случају, ако поједини народи нису драговољно ушли у састав такве мешовите државе.

This slideshow requires JavaScript.

Кад би се сви народи управљали по идеалним моралним законима, онда један другога не би себи потчињавали; него би се сваком народу оставила потпуна слобода, да сам собом управља по својем уверењу, и да у својој отаџбини живи по својем државном уређењу. Тада не би било толико непријатељства међу разним народима и државама; не би било толико сукоба и толико ратова, којима се поједини народи узајамно упропашћују. Тада би се могло помишљати и на “вечни мир“, који по мишљењу неких идеалиста, треба да влада међу народима.

Ну, ми смо далеко од тога идеалног стања у човечанству, као што смо далеко и од космополитизма, који се ставља насупрот патриотизму. Многи људи неће своје личне и породичне интересе да потчине добровољно ни интересима своје отаџбине, а камоли интересима целога човечанства. Има школованих људи, који се држе оне старе изреке; где је добро, ту је отаџбина. А нешколовани људи сазнају за своју ширу отаџбину, обично, тек онда кад она дође у опасност, те је морају бранити од непријатеља.

Извод из књиге др Војислава Бакића: “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B.jpg

Др Војислав Бакић

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

О узроцима наших раздора

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.
Василије Крестић

Василије Крестић; фото: Балкан Инфо

Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима у неколико протеклих деценија, мораће доћи до закључака који неће бити прожети оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима треба добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике, размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.

Да би се могао пронаћи лек којим ће болест бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се исправило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер се тај толико озбиљан и одговоран посао не може препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима.

Испитивањем узрока који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу се уочити чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.

Дезинтеграциони чиниоци, који су у нама, чине део наше природе и утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих специфичности је прекид нашег духовног континуитета. После пропасти српских средњовековних држава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим али непријатељским, међусобно супротстављеним, верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег народа. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условљеним појавама, које ће нестајати током времена, другачијим државно-правним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа националне свести, знања и образовања.

Друга врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем, да прођу фазе његовог развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.

Продором Турака и пропашћу српских средњовековних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту — великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.

Уместо домаће — српске — феудалне аристократије, која би својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да утиче на награђивање у феудалном друштву карактеристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили не у кметској већ у рајетинској потчињености.

Због свега реченог није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази, (како је запазио Слободан Драшковић) “Једна од најгорих невоља која може снаћи један народ а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних (…), нема једног човека или неколико људи који би Србе представљали (…)“.

Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.

Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас “свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне“. Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас “нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава“.

Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо. На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци, Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на пример, Јевреји и Јермени који су подложни масовном уништавању. Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствене животе не ценимо ни сами, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што постојимо и што настањујемо оне географске просторе с којих нас због етничке и верске чистоте желе протерати?

Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа. потребно је указати на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слојем нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

Творци новог тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала, вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег угледног сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима — грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула.

У великој мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенцију која никада није била бројнија а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:

Југословенство као дезинтеграциони чинилац
Опасности интернационализма и мондијализма по Србе
Нова Југославија или српска држава

Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде – ратови и страх

Овај интервју са професором Ноамом Чомским, који доносимо ниже у нашем слободном преводу са енглеског, обавио је Давид Барсамиан, оснивач и директор Алтернативног радија у САД. Ми смо га нашли на Интернету под оригиналним насловом „Колатерални језик“, 24.7.2003.

* * *

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је професор на Катедри лингвистике и филозофије на Масачусет институту. Аутор је многих књига – његове последње су: Сила терор и средњеисточне илузије, а књига о 11. септембру је међународни бестселер.
Ноам Чомски

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Барсамиан: Последњих година су Пентагон а после и медији усвојили израз „колатерална штета“ да објасне узгредну смрт цивила. То говори о употреби језика у обликовању и стварању људског разумевања догађаја.

Чомски: То је старо колико и историја. Нема много заједничког са језиком. Језик је средство људског међуодноса и комуницирања, па природно, и средство комуницирања идејне позадине догађаја. Али важније је да се овде језик употребљава у покушају да се обликују ставови и мишљења и постигне конформизам и послушност. Не изненађује да је ово настало у демократскијим друштвима.

Прво организовано министарство пропаганде названо Министарство за информације, било је у Британији за време Првог светског рата. Задатак му је био, како сами кажу, да се контролише свест света. Оно што их је нарочито интересовало била је свест Америке, свест америчких интелектуалаца. Мислили су да ако убеде америчке интелектуалце у племенитост британског ратног подухвата, амерички интелектуалци би могли успети да натерају у основи пацифистички расположено становништво Сједињених Држава, које с правом није желело да било шта има са европским ратовима, у психозу фанатизма и хистерије, која ће их одвести да се прикључе рату. Британији је била потребна подршка САД па је британско Министарство информација првенствено циљало на америчко јавно мњење и његове лидере.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Вилсонова адмиристрација је реаговала стварањем прве државне пропагандне агенције овде назване Комитет јавног информисања. Комитет је био брилијантно успешан, углавном са либералним америчким интелектуалцима, људима из круга Johna Dewey, који су стварно били поносни на чињеницу да је први пут у историји, према њиховом схватању, створен ратни фанатизам, не од стране војних лидера и политичара, већ од одговорнијих и озбиљнијих чланова друштвене заједнице, наиме размишљених инелектуалаца. А они и јесу организовали пропаганду која је у току од неколико месеци успела да окрене релативно мирољубиво становништво у запенушене анти-немачке фанатике који су хтели да разоре све што је немачко. Дошло се до ситуације да Бостонски синфонијски оркестар није могао да свира Баха. Земља је била у хистерији.

Вилсонова пропагандна агенција је имала људе као Edward Bernays-a који је постао гуру ПР индустрије за јавну рекламу и Walter Lippmann-a, водећег јавног интелектуалца у 20. веку и најпоштованије личности у медијима. Они су се широко користили својим искуством. Ако погледате њихово писање 1920-их година, видећете да кажу: научили смо из овога (искуства са агенцијом) да је могуће контролисати јавно мњење, понашање и мишљења. Овде је Lippmann рекао: „Можемо да произведемо сагласност средствима пропаганде“. А Bernays dodao: „Интелигентнији чланови друштвене заједнице могу да натерају становништво на све што желе“ помоћу онога што је назвао „инжињерством сагласности“. А то је „суштина демократије“, рекао је.

Ово је такође одвело подизању индустрије за јавне односе (ПР). Занимљиво је погледати на 1920-е године када је отпочела. Ово је период Taylorism-a у индустрији, када су радници тренирани да постану роботи, код којих је сваки покрет контролисан. Створио је врло ефикасну индустрију са људским бићима претвореним у аутомате. Бољшевици су тиме, такође, били врло импресионирани. Покушали су да то имитирају. У ствари, покушано је то свуда у свету. Али су експерти контроле мисли схватили да је не само могуће имати контролу „на послу“ већ исто тако и контролу „ван посла“. То је њихов израз.  Контролисати их „ван посла“ стварањем филозофије безнађа и узалудности, упућујући људе на површне ствари живота, као помодарску куповину и консумацију, а у основи – држећи их подаље од нас, да нам не сметају. Пустимо људе који треба да воде ствари да то чине без мешања масе становништва, која нема ништа да тражи на јавној сцени. Из тога се развила огромна индустрија која се простире од рекламе до универзитета, сви врло савесно посвећени схватању да се ставови, понашања и мишљења морају контролисати, јер је иначе народ исувише опасан.

Нарочито је упечтаљиво да се ово развило у демократскијим друштвима. Покушали су ово да копирају у Немачкој и бољшевичкој Русији, Јужној Африци и другде. Али је то увек остао сасвим изразито углавном амерички модел. Постоји добар разлог томе. Ако контролишеш свет силом, није тако важно шта он мисли и осећа. Али ако изгубиш способност да контолишеш народ силом, постоји већа потреба да контролишеш његово понашања и мишљења.

