ГЕОПОЛИТИКА

Сергеј Јесењин о Америци

Овако је и Сергеј Јесењин у новинама Известија 1923. године писао:

“Онај ко зна Америку преко Њујорка и Чикага он познаје само ону празничну или боље рећи парадну Америку. Американци – и црнци и белци су сасвим примитивни, нарочито по питању духовне културе. Владавина долара је уништила код њих тежњу за било каквим сложенијим духовним питањима. Американац се у потпуности уноси у «Business» и не жели да зна ништа више. Уметност у Америци је на најнижем нивоу…

Сергеј Јесењин

Свет Америке понекад бива ужасан. Море светла са Бродвеја осветљава у Њујорку гомиле подмитљивих и непринципијелних новинара. Такве људе код нас ни пред кућу не пуштају, без обзира на то што ми живимо мал’ те не уз керозинске лампе или често без светла…

Огромне зграде и сила гвожђа и бетона, су притисле мозак Американца и сузиле његов поглед. Чујте – рекао ми је један Американац – ја знам Европу. Пропутовао сам Италију и Грчку. Видео сам Партенон, али то све за мене није ново. Знате ли ви да се код нас, у држави Тенеси налази Партенон много бољи и новији од оног у Грчкој. После таквих речи човек не зна да ли да се смеје, или да плаче. Ове речи изузетно карактеришу све оно што чини духовну културу Америке.“

Сергеј Јесењин о Америци у писму пријатељу 1922. године:

,,Шта да кажем о овом најужаснијем царству малограђанштине које се граничи са идиотизмом. Осим фокстрота овде нема скоро ничега, овде ждеру и пију и опет фокстрот. Човека овде још нисам сретао и не знам где бих га могао наћи. У највећој моди је господин долар, а за уметност им се фућка – највеће достигнуће им је мјузикл. Ја чак ни књиге нисам хтео овде да издајем, без обзира на ниску цену папира и превода. Па оне никоме овде и не требају… Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад … али зато имамо душу која није за продају.“

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“. 

Извор: НСПМ

Сродни чланци:

Сергеј Јесењин о Србима

Томас Ман – Европа је велики парк баналног забављања

Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875—Цирих, 12. август 1955), био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.

Tomas Man

Томас Ман

у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.

Преносимо један упечатњив детаљ из његовог интервјуа из 1937. године у којем говори о болесном и декадентном стању Европе уочи другог светског рата. Можемо приметити да је од тада до данас Европа само тонула у декаденцију и запитати се каквим речима би Томас Ман данас окарактерисао оно што називамо Европом.

,,… Европа и њена култура налазе се у опасности. Кад би морали да ана­лизирамо овај феномен опасности у коме се налази Европа мора­ли бисмо неизоставно доћи до закључка да су сви елементи који са­чињавају западну културу потиснути под најездом спорта, технике и прогресом машине. Европа је тако постала један велики парк ба­налног забављања уместо да буде оно што је увек била – поље кул­туре. Јасно је, да је ова декаденција културе припремила атмосферу за долазак нацизма и фашизма и доктрина супротних либерализму и хуманизму…“

Томас Ман, интервју из 1937.

Приредио: Расен

 

Шарл Морас – Ројалистичке идеје

Национална делатност је узнемирујуће опасно затрована. Посвуда се оптужује „политика“, што ће рећи партије. Племенито учење Аристотела, Макијавелија и Босијеа, нема ничега заједничког са данашњим значењем тог појма. Политика данас, у већини случајева, представља „разарача“ економије, морала, друштва и религије, који је произишао из јачања партија.
Шарл Морас

Шарл Морас – Ројалистичке идеје

Они који кажу: „Не бавим се политиком.“ Најчешће су родољубиви, марљиви, мудри и упућени у стање ствари; управо они су последње резерве националних фондова. Фондова који ће потрајати још двадесетак година, али се исцрпљују веома брзо, јер политика оне који је се на послу или учењу клоне, ипак на крају сустиже. Када то не чини Држава својим глобама и злостављањима, ту су кадрови за врбовање различитих партија – они подстичу ове поштене људе да се уврсте, упишу, учлане у неку од партија, и све то у име светих начела или савршено чистих осећања. Али она начела и осећања која су по вољи већине, супротстављена су професионалним политичарима које надахњују мање племените побуде, неке од њих сасвим ниске – та мешавина добра и зла сачињава овакво стање нашег живљења, које болно одговара мрачној и пророчкој слици коју је Фистел де Куланж осликао још 1899. године:

„Ако себи представимо читав један народ који се бави политиком, где је свако, од првог до последњег, од најпросвећенијег до највеће незналице, од најзаинтересованијег за очување тренутног стања ствари до најзаинтересованијег за његово рушење, опседнут манијом да расправља о јавним пословима и да се меша у руковођење; ако погледамо последице које ова болест ствара у животима хиљада људских бића; ако саберемо проблеме које уноси у сваки живот, извитоперене идеје које убацује међу једноставне духове, изопачена осећања и пакосне страсти које уносе у просте душе; ако саберемо време протраћено у празним расправама уместо у конкретном раду, уништавање старих пријатељстава и стварање нових наклоности заснованих на лажи и злоби, издајства, уништавање верности, сигурности, чак и пристојности, увођење рђавог укуса у језик, стил, уметност, неизлечиво распадање сваког заједништва, сумњичење, непослух, истрошеност и слабост народа, поразе који су неизбежна последица ове болести, нестајање ваљаног родољубља па чак и истинске храбрости, грешке које свака партија наново чини у мери увек истих услова освајања власти, недаће и цену која се за власт плаћа; ако све то саберемо, не можемо а да не кажемо да је то врста болести најопаснија и најзлокобнија зараза која може да се сручи на један народ; која наноси најсвирепије ране приватном и јавном животу, егзистенцији и интелигенцији, једном речју, никад на свету није било тираније која је толико зла учинила.“

…Када се наши суграђани ишчуђавају над бројним невољама које су их снашле, треба их замолити да преиспитају не произилазили ли сво, или скоро сво зло, из једне грешке коју су учинили било они, било њихови родитељи тако што су већ великом броју узрока за неслогу, који природно већ постоје, придодали још и режим који награђује најпрепреденије међу лажовима и подстрекачима које радују све нове неслоге. Уместо да сте партијском систему одузели све почасти, могућности зараде и стварање опсене моћи, ви сте му пружили све витешке ознаке и симболе власти. Ако се смутљивцима и партијама, тако заводљивим, дозволи да проузрокују све могуће неслоге и допусти да покваре све што могу, човек ће престати да буде човек.

Када се руководећи кадар регрутује и смењује кроз међусобно ривалство, онда се та уметност колебања, збацивања и разарања меша са уметношћу предвођења и владања. Све наше вође су почеле своје политичке каријере као опозиционари, идући у томе све до анархије, да би, добивши власт, завршавали у спровођењу најекстравагантнијих облика репресије. Они су до краја морали да истерају свој развратни стил, исто као што су и касније морали да преувеличавају жестину своје конзервативности. Такве крајности и антагонизми су се раширили до самог врха, па све до дна јавног живота. То је образац до те мере развратан, да његове тежње за друштвеном правдом изгледају неморално. Не само у несрећи или пропасти, већ у самој суштини свог принципа, републиканска, демократска машинерија не може нормално да функционише без да поквари најниже највишима, војнике војсковођама, безимени хор својим најславнијим хоровођама.

Овакав оштри разврат није чак ни штедљив. Штавише, веома скупо нас кошта. Некада је политика имала функцију да смирује, да ублажава и стишава надметање појединих интереса, данас их доводи до пароксизма. Свака партија, са класама и областима којима управља, осећа да није у њеном интересу да стишава страсти, а све оно што јој није од користи сматра укљученим у интересе супарничког табора. Понекад се битка смирује, те једна партија задобија првенство. Но, у сваком случају, политичка акција победника не сме ни мало да одступи од осредњости, јер не сме да расипа енергију потребну за одржавање своје сопствене позиције.

Са друге стране, владавину која служи општем интересу, представљају групације националних снага. Оне се користе једноставном формулом:

а + б + в + … + ч + џ + ш.

Ако свако од ових слова представља један од наших варијетета и разноликости, добра влада ће проценити да је сасвим довољно да се сваки од њих постави на своје место, и на тај начин поштеди сукоба са, у суштини, себи сличним. У таквој формули, елементи се сабирају, а број сабирака се може смањити на један разуман минимум. Напротив, у владавини партија, ово је немогуће: преувеличани, накострешени интереси насрћу један на други потпуно слободно, са неограниченом жестином, јер се политичка моћ налази у њиховим рукама, а њихова резултанта потпуно сама управља свима! Формула њихових сукоба и непријатељстава, чак донекле улепшана, може се написати овако:

(а + б + в + г) – (х + ц + ч + џ + ш)

Уместо готово чистог збира, добијамо остатак, а тај слаби производ политичког деловања се не исказује другачије, до кроз разлике између мањине и већине..

Једна таква владавина је опседнута потребом да се одбрани и опстане по цену угњетавања других. Опозиција је подстакнута и охрабрена истим правилима, духом и словом Устава, да сруши владу чије одржање на власти зависи искључиво од релативне категорије стања јавног мњења. Победничка партија је дакле, приморана да пажљиво надзире кретања у духу јавности. Мора га чак и одржавати на што вишем нивоу, а да би то постигла, прибећиће образовању деце, куповином агенција и новина. Ако није у могућности да то учини јавно, узеће их под своје у тајности…

…Њене државне школе, њена штампа, њена државна црква, њене нарастајуће забране у оквиру живота и приватног предузетништва задовољавају њене животне потребе: ради очувања мњења, умножавања закона и правила, кадрова, партија се чува од свега и у све се меша. Али, њена сумњичава завист је такође способна и кадра да се утопи у свеопшту нискост. Хитра је да се учини слугом јавног мњења уколико не успе да га прилагоди себи. Уколико јој директно прети, свака, у датом моменту популарна идеја, биће узета у разматрање. Она ће је усвојити, а да уопште не провери њену истинитост или грешке, корисност, нити опасности које таква идеја носи. Је ли та идеја модерна? Но, види ли једна таква партија уопште икакав ризик у томе? Њена одлука је управо да прати такву непостојаност, захваљујући свом плебисцитарном механизму, који га је учинио зависним од јавног мњења…

…Посматрано споља, јасно се види наше опште пропадање. Све опруге наше државе су се опустиле, а њихова средства су сада на располагању за пљачку. Јавне службе служе само за то да их нација оптужује за дубоку декаденцију: ради се о војсци, морнарици и дипломатији. Што се тиче неких других служби, посебно оних које спроводе државни утицај тамо где за њим нема никакве потребе, такве паразитске творевине се толико развијају да Французима дозвољавају тек толико простора колико је потребно за вођење њихових малих, међусобних, грађанских ратова: напор централизатора је усмерен на потпомагању анархије – она пламти на све стране…

Дакле, налазимо се у ситуацији у којој земља није само подељена, већ је издана и израбљивана од стране унутрашњег непријатеља. Уколико желимо да спроведемо у дело уједињење наше земље, од велике је важности да надзиремо ова туђинска и полу-туђинска тела у нашем организму… Ничег неће бити без измирења међу људима. Наравно, оно мора бити извршено на правим основама. Што више они буду имали чврстине и снаге, боље ће схватити имперсонални и супериорни смисао. На крају ће видети да ће наше старе заблуде служити као поука за будућност…

Ова монархија која је саздала нацију, довољно је родољубива да би подстакла националисте. Интернационалисти, са друге стране, који у основи увек траже спољне савезе као испомоћ за своје делање, схватиће да дипломатске активности краљевства дају резултате о којима република не може ни да сања. Сви поборници ауторитета, као и сви они које занима ваљана администрација, најзад ће моћи са олакшеањем да одахну, схватајући да ће уништавајућа тиранија скупштине и парламента нестати под утицајем једне велике моћи. 

…Ми припремамо много боље организовану побуну, усмерену против државе засноване на изборима и демократском принципу. Таква побуна може остварити свој циљ зато што је усклађена са реалним датостима, и због тога што не настоји да уништи државу као државу. Ова мудра револуција, која ће окупити у једну енергичну мањину све слојеве склоне поретку, насупрот оних склоних анархији, односиће се на обарање републике, којој се народ већ ионако руга…

На тај начин, започеће велика ројалистичка мисија, вођена уз помоћ свих наших природних и историјских снага. Она ће исправити све оно што држава данас чини на погрешан начин, базирајући се на току од центра ка периферији. Исправан начин је супротан ток – од периферије ка центру, кроз делатност породица, општина и професионалних заједница. Без настојања да произведе једно круто и генерално решење, истоветно за многе различите ситуације, монархија ће се бавити разним питањима онако како се она буде појављивала у свом природном облику.

Основни разлог за постојање партијског система, ишчезнуће из наше Француске у тренутку када једна природна и мудра комбинација професионалног и обласног федерализма омогући свакој ћелији друштва да се представи власти. Сви остали, небитни и бесмислени проблеми, нека слободно остану предмет бављења разних републиканских система. Краљевска држава посветиће се проблемима краљевског типа и нивоа – онима који дотичу срце француске саборности: она ће бити на довољно високом нивоу и довољне снаге да их преиспита у свом њиховом броју и све да их реши…

Idees Royalistes 1910., Restauration Nationale, Paris, France (Превод:Ненад Настић, Дејан Дамњановић), Из предговора: (Дејан Дамњановић), Београд 1996.

Извор: stormfront, maurras.net

Срби сви и свуда

Декларација – Сви Срби један народ

5. априла 2019.

Српске поделе и вишевековни међусобни сукоби православних Срба са исламизираним, католицизираним Србима и Србима Арнауташима, у околностима поремећеног мира, довели су до великих људских жртава, економске штете, сеоба и нових деоба српскога народа свих конфесија, зауставили културни, духовни и сваки други цивилизацијски развој српскога народа.
Соколска друштва

Соколске прославе дана уједињења

Конвертити Срби редовно су подржавали и сарађивали са окупаторима Србије, а у мирнодопским условима сепаратистичким активностима подривају уставни поредак и руше интегритет Србије.

Увиђајући понављање тих историјских деструктивних појава Српска развојна академија из Београда је одлучила да анимира савест грађана Србије да јединственом акцијом зауставимо таква дешавања, исправимо штету историје нанету српском народу и да Србе конвертите свих конфесија и идеологија позовемо на јединство српскога народа.

Срби, као један од најстаријих европских народа, насељавали су највећи део централног и западног дела Хема или Балканског полуострва. У римским изворима су се Срби подразумевали под заједничким словенским именом Венеди, Венети, Венди. Има бројних и страних и домаћих аутора који сматрају да су Илири заправо синоним за Србе. Према византијским изворима у средњем веку познате су земље и области насељене Србима као што су Рашка, Дукља, Травунија, Босна, Захумље, Паганија, Усора, Соли. То би био садашњи простор између река Цетине и Дрима, Саве и Дунава и Јадранског мора. На том простору су настале српске средњовековне државе Рашка или Србија, Дукља или Зета и Босна у којима су постојале бројне жупе, удеоне кнежевине и бановине.