Тако стижемо до данашњице. Али данас јавност неће више да прими државне пропагандне агенције, па је и Реганова канцеларија јавне дипломатије, проглашена незаконитом, морала да наступи околишним путем. Оно што је узело њихово место биле су приватне тираније, стварно, системи великих корпорација, који играју улогу контроле мишљења и понашања, не добијајући наређења од владе, мада природно тесно повезани са њом. То је наш савремени систем. Врло самосвестан. Не морате много да нагађате шта они раде, јер су довољно љубазни да вам у својим индустријским публикацијама и академској литератури то кажу.

Тако кренете, рецимо, у 1930-е године, можда једном оснивачу великог дела модерне политичке науке. либерални Вилсонијанац, Harold Lasswell, написао је 1933. чланак насловљен „Пропаганда“ у Енциклопедији друштвених наука, обимно дело, у коме је била порука (а све ово је тачан цитат): „Ми не треба да подлежемо демократском догматизму да су људи најбољи познаваоци сопствених интереса.“ Они то нису – ми смо. И пошто су људи сувише глупи и незналице да схвате свој најбољи интерес, за њихово сопствено добро – а пошто смо ми велики хуманисти – ми смо принуђени да их маргинализујемо и контролишемо. Најбољи начин је пропаганда. Нема ничег негативног у пропаганди, рекао је. Она је неутрална као и ручка на пумпи. Можете да је употребите за добро или за зло. А пошто смо ми племенити и дивни људи, ми ћемо је употребити за добро, да обезбедимо да глупе и игнорантне масе остану маргинализоване и раздвојене од било какве могућности одлучивања.

Лењинска доктрина је скоро иста. Обе су врло блиске сличности. Нацисти су је такође прихватили. Ако читате Mein Kampf, Хитлер је био врло импресиониран англо-америчком пропагандом. Он је тврдио, не без разлога, да је она добила Први светски рат и заветује се да ће у следећој рунди Немачка бити такође спремна и развити свој пропагандни систем моделиран према овом у демократијама. Руси су га такође пробали, али је био исувише сиров да би био успешан. Јужна Африка га је употребила. И други све до данашњег дана. Али је он најизразитији у Сједињеним Државама јер је то најслободније и демократскије друштво, па је стога и много више потребно да се контролишу поступци и мишљења.

Демократија се доводи бомбама

Можете то читати у Њујорк Тајмсу. Они су објавили занимљив чланак о Carl Rove-u, менаџеру председника (Буша) у ствари његовом инструктору, човеку који га учи шта да каже и ради. Чланак описује шта Carl Rove сада ради. Он није био директно умешан у планирање рата, али није био ни сам Буш. Рат је био у рукама других. Али његов циљ је да председника представи као моћног ратног лидера са оком на следећим председничким изборима, тако да републиканци могу да прогурају свој домаћи програм. И то је оно на шта се Rove концентрише, тј. смањење такса – они кажу због економије – а мисле на смањење такса за богате и друге програме које он није хтео да помене, који су скројени да користе врло малом сектору врло богатих и привилегованих, а са лошим последицама за гро становништва. Али много значајније – што није поменуто у чланку – јесте да се разори институцијална основа система социјалне помоћи; покушај да се елиминишу ствари као школе и Друштвено осигурање и све друго основано на идеји да људи брину један за другога. То је грозна идеја која се мора изгнати из народне свести. Идеја да треба осећати симпатију и солидарност, да би требало да бринете да ли саката удовица на другој страни града има шта да једе, то мора бити избачено из свести људи.

Сасвим је јасно да постоје огромне разлике у односу на Ирачки рат између јавног мнења САД и осталога света. Да ли то приписујете пропаганди?

Не може се поставити питање о томе. Кампања против Ирака почела је прошлог септембра. То је тако очигледно расправљано и у широкој публицистици, као напр. главног политичког аналитичара UPI, Martin Sieff-a, који је у свом дугом чланку описао како је то учињено. У септембру, што је био и почетак средње-изборне кампање за Конгрес, тада је почело и бубњање добоша ратне пропаганде. Имала је две константне теме. Велика лаж је била да Ирак представља непосредну опасност за безбедност Сједињених Држава. Ми морамо да их зауставимо сада, јер ће нас иначе они разорити сутра. Друга велика лаж је била да Ирак стоји иза масакра од 11. септембра. Нико то није рекао отворено; била је то врста инуенда.

Погледајете на испитивања јавног мњења. Она верно показују учинак пропаганде. Пропаганда се шири путем медија. Они је не припремају, они је само шире. Можете је приписати високим владиним чинбеницима или било коме другоме. Али кампања се врло брзо одразила у испитивањима. Са септембром и после њега око 60 одсто популације је осцилирало око веровања да Ирак представља опасност за безбедност Сједињених Држава. Сада већ пола становништва, данас можда и више, верује да је Ирак био позади 11. септембра и да су Ирачани били у нападачким авионима и да планирају нове нападе.

Нико други на свету не верује у то; нема земље где се Ирак сматра претњом њеној безбедности. Кувејт и Иран, иако обе раније нападнуте од Ирака, не сматрају Ирак претњом њиховој безбедности. Ирак је најслабија држава у том делу света, јер је захваљујући санкцијама, које су убиле стотине хиљада људи и где је вероватно око две трећине становништва на ивици гладовања – земља са најслабијом економијом и најслабијом војном снагу у том региону. Трошкови њене економије и њених војних снага су око једне трећине ових Кувејта, мада је његово становништво десет пута мање од Ирака – и увелико мањи од осталих земаља региона. Наравно, свако у региону зна да тамо постоји и једна суперсила, САД прекоморска војна база, Израел, који поседује стотине нуклеарних оруђа и масивне оружане снаге и потуно доминира свиме.

Али само у Сједињеним Државама постоји страх од било којег од ових веровања. Можете да пратите раст ових веровања са утицајем пропаганде. Занимљиво је да су Сједињене Државе подложне томе. Постоји позадина тога, културна позадина, која је интересантна. Али какви год разлози да постоје, Сједињене Државе се показују врло уплашеном земљом упоредно говорећи. Овде се плаши готово свега: злочина, странаца, скоро свега под сунцем. Могу да се дискутују и испитују разлози, али позадина је ту.

Шта нас чини подложним утицају пропаганде?

То је добро питање. Ја не кажем више осетљива на пропаганду; земља је више осетљива на страх. То је уплашена земља. Разлоге за то, савим искрено, не разумем, али они су ту и иду далеко у америчку историју. Вероватно има везе са освајањем континента, када су морали да униште урођеничко становништво; ропство, где сте морали да контролишете (ропско) становништво које је сматрано опасним, јер никад нисте знали када ће да се окрену против вас. Може да буде и рефлексија огромног обезеђења. Безбедност Сједињених Држава је изнад сваког другога. Сједињене Државе контролишу ову хемисферу, контролишу оба океана, контролишу супротне стране оба океана, никад нису биле угрожене. САД су задњи пут угрожене у рату 1812. године. Од тада оне само освајају друге. То је некако развило осећај да ће неко да се дигне и насрне на нас. И тако земља постаје врло уплашена.

Постоји разлог зашто је Carl Rove најважнија личност у (Бушовој) администрацији. Он је експерт за односе са јавношћу (PR) задужен за стварање имиџа. Тако можете да прогурате домаћи програм (републиканаца), остварите међународне политичке циљеве плашећи народ и стварајући утисак да ће моћни лидер да вас спасе од непосредног и претећег разарања. Њујорк Тајмс стварно тако каже, јер је врло тешко то сакрити. То му је као нека друга природа.

Хтео бих да прокемтаришете једну од нових лексичких конструкција „усађени новинари“.

И то је врло занимљиво. Интересантно је да су новинари спремни да то усвоје. Ниједан поштени новинар или новинарка не би хтео да себе опише „усађеним“. Рећи „ја сам усађен новинар“ је као да каже „ја сам владин пропагандиста“. Али и то је усвојено. И помаже да усади схватање да све што ми радимо је исправно и праведно, па стога ако сте усађени у неку америчку војну јединицу ви сте и објективни. Уствари иста ствар се показала у Peter Arnett случају. Peter Arnett је искусан и поштован новинар са многим позитивним резултатима.