Већ у 9. веку постоји српска држава Рашка којом влада кнез Властимир, а настављају његови наследници Властимировићи. У 11. веку постоји и друга српска држава Дукља којом је владала династија Војислављевића, а кнез Михаило Војислављевић је крунисан и за краља Дукље (Зете) 1077. године у чијем саставу су тада биле и Травунија и Захумље, као и велики делови Босне. У другој половини 12. века Рашка се поново уздиже под династијом Немањића и стиче независност од Византије. Велики жупан Стефан Немањић је крунисан за краља 1217.године. Православну архиепископију, црквену самосталност је српска држава стекла 1219. године, а патријаршију 1346.године за време цара Душана. Србија, као независна држава, постојала је до 1459.године када су је освојили Турци Османлије. Босна се такође развила у независну државу у борбама између Угарске и Византије и која је постојала од краја 12.века па до турског освајања 1463. године. Босном је владала династија Котроманића која је била у блиским родбинским везама са Немањићима. По тој вези је и крунисан за краља Босне и Србије Твртко I 1377.године.

Према томе, Срби су у средњем веку имали своје независне државе које су створили у борби за слободу и опстанак између Византије и Угарске и повремено на неким деловима територије и Венеције и Бугарске.

Турци Османлије су током 15. и у првој половини 16. века завладали свим српским земљама у којима ће бити вишевековни окупациони господари. У том дугом периоду робовања међу Србима је под разним околностима дошло до процеса исламизације. Они који су се исламизирали настојали су да се идентификују са тада моћним освајачем који је и донео ислам у српске земље. Посебан вид насилне исламизације и отимања српске мушке деце је био кроз данак у крви (девширма). И сами Турци су подржавали такву политичку идентификацију. Међутим, ипак се то турцизирање није десило, јер је огроман број тих конвертита знао своје порекло и очувао свој матерњи српски језик, ћирилично писмо и многе преисламске српске народне традиције.

На простору Далмације, Дубровника, Боке Которске и Војне Крајине осим Срба православаца живео је и велики број Срба католика. Без обзира на све покушаје католичке цркве да православце унијати и католицизира уз велику подршку Аустроугарске, тадашњег окупатора тих српских земаља, ипак се највећи број одржао у православљу. Од почетка 20. века хрватски национални романтизам и католичка црква су разним притисцима настојали да Србе католике кроатизирају и тако денационизују знатан број Срба са паролом да католици морају бити Хрвати. Аустроугарска је бескрупулозном пропагандом и разним другим средствима упорно радила на одвајању Срба муслимана из српског националног корпуса проглашавајући их Бошњацима, а Србе католике Хрватима. Било је отпора том процесу денационације код великог броја Срба католика и Срба муслимана што су непријатељи српског народа упорно сузбијали, али ни српска политичка и културна елита није се довољно залагала да одлучније подржи такав отпор.

За време Краљевине Југославије покушано је јединство са интегралним југословенством што је, такође, разбијало јединство српског народа. За време фашистичке окупације 1941-1945.године вођен је братоубилачки рат, а на простору фашистичке усташке Независне државе Хрватске извршен је геноцид над српским народом. Слично се догађало и на Косову и Метохији.

По завршетку Другог светског рата комунистички режим је наставио са разарањем српског народа гушењем верског идентитета и стварањем нових нација. Тако су од Срба настали Црногорци, Муслимани и Македонци. Муслимани су 1993. године поново преименовани у Бошњаке. Многи муслимани Бошњаци и сада празнују српске православне празнике, говоре српским језиком иако га називају босански и нису заборавили ћирилично писмо. После крвавог распада СФРЈ настала је и бројна српска дијаспора, али они који су рођени у иностранству већ у трећој генерацији су денационизовани и тако изгубљени из српске популације. После сурове агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију (Србија и Црна Гора) поново је настао период одласка младе и здраве радне снаге чиме је, и поред неких других фактора, такође угрожен и биолошки опстанак српског народа.

Обзиром на ове чињенице, позивамо све верске, етничке и асимиловане Србе конвертите да прихвате историјску чињеницу да су њихови преци били Срби и да су потомци тих српских конвертита по биолошкој и духовној природи српскога порекла. Ни српски преци конвертити, ни њихови потомци, не сносе никакву историјску кривицу због верског, националног и асимилационог конвертитства Срба. Позивамо све Србе конвертите по било ком основу, да слободном вољом, према својем интимном осећању и јасној свести прихвате историјску чињеницу да је њихово порекло српско и да се изјасне да припадају српском народу.

Верско и идеолошко опредељење је променљива категорија чињеница, ствар слободног избора сваког Србина конвертита који могу слободно да бирају своје верско и идеолошко опредељење. Позивамо све цркве, верске заједнице и државе чији су грађани српски конвертити, да им дозволе слободан избор верске, националне и идеолошке опредељености према њиховој слободној вољи и интимном осећању. Позивамо државу Србију, друштвене организације Србије и интелектуалну популацију Србије да подрже Декларацију Сви Срби један народ и да сви свесрдно помогнемо да се овај вишевековни проблем конвертитства српскога народа ваљано, хумано и хармонично одвија и заврши.

Београд 21.03.2019.

Српска развојна академија Београд
Академик мр Салих Селимовић
Академик др Добросав Никодиновић

Споразум усташа и комуниста из 1935 године

Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији,

+++

овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1) Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке странке с друге стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрије на Исток. Споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострава.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања хрватски народ подлегао југословенској лукавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упутима свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкашке демонстрације, манифестације и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати. Вођство комунистичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем урушењу постојећег стања, обећање сваки подржак и потпору у остваривању усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и задевице између једних и других; у написима, личном разговору и итд…, а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне друге без приговора помагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, као што је истакнуто у тачци два овог споразума.

4) У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког покрета и комунистичке странке да све сукобе одмах ликвидирају, а свака формација о томе своје старије јединице обавјестнти. Нескладност начелне нарави решава вођство хрватског усташког покрета и вођство југословенске комунистичке партије.

ЦИЉ

Југословенска комуннстичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липањ 1935. године

За комунистнчку странку: Моша Пијаде, с.р.

За усташки ослобод. хрв. покрет: Др. Миле Будак, с.р. адвокат

Оригинал се налази: Војно историјски институт ЈНА, архива непријатељских јединица Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638

Споразум комуниста и усташа у Сремској Митровици 1935. године

+++

Реферат Милана Банића, Београд, 17. децембар 1943.

Дана 4. децембра ове године радио Лондон донео је вест да је Врховни законодавни одбор партизанске војске у Југославији, на својој конференцији, образовао Комитет за национално ослобођење, заправо нову партизанску владу.

О овом догађају много је говорено и писано, те би понављање било сувишно.

Овде ће се изнети оно о чему нико до сада није ни писао ни говорио, позадину целе ове по српски народ трагичне игре, коју воде наши суседи из Независне Државе Хрватске.

Ограђујући се унапред чињеницом да је по овом политички врло смишљено, вешто и обазриво вођеном послу тешко пружити конкретне и сигурне доказе, изнеће се онолико колико то дозвољава логично везивање појава и запажања.

Од свог постанка хрватска држава са својим режимом води у историји беспримерну политику мржње и злочина према српском елементу. Ниједан народ никада није у борбу са другим народом унео толико бруталности као вође данашње Хрватске. И не само данашњи властодршци Независне Државе Хрватске, већ има много чињеница да у овом нагону уништавања Српства постоји нешто опште и духовно, што обухвата хрватски народ као целину.

Прва етапа ове акције уништавања, као што је познато, извршена је углавном током 1941. и 1942. године, а завршена капитулацијом Италије, која је из својих империјалистичких циљева, заједно са католичком црквом, помагала и распиривала дело уништавања. Резултат је поразан за Србе. Стотине хиљада побијених Срба са подручја Независне Државе Хрватске круна је овог рушилачког хрватског беса.

Напуштањем хрватског подручја од стране Италијана, а захваљујући немачкој интервенцији, изгледало је да ће се односи ублажити, а прилике побољшати. Међутим, нагон је остао и даље, само му се дао лепши и лукавији израз. Употребљено је једно друго средство и пут, овом приликом са два циља.

Први циљ, наставити са биолошким истребљивањем Српства и православља, и то што већим проширењем подручја дејства, по могућности изван хрватских политичких граница, и преношењем акције на саму матичну српску територију. Други циљ, врло лукав, најбрижљивије и вешто скривен, састоји се у томе, да се из целе ове игре извуче политичка корист за финале, да се осигура мост преко кога ће се моћи у случају потребе одступити.

Средство за остварење овога циља, иако на први мах изгледа парадоксално, усташки режим нашао је данас у комунистичкој оружаној акцији вођеној од Хрвата Јосипа Броза Тита, и његовим најближим сарадницима у привременој влади „ослобођене територије”, Хрватима др Ивану Рибару, Антуну Аугустинчићу, др Јосифу Смодлаки, Сулејману Филиповићу, Фрањи Фролу и Божидару Маговецу.

Оваква политика усташких властодржаца поразна је на првом месту за нас Србе, и то како за оно мало српског живља које је преживело покоље, тако и за само подручје Србије. Штетна је и по немачке војне и политичке интересе, јер целокупна партизанско-комунистичка акција чији је епицентар у Хрватској, поред тога што апсорбује велики део снага немачке војне силе, онемогућује истовремено и сређивање и политичких а самим тим и привредних прилика на целом Балканском полуострву.

Полазећи са овог становишта наша је дужност да скинемо вео са овог усташког, односно хрватског политичког маневра, а не можемо ли то да бар укажемо немачким факторима на појаве које потврђују ова запажања, а која се могу конкретно резимирати у овоме:

1. Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.

Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.

Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.

2. Србин са својом народном црквом, која је везана за свој национални простор, по својој духовној структури одан родној груди и непријатељ сваког интернационализма, запрека је, и то врло јака и озбиљна, бољшевизирању Балкана. Покушаји Комунистичке партије да од Србије створе базу свог револуционарног деловања на Балкану пропали су 1941. године, а и последњи покушаји концем ове године ломе се о уједињени национални отпор Срба, у коме учествује скоро цео српски народ. Према томе, гесло комуниста мора бити уништити Србе и православље. Програм усташког режима је исти. Ако се томе дода политика католичке цркве и њена мисионарска пенетрација на балкански простор, за коју има доста доказа да већ годинама води борбу против православља, онда је истоветност програма сва ова три партнера уколико се односи на истребљење српског елемента још очигледнија.

3. Усташки режим водећи овакву политику не одступа ни за длаку од своје основне политичке линије изражене у тежњи биолошког уништавања Српства и православља.

Овоме треба додати још један, колико нечастан и недостојан толико и опасан моменат, а који је својствен хрватском менталитету. Имати Јосипа броза, Хрвата католика, макар и по нужди за сарадника, значи осигурати себи будућност за случај победе савезника. Поглавник је ту за сада, а Јосип Броз за сваки случај. Оваква политика и њен успех гарантовани су и чињеницом да уз Тита седе и хрватски политички корифеји др Иван Рибар, др Јосиф Смодлака (бивши посланик код Ватикана), Сулејман Филиповић, усташки пуковник, коме његово комунистичко уверење да је уистину из идеолошких побуда приступио Титовом штабу не би могло дозволити страховити покољ српских жена и деце у Босни, те Фрањо Фрол, дугогодишњи сарадник и истомишљеник др Влатка Мачека и бивши предстојник при Банској власти у Загребу. Ово неколико Хрвата, чланова Титове владе, допушта веровање да се шарено хрватско друштво окупило „у влади ослобођене територије” са посебним политичким циљевима, иза којих стоји и поглавник и цела Хрватска заједно са др Влатком Мачеком.

4. Ако се макар и једним делом приме ове претпоставке, зар се само по себи не намеће уверење да цео комунистичко-партизански покрет на југословенској територији морално и материјално помаже званични Загреб. Већ две године у хрватској држави вршљају Титове банде и све до садашње казнене експедиције нису успели да их униште. У Србији, где је комунистички пламен најпре букнуо, и то у разрованој и окупираној Србији, партизанска акција уништена је за неколико месеци, а угнездила се на територији суверене земље, која располаже регуларном војском, тамо се шири, организује и јача, претећи да поново захвати Србију, а преко ње да се прошири и на цео Балкан.

Постоје, наиме, обавештења да се спрема сеоба Титовог главног штаба на планину Пасјачу (округ лесковачки), одакле би се на домаку бугарске границе руководило партизанском балканском акцијом наредног пролећа.

5. Усташко комунистичка сарадња, чије перспективе сада запажам, није нова појава. Познато је да ово пријатељство датира још из бивше Југославије, и да је на бази борбе против Српства, православља и„српске хегемоније” добила свој реалан изражај у протоколу споразума између вођства хрватске усташке организације и вођства Комунистичке партије Југославије. Споразум је закључен у Казненом заводу у Сремској Митровици, а потписан од стране Моше Пијаде и др Миле Будака. Његова идеолошка основа сажета је у члану 2 и 3 који гласе:

2) Вођство југословенске комунистичке партије, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на запад тако и Аустрије и комунизма према истоку. Ради тога, ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега онога што је српско и православне вере.

Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свим подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово комунистичкој партији, како би се убрзао ток догађаја, свим средствима, а према упутама овога вођства.

3) Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, ј у постизању усташких идеала обећава сваку своју помоћ.

Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд,и те да ће се обострано безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега онога што је српско или православно, као што је то наглашено у тачки 2 овога споразума.

Дакле, управо оно што је у овом реферату напред детаљније изложено и образложено.

6. Из облика досадашњих партијских акција на територији хрватске државе, види се да махом страдавају српска насеља и да се уништава српски живаљ, а да је оштрица на првом месту уперена против српског свештенства. Случај поступка „партизанске ослободилачке војске” у Шибенику еклатантан је и убедљив. И у самим партизанско-комунистичким редовима убијају се и уништавају Срби, а водећа места поверена су Хрватима. И ове чињенице указују на усташки дух у овим редовима и остваривање усташког програма преко Титових банди.

Као што се из предњих излагања види, иза целе ове тајанствене игре крије се невидљиви режисер, који глуму вешто режира, а на штету Српства. Ово раскринкати, или бар указати на ове перфидне механизме усташког режима, хрватских политичара и католичке цркве наша је дужност. Овај реферат прилог је и помоћ на путу испуњења ове дужности.

Прилаже се препис комунистичко-усташког споразума.

Београд, 17. XII 1943.

 (Архив VII, Недићева грађа, К.1А, Ф.1, Д.9-9а)

Извори: Новинар Онлајн, Слике Партизана

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.
Милан Обреновић

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој територији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Украс 1

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179.
Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55.
Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године
Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934
Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The „Hungarian Factor“ in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press.
Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press.
Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009.
Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003
Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988,
Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007,
Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб,
Тајна конвенција — Википедија
Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Француски мајор који је успео да одложи НАТО бомбардовање Југославије за пола године

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Пјер Анри Бинел

Пјер Анри Бинел; фото: Србин Инфо

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време другог св. рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога:

Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис: проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли.

Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу!

Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ

Украс 1

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године.

Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада. Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

Извор: Покрет „Жене ствараоци за Србију“

Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Србкиње не бране своју Отаџбину на бојном пољу; али оне рађају и васпитавају Србске јунаке. Тим се оне најбоље одужују својему народу. Ко прима родитељску и васпитачку дужност, тај прима и велику одговорност за тај свој рад. Јер треба децу васпитати тако да временом постану честити људи, вредни радници и добри Срби. Теже је васпитати децу у тим правцима него обезбедити их материјално. А такво је васпитање корисније за човека, него овакво обезбеђење; Јер ваљан ће човек својим радом боље обезбедити свој живот него наслеђеним имањем.

This slideshow requires JavaScript.

 

Ваљана Србкиња васпитава своју децу у духу својега народа. Она је њихова прва васпитачица и учитељица. Она их прва учи да Србски осећају и мисле, и да Србски говоре и раде. Она их навикава на Србске врлине и развија у њих Србски карактер. Она их поучава о Србском народу и о Србској Отаџбини, и упућује их да воле свој народ и да љубе своју Отаџбину.

Родољубиве Србкиње чувају част Србских породица, и поносе се Србским именом.

Оне храбре своје мужеве, своју браћу и своје синове, да јуначки бране своју Србску Отаџбину. Оне им у томе помажу: доносе им храну, и негују Србске рањенике.

Образоване Србкиње радо врше болничарске дужности за време рата. Оне потпомажу “Србско Друштво Црвеног Крста”, и спремају све што треба за лечење и неговање Србских рањеника.

Оне учествују у друштвима, која раде на патриотским и родољубивим циљевима.

Оне отварају радничке школе за Србске девојке, које се на тај начин обезбеђују у материјалном погледу.

Оне приређују изложбе Србских рукотворина и тиме одржавају Србски начин рада.

Оне штите и помажу сиромашну децу.

Оне васпитавају малу сироту децу, која су остала без својих родитеља.

Све су то важне дужности, које родољубиве Србкиње драговољно примају и свесно врше. Што се више буде ширило и усавршавало опште и стручно образовање наше женске омладине у националном правцу, то ће Србкиње моћи боље вршити своје дужности које су усресређене у раду и у животу Србских породица. Тада се оне неће сувише угледати на туђ начин живљења, на туђу ношњу и обичаје. Тада ће и Србско друштво бити солидније јер ће се пред образованим и карактерним Србкињама, које пазе на своје достојанство и на углед својих породица, постидети и они људи, који проводе развратан живот.

Када сви Срби и све Србкиње, без обзира на њихово занимање, буду свесно вршили своје дужности, а нарочито родољубиве и патриотске дужности, онда се можемо поуздано надати, да ће цело Србство напредовати тако, да ће се моћи одржати при културној утакмици са другим народима и у борби с непријатељима, и да ће заузети достојанствено место међу образованим европским народима.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
Милош Црњански

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

 

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Следећи тако кратак размак јавиће се тек за хиљаду година. Приликом повлачења паралела између догађаја који су се одиграли у ове две године могу се извући занимљиви закључци.
Компас, Карта, Мапа света

Компас и карта света; фото: pixabay.com

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Колико је редак овај феномен показује чињеница да је претходна година са карактеристиком палиндрома била давна 1881., а следећа ће бити тек 2112. година.

Палиндромне године се редовно јављају у размаку од 110 година (1221, 1331, 1441…), а само на граници миленијума дође до овако малог размака. Претходни такав размак догодио се пре хиљаду година (999/1001), а следећи ће се десити такође за хиљаду година (2992/3003)

Сведоци смо бурних догађаја који су се на глобалном и локалном плану одиграли у ових десет година, између 1991. и 2002. Не улазећи у сва дешавања овог кратког периода, покушали смо да повучемо паралеле само између битних догађаја који су се одиграли 1991. и 2002. године.

ГЛОБАЛНО

1991 2002
1. јула на састанку у Прагу лидери источноевропских земаља укинули су војни савез Варшавски пакт. 21. новембра НАТО је позвао Бугарску, Естонију, Литванију, Летонију, Румунију, Словачку и Словенију да му се придруже.
26. децембра Врховни совјет Совјетског Савеза констатовао да земља више не постоји, након што су све републике прогласиле независност.  13. децембра на самиту у Копенхагену Европска унија је донела одлуку о проширењу за 10 држава (Пољска, Чешка, Мађарска, Словенија, Словачка, Естонија, Летонија, Литванија, Кипар и Малта).
31. јула Председници СССР и САД Михаил Горбачов и Џорџ Буш потписали су у Москви споразум о ограничењу нуклеарног оружја великог домета. 24. маја председници САД и Русије, Џорџ Буш и Владимир Путин потписали су уговор о смањењу нуклеарног наоружања за две трећине у наредних 10 година.
06. марта Џорџ Буш поднео конгресу говор о Новом светском поретку, а 23. септембра у Уједињеним Нацијама одржао говор под називом „Наша потрага за новим светским поретком 31. јануара на другом Антиглобалистичком социјалном форуму у Порто Алегреу у Бразилу усвојена је декларација о праведнијем светском поретку.
16. јануара САД и западни савезници почели су операцију Пустињска олуја масовним ваздушним ударима у Ираку и Кувајту. 7. децембра Ирак је инспекторима УН предао документ о ирачком оружју за масовно уништење као и о војној индустрији.
08. јуна Чеченски конгрес прогласио независну Чеченију чиме је почео чеченски конфликт у Русији Током 2012. траје други чеченски рат у Русији, праћен бројним терористичким нападима широм земље.
31. маја у Лисабону је потписан мировни споразум о Анголи, којим је после 16 година окончан Анголски грађански рат. 13. марта Влада Анголе је прогласила једнострано примирје у 27-годишњем грађанском рату. 4. априла окончан је грађански рат у Анголи.

ЛОКАЛНО

1991 2002
1991. почело разбијање бивше СФРЈ, тако што су парламенти Словеније, Хрватске и Македоније прогласили независност.

26. марта у Бриселу Европска Заједница донела Декларацију у којој се наглашава да „Уједињена и демократска Југославија има најбоље шансе да се интегрише у Европску унију“.

14. марта потписан споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање државе.

Од марта 2002. Европска комисија односи редовне извештаје Савету и Европском парламенту о напретку Србије. Одлуком Владе формирани су Сектор и Савет за европске интеграције, обновљени односи и припрема преговора.

9. марта у Београду су избиле демонстрације против режима Слободана Милошевића.

15. маја спречен избор Стипе Месића за председника Председништва СФРЈ, али је 30. јуна под притиском Европске заједнице, изабран.

7. јуна на састанку Северноатлантског савета у Копенхагену усвојен је концепт о партнерству са државама Централне и Источне Европе.

12. фебруара пред Међународним судом у Хагу почело је суђење Слободану Милошевићу.

13. октобра – 8. децембра у два покушаја Војислав Коштуница упркос победи на изборима није изабран за председника Србије .

У мају СРЈ добија статус посматрача у Парламентарној скупштини Алијансе, а у децембру доноси одлуку о успостављању ваздушних путева преко територије СРЈ за потребе мисија НАТО-а.

29. маја фудбалски клуб Црвена звезда постао је првак Европе и света (8. децембар) у фудбалу. 8. септембра на светском првенству у кошарци Југославија је по други пут постала првак света.

Поређењем ових догађаја могу се извући одређени закључци о периоду који је уоквирен двема годинама. Многи битни догађаји истичу се подударношћу, неки говоре о почецима и завршецима одређених процеса, о узроцима и последицама, а неки су само занимљиве случајности. Како год их тумачили, овај палиндромни круг је затворен, а на следећи ће се чекати хиљаду година.

Далибор Дрекић

Солжењицинова харварска беседа

Постоје изнесене речи, које надилазе време у којима су изговорене и непосредну публику којој су упућене. На пример, говор Достојевског приликом октривања споменика Пушкину. Или Черчилово обраћање у Фултону, које је обележило почетак Хладног рата. Наравно, ту спада и Цицеронова беседа против Каталине, када је изговорена нашироко позната фраза: „О времена, о обичаји“. Несумњиво да је списак утицајних обраћања веома дуг. Нећемо погрешити ако у њега унесемо и беседу Александра Солжењицина у Харварду, јуна 1978. године. Тада је он од писца постао проповедник, који је раскринкао све мане Западног друштва у духу пророка Јеремије.
Александар Солжењицин

Александар Солжењицин; фото: pravoslavie.ru

Американци и данас проучавају његов говор, често извлаче из њега цитате, а делове уче напамет. Не сви Американци, разуме се, већ они који се занимају повезаношћу историје са савременошћу, или они који се баве политичким наукама. Велики број тдврдњи, које је тада изнео Солжењицин, не само да нису постале неактуалне, већ су попут старог вина, сазреле и добиле ново дубље значење. Поред тога, многи проблеми, на које је Солжењицин указао, нису се односили на тадашње руско друштво. Међутим, данас се наша реалност у толикој мери изменила, да су све ране Запада и нама постале јасне. Ми смо заражени новим болестима, које су се пробиле кроз срушену баријеру, која нас је некада делила. Зато не смемо бити гори од америчких историчара и политиколога. Хајде да видимо шта нам Солжењицин поручује из далеке 1978. године.

Он је започео свој говор с чињеницом, да се Запад с висока односи према остатку света и да му стога мањка разумевања. Запад је одавно уверен да «сви делови наше планете треба да се развијају с циљем да достигну ниво западног система, који теоретски представља највиши ступањ развоја». «Све државе се оцењују на основу тога колико су напредовале на том путу». Онај који је остварио мали напредак, по свему судећи, је или варварин, или га «спутавају зли диктатори». Ту се дају приметити неизговорене тврдње, које постају јасне из контекста савремене политике. Варвари треба да буду просвећени, зарад њихове користи, а зле владаре треба рушити, помоћу извоза демократије. Такав закључак се намеће сам по себи, ако имамо у виду западни осећај супериорности и једностраности. Све је то производ западног неразумевања других цивилизација. Груба је грешка помислити да ми можемо бити објашњени, искључиво помоћу западних мера.

Даље, Солжењицин анализира живот у западним демократијама, са своје тачке гледишта. Он буквално поручује: ви нас не разумете. Не разумете ни наше успоне, ни наше падове. Нисте нас разумели ни у царско доба, а понављате своје грешке и у својетском периоду. Зато ми вас добро разумемо. Јасну су нам ваши успеси, али и порази. Пошто он није дошао да хвали, већ да лечи, његова прва лекција је «пад храбрости». «Цело западно друштво је изгубило храброст». Он ту не мисли на сваког појединца, има мноштво храбрих војника, спортиста, ватрогасаца и других. Солжењицин циља на само друштво у коме види малаксалост, вишак комфора, потпуну опуштеност. Храбрости, под таквим условима, не може бити. Исти је случај био са Римом, који је одбацио строгост републиканске епохе и упао у империјалну декаденцију и надобудност. Због тога је Путин и постао најприметнији политичар данашњице. Он поседује све мужевне квалитете: стрпљивост, моћ анализе, прецизност у изражавању, преимућство ума над осећањима и још много тога, што га издваја од осталих европских политичара.

У другом делу свог говора, Солжењицин истиче два стуба западне цивилизације на којима све почива. То су: слобода и закон. Човек је слободан од рођења. То пише у свим основним декларацијама. Људи теже ка благостању, а у томе им помаже строго поштовање закона. То је душа Запада у две речи. Слобода и закон. Слобода је, по могућству, безгранична, а легализам је, по правилу, беспоговоран. Мало је оних, који примећују да су слобода и легализам у сукобу. Солжењицин, скоро као апостол Павле, указује на ограниченост закона и представља својим слушаоцима неопходност благодати. Њима недостаје благодат, недостаје им «Реч о Закону и Благодати». «Сав живот сам провео под комунизмом и рећи ћу вам: ужасно је оно друштво у коме уопште нема правних мерила. Али, друштво у коме нема других мерила, осим правних, такође није достојно човека», каже Солжењицин. На том месту се у стенограмском запису по први пут среће реч «аплауз». «Право је одвише хладно и формално, да би могло благодатно да утиче на друштво. Када је цео живот прожет правним односима, ствара се атмосфера душевне осредњости». Недаће, које очекују човечанство, неће бити решене легализмом, тврди аутор.

То је још и Константин Леонтјев приметио тврдећи да се Европљанин, са његовим просечним и свеопштим идеалима, који се тичу само овоземаљског, а не вечности, претворио у оруђе опште деструкције. Носилац идеологије Новог доба, меље сву разноликост и сложеност света. То и јесте царство осредњости. Притом цар медиокритета без прекида позива на слободу и једнакост. Више ту нема места ни за братство, јер то је већ нешто повезано са породицом, са крвним сродством. А ништа крвно нам више не треба, као и ништа породично. Потребни су нам слобода и једнакост у веома уском значењу. У складу са тим, говорник упозорава: «Заштита права личности је доведена до такве крајности, да друштво остаје без заштите (опет аплауз)… од разних личности, тако да је на Западу дошло време да се штите не само права људи, већ и њихове обавезе (аплауз)».

Да ли брбљивци, којима су пуна уста права, често помињу обавезе? Тешко. Па ипак, права и обавезе су повезане, оне су потребне једна другој, попут десне и леве руке. Борба за права без спомињања фундаменталних обавеза, доводи до тога да ће «друштво остати незаштићено од провалије људске грешности, на пример доћи ће до злоупотребе слободе у сврху моралног насиља над омладином, као што су порнографија, преступништво или хулиганско понашање». Солжењицин је у другим говорима причао о «слободи» која допушта да читав град буде облепљен непријатним рекламама, о «слободи» џабалебароша да живе на рачун друштва, о «слободи» државе да руши сувереност других међународних субјеката, уместо да се позабави сопственом економијом. Помињао је он на десетине врста тих «слобода». Али то су друге беседе, док се у овој Солжењицин осмелио да говори о греху.

Извор неисцељених болести западне цивилизације, по речима Апостола, он види у погрешној хуманистичкој претпоставци да је «човек, газда овога света, који у себи нема зла, већ сви пороци произилазе из погрешних друштвених система, који треба да буду исправљени». «Чудно је да, иако су на Западу створени најбољи материјални услови за живот, тамо бележимо вишу стопу криминалитета, него што је то случај са Совјетским Савезом, у којем царују сиромаштво и безакоње (о сиромаштву и безакоњу је могуће дискутовати – А.Т.)». То је сасвим хришћански поглед на унутрашњу природу човека и како је она нарушена првобитним грехом.

Александар Солжењицин

Александар Солжењицин

Полице совјетских новинарница 1978. године, биле су испуњене листовима «Известија» (на српском Новости) и «Правда» (на српском истина), а народ се шалио да у «Известији» нема ни трунке истине, а да у «Правди» нема никаквих новости. У исто време Запад се гордо хвалио слободом медија и њеним нечувеним утицајем. Моћ новинара се простирала све до Вотергејта и смене председника! Упркос томе, Солжењицин спокојно одбацује ту свету краву, тврдећи чак да је њено млеко отровно. Где је, пита он, одговорност новинара пред читаоцима или према историји? Када изврћу чињенице, преувеличавају или умањују значај неког догађаја, када скроз промаше у својим прогнозама, кају ли се? Не, јер би их то лишило профита. Новине су пуне гласина, произвољних претпоставки, скандалозних тврдњи, које никада не могу бити оповргнуте, али које остају у сећању маса. То је тачна оцена, све до недавног «гафа» са проценама да ће Хилари победити. Ту нисте видели ниједно извињење, ниједну оставку. Пискарала су огуглала на критику, до те мере да их ни за шта више није стид. Очигледно је да од тога не болује само Америка. И ми смо са том болешћу на «ти».

Медији праве од терориста злогласне славне личности (о Бин Ладену и Исламској држави се прича, као и о нашим разбојницима и терористима 90-их), откривају државне и војне тајне, мешају се у приватни живот познатих (примера је безброј). Свуда безобразлук, површност и брзоплетост. По мишљењу Солжењицина, сва психичка обољења 20. века отеловљује штампа. Дубинско значење је апсолутно неприхватљиво, медијима су потребне само сензације. Они пласирају лажну девизу «сви имају право да знају све». То гесло је лажно, јер постоји и више право «не знати», не прљати своју душу сплеткама, празним причама и бесмислицама. Чак и та извикана слобода медија је пролазна. Нема ту више никакве конкуренције, мас-медији делују готово једнообразно и уиграно.