Он је овде омрзнут баш због тога. Из истих разлога због којих је и Роберт Фиск омрзнут. Фиск је Британац, а Arnett пореклом са Новог Зеланда. Фиск је далеко најискуснији и најпоштованији средњеисточни новинар. Тамо је био врло дуго времена, показао се одличан, познаје тај регион, сјајан је репортер. А овде је презрен. Ретко видите једну његову реч. Ако је поменут то је да га оспоре. Разлог је да је сувише независан. Не жели да буде усађени новинар. Peter Arnett је осуђен зато што је дао интервју на ирачкој телевизији. Да ли је ико осуђен зато што даје интервју на САД телевизији? Не, јер то је дивно.

Напад на Авганистан у октобру 2001. породио је два од ових занимљивих нових израза и Ви сте их коментарисали. Један је био Операција „истрајна слобода“ и други „незаконити ратник“. У истини новина у међународном праву.

То је новина у послератном периоду. После Другог светског рата дат је релативно нови оквир међународном праву, укључујући и Женевску конвецију, који не дозвољавају схватање непријатељског борца у смислу који сте поменули. Можете да имате ратног заробљеника, али не постоји никаква нова категорија. У ствари поменути израз је стара категорија, из пре Другог светског рата, када сте практично могли све да имате. Али по Женевској конвенцији, која је установљена да формално криминализује нацистичке злочине, то је промењено. Тако су ратни заробљеници добили посебан статус. Бушова администрација, уз сарадњу медија и судова, вратила се у период пре Другог светског рата – када није постојао озбиљан оквир међународног права у односу на злочине против човечности и ратне злочине – и објавила не само да ће да води агресивне ратове, већ да ће да класифицира људе које бомбардује и заробљава у некакву нову категорију која нема никаква права.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

А и то су прекорачили. Бушова администрација је узела право да овамо траспортује људе, укључујући америчке грађане, да их временски неограничено затвара без приступа њихових породица и адвоката и да их тако држи без оптужбе док председник не одлучи да је рат против терора – или како већ жели то да назове – завршен. То је заиста нечувено. А у неку руку је усвојено и од судова. И у ствари, они иду даље и од онога што некад зову Патриотски закон бр. 2, који још није ратификован. Закон је у Министарству правде, али је његова садржина „процурела“. И сада имамо два чланка о њему професора права и других у штампи. Закон запањује. Траже право да одузму држављанство, основно право, ако државни тужилац закључи – не морају да имају никакве доказе – дакле само закључи, да је нека особа на неки начин умешана у поступке који шкоде Сједињеним Државама. Морате да се вратите у тоталитарне државе да нађете нешто слично. Непријатељски борац је један пример. Третман ових људи – оно што се ради у Гвантанамо бази на Куби је груба повреда најосновнијих принципа међународног хуманитарног права после Другог светског рата, тј. од када су ови злочини формално криминализовани као последице нацистичких поступака.

Шта мислите о изјави британског премијера Тони Блера цитираној у „Nightline“-u, 31. марта: „Ово није инвазија“.

Тони Блер је добар пропагандни агент Сједињених Држава: Он је речит, реченице му имају смисла, очигледно свет воли како он изгледа. Он следи став који је Британија самосвесно заузела после Другог светског рата. За време Другог светског рата Британија је схватила – поседујемо пуно докумената о томе – што је било очигледно; Британија је била доминантна светска сила и то неће бити после рата – САД ће то бити. Британија је морала да изабере: да ли ће бити само још нека друга земља – или ће постати, као што су сами рекли, млађи партнер Сједињених Држава? Она је усвојила улогу млађег партнера. И то је била од тада. Британија је била малтретирана више пута на врло недостојан начин, а они мирују и трпе и кажу: „У реду, бићемо млађи партнери. Даћемо томе што се зове (војна) коалиција наше вековно искуство брутализације и убијања других народа. Ми смо добри у томе.“ То је британска улога. То је срамно.

Често се код Ваших предавања поставља питање „Шта би требало ја да радим?“. То чујете од америчклх слушалаца.

У праву сте, од америчких слушалаца. У Трећем свету то никад не чујете.

Зашто не?
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Noam_Chomsky_portrait_2015.jpg

Ноам Чомски 2015. фото: Википедија

Јер кад одете у Турску или Колумбију или Бразил или негде другде, не питају вас, „Шта бих ја требало да радим?“. Они вам кажу шта већ раде. Само у врло привилегованим културама људи вас питају „Шта би ја требало да радим?“ Све су нам опције отворене. Немамо проблеме са којима се суочавају интелектуалци у Турској илл кампезини у Бразилу или било шта друго слично томе. Ми можемо све да радимо. Али свет овде је трениран да верује: ми морамо да имамо нешто да радимо што ће бити лако и што ћемо врло брзо да свршимо, а онда ћемо да се вратимо нашим свакодневним животима.Али тако не иде. Треба да радите нешто чему ћете се посветити, предати и радити тако дан за даном. Тачно знати шта је то: то је васпитни програм, то је организовање, то је активизам. То је начин да се ствари мењају. А ви желите нешто као магичан кључ, што би вам омогућило да се сутра вратите и гледате телевизију? Нема чаробног кључа.

Ви сте били активан и рани дисидент у 1960-им против САД интервенције у Индокини. Сад имате перспективу како је било онда и шта се дешава сада. Опишите како се развијао отпор у Сједињеним Државама.

Постоји један други чланак у Њујорк Тајмсу који описује како су професори активисти против рата, а студенти нису. Не како је раније било, када су студенти били противратни активисти. Репортерка говори о стању око 1970. – и истина је – са 1970-ом студенти су били активни антиратни протестари. Али то је било после осмогодишњег рата САД против Јужног Вијетнама, који се до тада раширио на целу Индокину, који је практично уништавао читава насеља. У првим годинама рата – објављено је 1962. – авиони САД бомбардују Јужни Вијетнам, употреба напалма одобрена, хемијски рат за уништавање хране и усева, програми да се милиони људи натерају у „стратешка села“, у ствари концентрационе логоре. И све то јавно. Али нема протеста. Немогуће да нађеш некога да о томе разговараш. Годинама, чак и у либералним градовима као Бостону, немогуће је било имати јавни митинг против рата јер би га разбили студенти уз подршку медија. Било би потребно имати стотине полицајаца око говорника сличних мени, да би избегли са митинга неозлеђени. Протести су дошли после година и година рата. До тада је стотине хиљада људи било убијено, већи део Вијетнама разорен. Тада су почели протести.

Али све је то избрисано из историје, јер говори сувише много истине. Захтевало је године и године тешког рада многих људи, углавном младих, који су најзад успели да створе покрет протеста. Сада смо далеко иза тога. Али репортерка Њујорк Тајмса не може то да разуме. Сигуран сам да је репортерка врло поштена. Репортерка говори тачно оно што сматрам да је научена – да је постојао огроман противратни покрет, јер стварна историја треба да се избрише из свести људи. Не смете да научите да посвећен, предан рад може да оствари знатне промене у свести и разумевању људи. То је врло опасна мисао да је народ буде свестан.

Извор: Искра Бр. 1108, Birmingham, 1. септембар 2003.

Сродни чланци:
Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Баците коску да Шарпланинци постану нација!

Подржите покрет Шарпланинаца, аутохтоне врсте рођене на Шар-планини!

Шарпланинци имају много елементата за нацију. Од нас се разликују језиком, њушком, длаком и улогом у друштву. Вековима чувају овце, лају на вукове, завијају на месец и верни су као пси. Дошло је време да се истакну све разлике које Шарпланинце разликују од нас и на томе да се утемељи њихова нација. Ако се испуни тај главни услов за стварање нација на Балкану, Шарпланинци ће коначно исправити вековну неправду. У претходном периоду већ је остварен први предуслов – српски овчарски пас Шарпланинац проглашен је прво илирским, а затим и југословенским овчарским псом. На тај начин испуњени су први кораци у стварању нације.