То ја препричавам мисли Солжењицина онако како их лично доживљавам. И не знам шта ви мислите, али мени се чини да је он дошао до самог корена проблема.

«Без било какве цензуре на Западу се спроводи подробни одабир мисли, које се деле на оне које су у моди и оне које нису. Мисли, за које се верује да су незанимљиве, немају доступ ни штампи, ни књигама, па чак ни универзитетима, иако не постоје никакве формалне забране. Ви сте слободни само правно, али сте робови трендова». Покушајте да оборите ту тезу. Или си у тренду, или не. Ако којим случајем ниси «ин», осетићеш се као да си у пустињи, усред тог царства слободе, без икога ко би могао да чује твоје мишљење.

Ако је овде све тако лоше, а зашто се Ви лепо не вратите у црвену Русију, господине Солжењицин? Или нам Ви као идеал предлажете социјализам? Таква питања су била неизбежна и логична. Писац је одговарао, да социјализам као модел, ни у којем случају, не предлаже и не пропагира. Али да и западни модел не би предложио свом народу. Ствар је у потрази за правим путем, а не у одабиру између већ постојећих, то је суштина.

Процес мишљења на Западу је бинаран – плус или минус, добро или лоше. Али поред тога, има још и горе и боље. Одговоре треба тражити, а не бирати (то треба упоредити са тестовима, који покушавају да оцене знање, а заиста убијају умне способности). Солжењицин говори да Запад више није на челу човечанства. И као доказ тога видљиви су одређени симптоми. На пример, «пропаст уметности или одсуство великих државника». Све је то јасно и обичном посматрачу, погледајте само фотографије са самита светских лидера. Шта нам је чинити? У духу старозаветних пророка, Солжењицин позива Запад да се смири са датом ситуацијом, као што је Достојевски позивао «гордог човека» да се скруши, у свом говору посвећеном Пушкину. Запад, који је навикао да слуша професионалне анализе, пре него прорицања, наћулио је уши и утихнуо.

Наш писац их је подсетио да «у 20. веку западне демократије нису самостално победиле ни у једном великом војном сукобу (очито да неће победити ни у рату против Исламске државе, за чије стварање су одговорни – А.Т.), већ су се сваки пут ограђивале од противника уз помоћ свог континенталног савезника, чије вредности нису прихватале». Ово је драгоцена мисао: два рата, који су названи светским, нису били светски. То су били сукоби унутар западне цивилизације, ратови самоуништења! Светски ратови, наставља Солжењицин, тек предстоје, када Индокина и остали блокови уђу у жестоки конфликт. То ће бити рат, какав још нисмо видели. Ништа добро не очекује Запад у тим сукобима. Зашто је некадашњи хришћански свет слободе (или боље рећи борбе за исту), науке и уметности, толико ослабио? Зашто најбољи људи Запада, који се моле и мисле својом главом, хорски најављују да је крај њихове цивилизације близу? Наш писац, како би нашао одговоре на та питања, а у складу са нашим цивилизацијиским традицијама, полази од корена проблема, од историје.

Александар Солжењицин

Александар Солжењицин

Он говори о антропоцентризму, о томе како је у центар света смештен човек, уместо изгнаног Бога. То и јесте дефиниција хуманизма. Нека је, каже Солжењицин, Средњи век и био суров век, пун потешкоћа. Али свест, коју је изродио хуманизам «не признаје да човек има виши циљ од овоземљаског благостања. Такво размишљање је у темељ западне цивилизације уградило опасну тежњу ка обожавању човека и култу материјалних потреба». Све што је духовно остало је ван те формуле. «Тада су и биле остављене рупе, кроз које данас слободно пролази зло». Гола слобода не решава проблеме човечанства, већ само ствара нове. Солжењицин је имао храбрости да подсети да се идеја слободе родила у хришћанском, а не у неком другом друштву. И та идеја подразумева, пре свега, одговорност, а не попустљивост. Није било појмљиво, не пре 200 година, него пре 50, да «човек може добити необуздану слободу, просто за задовољење својих страсти». Али од тада је Запад успешно са себе збацио бреме одговорности и никаква научна достигнућа и напредак неће моћи да искупе «то морално ништавило, у које је упао 20. век, а што нико није могао да претпостави да ће се збити, посматрајући свет из 19. века».

Филозофски хуманизам је претеча комунизма. Маркс је 1844. године говорио да је «комунизам натурализовани хуманизам». Бог напоље! Човека у центар! Ето, и родио се хуманизам. И Запад и црвени Исток су били повезани, јер су и једни и други били хуманисти. Једино што су први заступали идеју приватног власништва, а други су били против. Једни су били за умерени разврат у оквиру закона, а други – или за разврат без ограничења, или за строги, али безбожни аскетизам. Ти системи су слични као браћа, сви то виде, али не разумеју сви шта је посреди. Свет је био подељен, а обе полутке су боловале од исте болести. Ми смо, каже беседник, деца просветитељства, јарког, фантастичног и безбожничког. И сада смо пожњели, шта само посејали. Ми немамо будућност, ако продужимо да живимо у тој трулој парадигми овоземаљског задовољства и разуздане слободе.

После свега, можемо додати и мисли Светог Николаја Охридског и Жичког, који је рекао да се папа узгордио и обожио себе рекавши: «Ја сам на земљи уместо Бога. Ја сам Његов Намесник». Скривено значење тих речи је било: «Ја и јесам Бог!». Лутер је устао против тога и рекао: «Ниси ти Бог“, али је додао: «Ми смо сви богови». Затим је почела баханалија лажних богова и борба за превласт, а све се завршило Ничеовим криком: «Нема Бога! Он је мртав. Сви смо га убили!». Даље следи крај историје. Крај историје, која је била испуњена ратовима и метежима, пожарима и харањима. Ако не уследи покајање. Мало је вероватно масовно и искрено покајање на истрошеном и изнуреном Западу. Стога цео свет гледа на Исток. Не будистички, или неки други, већ на хришћански, на Русију. Свет чека зору са Истока.

«Ако већ није на прагу пропасти, онда је свет дошао до прекретнице историје, једнаке оној која је водила од Средњег века ка Ренесанси и од нас се очекује да имамо духовног жара, да се уздигнемо до новог хоризонта, до нове равни живота, где неће, као у Средњем веку, бити одбачена наша телесна природа, али што је још важније, где неће, као у Ново доба, бити згажена наша духовност». Даље остаје само Амин и аплаузи.

Речено у Харварду, године 1978. од рођења Исуса Христа.

Протојереј Андреј Ткачов

С руског Александар Ђокић

Извор: Православие.ру

Пољаци уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

Ptaku – Kosovo Jest Serbskie

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie

Kosowo Jest Serbskie
Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski
My wiemy ile warta jest cena wolności
To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę
Ty multi-kulti pierdol
Dbaj o rasę i ojczyznę
1999 bomby spadły na Belgrad
Odcisk (pełne brzemię?)
Nowy Sad również ucierpiał
Światowa komedia, przyzwolenie społeczności
Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności
To my, ludzie prości znają prawdy smak
Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła
To jest szmato czysty fakt
Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia
To Albańska okupacja
Serbski teren sprząta
UÇK organizacja
Międzynarodowa zbrodnia
Osiągnięta autonomia
Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa
Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko
Z tobą Europo
Wiem rządzi tobą złoto
Lecz czemu kosztem kogoś?
Sama z siebie kpisz
Unikając prawdy
Bo gdy mniejszość na większość
Tam nie ma demokracji
Płoną ambasady płomieniami zdrady
Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić
Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką
Bo ich słowami rządy dupę podetrą
To złe społeczeństwo, zwykli chuligani
Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali
W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami
Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami
Poznałem mordy z Belgradu na EURO
W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność
Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia
Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Sądy, policja, skorumpowana mafia
żydowska koalicja chuja w gębie warta
masońska propaganda narzucona przez mass media
I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta
unijny pętak, wysłannik Rosji
Wyrządzenie piekła na terenach Metochii
Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów
Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust
To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze
Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę
Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi
To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił
Solidarny z narodem serbskim
A kwestia walki – mamy to we krwi
My niepodlegli pod żadną strukturę
A za braćmi z Serbii my stoimy murem!

Ref.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Косово је српско
Сто посто подршке из Пољске за Србе
Знамо колико вреди цена слободе
Ова исламска трупа уништава Словенство
Виђате се са више култи
Побрини се за расу и домовину
1999. су бомбе пале на Београд
Отисак (пуно оптерећење?)
Нови Сад је такође патио
Светска комедија, сагласност заједнице
Српска култура умире, маса становништва пати
Ми смо људи који знају истину о истини
Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла
Ово је јебено чиста чињеница
Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја
Ово је албанска окупација
Српска област се чисти
УЦК организација
Међународни криминал
Постигнута аутономија
Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац
Ј*баћемо такав системРеф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте
Са тобом, Европо
Знам да сте владали златом
Али зашто на рачун неког?
Сами себе зафркавате
Избегавање истине
Јер када је мањина већина
Ту нема демократије
Амбасада гори пламеном издаје
Барикаде расту како би изразиле опозицију
Бесана гомила се бори са циглом, флашом
Јер ће њиховим речима владати својим дупетом
То је лоше друштво, само хулигани
Боље је да их избацимо, већ смо то урадили
С тим у вези, ми смо уједињени са Србима
Зато што сте наша браћа као и сви Словени
Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а
У пољским марамама, су хтели да осете јединство
Директно из Варшаве лете речи подршке
Речи охрабрења када борба остане

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Судови, полиција, корумпирана мафија
Јеврејска коалиција није ни за к*рац
Масонска пропаганда наметнута масовним медијима
И лагана фарса са сваког председника
Затвор ЕУ, руски изасланик
Напади у пакао у Метохији
Косово је Србија, као што је Лавов пољски
За браћу хришћане, подршка долази из наших уста
Овде, овде расте словенски савез
Породица је везана болом и верујем у ослобађање
Идем напред са браћом по крви
То је за вас искрено, са свим мојим снагама
Које су солидарне са српским народом
А питање борбе – имамо то у нашој крви
Били смо независни у било којој структури
И стојимо иза браће из Србије!

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско88
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Украс 1
Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Извор: ИН4С, Магацин

Драгош Калајић: Идеологија троделности

У монографији Средњовековна цивилизација Западне Европе Жака Ле Гофа, троделно друштво илустровано је минијатурама са страница манускрипта хронике Џона од Вустера из XII века које приказују грозоморно сновиђење Хенрика I, краља Енглеске, у коме му прете, с одговарајућим оруђима, представници три сталежа: ратари, потом витезови и коначно свештеници. Слободни смо закључити да ту суверен влада, на врху троделне структуре заједнице, уз неопходну подршку сва три сталежа. Ако би ликовни приказ европског идеала и стварности троделне структуре заједнице потражили широм оптиком, најпотпуније сведочење пружила би нам слика Сеоба Срба Паје Јовановића. Ипак, да би потпуније схватили њен иконолошки смисао морамо имати у виду и историјску околину сеобе.
Драгош Калајић

Драгош Калајић; фото: Стандард.рс

Велика контраофанзива европских снага на азијатске завојеваче – што је уследила успешној одбрани Беча, 1683. године – изазвала је код Срба огромне наде у скоро ослобођење од ропства под теретом исламске псеудоимперије. Срби, из свих, слободних као и окупираних крајева отаџбине дизали су се на оружје и придруживали походу војске цара Леополда, који их је децембра 1688. године позвао у борбу, обећавајући слободе и повластице. Изгледало је да ће азијатски душманин Европе бити одбачен с оне стране Босфорског мореуза али је и та прилика – попут свих претходних и потоњих – изостала захваљујући недостатку европске или бар хришћанске солидарности, пречесто оптерећеном и издајом.

У трагедији о којој је реч издају је починио краљ звани Сунце: уместо да се придружи и помогне ослободилачки поход цара Леополда, Луј XIV је склопио савез с исламском псеудоимперијом како би злоупотребио сусређеност војних снага царства на европском југоистоку и провалио с војском у Фалачку, јесени 1688. Леополдови стратези били су принуђени да одмах упуте највећи део војске и придружених јединица српских ратника са југоисточног на западни фронт одбране царства. Та издаја Луја XIV је битно допринела преокрету односа снага на балканском фронту те су бедни остаци царске армије, након пораза у бици код Качаника, окренули у брзо па и панично повлачење ка северу, остављајући незаштићени српски народ крвожедном осветољубљу окупатора Европе.

Када је сила исламске псеудоимперије поново заузела Ниш – родно место римског императора Константина – поражена европска војска добила је слободу за повлачење под условом предаје свих Срба, свих узраста, који су потом били листом побијени. О том великом искушењу српског народа сведочи анонимни летописац из манастира Дечани: ”Ох, ох, ох, горко уви мње! Љути страх и беда тогда беше; матер от чедех раздвајаху, а от оца сина; младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тогда на се человеци смрт призиваху а не живот от проклети Турака и Татара. Уви мње, љуте туге!” (Панић-Суреп, 1963)

Тако је била покренута највећа сеоба српског народа из окупираних простора ка царству, коме су Срби били потребни да би га бранили од азијатских претњи и најезди, дуж Војне Крајине. Цар Леополд обратио се тада предводнику сеобе Срба, патријарху Арсенију Чарнојевићу писменим признањем те позивом да истраје у раду да се „ варварско-отоманско тиранство уништи и угаси .”

Приказ сеобе Срба наручили су, крајем XIX века, од Паје Јовановића, патријарх Георгије Бранковић и Црквени сабор, као српски одговор слици Михаља Мункачија, Арпад оснива мађарску државу, направљеној за потребе прославе хиљадугодишњицемађарске културе и државе. На жалост, Јовановићево дело – плод не само националног саосећања већ и опсежних историографских истраживања – није било приказано на реченој изложби јер уметник није имао довољно времена да изврши битне промене, какве је налагао наручилац, намеран да том сликом посведочи како сеоба Срба није била пуко повлачење народа пред туђинском најездом већ долазак војно и политички организоване силе.

Како сведочи трећа, коначна верзија тог дела, из 1945. године, уметник је свој доживљај сеобе Срба кристалисао око троделне структуре заједнице, оличене представницима функција духовног суверенитета, одбране и плодности. На десном крилу фронтално развијеног поретка, испред густо збијених редова борбене коњице, истиче се витез-оклопник у галопу, са заштитнички усправљеним копљем у десници. На левом крилу је оличење функције плодности, мајка с дететом те народ ратара а у средишту су високодостојници цркве, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, с обележјима вере. Поглед уметника или осматрача призора је одсредиштен те пада у простор између представника племства и свештенства, где испред свих корача, у опанцима, с пушком на рамену, мужевно одлучно, узор српског ратара-ратника, односно крајишника, вековима на ватреној линији одбране Европе од азијатских завојевача.

Кад га осматрамо погледом што уме и да проживљава виђено чини нам се да он носи терет много већи од оне „ огромне трагедије сна на плећима сељака”, о којој нам потресно сведочи Езра Паунд већ у првом стиху првог певања из пизанског заточеништва. (Pound, 1953) На својим плећима тај српски ратар-ратник носи не само трагедију великог пораза Европе већ и терет дужности и одговорности све три функције заједнице, преузетих силом ванредних околности што за српски народ трају већ вековима. Тај српски ратар-ратник долази из великих даљина и изгледа да својим замишљеним погледом под дубоком сенком скупљених веђа још даље стреми. Изгледа да је за такав усиљени марш кроз историју неопходно умеће вишебојног огледања у свакој од три основне функције-дисциплине евроаријске заједнице.

Идеологија троделности

Сваки поглед ка хоризонтима евроаријских исходишта европског човека мора уочити да су она – у домену политичких стварности или идеала – обележена јединственим својством које је Жорж Димезил одредио називом идеологија троделности. Реч је оидеалном моделу троделно устројеног поретка заједнице, саздане од засебних али повезаних те комплементарних функција: суверенитета, одбране и плодности. У идеалној, евроаријској заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине. Најдревније правно одређење дужности три функције садржи законик живота индијских Арија, Манава-Дхарма- К астра, по коме је њихов прописатељ Пуруша, објединитељ природне и свемирске димензије човека те оличење начела делотворности свемира:

„Ради заштите свега створеног Пуруша је произвео одређене делатности, подељене међу онима који су рођени од његових уста, од његових руку, од његови бутина и од његових пета. Брахманима је наложио да подучавају, проучавају, приносе жртве за себе, приносе жртве за друге, да поклањају и примају дарове. Кшатријима је наложио да штите народ, да поклањају, да приноси жртве и изучавају свете књиге те да буду узвишени над предметима чулних задовољстава. Чување стоке, давање милостиње, приношење жртви, читање (светих списа), трговање, позајмљивање новца с интересом и обрађивање земље су послови одређени за вајшије. Пуруша је слугама доделио само један посао: да служе остале класе без кивности.” (I, 87-91)

Сажимајући своја вишедеценијска истраживања вишестраних појавности идеологије троделности – од евроаријских пантеонадо структура заједница и forma mentis евроаријског човека – Димезил је закључио:

„такво (троделно) разврставање, или су, у легендама, помоћу којих су објашњавали сопствено порекло, делили њихове, такозване ‘почетне’ састојке међу категорије тог истог разврставања; друго: у античком свету, од земље Сиријаца до Херкулових стубова, од Либије и Арабије до Хиперборејаца, ниједан неиндоевропски народ није изричито исказао, практично или идеално, такву структуру, или, ако је то и учинио, било је то након одређеног додира – на сагледивом месту и у времену – с неким индоевропским народом.” (Dumézil, 1958)

Идеологија троделности је координатни систем светоназора евроаријског човека с којим он осматра и доживљава, спознаје и осећа те одређује значења и значаје ствари и појава у арени своје животне борбе. У спознајној перспективи једна од последица поседовања таквог координатног система је вредносни примат улоге над њеним извршиоцима: као да улоге припадају платоновском свету идеја а извршиоци свету настајања и нестајања. Како историјско искуство сведочи, тај примат улога чини их неприкосновеним и неусловљивим спрам сила настајања и нестајања те омогућава трајну мобилизацију извршилаца. Дакле, ту су улоге вечне а људи смењиви и смртни. Труд превазилажења оног смењивог и смртног у правцу уздизања тежишта бића до разине типа или херојске улоге јесте чин метафизичког преображаја који Хомер истиче називајући своје јунаке „ боголиким”. И управо ту се идеологија троделности показује целовито отелотворена сувереном и војсковођом Агамемноном, што личи на три бога, представника три функције: „ Очима својим и главом на громовитог личаше Дива, / пасом на Ареја бога а грудима на Посидона.”(Илијада, II, 7, 378-379)

Ни богови евроаријског пантеона нису поштеђени од строгих испита иманентних начелима идеологије троделности, принуђени да због неуспеха уступају места другим. Покрети смена одвијају се не само у кругу пантеона већ и између богова и људи, што указује на мене па и на опадања религијске свести. Зато понекад, на сценама митова и легенди, нека историјска личност успева да својом особеношћу толико заклони парадигматску улогу да она ту остане позната само под одговарајућим именом и презименом. Тако је и Исус Христос, у многим мислима и срцима, заузео место евроаријског Спасиоца, примерице иранскогСаошyанта (Autran, 1935) – рођеног дословно безгрешним зачећем, јер му је мајка девица – који се победоносно враћа при крају сваког циклуса, дугог три хиљаде година, да изврши велико исправљање и преображење света. Долазак Саошyанта обећавају, бар хиљаду година пре нове ере, аријске химне Јашт:„ Када мртви буду васкрсли, / Живи (Саошyант) ће доћи без оклевања, / По вољи живот ће бити преображен.” (XIX, 11 и 89) У народним надама средњовековне Европе та исконска ишчекивања метаисторијског спаса пробудила су се и кристалисала око фигура попут Фридриха II Хохенштауфена те Марка Краљевића, за које одговарајућа предања говоре да нису умрли већ да у средишту свете планине, са својим ратним присташама, очекују крај најгорег доба, када ће изаћи у победоносни јуриш против сила зла. Управо као што чини ирански Саошyант, при крају четвртог, мрачног доба.

Судећи по кристализацијама повесног искуства евроаријских народа у облику митова и легенди, структуреидеологија троделности су омогућавале не само складни живот заједнице – у знаку сарадње свих њених функционалних делова – већ и интеграцију других етничких скупина. Митска и епска предања о ратовима између Аза и Вана, Латина и Сабињана или Ахајаца и Тројанаца извесно исказују борбена искуства евроаријских народа на путевима евроазијских расејања. Тамо где су етничке или расне разлике између освајача и домородаца биле превелике – није их било могуће интегрисати кроз трећу функцију (као Ване или Сабине) већ је била образована посебна, четврта класа, попут оне зване шудра, за староседеоце Индије. Добар пример успешне интеграције пружају легенде о стварању Рима уједињењем различитих етничких скупина, односно функција. Полубог, rex-augur, Ромул, заједно са својим латинским друговима, носилац је прве функције. Njему помаже Етрурац Лукумон, са својом групом професионалних ратника а Сабињани, богати староседеоци, оличавају трећу функцију.

Идеологија троделности је прва особеност политичког бића евроаријског те европског човека, не само у хронолошком већ и квалитативном смислу. Разноврсни облици или одрази идеологије троделностиобележавају и одмеравају целокупну политичку повест Европљана, од Платонове Државе – најпотпунијег доктринарног описа њених садржаја – до сталешких скупштина Европе пре буржоаских револуција, које су преокренуле одговарајућу хијерархију те омогућиле узурпацију власти од стране непроизводних и паразитских делова трећег сталежа. Управо историјска истрајност тог узора устројства заједнице богова или људи – што довољно оповргава еволуционистичке теорије по којима је у питању само једна од етапа у развоју сваког друштва – указује на његову метафизичку, односно надисторијску природу и порекло.

Метафизички корен троделности

Пре сваког покрета истраживања повесних израза или одраза идеологије троделности неопходно је имати у виду њен метафизички корен, плодоносан у низу домена, од евроаријских представа космоса и пантеона до митолошких бића подземног света, од идеалних модела квалитативног, политичког устројства заједнице до спознаја основних, конститутивних елемената човека. Под светлом чињеница густине, учесталости и значаја домена појава троделности, тројстава или утростручености можемо закључити да је у питању особеност евроаријског света чије су моделе – силом додира, сукоба или мешења – усвајали други, ближи или даљи културни кругови.

Идеологија троделности је посвудашње распрострањена, широм евроаријског света те стога опажамо како не само у политичком или друштвеном домену већ и на многим другим пољима сложене целине бивају обично представљене аналитички разложене на три основна, квалитативно различита али комплементарна и незаменљива састојка. Најизразитији пример троделне структуре евроаријских пантеона пружа словенски Триглав, обједињење три функције, оличених Сварогом, Перуном и Световидом. Судећи по Велесовој књизи, први поменути бог тог тројства врши функцију плодности космотворачких размера: „ Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник / И творац је свега живог, вечни извор који тече лети / и свуда, а зими и никада не мрзне.” Другу функцију врши Перун: „ Ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом / Права кроз битке до Велике Трзне.” Прва функција припада Световиду а обухвата низ суверенских и магијских послова, од чувања постојаности стожера свемира и Свароговог точка нужности до просветљења људи: „ Богу Световиду славу / узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост / кроз коју видимо свет.”

Не само пантеонима већ и многим делима евроаријских богова је иманентно начело троделности. Тако, примерице, Пуруша, сунчано божанство аријских Веда, прописатељ дужности сва три рода аријске заједнице, оличава начело делотворности свемира те га одмерава и тако одређује посредством своја „ три широка корака” што стварају три димензије простора и тросвет: небо, међупростор и земљу (Рг-веда,VIII,29, 7). Евроаријски народи знају за постојање три неба: дневног, ноћног и јутарњег, које је плод њиховог венчања. У Chandogya-upanisad (VI, 2, 3-4) људски домен састоји се од три елемента: први, духовну ватру (тејас), створило је космотворачко биће, покренуто жељом за умножавањем сопства; тејас је створила воде а воде храну. И ово тројство је повезано с идеологијом троделности јер је моћ „ отварање(пролећних) вода” једна од основних одлика Индре, најомиљенијег бога дружина младих ратника.

С идеологијом троделности је повезано и учење индијских Арија – најпростије изложено у Бхагавад-Гита – о три основне димензије или дисциплине којима треба да се подвргавају људи, саобразно својим природама, односно могућностима: Jnanayoga, Karmayoga и Bhaktiyoga. Прва је посвећена знању, друга припада свету делотворности и борби а трећа, најмасовнија, састоји се од пасивног предавања божанском и одговарајућих молитви те ритуала. Божанска хипостаза ту упозорава на неопходност деловања: „ Не може човек освојити слободу деловања држећи се подаље од деловања, нити може досегнути савршенство пуким повлачењем из света.” (III, 4)

Према доктрини древних упанишада, пракрти, примордијална супстанција света, као и вечне моћи божанског сопства, поседују три основна својства или врлине (гуна): сат т ва, рајас и тама с . Дословносаттва означава суштаствености, потпуност или оно што постоји те је у језику упанишада коришћена за описивање прве гуна: постојана светлозорност. Рајас означава свет осећања (али и прашину) доктамас (тама или тмина) указује на помраченост ума, као супротност својству званом саттва. На другом крају евроаријског света, Платон, у Држави, излаже слично учење о основним својствима бића, дакле оумности, пожудности и срчаности (тхимос) – „ која се ставља на страну ума ако се он не слаже са пожудама… ако (срчаност) није рђавим васпитањем сасвим искварена” (IV, 440е-441а) – уоченим у низу од човека до државе. При поређењу обе доктрине уочљиво је да се разлике између значења ознака врлина заправо међусобно допуњују и појашњавају. Саттва, односно постојана светлозорност је одликаумности, омогућена, према Платоновом учењу, отвореношћу ума за божанска просветљења. Срце је средиште тхимос те и зато то својство овде преводимо са срчаност, премда та реч обухвата круг осећања (рајас) својствених другој функцији: од срдитости и страсности до полетности и борбености.Пожудност пак изискује тамас, дакле стање помрачености ума.

Општи оквир гуна је Дхарма (Закон) док код Платона односе између својстава усклађује „ унутрашње деловање правичности”: „ Потребно је како ваља свако (својство) поставити где му је место као што чини онај ко је господар своје куће и самог себе. Тако се постиже уредност и пријатељство са самим собом, као и усклађеност оних трију својстава, сасвим онако како се то постиже у музичком саглашавању троструког: оног највишег, оног најнижег и оног средњег, не рачунајући на оно друго што се између ових може уметнути. Тако ће све то, на тај начин повезано, омогућити да у свему из мноштва настаје једно, умерено, складно.” (IV, 443д)

Између људског елемента и државе је породица те њен проширен облик, звани задруга – такође прожетидеологијом троделности – најдуже очуван у озакоњеном стању код крајишких Срба (Семјан, 1960). И класично евроаријско породично станиште, звано кућа (с тежиштем у физичком домену) или дом (с тежиштем у породичном домену) саздано у шумовитој, северњачкој прапостојбини, од дрвета, осведочава идеју и начела троделности. Основни део, обично уземљен, одговара трећој функцији јер се ту чувају средства за одржање живота, од алатки до намирница. Средишни део је надземљен, с огњиштем и често осовинском гредом, што симболише дрво живота, стабло свемира или axis mundi, а таван, под двосливним кровом, одговара духовној природи прве функције. На тавану бивају одлагане ствари које заслужују чување те сећање или ствари које је потребно – због магијских разлога – привремено одстранити из средишног простора. У тавану, према низу веровања, бораве духови предака а то је и простор кроз који у кућу улазе богови те Сунце, у време Сунцоврата, потом преобучено у хришћанског Божића. (Чајкановић, 1994)
Можда је идеја складне спреге различитих функција – иманентна идеологији троделности – садржана и у евроаријском корену (*дем- или *дем/а/) низа имена станишта, од старословенског дому, санскртског дамахи авестског дамана те српског дом до старогрчког домос и латинског domus: неки глаголски те именични изводи из корена служе не само у речницима грађења архитектонских облика већ и обликовања међуљудских односа. Тако из корена *дем= или *дем(а) перспективе снаге означавања и одређивања воде ка широком хоризонту, од латинског доминус до старословенског домовитиј те домовина, до„ српскогдомаћина, што усредсређује у својим рукама управу над задругом, који у самом одређивању сопственог имена открива представу заједништва као душа те посебне организације породице.” (Бути, 1962)

Бенвенист пак сматра да су речени корени само хомофони а значењски сасвим различити те стога сврстава изводе у три засебне породице (владање, грађење и дом-породица) док остало приписује „ контаминацијама”: „ Непобитно је да су се између тих облика, рођених из та два корена, произвеле контаминације, као на пример у Хомеровом старогрчком између до(м) (дом-породица) и домос (дом-грађевина).” (Benveniste,1969). Ако су Бенвенистова разликовања основана, остаје много значајнија чињеница да оно што он назива „ контаминацијама” одаје одговарајуће потенцијалности те склоности не само лексичких корена те грађе већ и људи. Када Виргилијев Енејузвикује „ Hic domus – hic patria est!” – он упркос различитости корена домус и патриа исказује, из дубљег или древнијег слоја трезора језика и потреба, осећање органске спреге та два појма, сачуване у другим гранама евроаријског стабла, примерице у словенским: дом – домовина. Према налазима евроаријских истраживања Гамкрелидзеа и Иванова „ општеиндоевропски лексем *т’ом- са значењем ‘дом’ и ‘устројство’ означава основну друштвену јединицу индоевропских племена која претпоставља обједињење и сједињење становитих људи повезаних одређеним родбинским спрегама.”(Гамкрелидзе, Иванов, 1984).

Предочивши низ примера симболизма тројства који су у непосредној или посредној вези с идеологијом троделности ваља нам се упитати зашто евроаријски човек обичава да види целине одређених ствари и појава видљивог и невидљивог света разложене на три а не – примерице – на два, четири, пет, десет, тридесет или безброј елемената. Несклоност евроаријског човека свођењу мноштва различитости у безоблично Једно – како то чини супротна, хтонска forma mentis, од дравидске Индије, преко семитског Блиског истока до пелашке Хеладе, од култова Мајке земље и Дионизија до еротологије Аристофана из Платонове Гозбе и метафизике Плотина – може бити објашњена недостатком одговарајућег психолошког порива. Реч је о психологији често очајничког трагања за разрешењем неразрешивих унутрашњих дуализама, односно противуречја, иманентних човеку који је створен мешањима разнородности на најужем делу Светског копна, на правцима судара и веза Европе, Азије и Африке. Истог порекла је и основна монотеистичка сублимација порива најнижег слоја људске мешавине, што ствара пол људске супротности спрам пола наводно неодредиве и непојмљиве апстракције зване Једно.