Својим основним карактериситкама ова је врста заслужила самосвојност, самобитност, национални суверенитет и интегритет.

ФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарпланинац је импресиван пас, чврсто грађен, има широка и мишићава прса, чврсте шапе. Глава му је симпатична. Његове лепе бадемасте очи имају дубок и миран поглед, помало меланхоличан. Длака му је удво­стручена бујном и начичканом поддлаком. Кратка је на глави и на предњем делу ногу.

Саставни део традиције ове врсте јесте сечење репа и ушију. Овај део фолклора има своју практичну примену у томе што су ти делови тела приликом борбе најизложенији, због чега се секу да не би пали у зубе непријатељу. Што се тиче расизма, код Шарпланинца боја најчешће варира у нијансама сиве, иако су и друге боје дозвољене (на пример: бела, смеђа, боја меда итд). Дакле, боје су дозвољене и расизам је непознат, када је ова врста у питању. Шарпланинци су толико снажни да се без проблема носе са вуковима, а често и са медведима.

ПСИХИЧКЕ И ГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарплалнинац је „веома интелигентан, спокојан, добродушан, храбар, одлучан, нападачки само када је потребно, изврстан чувар, одан господару, воли децу и нагонски их чува, а на уложену љубав и стрпљење узвраћа безграничном оданошћу.“ Изузетан је чувар, што је део његовог инстинкта. Храбар и одлучан. Лојалан је господару и породици са којом живи. Неповерљив према странцима, али човека не напада без разлога. За посао чувара га није потребно обучавати, јер то шарпланинац носи у генима.

Способан је да самостално доноси исправне одлуке што му је често неправедно замерено као тврдоглавост. и у таквим приликама му треба омогућити да се склони у хлад. Хладноћу подноси одлично и она је у ствари његов природни амбијент.

Воли да се слободно креће по имању које чува и зато није пас који ће бити задовољан у стану или пасјој кући – ТРЕБА МУ СЛОБОДНА ДРЖАВА!

Где ћете наћи бољег кандидата за Уједињене Нације, НАТО пакт, УНЕСКО и Европску Унију. А и то што је „нападачки само када је потребно“ може се променити мењањем његове свести. Најбитније за неке светске и европске организације јесте веома лака дресура, а Шарпланинац управо тај услов задовољава. У зависности од потреба, веома лако се може издресирати да служи у корисне сврхе, што је и главни циљ многих светских организација.

МАЛО ЈЕ НАГАО

На својој територији не трпи уљезе, због чега ће морати са њим у почетку да се ради како се у новој држави не би десило какво зоолошко чишћење. Својом појавом и држањем углавном одвраћа странце, а ако то није довољно онда силовитим нападом, коме претходи упозорење, брани своју територију – тако да се по сваку цену морају спречити сукоби на Шар-планини. Шарпланинац има доминантан карактер, али прихвата доминацију укућана. Стога је веома битно, да се исправно васпитава од почетка стварања нације и државе и да му се не попушта.

ОД ИНДИЈЕ ДО АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

На основу историјских података, верује се да преци шарпланинца потичу од молоса древног Тибета, са обронака Хималаја. Са ове географске територије, молоси су кренули у бескрајна путовања следећи своје господаре. Шарпланинац је стигао на Балкан са војском Александра Великог. где се и задржао. Дакле, ако неко има педигре древности и старине, то је Шарпланинац.

Кост

ПОЧЕТАК СТВАРАЊА НАЦИЈЕ

Име је добио по планини где је највише одгајан. Први пут је приказан у Љубљани 1926. године и од тада креће његово превођење од Србина у Илира, па у Југословена, што су само прелазне фазе у стварању нове нације.

Од стране међународне кинолошке федерације први пут је признат као посебна врста илирског овчара, тј. Илирски овчарски пас (на основу старог имена региона Илирија), 1939. године.

А онда, 1957. године, на захтев Југословенског кинолошког савеза, Међународна кинолошка федерација променила му је име у Југословенски овчарски пас – Шарпланинац.

Код шарпланинаца разликујемо неколико подврста: Мурџ, Карабаш, Мерџан, Тиграсти, Мефов, Зелендух, Златан, Караман – што наговештава и могућност додатног стварања нација, ако се за то укаже потреба. Томе у прилог иду и препирке око тога која је од ових подврста права, изворна, односно ко је ту најшарпланинац.

АКО МОЖЕ МАЈМУН, МОЖЕ И ЏУКЕЛА

Пошто данас сваки мајмун има право да оснује нацију, зашто то право не би имале и џукеле. Шарпланинци су кинолошки признати као аутохтона врста, немају ниједну реч сличну нашој, имају јаку емиграцију ван Шар-планине, чека их ланац у Уједињеним Нацијама, чекају их керовође у Нато пакту и све остале џукеле Европске Уније.

Шарпланинци и вечерас завијају на месец тражећи вашу подршку,

Баците коску!

Подржите их!

 

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)

Србски се народ до скора одликовао моралношћу и побожношћу. И Срби и Србкиње много су ценили свој образ, своју част и свој карактер, и јако су поштовали црквене и народне светиње. Омладина је поштовала старије људе; а одрасли су људи имали поверења према својим свештеницима и према својим учитељима. Представници власти уживали су леп углед у народу; а владалац је сматран као идеал неумитне правде и узвишене доброте, те је свуда дочекиван са страхопоштовањем. Нарочито су се србске породице и задруге одликовале солидним животом тако, да су могле служити за углед другим народима.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Merry_brothers_1887.jpg

Урош Предић, Весела браћа, јадна им мајка, 1887, Народни Музеј Србије, Београд.; фото: Википедија

Ну у новије време се то почело мењати на горе. У неким нашим крајевима уносе странци квареж у србске породице, те оне услед тога пропадају морално и материјално. У другим крајевима кваре народ чиновници, и то нарочито за време избора народних посланика. При том се често употребљавају назаконита и неморална средства, као присиљавање, подмићивање, лажна обећања, вређање и клеветање друге странке, итд. Овим се шири омраза у народу, и уз то се људи навикавају на несолидан кафански живот, који их одбија од домаћег рада. У таквим приликама дешавају се чешће и сукоби међу људима из разних странака. Поред тога, умножавају се и разни злочини, и тим се доводи у сумњу безбедност поштених грађана.

У варошима се људи више кваре него у селима. У њима има више прилика и више средстава за уживање сваке врсте. Али наши грађани не уживају много у уметностима и у забавама, која облагорођавају душу и побуђују људе на племенит рад; него се одају више страсним уживањима, која кваре естетички укус, вређају морална осећања, и слабе тело, те их тако онеспособљавају за опште корисне радове.

У нашим породицама нестаје оне чврсте дисциплине, која је пре владала међу свима члановима појединих породица и великих задруга. Верност у брачном животу, пожртвовање родитеља за своју децу и оданост чланова породице према својем дому као да бивају све слабији. Тим се смањује морална вредност србских породица, које су до сад давале најјачи отпор туђинштини.

This slideshow requires JavaScript.

У нашим пословним односима као да нема више толико солидности и толико узајамног поверења, као што је пре било. Некад су се међу србским трговцима и грађанима свршавали важни послови у четири ока и без писмених обавеза, па је ипак сваки држао реч и поштено вршио своје дужности. А сад као да не помажу много ни писмени уговори, обавезнице и менице. Пређе су се србске занатлије поносили својим радом, и често су помињали ову лепу изреку: занат је златан. А у новије време има доста занатлија, који остављају свој стручан рад, па траже општинску или државну службу, или друго неко занимање. На њихово место долазе странци, који и у србској трговини заузимају све више места.

Наша Црква као да није више она тајанствена привлачна сила, која је у прошлим вековима прикупљала србски народ у недељне и празничне дане, не само ради молитве, него и ради договора о заједничком раду у тешким приликама, нпр. ради договора о спремању устанка за ослобођење србске земље и србског народа. У неким крајевима опада побожност и оданост народа према својој Цркви. Наши свештеници не раде све што треба, да се то спречи; наши учитељи не доспевају на то; а наши државни службеници као да се у опште слабо интересују за одржање вере и морала у народу.