Прво, односно најдревније осветљење изложене запитаности пружио нам је – али не и значајну помоћ – славни упанишадски мудрац Јаџнавалкија, одговарајући краљу Видаџда Шакалију:

„ У том тренутку Видаџда Шакалија га је упитао: ‘Колико Богова има,оЈаџнавалкија?’ Он одговори посредством бројева датих за призивање: ‘Три и три стотине, три и три хиљаде’. ‘Тако је’, рече други, ‘али колико Богова уистину има, о Јаџнавалкија?’‘Тридесет и три.’ ‘У реду’, рече му, ‘али, у ствари, колико има Богова, о Јаџнавалкија?’ ‘Шест’. ‘Тачно’, рече му, ‘али, у стварности, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Три.’ ‘Да’, рече му, ‘али,’уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Двоје.’ ‘У реду’, рече му,‘али, уистину, о Јаџнавалкија, колико има Богова?’ ‘Један и по.’ ‘Да’, рече му, ‘али, у ствари, о Јаџнавалкија, реци ми, колико има Богова?’ ‘Један.’‘Да’, рече му, ‘а шта су онда оне три стотине и три те три хиљаде и три?’ Јаџнавалкија одговори: ‘То су, у ствари, њихове велемоћи (махиманах), али у стварности нема више од тридесет и три Бога.’” (Brhad-arannyaka-upanisad, III, 9,1-20)

Слободни смо закључити да је за евроаријског човека тројство или троделност најпожељнији облик крајњег уопштавања и свођења сложених целина ствари и појава Неба и Земље. Тој склоности генерички претходи потреба или воља да се предмет сазнања сагледа, дакле одреди и прикаже целовито, без остатка. За евроаријског човека тројство или троделност су крајњи домет спознајних уопштавања где је одржива витална целовитост која изискује дијалектичке односе, дакле унутрашње супротности или комплементарности. Испод броја три су два и један: дуализам и укидање сваког разликовања, спрам којих веродостојни евроаријски те европски човек гаје урођене одбојности, понекад прожете и ужасом или одвратношћу, као пред некаквим чудовишним хибрисом.

Ваља имати у виду и историјску основу: на својим миленијима дугим маршевима кроз евроазијске просторе, покренути из околоарктичке прадомовине, оковане наглом глацијацијом, ка југу евроазијског континента, евроаријски човек се суочавао с бројним изазовима туђинства међу којима су с интелектуалне тачке гледишта најзначајнији они што су сводиви на симболизам вредности званих безброј (мноштва), два(дуализма) и један (неразликовања). Ка безброју те амбисима бесмисла водили су аријске богове умножавајући вртлози тропски бојне маште дравидских староседелаца Индије. У тим умножавањимааватара божанства су само привидно, кванитативно јачала а заправо су пропадала, одрођавајући се од ведске бити до наказне непрепознатљивости, једнако као и олимпски богови у оговарањима предевроаријског слоја, пелашког плебса.

Већ на тлу Индије евроаријски човек суочио се са замкама и ограничењима дуализама, настојећи да их превлада управо доктрином три гуна, попут оне коју сунчани бог предаје младом ратнику Арџуни уочи битке, на сцени Махабхарата:

„ Једнако ценећи задовољство и бол, добитке и губитке, победу и пораз, устај у борбу; тако нећеш прекршити правило… Веде се односе на домен три гуна али ти буди слободан, о Арџуна, учини се слободним од парова супротности, с поузданим хтењем стремећи ка врхунској стварност, не хајући ни да купујеш, ни да гомилаш, господар си свог истинског сопства.” (Бхагавад гита,II, 38-45)

Једнаку одбојност према левантинском дуализму показао је европски човек, вековима касније, градећи – на темељима једне реторичке формуле крштења из Јеванђеља по Матеји (28, 29), искоришћене попут неке исприке – величанствену катедралу светог Тројства. Веома је упутно за наше разматрање да су у времену пре Никејског сабора најмање разумевање спрам те теолошке творевине показивали владике из азијских и афричких провинција царства, од Тертулијана и Оригена до Климента Александријског и Дионизија Александријског. Била је неопходна одлучна заповест римског поглавара Дионизија да се наметне догмасветог Тројства. Није наш задатак да разматрамо да ли је заправо нужна усиљеност те грађевине тројства прави узрок њене тајанствености или спознајне непрозирности коју исповеда Блажени Августин, упућујући на унутрашњи мир као предуслов сагледавања таквог виђења:

„ Ко може да схвати Свето Тројство? А ипак ко то не говори о њему ако се уистину говори о њему? Ретка је душа која зна шта говори кад о њему говори. И препиру се људи и боре, и нико без унутрашњег мира не може да види то виђење.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Да би свето Тројство учинио доступнијим верницима, Блажени Августин предлаже да почну вежбањем”,односно „ осматрањем три ствари у себи”, које су посебни допринос евроаријској доктрини гуна:

„ Мислим ово троје: бити, знати и хтети. Ја уистину јесам, ја знам, ја хоћу; ја сам онај који зна и хоће; ја знам да јесам и знам да хоћу; ја хоћу бити и хоћу знати.” (Исповести, XIII, 11, 12)

Ни дуализам раја и пакла није прихватљив евроаријском те европском човеку који га је ограничио или бар ублажио уводећи између њих трећи елемент, чистилиште. Послуживши се низом осведочења веровања да се молитвама за мртве могу олакшати њихови греси те одговарајућим обичајима, попут оног званог „ крштење за мртве” (Прва посланица Корин ћ анима, 15, 29), католичка мисао је успела да изгради доктрину чистилишта те да је усвоји као догму на Саборима у Фиренци и Тренту 1563. године. И та доктрина је троделна, посредно одржавајући идеологију троделности. У складу с магијском димензијом прве функцијом те идеологије први елемент доктрине чистилишта утврђује постојање једног interregnum-а између раја и пакла, где ће праведни проводити одређено време е да би се потпуно очистили, све док не искупе дугове почињене својим гресима. Други елемент – обележен борбеном делотворношћу – чини природа досуђених казни: оне ту циљају да прочисте праведника а не да га вечно муче, као у паклу. Трећи елемент је прилично саобразан тржишној, односно купопродајној димензији треће функције идеологије троделности: верницима је допуштено да врлим делима – не само молитвама и испаштањима већ и даривањима цркви, у новцу и натури – искупе И прочисте ближњег у чистилишту.

Према општем мњењу из доктрине Светог Тројства изведени су многи модели виђења троделних структура историје, од миленаристичких (Ђоакино да Фиоре) до философских (Хегел), од очекивања трећег Рима (после Рима и Константинопоља – у Москви) до очекивања Трећег Рајха. У свим тим моделима, упркос различитости њихових извора, основа и садржаја, осведочава се темељна потреба европског човека да се супротстави струји настајања и нестајања, силама темпоралности и пролазности те да време, односно повест не само одреди, геометри зује , већ самим тим и осмисли.

(Изводи из огледа „Усправница троделности”, уврштеног у студију Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, ИКП „Ни­ко­ла Па­шић”, Бе­о­град, 2004)

Извор: dragoskalajic.com

Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)

Родољубље и отачаствољубље стоје у тесној вези међу собом.

Свака нација има своју отаџбину. Стога је осећање националне заједнице везано с осећањем оданости према заједничкој отаџбини. Народ, који нема своје заједничке отаџбине, не може одржати своје националне карактерне особине. Ове се особине мало по мало измењују, прилагођавајући се разним приликама, у којима живе поједини делови таквог народа. Тако се нпр. шпански Јевреји разликују од немачких Јевреја, а они се разликују од пољских Јевреја.

This slideshow requires JavaScript.

 

По правилу, сваки народ има у својој отаџбини своју националну државу, која је уређена према његовим социјалним и културним потребама, и која се стара за одбрану његове отаџбине. Али има и одступања од тога правила. Један народ може бити подељен на више држава, и његова отаџбина може припадати разним државама, па и туђинским. Taко једну државу могу састављати више нација.

У таквој су држави међусобни односи врло сложени, и осећања родољубља и отачаствољубља су друкчија него у чистој националној држави, нарочито у оном случају, ако поједини народи нису драговољно ушли у састав такве мешовите државе.

Кад би се сви народи управљали по идеалним моралним законима, онда један другога не би себи потчињавали; него би се сваком народу оставила потпуна слобода, да сам собом управља по својем уверењу, и да у својој отаџбини живи по својем државном уређењу. Тада не би било толико непријатељства међу разним народима и државама; не би било толико сукоба и толико ратова, којима се поједини народи узајамно упропашћују. Тада би се могло помишљати и на “вечни мир“, који по мишљењу неких идеалиста, треба да влада међу народима.

Ну, ми смо далеко од тога идеалног стања у човечанству, као што смо далеко и од космополитизма, који се ставља насупрот патриотизму. Многи људи неће своје личне и породичне интересе да потчине добровољно ни интересима своје отаџбине, а камоли интересима целога човечанства. Има школованих људи, који се држе оне старе изреке; где је добро, ту је отаџбина. А нешколовани људи сазнају за своју ширу отаџбину, обично, тек онда кад она дође у опасност, те је морају бранити од непријатеља.

Извод из књиге др Војислава Бакића: “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

О узроцима наших раздора

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.

Василије Крестић; фото: Јадовно

Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима у неколико протеклих деценија, мораће доћи до закључака који неће бити прожети оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима треба добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике, размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.

Да би се могао пронаћи лек којим ће болест бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се исправило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер се тај толико озбиљан и одговоран посао не може препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима.

Испитивањем узрока који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу се уочити чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.

Дезинтеграциони чиниоци, који су у нама, чине део наше природе и утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих специфичности је прекид нашег духовног континуитета. После пропасти српских средњовековних држава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим али непријатељским, међусобно супротстављеним, верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег народа. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условљеним појавама, које ће нестајати током времена, другачијим државно-правним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа националне свести, знања и образовања.

Друга врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем, да прођу фазе његовог развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.

Продором Турака и пропашћу српских средњовековних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту — великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.

Уместо домаће — српске — феудалне аристократије, која би својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да утиче на награђивање у феудалном друштву карактеристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили не у кметској већ у рајетинској потчињености.

Због свега реченог није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази, (како је запазио Слободан Драшковић) “Једна од најгорих невоља која може снаћи један народ а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних (…), нема једног човека или неколико људи који би Србе представљали (…)“.

Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.

Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас “свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне“. Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас “нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава“.

Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо. На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци, Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на пример, Јевреји и Јермени који су подложни масовном уништавању. Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствене животе не ценимо ни сами, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што постојимо и што настањујемо оне географске просторе с којих нас због етничке и верске чистоте желе протерати?

Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа. потребно је указати на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слојем нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

Творци новог тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала, вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег угледног сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима — грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула.

У великој мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенцију која никада није била бројнија а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.

Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.

Повезани чланци:

Југословенство као дезинтеграциони чинилац
Опасности интернационализма и мондијализма по Србе
Нова Југославија или српска држава

Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде – ратови и страх

Овај интервју са професором Ноамом Чомским, који доносимо ниже у нашем слободном преводу са енглеског, обавио је Давид Барсамиан, оснивач и директор Алтернативног радија у САД. Ми смо га нашли на Интернету под оригиналним насловом „Колатерални језик“, 24.7.2003.

* * *

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је професор на Катедри лингвистике и филозофије на Масачусет институту. Аутор је многих књига – његове последње су: Сила терор и средњеисточне илузије, а књига о 11. септембру је међународни бестселер.
Ноам Чомски

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Барсамиан: Последњих година су Пентагон а после и медији усвојили израз „колатерална штета“ да објасне узгредну смрт цивила. То говори о употреби језика у обликовању и стварању људског разумевања догађаја.

Чомски: То је старо колико и историја. Нема много заједничког са језиком. Језик је средство људског међуодноса и комуницирања, па природно, и средство комуницирања идејне позадине догађаја. Али важније је да се овде језик употребљава у покушају да се обликују ставови и мишљења и постигне конформизам и послушност. Не изненађује да је ово настало у демократскијим друштвима.

Прво организовано министарство пропаганде названо Министарство за информације, било је у Британији за време Првог светског рата. Задатак му је био, како сами кажу, да се контролише свест света. Оно што их је нарочито интересовало била је свест Америке, свест америчких интелектуалаца. Мислили су да ако убеде америчке интелектуалце у племенитост британског ратног подухвата, амерички интелектуалци би могли успети да натерају у основи пацифистички расположено становништво Сједињених Држава, које с правом није желело да било шта има са европским ратовима, у психозу фанатизма и хистерије, која ће их одвести да се прикључе рату. Британији је била потребна подршка САД па је британско Министарство информација првенствено циљало на америчко јавно мњење и његове лидере.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Вилсонова адмиристрација је реаговала стварањем прве државне пропагандне агенције овде назване Комитет јавног информисања. Комитет је био брилијантно успешан, углавном са либералним америчким интелектуалцима, људима из круга Johna Dewey, који су стварно били поносни на чињеницу да је први пут у историји, према њиховом схватању, створен ратни фанатизам, не од стране војних лидера и политичара, већ од одговорнијих и озбиљнијих чланова друштвене заједнице, наиме размишљених инелектуалаца. А они и јесу организовали пропаганду која је у току од неколико месеци успела да окрене релативно мирољубиво становништво у запенушене анти-немачке фанатике који су хтели да разоре све што је немачко. Дошло се до ситуације да Бостонски синфонијски оркестар није могао да свира Баха. Земља је била у хистерији.

Вилсонова пропагандна агенција је имала људе као Edward Bernays-a који је постао гуру ПР индустрије за јавну рекламу и Walter Lippmann-a, водећег јавног интелектуалца у 20. веку и најпоштованије личности у медијима. Они су се широко користили својим искуством. Ако погледате њихово писање 1920-их година, видећете да кажу: научили смо из овога (искуства са агенцијом) да је могуће контролисати јавно мњење, понашање и мишљења. Овде је Lippmann рекао: „Можемо да произведемо сагласност средствима пропаганде“. А Bernays dodao: „Интелигентнији чланови друштвене заједнице могу да натерају становништво на све што желе“ помоћу онога што је назвао „инжињерством сагласности“. А то је „суштина демократије“, рекао је.

Ово је такође одвело подизању индустрије за јавне односе (ПР). Занимљиво је погледати на 1920-е године када је отпочела. Ово је период Taylorism-a у индустрији, када су радници тренирани да постану роботи, код којих је сваки покрет контролисан. Створио је врло ефикасну индустрију са људским бићима претвореним у аутомате. Бољшевици су тиме, такође, били врло импресионирани. Покушали су да то имитирају. У ствари, покушано је то свуда у свету. Али су експерти контроле мисли схватили да је не само могуће имати контролу „на послу“ већ исто тако и контролу „ван посла“. То је њихов израз.  Контролисати их „ван посла“ стварањем филозофије безнађа и узалудности, упућујући људе на површне ствари живота, као помодарску куповину и консумацију, а у основи – држећи их подаље од нас, да нам не сметају. Пустимо људе који треба да воде ствари да то чине без мешања масе становништва, која нема ништа да тражи на јавној сцени. Из тога се развила огромна индустрија која се простире од рекламе до универзитета, сви врло савесно посвећени схватању да се ставови, понашања и мишљења морају контролисати, јер је иначе народ исувише опасан.