Побожност и моралност су обично везане једна за другу, нарочито у маси народа. Страх од Божје казне уздржава људе од непоштена рада. А кад се у човека поколеба вера, те нестане богобојажљивости, онда се лако поремети и његов морални живот. Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај може лако поклизнути на путу који нас води к узвишеним моралним идејама.

Они који управљају нашим народом, треба да га чувају од кварења у моралном и религијском погледу; јер теже је лечити болест него чувати се од ње.

Др Војислав Бакић, „Српско родољубље и отачаствољубље“, 1910.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B.jpg

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити

Постоје историјски и друштвени контексти у којима на чистину изађу неки односи, намере и планови који су иначе скривени и увијени у лицемерну политички коректну комуникацију. У тим осетљивим периодима кризе скину се рукавице, падну маске и на видело изађе гола истина, понета тријумфализмом, необузданом мржњом или еуфоријом тренутка. Свеједно је који од ових разлога доведу човека у парадоксалну ситуацију да у тренутку осећаја највеће снаге и моћи покаже крајњу слабост. 
Демократија, НАТО Бомбардовање

Демократија се доводи бомбама; фото: Serbios Unidos

Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак„“ – Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији у изјави за ТВ ”Франсе 2„ крајем марта 2000. 

Срби спроводе терор и силују албанску децу.“ – Бил Клинтон, председник САД, у говору на прослави 50-годишњице НАТО у Вашингтону, 23–25. априла 1999. године

Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу„“. – Босиљка Мишетић, подпредседница хрватске владе, на прес-конференцији 1995.

Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада“ – Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.

Крајње је било време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно.““ – Нобеловац Гинтер Грас, на отварању Сајма књига у Лајпцигу 26.марта 1999. године, два дана после почетка бомбардовања Југославијена, – помињући уз то и да није пацифиста.:

Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише.“– Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис „Форин аферс”, јул-август 1994.године.

Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења коју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум„“ – Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији у мају 1994.

Што се Срба тиче… То је један болестан народ.“ – Жак Кот, француски генерал, бивши командант Унпрофора у БиХ, у војном месечнику ,,Дифенс насионал”, Париз, јун 1997. године.

Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.“ – Жак Ширак, бивши председник Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ.

Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација.“ – Јосиф Бродски, песник, нобеловац, ,,Интернешенел хералд трибјун”, 5. август 1993. године

Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица.“ – Јохан Фрицт, директор бечког дневника Пресе и директор Међународног Института за Штампу. Имао је, у то време великог удела у сатанизовању Срба!

Србе треба бацити на колена.“ – Клаус Кинкел, министар иностраних послова Немачке, 27. мај 1992. године.

Срби нису нарочито паметни… „Српска деца се више неће смејати.“ – Лоренс Инглбергер бивши државни секретар САД.

„Срби су схизофрен народ…“ – Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији, у изјави датој у емисији Кажипрст, телевизије Б92, април 2015.

Зауставите Србе. Одмах. Заувек!“ – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, „Њујорк Тајмс” 4. мај 1994.

Молим се да се ватра небеска обруши на Србе.“ – Отац Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.

Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно срећније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„“ – Питер Јустинов, глумац, амбасадор Уницефа, ,,Јуропиен”, 10. јун 1993. године.

Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд.!” – Пол Џексон, уредник ,,Калгари сана”, изјава за ,,Фани стар”, 13. октобар 1992. године.

Срби су злочиначки дупеглавци.” – Ричард Холбрук 6. новембра 1995.године у „Њујоркер”-у, као тадашњи емисар Бола Клинтона у Југославији. 

Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„“ – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.

Нема мира док Србија не буде војно поражена„“ – Срђа Поповић, адвокат и потписник захтева светских интелектуалаца за бомбардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус„ октобра 1994.

На несрећу, нисам побио све Србе„“ – Томислав Мерчеп у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибјун,1995.године.

Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ – Тони Блер, премијер Велике Британије током НАТО агресије на Србију 1999.године.

„”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу„“ – Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а,у мају 1995.

Нека се Срби подаве у сопственом смраду„“ – Хелмут Кол, канцелар Немачке, почетком 1998. године.

Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки.“ – Џејмс Бејкер, државни секретар САД-а на америчкој ТВ, јун 1992.

Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.” – Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999..

„Све Србе треба ставити у нацистичке концентрационе логоре. Срби су неписмени дегенерици, убице беба, месари и силоватељи.“ – Џозеф Бајден, Потпредседник САД , гостујући на Си-ен-ену код Ларија Кинга.

НАТО – разсрбљавач” (NATO-DESERBIZATOR) – расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад, емитована на француској телевизији Канал+, у емисији ,,Хоризонти”, април 1999. године.

Када су се осетљиви историјски и друштвени контексти с краја двадесетог века завршили, рукавице су поново навучене, маске су опет стављене и наши су односи наставили као и раније да се одвијају политички коректним флоскулама. За нас је важно да разумемо и памтимо поруке које су нам тада упућене, због тога што су их упутили тада водећи људи моћних држава, међународних организација, великих медијских кућа, као и неке друге веома познате јавне личности.

За оне који не знају, ту је и подсећање да су готово истоветне изјаве о Србији и српском народу даване током антисрпских кампања у првом и другом светском рату, из чега може да се изведе закључак како је реч о континуитету односа одређених западних центара моћи према Србији и српском народу.

Из књиге „Срби у ратном дневнику Вермахта“:

Константовано је да је Србин “рођени завереник“ и да “воли“ да се служи “нечасним средствима“. – Пропагандно одељење Југоисток (Судост) – први извештај вођа Одељења послат 26. маја 1941. Врховној команди Вермахта, након три седмице проведене у Београду)

Ко су, у ствари, непријатељи Италије на Балкану? Срби тј. националисти са којима се Роата упустио а који су опаснији од комуниста“  – Јоаким фон Рибенторп, 19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану).

Српски завереници морају бити спржени и при томе се не сме уопште бити милосрдан.“  – Вилхелм фон Кајтел, 19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану

Не смемо никада допустити да на Балкану постане премоћан неки народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију. Срби јесу такав народ. Они су доказали своју велику државотворну снагу и имају широке циљеве који сежу до Егејског мора. Имам озбиљне разлоге због којих се устежем да овакав народ још и нарочито охрабрим у његовим тежњама“. – Хитлер (Хитлерово одбацивање свих Нојбахерових предлога о проширењу Недићевих овлашћења, децембра 1943.)

Упоређујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио да Хрвати “немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати“. Насупрот њима “Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда, значи опасност“. – Хитлер, 22. август 1944.

Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. прихватљивија је становита комунистичка опасност“ – Хитлер у обраћању Фон Вајксу, 22. августа 1944.

Позивамо читаоце да нам путем коментара доставе изјаве које недостају, како бисмо употпунили ово сведочанство о мржњи према једном народу.

Литература:

Зоран Петровић Пироћанац: ”Избрисати српски вирус„, ПолитикаНСПМ, Поуке, Срби у ратном дневнику Вермахта

Сродне објаве:
Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)
Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

Народна Част (Др Војислав Бакић 1910.)

Људи, у којих су јаче развијена осећања родољубља и отачаствољубља, цене много врлине и заслуге својега народа и лепоту своје отаџбине, и поносе се тим. Они не допуштају никоме, да вређа част њиховог народа и да ружи њихову отаџбину. Они то сматрају као увреду своје личне и породичне части, и готови су да се боре за одбрану народне части.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bijeli_Orao,_1922.jpg

Бијели орао, Драгутин Инкиостри Медењак, 1922.

Тако се и цео један народ може узбудити, кад га представници неког народа омаловажавају и вређају, и кад руже и нападају његову отаџбину, и то даје неки пут повод озбиљним сукобима између појединих народа.