Нарочито је упечтаљиво да се ово развило у демократскијим друштвима. Покушали су ово да копирају у Немачкој и бољшевичкој Русији, Јужној Африци и другде. Али је то увек остао сасвим изразито углавном амерички модел. Постоји добар разлог томе. Ако контролишеш свет силом, није тако важно шта он мисли и осећа. Али ако изгубиш способност да контолишеш народ силом, постоји већа потреба да контролишеш његово понашања и мишљења.

Тако стижемо до данашњице. Али данас јавност неће више да прими државне пропагандне агенције, па је и Реганова канцеларија јавне дипломатије, проглашена незаконитом, морала да наступи околишним путем. Оно што је узело њихово место биле су приватне тираније, стварно, системи великих корпорација, који играју улогу контроле мишљења и понашања, не добијајући наређења од владе, мада природно тесно повезани са њом. То је наш савремени систем. Врло самосвестан. Не морате много да нагађате шта они раде, јер су довољно љубазни да вам у својим индустријским публикацијама и академској литератури то кажу.

Тако кренете, рецимо, у 1930-е године, можда једном оснивачу великог дела модерне политичке науке. либерални Вилсонијанац, Harold Lasswell, написао је 1933. чланак насловљен „Пропаганда“ у Енциклопедији друштвених наука, обимно дело, у коме је била порука (а све ово је тачан цитат): „Ми не треба да подлежемо демократском догматизму да су људи најбољи познаваоци сопствених интереса.“ Они то нису – ми смо. И пошто су људи сувише глупи и незналице да схвате свој најбољи интерес, за њихово сопствено добро – а пошто смо ми велики хуманисти – ми смо принуђени да их маргинализујемо и контролишемо. Најбољи начин је пропаганда. Нема ничег негативног у пропаганди, рекао је. Она је неутрална као и ручка на пумпи. Можете да је употребите за добро или за зло. А пошто смо ми племенити и дивни људи, ми ћемо је употребити за добро, да обезбедимо да глупе и игнорантне масе остану маргинализоване и раздвојене од било какве могућности одлучивања.

Лењинска доктрина је скоро иста. Обе су врло блиске сличности. Нацисти су је такође прихватили. Ако читате Mein Kampf, Хитлер је био врло импресиониран англо-америчком пропагандом. Он је тврдио, не без разлога, да је она добила Први светски рат и заветује се да ће у следећој рунди Немачка бити такође спремна и развити свој пропагандни систем моделиран према овом у демократијама. Руси су га такође пробали, али је био исувише сиров да би био успешан. Јужна Африка га је употребила. И други све до данашњег дана. Али је он најизразитији у Сједињеним Државама јер је то најслободније и демократскије друштво, па је стога и много више потребно да се контролишу поступци и мишљења.

Демократија се доводи бомбама

Можете то читати у Њујорк Тајмсу. Они су објавили занимљив чланак о Carl Rove-u, менаџеру председника (Буша) у ствари његовом инструктору, човеку који га учи шта да каже и ради. Чланак описује шта Carl Rove сада ради. Он није био директно умешан у планирање рата, али није био ни сам Буш. Рат је био у рукама других. Али његов циљ је да председника представи као моћног ратног лидера са оком на следећим председничким изборима, тако да републиканци могу да прогурају свој домаћи програм. И то је оно на шта се Rove концентрише, тј. смањење такса – они кажу због економије – а мисле на смањење такса за богате и друге програме које он није хтео да помене, који су скројени да користе врло малом сектору врло богатих и привилегованих, а са лошим последицама за гро становништва. Али много значајније – што није поменуто у чланку – јесте да се разори институцијална основа система социјалне помоћи; покушај да се елиминишу ствари као школе и Друштвено осигурање и све друго основано на идеји да људи брину један за другога. То је грозна идеја која се мора изгнати из народне свести. Идеја да треба осећати симпатију и солидарност, да би требало да бринете да ли саката удовица на другој страни града има шта да једе, то мора бити избачено из свести људи.

Сасвим је јасно да постоје огромне разлике у односу на Ирачки рат између јавног мнења САД и осталога света. Да ли то приписујете пропаганди?

Не може се поставити питање о томе. Кампања против Ирака почела је прошлог септембра. То је тако очигледно расправљано и у широкој публицистици, као напр. главног политичког аналитичара UPI, Martin Sieff-a, који је у свом дугом чланку описао како је то учињено. У септембру, што је био и почетак средње-изборне кампање за Конгрес, тада је почело и бубњање добоша ратне пропаганде. Имала је две константне теме. Велика лаж је била да Ирак представља непосредну опасност за безбедност Сједињених Држава. Ми морамо да их зауставимо сада, јер ће нас иначе они разорити сутра. Друга велика лаж је била да Ирак стоји иза масакра од 11. септембра. Нико то није рекао отворено; била је то врста инуенда.

Погледајете на испитивања јавног мњења. Она верно показују учинак пропаганде. Пропаганда се шири путем медија. Они је не припремају, они је само шире. Можете је приписати високим владиним чинбеницима или било коме другоме. Али кампања се врло брзо одразила у испитивањима. Са септембром и после њега око 60 одсто популације је осцилирало око веровања да Ирак представља опасност за безбедност Сједињених Држава. Сада већ пола становништва, данас можда и више, верује да је Ирак био позади 11. септембра и да су Ирачани били у нападачким авионима и да планирају нове нападе.

Нико други на свету не верује у то; нема земље где се Ирак сматра претњом њеној безбедности. Кувејт и Иран, иако обе раније нападнуте од Ирака, не сматрају Ирак претњом њиховој безбедности. Ирак је најслабија држава у том делу света, јер је захваљујући санкцијама, које су убиле стотине хиљада људи и где је вероватно око две трећине становништва на ивици гладовања – земља са најслабијом економијом и најслабијом војном снагу у том региону. Трошкови њене економије и њених војних снага су око једне трећине ових Кувејта, мада је његово становништво десет пута мање од Ирака – и увелико мањи од осталих земаља региона. Наравно, свако у региону зна да тамо постоји и једна суперсила, САД прекоморска војна база, Израел, који поседује стотине нуклеарних оруђа и масивне оружане снаге и потуно доминира свиме.

Али само у Сједињеним Државама постоји страх од било којег од ових веровања. Можете да пратите раст ових веровања са утицајем пропаганде. Занимљиво је да су Сједињене Државе подложне томе. Постоји позадина тога, културна позадина, која је интересантна. Али какви год разлози да постоје, Сједињене Државе се показују врло уплашеном земљом упоредно говорећи. Овде се плаши готово свега: злочина, странаца, скоро свега под сунцем. Могу да се дискутују и испитују разлози, али позадина је ту.

Шта нас чини подложним утицају пропаганде?

То је добро питање. Ја не кажем више осетљива на пропаганду; земља је више осетљива на страх. То је уплашена земља. Разлоге за то, савим искрено, не разумем, али они су ту и иду далеко у америчку историју. Вероватно има везе са освајањем континента, када су морали да униште урођеничко становништво; ропство, где сте морали да контролишете (ропско) становништво које је сматрано опасним, јер никад нисте знали када ће да се окрену против вас. Може да буде и рефлексија огромног обезеђења. Безбедност Сједињених Држава је изнад сваког другога. Сједињене Државе контролишу ову хемисферу, контролишу оба океана, контролишу супротне стране оба океана, никад нису биле угрожене. САД су задњи пут угрожене у рату 1812. године. Од тада оне само освајају друге. То је некако развило осећај да ће неко да се дигне и насрне на нас. И тако земља постаје врло уплашена.

Постоји разлог зашто је Carl Rove најважнија личност у (Бушовој) администрацији. Он је експерт за односе са јавношћу (PR) задужен за стварање имиџа. Тако можете да прогурате домаћи програм (републиканаца), остварите међународне политичке циљеве плашећи народ и стварајући утисак да ће моћни лидер да вас спасе од непосредног и претећег разарања. Њујорк Тајмс стварно тако каже, јер је врло тешко то сакрити. То му је као нека друга природа.

Хтео бих да прокемтаришете једну од нових лексичких конструкција „усађени новинари“.

И то је врло занимљиво. Интересантно је да су новинари спремни да то усвоје. Ниједан поштени новинар или новинарка не би хтео да себе опише „усађеним“. Рећи „ја сам усађен новинар“ је као да каже „ја сам владин пропагандиста“. Али и то је усвојено. И помаже да усади схватање да све што ми радимо је исправно и праведно, па стога ако сте усађени у неку америчку војну јединицу ви сте и објективни. Уствари иста ствар се показала у Peter Arnett случају. Peter Arnett је искусан и поштован новинар са многим позитивним резултатима.

Он је овде омрзнут баш због тога. Из истих разлога због којих је и Роберт Фиск омрзнут. Фиск је Британац, а Arnett пореклом са Новог Зеланда. Фиск је далеко најискуснији и најпоштованији средњеисточни новинар. Тамо је био врло дуго времена, показао се одличан, познаје тај регион, сјајан је репортер. А овде је презрен. Ретко видите једну његову реч. Ако је поменут то је да га оспоре. Разлог је да је сувише независан. Не жели да буде усађени новинар. Peter Arnett је осуђен зато што је дао интервју на ирачкој телевизији. Да ли је ико осуђен зато што даје интервју на САД телевизији? Не, јер то је дивно.

Напад на Авганистан у октобру 2001. породио је два од ових занимљивих нових израза и Ви сте их коментарисали. Један је био Операција „истрајна слобода“ и други „незаконити ратник“. У истини новина у међународном праву.

То је новина у послератном периоду. После Другог светског рата дат је релативно нови оквир међународном праву, укључујући и Женевску конвецију, који не дозвољавају схватање непријатељског борца у смислу који сте поменули. Можете да имате ратног заробљеника, али не постоји никаква нова категорија. У ствари поменути израз је стара категорија, из пре Другог светског рата, када сте практично могли све да имате. Али по Женевској конвенцији, која је установљена да формално криминализује нацистичке злочине, то је промењено. Тако су ратни заробљеници добили посебан статус. Бушова администрација, уз сарадњу медија и судова, вратила се у период пре Другог светског рата – када није постојао озбиљан оквир међународног права у односу на злочине против човечности и ратне злочине – и објавила не само да ће да води агресивне ратове, већ да ће да класифицира људе које бомбардује и заробљава у некакву нову категорију која нема никаква права.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

А и то су прекорачили. Бушова администрација је узела право да овамо траспортује људе, укључујући америчке грађане, да их временски неограничено затвара без приступа њихових породица и адвоката и да их тако држи без оптужбе док председник не одлучи да је рат против терора – или како већ жели то да назове – завршен. То је заиста нечувено. А у неку руку је усвојено и од судова. И у ствари, они иду даље и од онога што некад зову Патриотски закон бр. 2, који још није ратификован. Закон је у Министарству правде, али је његова садржина „процурела“. И сада имамо два чланка о њему професора права и других у штампи. Закон запањује. Траже право да одузму држављанство, основно право, ако државни тужилац закључи – не морају да имају никакве доказе – дакле само закључи, да је нека особа на неки начин умешана у поступке који шкоде Сједињеним Државама. Морате да се вратите у тоталитарне државе да нађете нешто слично. Непријатељски борац је један пример. Третман ових људи – оно што се ради у Гвантанамо бази на Куби је груба повреда најосновнијих принципа међународног хуманитарног права после Другог светског рата, тј. од када су ови злочини формално криминализовани као последице нацистичких поступака.

Шта мислите о изјави британског премијера Тони Блера цитираној у „Nightline“-u, 31. марта: „Ово није инвазија“.

Тони Блер је добар пропагандни агент Сједињених Држава: Он је речит, реченице му имају смисла, очигледно свет воли како он изгледа. Он следи став који је Британија самосвесно заузела после Другог светског рата. За време Другог светског рата Британија је схватила – поседујемо пуно докумената о томе – што је било очигледно; Британија је била доминантна светска сила и то неће бити после рата – САД ће то бити. Британија је морала да изабере: да ли ће бити само још нека друга земља – или ће постати, као што су сами рекли, млађи партнер Сједињених Држава? Она је усвојила улогу млађег партнера. И то је била од тада. Британија је била малтретирана више пута на врло недостојан начин, а они мирују и трпе и кажу: „У реду, бићемо млађи партнери. Даћемо томе што се зове (војна) коалиција наше вековно искуство брутализације и убијања других народа. Ми смо добри у томе.“ То је британска улога. То је срамно.

Често се код Ваших предавања поставља питање „Шта би требало ја да радим?“. То чујете од америчклх слушалаца.

У праву сте, од америчких слушалаца. У Трећем свету то никад не чујете.

Зашто не?

Јер кад одете у Турску или Колумбију или Бразил или негде другде, не питају вас, „Шта бих ја требало да радим?“. Они вам кажу шта већ раде. Само у врло привилегованим културама људи вас питају „Шта би ја требало да радим?“ Све су нам опције отворене. Немамо проблеме са којима се суочавају интелектуалци у Турској илл кампезини у Бразилу или било шта друго слично томе. Ми можемо све да радимо. Али свет овде је трениран да верује: ми морамо да имамо нешто да радимо што ће бити лако и што ћемо врло брзо да свршимо, а онда ћемо да се вратимо нашим свакодневним животима.Али тако не иде. Треба да радите нешто чему ћете се посветити, предати и радити тако дан за даном. Тачно знати шта је то: то је васпитни програм, то је организовање, то је активизам. То је начин да се ствари мењају. А ви желите нешто као магичан кључ, што би вам омогућило да се сутра вратите и гледате телевизију? Нема чаробног кључа.

Ви сте били активан и рани дисидент у 1960-им против САД интервенције у Индокини. Сад имате перспективу како је било онда и шта се дешава сада. Опишите како се развијао отпор у Сједињеним Државама.

Rebel Without a Pause

Постоји један други чланак у Њујорк Тајмсу који описује како су професори активисти против рата, а студенти нису. Не како је раније било, када су студенти били противратни активисти. Репортерка говори о стању око 1970. – и истина је – са 1970-ом студенти су били активни антиратни протестари. Али то је било после осмогодишњег рата САД против Јужног Вијетнама, који се до тада раширио на целу Индокину, који је практично уништавао читава насеља. У првим годинама рата – објављено је 1962. – авиони САД бомбардују Јужни Вијетнам, употреба напалма одобрена, хемијски рат за уништавање хране и усева, програми да се милиони људи натерају у „стратешка села“, у ствари концентрационе логоре. И све то јавно. Али нема протеста. Немогуће да нађеш некога да о томе разговараш. Годинама, чак и у либералним градовима као Бостону, немогуће је било имати јавни митинг против рата јер би га разбили студенти уз подршку медија. Било би потребно имати стотине полицајаца око говорника сличних мени, да би избегли са митинга неозлеђени. Протести су дошли после година и година рата. До тада је стотине хиљада људи било убијено, већи део Вијетнама разорен. Тада су почели протести.