Ко брани част својега народа и углед своје отаџбине, тај брани уједно и своју част и углед својега дома. Јер народ састављају поједини људи и њихове породице, које су удружене на моралној основи; а отаџбину представљају њихови домови и њихова имања, која су они и њихови претци својим трудом, на поштен начин, стекли.

This slideshow requires JavaScript.

Сваки народ, који жели да стече поштовање код других, образованих народа, мора чувати своје достојанство и бранити своју част. За ово се претпоставља, да у његовој држави влада правни поредак; да је његов друштвени живот солидан; да међу грађанима има поверења и љубави; да су они верни својему народу и одани својој отаџбини; и да сви раде на културном унапређењу своје земље.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B.jpg

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Заштита српске отаџбине (Др Војислав Бакић 1910.)

Наш се народ не може надати помоћи од појединих словенских народа, док год се они боре за одржање своје националне и државне самосталности, и док год се код њих не развије свест о духовној и културној заједници и узајамности свих Словена. Сад се тек чине неки покушаји у овом погледу; али до остварења опште словенске идеје много ће времена протећи. Јер поједини словенски народи нису ни у својем ужем националном кругу међу собом сложни, а камоли да су сложни сви словенски народи, који живе у четири царевине (у Русији, у Аустро-Уграској, у Немачкој и у Турској), у две краљевине (у Србији и у Бугарској) и у једној кнежевини (у Црној Гори).
Соко и змија

Драгутин Инкиостри Медењак – Соко и змија

Од других народа још мање можемо очекивати стварну помоћ; јер свака држава заштићава само своје интересе. Стога ми морамо сами радити на том да се нашем народу, који живи у великим државама, обезбеде његова народност и његова имовина, и да он, у погледу на права и дужности, буде изједначен с другим народима у тим државама.

Ми треба да радимо тако, да не морамо ни од кога очекивати помоћи. Ми морамо тежити, да се наш народ што боље културно развије, и да наша отаџбина буде што напреднија. Српски је народ способан за вишу културу; а српска је земља богата у природним производима. Стога се можемо надати, да ће у нас од сад јаче напредовати духовна и материјална култура. Тада ће наш народ моћи боље обезбедити своју националну самосталност, и тада ће наћи више пријатеља међу европским народима.

С напредовањем образованости нестаће верске омразе, због које су неки Срби били занемарили своју народност. У неким крајевима већ су просвећени људи увидели, да вера не мења народност, и да је народност старија и сталнија од вере; те су опет пригрлили своје српско име, и сад Срби различне вере сложно бране свој језик и своју народност од својих противника, држећи се при том оне изреке: брат је мио, које вере био. На тај начин нестаје оних непријатних и непријатељских односа, који су до скора владали у неким нашим крајевима због различне вероисповести.

Тако ће нестати и омразе међу политичким странкама, које су се у неким нашим областима готово непријатељски гониле и узајамно упропашћивале, и тим су јако штетиле опште народне интересе. Оне су, можда, највише криве, што српски народ до сад није обраћао више пажње опасностима, које прете његовом одржању, и што се није спремао, како треба, да се од њих спасе. Ми се задовољавамо тренутним, пролазним успесима у најужим друштвеним или политичким круговима, док други народи предвиђају будуће велике државне успехе, и праве за то планове, на којима раде систематски кроз дуги низ година.

This slideshow requires JavaScript.

С напредовањем просвете развијаће се у српском народу све више родољубље и отачаствољубље, те ће он и својим радом доказати да „само слога Србина спасава“. А с унапређењем народне привреде доћи ће он до материјалног благостања, те ће имати довољно средстава и за виши културни рад и за одрбану своје отаџбине.

Германски народ, који се јако умножава, а при том је културно врло напредан, спрема се одавно, да продре на исток преко српске земље. Отуд прети велика опасност српскоме народу. Стога се ми морамо чувати, да нам он не би наметнуо своју националну културу, која би нас могла одродити од наше народности.

Сваки народ има код других народа толико уважења, колико способности покаже у раду за своју националну образованост и за општу човечанску културу, и колико снаге покаже у борби за своју слободу и своја права. Српски је народ већ доказао да има те способности и те снаге; али он то још није показао у довољној мери. Стога он мора озбиљно радити, да развије своје способности и да ојача своју снагу.

Радећи тако, не треба да губимо наде на успех. Будна српска свест, сложан рад свих Срба, издржљивост српскога народа, и озбиљно спремање за одрбану српске отаџбине могу нас избавити од опасности, која прети самосталности српских држава и одржању српске народности. На ово нас мора непрестано покретати жарка љубав према нашој отаџбини.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B.jpg

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

План „Далас“ – Америчка доктрина за уништење источних држава и народа

Још 1945. године док се тенковске и пушчане цеви и цеви Каћуша нису биле ни охладиле, између Америке и Немаца потписан је уговор о сарадњи у области обавештавања и шпијунаже. Немачку страну на овом договарању и уговарању је заступао генерал Рајнхард Гелен командант обавештајног одељења генералштаба Вермахта – сектор исток, а америчку актуелни шеф обавештајне службе САД, Вилијам Донован и будући први шеф ЦИА-е Ален Далес (Allen Dulles). Овај други је познат по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно.
Ален Далес

Ален Далес 1954. године објављује стратегију обимне освете

„И само мало њих ће разумети и схватити …“

„Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјлану моћ на магарчење и залуђивање људи. Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате.

Како?

Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест.

Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности.

У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагати деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.

И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности.

На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.

Ален Далес: „Размишљања о спровођењу америчке  послератнe доктринe против СССР „, и против Истока 1945 године

Ален Далес (1893-1969), од 1942-1945 године, водио је политичку обавештајну службу у Европи, директор ЦИА од: 1953-1961, године. Један је од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-a, против Русије, Србије и других источних земаља и идеолог је „хладног рата“.

Директива Службе безбедности САД број 20/1 од 18. августа 1948.

„Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије не располаже убудуће никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољњег света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да не успостави никад више ништа налик на „гвоздену завесу“.

У случају да такав режим успоставља непријатељство према комунистима, а пријатељство према нама, морамо се побринути да ови услови и поред тога буду наметнути. Али, ми морамо ако не милом, онда силом да их придобијемо ради заштите наших интереса.

Комплетан текст директиве NSC 20/1 на енглеском језику:

U.S. objectives with respect to Russia – TOPSECRET – August 18, 1948

Aкадемик Борис Олејник: одломак из романа „Две године у Кремљу“

Због велике важности понављамо Дулесов текст према руском преводу академика Бориса Олејника:

„Одмах после завршетка Другог светског рата 1945. године, шеф америчке обавештајне службе Ален Далес направио је тајни план за разбијање СССР. Само укратко износимo део тог плана:

Посејавши у Совјетском Савезу хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним вредностима и натерати их да верују у ове лажне. Како? Ми ћемо пронаћи своје истомишљенике, своје савезнике и сараднике … у самој Русији …

Насловна страна извештаја

Из литературе и уметности, на пример, постепено ћемо истиснути њихову социјалну суштину, одучићемо уметнике и лишити их жеље да се баве описивањем и истраживањем процеса који се одигравају у дубини народних маса. Литература, театар и филм приказиваће и прослављаће најниже људске инстинкте. Ми ћемо свим средствима подржавати и форсирати такозване уметнике који ће ширити и усађивати у људску свест култ секса, насиља, садизма, издаје – речjу неморал. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Ми ћемо неприметно али и активно и постепено подстицати настраност чиновника, корупцију, непринципијелност. Бирократизам и аљкавост проглашаваће се за врлину. Поштење и честитост постаће предмет подсмевања, никоме неће бити потребни и претвориће се у остатак прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство и наркоманија, неповерење, безочност, издајство, међунационалне мржње, првeнствено мржња према руском народу – све ћемо то неприметно култивисати, све ће то доживети прави процват.

И само ће мали број њих прозрети шта се догађа. Али те људе ми ћемо довести у безизлазан положај, учинићемо их предметом подсмевања: наћи ћемо начина да их сломимо и прогласимо отпацима друштва. Поткопаваћемо духовне корене, банализираћемо и отрцаваћемо темеље народног морала.

На тај начин, идејно и духовно ћемо слабити једну за другом Руску генерацију, ослобађајући је православног фанатизма. Борићемо се за људе још од њиховог детињства, њихових младалачких дана. Увек ћемо нагласак стављати на омладину, чинићемо је развратном и деформисаном. Ствоpићемо од младих цинике, вулгарне људе, космополите „.

Нацистички обавештајци у редовима ЦИА-е на Балкану

Није много ни била, а тек сада више није никаква тајна да су досијеа нациста, Хитлерових обавештајаца, спаљена после рата (више од 250), као и то да се из докумената ЦИА-е, са којих је скинута ознака“ тајни“, може сазнати да cy САД пригрлиле много више нациста, него што се претпостављало. На хиљаде их је радило за америчку обавештајну службу. У једном извештају немачких аутора, под називом“ Хитлерова сенка“, износи се да је мрежа хитлерове обавештајне службе за Источну Европу и арапске земље остала нетакнута после Другог светског рата, а радило се о неколико хиљада људи.

Балкан, нарочито православни је увек био болна мета немачких нациста и фашиста, па је тако и после другог светског рата, Југославија била под специјалном лупом немачке агентуре, али све до 1962. године, немачка је само“ гледала и слушала“, а од те године, када је дошло до сукоба у врху КПЈ, Немци су поново пригрлили усташке елементе у Хрватској. Број агената БНД у Југославији се значајно увећава од 1966. године, а да нису само гледали и слушали него и вредно и педантно – по немачки радили сведочи једно од првих политичких “пролећа“ на тлу Европе -“ Хрватско пролеће“ (1971.год), када је држава Југославија поприлично дестабилизована, на штету србског народа. Када је на чело БНД дошао Клаус Кинкел (1980.), посао разбијања Југославије је кренуо пуном паром.

 

 

Извори: Васељенска, Википедија
Thomas H. Etzold and John Lewis Gaddis, eds., Containment: Documents on American Policy and Strategy,1945-1950

Аристотелово виђење добре и лоше власти

Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика („прва филозофија“), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sanzio_01_cropped.png

Платон и Аристотел ходају и расправљају. Детаљ из Рафаелове Атинске школе (1509–1511); фото: Википедија

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика», «Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти.

Полазећи од става да је човек „зоон политикон“ (политичко, односно друштвено биће) или „биће полиса“ те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као „оруђе које говори“, као „живе ствари“ у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу власти. Полазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Aristotle_by_Jusepe_de_Ribera.jpg

Хосе де Рибера – Аристотел. Уље на платну, 1637. фото: Википедија

Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија и политеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.   

извор: Царса

Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Амерички филозоф, политички активиста и лингвиста Ноам Чомски, професор на МИТ-у, саставио је листу десет најчешћих и најефикаснијих стратегија којима се, коришћењем медија, прибегава манипулацији становништвом.
Медији, Телевизија, Новинарство

Медији; фото: pixabay

Захваљујући медијској пропаганди стварани су или уништавани друштвени покрети, оправдавани су ратови, промовисане одређене идеолошке струје, па чак дата улога медијима као произвођачима стварности.

Како открити најчешће стратегије за разумевање овог психосоцијалног алата у којем недвосмислено сви учествујемо? Подстицање глупости, промоција осећаја кривице или конструисање вештачких проблема а потом њихово магично решавање, само су неке од тих тактика.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Noam_Chomsky_portrait_2017_retouched.png

Ноам Чомски 2017; фото: Википедија

1. ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

Кључни елемент друштвене контроле је стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита, кроз технику континуираих ометања пласирањем безначајних информација. Стратегија дистракције је врло битна и за спречавање јавног интересовања за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике.

„Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње.“
Извод из књиге „Тиха оружја за тихи рат“, Cody Goodfellow

2. СТВОРИТИ ПРОБЛЕМЕ ПА ПОНУДИТИ РЕШЕЊЕ

Метода се назива и „проблем-реакција-решење.” Ова метода ствара проблем, „ситуацију“ која изазива реакције у јавности, након чега се нуде решења којима би се, у нормалним околностима, јавност противила.

На пример: Пустити да се развије и појача урбано насиље или договорити крваве нападе како би јавност сама затражила нове сигурносне законе и правила, иако на штету сопствене слободе. Или: створити економску кризу, те прихватити рецесију као нужно зло и на крају смањити социјална права и редуковати јавне службе.

3. СТРАТЕГИЈА ПОСТУПНОСТИ ПРОМЕНА

Натерати јавност да прихвати неприхватљиво, тј. применити поступно прихватање промена, на капаљку, ако треба и годину или више. На овај су начин уведени нови радикални друштвено-економски услови (неолиберализам) током 1980-тих и 1990-тих: приватизација, несигурности, флексибилност, масовна незапосленост – заправо промене које би изазвале револуцију када би се увеле одједном.

4. СТРАТЕГИЈА ОДЛАГАЊА

Још један начин прихватања непопуларних одлука јесте њихово представљање као „болних и нужних“, како би се задобила сагласност јавности за будуће промене. Лакше је прихватити будућу жртву него тренутно жртвовање. Прво, јер се напор неће десити одмах. Друго, јер јавност има склоност ка очекивању да ће се све „сутра поправити“, те да ће се њихово жртвовање вероватно избећи. То даје јавности више времена да се навикне на идеју промене и да је на крају прихвати са резигнацијом.

5. УПОТРЕБА ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИКА

Већина реклама усмерених на ширу јавност користи говор, аргументе, ликове и нарочито дечије интонације, као да се обраћају малој деци или ментално недовољно развијенм особама. Што више желе заблудити гледаоце, то више примењују инфантилне тонове.

Зашто?

„Ако се обратите особи као да је у доби од 12 година или мање, тада ће, због сугестије, врло вероватно одговор или реакција те особе бити лишена критичког осећаја као и у особе од 12 година или млађе.“ – Извод из „Тиха оружја за тихи рат“

6. КОРИШЋЕЊЕ ЕМОЦИЈА

Злоупотреба емоција је класична техника која се користи за изазивању кратког споја у процесу разумног просуђивања. Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном за имплементацију и прихватање идеја, жеља, брига, бојазни или принуда, или пак индуковање одређених понашања.

7. ДРЖАТИ ЈАВНОСТ У НЕЗНАЊУ И ПРОСЕЧНОСТИ

Учинити јавност неспособном да разуме технологије и методе које се користе за њихову контролу и поробљавање. 

„Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би разлика између образовања виших и нижих слојева остала непремостива“. – Извод из “Тиха оружја за тихи рат”

8. ОХРАБРИВАЊЕ ЈАВНОСТИ ДА БУДЕ ЗАДОВОЉНА СВОЈОМ ПРОСЕЧНОШЋУ

Промоција става у јавности да је модерно и пожељно бити глуп, вулгаран и необразован…

9. СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ

Усмеравати појединца да верује како је он једини кривац за властиту несрећу, због неуспеха своје интелигенције, своје неспособности или недовољног труда. Дакле, уместо побуне против економског система, поједац не делују јер самог себе криви за неуспехе, што доводи до депресивних стања којем је једина улога спречавање акције. А без акције нема револуције!

10. УПОЗНАТИ ПОЈЕДИНЦА БОЉЕ НЕГО ШТО ОН ПОЗНАЈЕ САМОГ СЕБЕ

Брз развој науке у последњих 50 година ствoрио је све већу провалију између знања које поседује просечан човек и знања које поседују и користе владајуће елите.

Заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, „систем“ има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану. Систем је у могућности да боље разуме обичног човека него што он познаје сам себе. То значи да, у већини случајева, систем поседује више контроле и има већу моћ над појединцем него што појединац има над самих собом.глоба

Noam Chomsky – “10 strategies of manipulation” by the media

Превод: Жељко Дабовић

извор: Акузатив

Говор британског премијера о Србији септембра 1914.

Дејвид Лојд Џорџ је некадашњи британски политичар велшког порекла, рођен 1863. године, а преминуо свега месец и по дана пре краја Другог светског рата 1945.
Дејвид Лојд Џорџ

Дејвид Лојд Џорџ

Канцелар државног трезора, што одговара звању министра финансија, постао је 1908. године, а до 1915. када ће постати ратни министар муниције, спровео је низ реформи које су удариле темеље тамошњем савременом систему социјалне помоћи. Већ 1916. постаје премијер, можда најенергичнији у историји те земље, и то ће остати све до 1922.

Играо је пресудну улогу у коначној победи савезника против Централних сила, као и на Париској мировној конференцији 1919. Извршио је поделу Ирске на Слободну Државу Ирску која је као независна држава остала у оквиру Британског комонвелта (касније ће раскинути све односе са Лондоном) и Северну Ирску која је остала унутар Уједињеног Краљевства. Био последњи либерал на функцији председника владе.

Сврставају га Британци међу своје најбоље премијере у 20. столећу, и обично је на трећем месту, у друштву Клемента Атлија (лабуристе који је дошао на власт одмах после Другог светског рата и који је национализовао сва јавна комунална предузећа те основао Националну здравствену службу), Винстона Черчила и Маргарет Тачер.

Говор, који због дужине нећемо пренети у целини већ само делове релевантне за нас, одржао је 19. септембра 1914. године у лондонском Квинс холу, пред одушевљењим становницима престонице. Тада је још увек био канцелар државног трезора, а сама та беседа је постала класик ораторске вештине.

Почео је о томе да је улазак у рат било питање части, наставио са прошлим гресима Немачке који су довели до Великог рата, наставио са “злочином” Белгије и њеним правом да се брани, и дошао до нас.

“Али Белгија није једина мала нација која је нападнута у овом рату, и нећу никоме да се извињавам што сада подсећам и на случај друге мала нације, случај Србије.

Чујте, чујте (умирује слушаоце; прим. нов.).

Историја Србије није без мрље. Чија је историја, у категорији нација, без мрље?

Чујте, чујте.

Прва нација која је без греха, нека баци камен на Србију. Она је нација увежбана у стравичној школи, али се она изборила за своју слободу истрајном храброшћу и она ју је сачувала истом том храброшћу. (Аплауз.) Ако су неки Срби били умешани у атентат на надвојводу, треба да буду кажњени.

Чујте, чујте.

Србија то признаје. Српска влада нема ништа са тим. Чак ни Аустрија то не тврди. Српски премијер је један од најспособнијих и најчаснијих људи у Европи.

Чујте, чујте.

Србија је била спремна да казни своје поданике за које би се доказало да су учествовали у том атентату. Шта више од тога очекујете? Који су били аустријски захтеви? Србија је саосећала са својом браћом у Босни – то је био један од њених злочина. Она то више не сме да ради. Њене новине су говориле ружне ствари о Аустрији: више не смеју то да раде. То је немачки дух; имали сте у афери Заберн (једна унутрашња криза у Немачком царству 1913. године; прим. нов.).

Чујте, чујте. (Аплауз.)

Како се усуђујете да критикујете пруског званичника? (Смех.) А ако се смејете, то је прекршај кажњив смрћу. Пуковник у Заберну је претио да ће пуцати ако се то понови. Исто тако српске новине не смеју да критикују Аустрију. Питам се шта би се десило да смо ми заузели исти став о немачким новинама.

Чујте, чујте.

Србија је рекла: ‘У реду, наредићемо нашим новинама да убудуће не смеју да критикују ни Аустрију ни Угарску нити било шта њихово’.

(Смех.)
Ко сме да доводи у питање храброст Србије, када је отишла толико далеко да напада сопствене новинске уреднике? (Смех и аплауз.) Обећала је да неће симпатисати са Босном, да неће писати критичке текстове о Аустрији, да неће бити јавних скупова где ће се лоше причати о Аустрији. Али то није било довољно. Мора да отпусти из своје војске све официре које Аустрија буде накнадно именовала. Ти официри су управо изашли из рата који је дао сјај српском оружју; они су били галантни, храбри и ефикасни.

Чујте, чујте.

Питам се да ли је Аустрија била подстакнута њиховом кривицом или њиховом ефикасношћу. Али, имајте у виду, официри нису били именовани: Србија треба да прихвати унапред отпуштања из војске, имена ће доћи касније. Да ли можете да наведете државу на свету која би на то пристала?

(Публика виче ‘не’.)

Рецимо да су Аустрија и Немачка издале такав ултиматум овој земљи и рекли ‘морате да отпустите из своје војске – и своје морнарице (смех) све официре које ћемо накнадно да именујемо’. Па, мислим да бих сада могао да их именујем. (Смех.) Лорд Киченер (громогласни аплауз) би отишао. Сер Џон Френч (аплауз) би био послат кући. Генерал Смит-Доријен (аплауз) би отишао, а сигуран сам да би и сер Џон Џелико (аплауз) морао да оде. А ту је још један галантни стари ратник који би отишао – Лорд Робертс (аплауз).

Била је то тешка ситуација за малу земљу. Имали су пред собом захтев једне велике војне силе која на бојно поље може да стави пола туцета људи на сваког Србина, а та је сила имала и подршку највеће војне силе на свету.

Како се Србија понашала? Није важно оно што ти се догоди у животу. Важан је начин на који се са тим носиш, а Србија се са ситуацијом понела достојанствено. Рекла је Аустрији: ‘Ако је било који мој официр крив, и докаже се да је крив, ми ћемо га отпустити’. Аустрија је рекла: ‘То за мене није довољно’. Није она кренула да уништи кривце већ капацитет.

Онда је дошао ред на Русију. Русија има посебно поштовање према Србији; има и посебан интерес у Србији. Руси су проливали своју крв за српску независност много пута, јер је Србија члан руске породице и она не може да гледа како Србију неко малтретира. Аустрија је то знала. Немачка је знала, и окренула се Русији и рекла: ‘Инсистирам да стојиш по страни положеног оружја док Аустрија дави твог малог брата на смрт’. Који је одговор дао руски Словен? Једини одговор достојан човека.

Дејвид Лојд Џорџ

Чујте, чујте.

Окренула се Аустрији и казала: ‘Ако само пипнеш тог малишу, разбуцаћу ти империју у парампарчад (громогласан аплауз и смех) – и то уд по уд‘. И она то управо и ради (громогласан аплауз).

То је прича о две мале нације. Свет много дугује малим нацијама – и малим људима! (Овде Лојд Џорџ алудира на своју висину од 168 цм; прим. нов.) (Смех и аплауз.) Ова теорија о величини, ова теорија да мораш имати велику империју, велику нацију и велике људе – па, дуге ноге имају своје предности током повлачења. (Смех и аплауз.)

Кајзерови преци су бирали ратнике по висини, и та је традиција постала политика у Немачкој. Немачка примењује тај идеал на нације, и примиће у своје редове само нације високе 1,87 м. (Смех.) Али авај! свет много дугује нацијама високим 1,65 м. Највећа уметничка дела долазе од малих нација; најистрајнија литература на свету долази од малих нација; најбоља енглеска књижевност настала је онда када смо били нација величине Белгије и борили се за империју.

Херојска дела која узбуђују човечанство кроз генерације, дела су малих нација које се боре за своју слободу.

Да, и спас човечанства долази кроз мале нације. Бог је изабрао мале нације за бродове којима доноси најпробранија своја вина на усне човечанства, да развеселе своја срца, да увеличају своје визије, да подстакну и оснаже своју веру; и да смо ми стајали по страни док су две мале нације кршене и ломљене бруталним рукама варваризма, наша би срамота трајала до последњег доба. (Громки аплауз.)”

Читаву ову беседу г. Лојда Џорџа можете прочитати на овом линку.

The Great war; speech delivered at the Queen’s Hall, London, on September 19th, 1914

Испод је приложен невезан његов говор, како бисте могли да стекнете генерални увид у начин на који је причао.

Извор: Правда