Али све је то избрисано из историје, јер говори сувише много истине. Захтевало је године и године тешког рада многих људи, углавном младих, који су најзад успели да створе покрет протеста. Сада смо далеко иза тога. Али репортерка Њујорк Тајмса не може то да разуме. Сигуран сам да је репортерка врло поштена. Репортерка говори тачно оно што сматрам да је научена – да је постојао огроман противратни покрет, јер стварна историја треба да се избрише из свести људи. Не смете да научите да посвећен, предан рад може да оствари знатне промене у свести и разумевању људи. То је врло опасна мисао да је народ буде свестан.

Извор: Искра Бр. 1108, Birmingham, 1. септембар 2003.

Сродни чланци:
Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Баците коску да Шарпланинци постану нација!

Подржите покрет Шарпланинаца, аутохтоне врсте рођене на Шар-планини!

Шарпланинци имају више елементата за нацију од Македонаца, Хрвата, Црногораца, Бошњака, Херцеговаца, Шумадинаца, Војвођана и Маломокролужана. Од Срба се разликују језиком, њушком, длаком и улогом у друштву. Вековима чувају овце, лају на вукове, завијају на месец и Србима су верни како пси. Дошло је време да се истакну све разлике које Шарпланинце разликују од Срба и на томе да се утемељи њихова нација. Ако се испуни тај главни услов за стварање нација на Балкану, Шарпланинци ће коначно исправити вековну неправду. У претходном периоду већ је остварен први предуслов – српски овчарски пас Шарпланинац проглашен је прво илирским, а затим и југословенским овчарским псом. На тај начин испуњени су први кораци у стварању нације.

Својим основним карактериситкама ова је врста заслужила самсвојност, самобитност, национални суверенитет и интегритет.

ФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарпланинац је импресиван пас, чврсто грађен, има широка и мишићава прса, чврсте шапе. Глава му је симпатична. Његове лепе бадемасте очи имају дубок и миран поглед, помало меланхохчан. Длака му је удво­стручена бујном и начичканом поддлаком. Кратка је на глави и на предњем делу ногу.

Саставни део традиције ове врсте јесте сечење репа и ушију. Овај део фолклора има своју практичну примену у томе што су ти делови тела приликом борбе најизложенији, због чега се секу да не би пали у зубе непријатељу. Што се тиче расизма, код Шарпланинца боја најчешће варира у нијансама сиве, иако су и друге боје дозвољене (на пример: бела, смеђа, боја меда итд). Дакле, боје су дозвољене и расизам је непознат, када је ова врста у питању. Шарпланинци су толико снажни да се без проблема носе са вуковима, а често и са медведима.

 

ПСИХИЧКЕ И ГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарплалнинац је „веома интелигентан, спокојан, добродушан, храбар, одлучан, нападачки само када је потребно, изврстан чувар, одан господару, воли децу и нагонски их чува, а на уложену љубав и стрпљење узвраћа безграничном оданошћу.“ Изузетан је чувар, што је део његовог инстинкта. Храбар и одлучан. Лојалан је господару и породици са којом живи. Неповерљив према странцима, али човека не напада без разлога. За посао чувара га није потребно обучавати, јер то шарпланинац носи у генима.

Способан је да самостално доноси исправне одлуке што му је често неправедно замерено као тврдоглавост. и у таквим приликама му треба омогућити да се склони у хлад. Хладноћу подноси одлично и она је у ствари његов природни амбијент.

Воли да се слободно креће по имању које чува и зато није пас који ће бити задовољан у стану или пасјој кући – ТРЕБА МУ СЛОБОДНА ДРЖАВА!

Где ћете наћи бољег кандидата за Уједињене Нације, НАТО пакт, УНЕСКО и Европску Унију. А и то што је „нападачки само када је потребно“ може се променити мењањем његове свести. Најбитније за све ове светске и европске организације јесте веома лака дресура, а Шарпланинац управо тај услов задовољава. У зависности од потреба, веома лако се може издресирати да служи у корисне сврхе, што је и главни циљ свих глобалистичких организација.

МАЛО ЈЕ НАГАО

На својој територији не трпи уљезе, због чега ће морати са њим у почетку да се ради како се у новој држави не би десило етничко чишћење. Својом појавом и држањем углавном одвраћа странце, а ако то није довољно онда силовитим нападом, коме претходи упозорење, брани своју територију – тако да се по сваку цену морају спречити сукоби на Шар-планини. Шарпланинац има доминантан карактер, али прихвата доминацију укућана. Стога је веома битно, да се исправно васпитава од почетка стварања нације и државе и да му се не попушта.

ОД ИНДИЈЕ ДО АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

На основу историјских података, верује се да преци шарпланинца потичу од молоса древног Тибета, са обронака Хималаја. Са ове географске територије, молоси су кренули у бескрајна путовања следећи своје господаре. Шарпланинац је стигао на Балкан са војском Александра Великог. где се и задржао. Дакле, ако неко има педигре древности и старине, то је Шарпланинац.

Кост

ПОЧЕТАК СТВАРАЊА НАЦИЈЕ

Име је добио по планини где је највише одгајан. Први пут је приказан у Љубљани 1926. године и од тада креће његово превођење од Србина у Илира, па у Југословена, што су само прелазне фазе у стварању нових нација.

Од стране међународне кинолошке федерације први пут је признат као посебна врста илирског овчара, тј. Илирски овчарски пас (на основу старог имена региона Илирија), 1939. године.

А онда, 1957. године, на захтев Југословенског кинолошког савеза, Међународна кинолошка федерација променила му је име у Југословенски овчарски пас – Шарпланинац.

Код шарпланинаца разликујемо неколико подврста: Мурџ, Карабаш, Мерџан, Тиграсти, Мефов, Зелендух, Златан, Караман – што наговештава и могућност додатног стварања нација, ако се за то укаже потреба. Томе у прилог иду и препирке око тога која је од ових подврста права, изворна, односно ко је ту најшарпланинац.

АКО МОЖЕ МАЈМУН, МОЖЕ И ЏУКЕЛА

Пошто данас сваки мајмун има право да оснује нацију, зашто то право не би имале и џукеле. Шарпланинци су кинолошки признати као аутохтона врста, немају ниједну реч сличну српској, имају јаку емиграцију ван Шар.планине, чека их ланац у Уједињеним Нацијама, чекају их керовође у Нато пакту и све остале џукеле Европске Уније.

Шарпланинци и вечерас завијају на месец тражећи вашу подршку,

Баците коску!

Подржите их!

 

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)

Србски се народ до скора одликовао моралношћу и побожношћу. И Срби и Србкиње много су ценили свој образ, своју част и свој карактер, и јако су поштовали црквене и народне светиње. Омладина је поштовала старије људе; а одрасли су људи имали поверења према својим свештеницима и према својим учитељима. Представници власти уживали су леп углед у народу; а владалац је сматран као идеал неумитне правде и узвишене доброте, те је свуда дочекиван са страхопоштовањем. Нарочито су се србске породице и задруге одликовале солидним животом тако, да су могле служити за углед другим народима.

This slideshow requires JavaScript.

 

Ну у новије време се то почело мењати на горе. У неким нашим крајевима уносе странци квареж у србске породице, те оне услед тога пропадају морално и материјално. У другим крајевима кваре народ чиновници, и то нарочито за време избора народних посланика. При том се често употребљавају назаконита и неморална средства, као присиљавање, подмићивање, лажна обећања, вређање и клеветање друге странке, итд. Овим се шири омраза у народу, и уз то се људи навикавају на несолидан кафански живот, који их одбија од домаћег рада. У таквим приликама дешавају се чешће и сукоби међу људима из разних странака. Поред тога, умножавају се и разни злочини, и тим се доводи у сумњу безбедност поштених грађана.

У варошима се људи више кваре него у селима. У њима има више прилика и више средстава за уживање сваке врсте. Али наши грађани не уживају много у уметностима и у забавама, која облагорођавају душу и побуђују људе на племенит рад; него се одају више страсним уживањима, која кваре естетички укус, вређају морална осећања, и слабе тело, те их тако онеспособљавају за опште корисне радове.

У нашим породицама нестаје оне чврсте дисциплине, која је пре владала међу свима члановима појединих породица и великих задруга. Верност у брачном животу, пожртвовање родитеља за своју децу и оданост чланова породице према својем дому као да бивају све слабији. Тим се смањује морална вредност србских породица, које су до сад давале најјачи отпор туђинштини.

У нашим пословним односима као да нема више толико солидности и толико узајамног поверења, као што је пре било. Некад су се међу србским трговцима и грађанима свршавали важни послови у четири ока и без писмених обавеза, па је ипак сваки држао реч и поштено вршио своје дужности. А сад као да не помажу много ни писмени уговори, обавезнице и менице. Пређе су се србске занатлије поносили својим радом, и често су помињали ову лепу изреку: занат је златан. А у новије време има доста занатлија, који остављају свој стручан рад, па траже општинску или државну службу, или друго неко занимање. На њихово место долазе странци, који и у србској трговини заузимају све више места.

Наша Црква као да није више она тајанствена привлачна сила, која је у прошлим вековима прикупљала србски народ у недељне и празничне дане, не само ради молитве, него и ради договора о заједничком раду у тешким приликама, нпр. ради договора о спремању устанка за ослобођење србске земље и србског народа. У неким крајевима опада побожност и оданост народа према својој Цркви. Наши свештеници не раде све што треба, да се то спречи; наши учитељи не доспевају на то; а наши државни службеници као да се у опште слабо интересују за одржање вере и морала у народу.

Побожност и моралност су обично везане једна за другу, нарочито у маси народа. Страх од Божје казне уздржава људе од непоштена рада. А кад се у човека поколеба вера, те нестане богобојажљивости, онда се лако поремети и његов морални живот. Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај може лако поклизнути на путу који нас води к узвишеним моралним идејама.

Они који управљају нашим народом, треба да га чувају од кварења у моралном и религијском погледу; јер теже је лечити болест него чувати се од ње.

Др Војислав Бакић, „Српско родољубље и отачаствољубље“, 1910.

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити

Постоје историјски и друштвени контексти у којима на чистину изађу неки односи, намере и планови који су иначе скривени и увијени у лицемерну политички коректну комуникацију. У тим осетљивим периодима кризе скину се рукавице, падну маске и на видело изађе гола истина, понета тријумфализмом, необузданом мржњом или еуфоријом тренутка. Свеједно је који од ових разлога доведу човека у парадоксалну ситуацију да у тренутку осећаја највеће снаге и моћи покаже крајњу слабост. 
НАТО Бомбардовање

НАТО Бомбардовање

Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак„“ – Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији у изјави за ТВ ”Франсе 2„ крајем марта 2000. 

Срби спроводе терор и силују албанску децу.“ – Бил Клинтон, председник САД, у говору на прослави 50-годишњице НАТО у Вашингтону, 23–25. априла 1999. године

Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу„“. – Босиљка Мишетић, подпредседница хрватске владе, на прес-конференцији 1995.

Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада“ – Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.

Крајње је било време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно.““ – Нобеловац Гинтер Грас, на отварању Сајма књига у Лајпцигу 26.марта 1999. године, два дана после почетка бомбардовања Југославијена, – помињући уз то и да није пацифиста.:

Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише.“– Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис „Форин аферс”, јул-август 1994.године.

Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења коју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум„“ – Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији у мају 1994.

Што се Срба тиче… То је један болестан народ.“ – Жак Кот, француски генерал, бивши командант Унпрофора у БиХ, у војном месечнику ,,Дифенс насионал”, Париз, јун 1997. године.

Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.“ – Жак Ширак, бивши председник Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ.

Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација.“ – Јосиф Бродски, песник, нобеловац, ,,Интернешенел хералд трибјун”, 5. август 1993. године

Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица.“ – Јохан Фрицт, директор бечког дневника Пресе и директор Међународног Института за Штампу. Имао је, у то време великог удела у сатанизовању Срба!

Србе треба бацити на колена.“ – Клаус Кинкел, министар иностраних послова Немачке, 27. мај 1992. године.

Срби нису нарочито паметни… „Српска деца се више неће смејати.“ – Лоренс Инглбергер бивши државни секретар САД.

„Срби су схизофрен народ…“ – Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији, у изјави датој у емисији Кажипрст, телевизије Б92, април 2015.

Зауставите Србе. Одмах. Заувек!“ – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, „Њујорк Тајмс” 4. мај 1994.

Молим се да се ватра небеска обруши на Србе.“ – Отац Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.

Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно срећније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„“ – Питер Јустинов, глумац, амбасадор Уницефа, ,,Јуропиен”, 10. јун 1993. године.

Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд.!” – Пол Џексон, уредник ,,Калгари сана”, изјава за ,,Фани стар”, 13. октобар 1992. године.

Срби су злочиначки дупеглавци.” – Ричард Холбрук 6. новембра 1995.године у „Њујоркер”-у, као тадашњи емисар Бола Клинтона у Југославији. 

Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„“ – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.

Нема мира док Србија не буде војно поражена„“ – Срђа Поповић, адвокат и потписник захтева светских интелектуалаца за бомбардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус„ октобра 1994.

На несрећу, нисам побио све Србе„“ – Томислав Мерчеп у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибјун,1995.године.

Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ – Тони Блер, премијер Велике Британије током НАТО агресије на Србију 1999.године.

„”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу„“ – Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а,у мају 1995.

Нека се Срби подаве у сопственом смраду„“ – Хелмут Кол, канцелар Немачке, почетком 1998. године.

Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки.“ – Џејмс Бејкер, државни секретар САД-а на америчкој ТВ, јун 1992.

Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.” – Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999..

„Све Србе треба ставити у нацистичке концентрационе логоре. Срби су неписмени дегенерици, убице беба, месари и силоватељи.“ – Џозеф Бајден, Потпредседник САД , гостујући на Си-ен-ену код Ларија Кинга.

НАТО – разсрбљавач” (NATO-DESERBIZATOR) – расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад, емитована на француској телевизији Канал+, у емисији ,,Хоризонти”, април 1999. године.

Када су се осетљиви историјски и друштвени контексти с краја двадесетог века завршили, рукавице су поново навучене, маске су опет стављене и наши су односи наставили као и раније да се одвијају политички коректним флоскулама. За нас је важно да разумемо и памтимо поруке које су нам тада упућене, због тога што су их упутили тада водећи људи моћних држава, међународних организација, великих медијских кућа, као и неке друге веома познате јавне личности.

За оне који не знају, ту је и подсећање да су готово истоветне изјаве о Србији и српском народу даване током антисрпских кампања у првом и другом светском рату, из чега може да се изведе закључак како је реч о континуитету односа одређених западних центара моћи према Србији и српском народу.

Из књиге „Срби у ратном дневнику Вермахта“:

Константовано је да је Србин “рођени завереник“ и да “воли“ да се служи “нечасним средствима“. – Пропагандно одељење Југоисток (Судост) – први извештај вођа Одељења послат 26. маја 1941. Врховној команди Вермахта, након три седмице проведене у Београду)

Ко су, у ствари, непријатељи Италије на Балкану? Срби тј. националисти са којима се Роата упустио а који су опаснији од комуниста“  – Јоаким фон Рибенторп, 19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану).

Српски завереници морају бити спржени и при томе се не сме уопште бити милосрдан.“  – Вилхелм фон Кајтел, 19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану

Не смемо никада допустити да на Балкану постане премоћан неки народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију. Срби јесу такав народ. Они су доказали своју велику државотворну снагу и имају широке циљеве који сежу до Егејског мора. Имам озбиљне разлоге због којих се устежем да овакав народ још и нарочито охрабрим у његовим тежњама“. – Хитлер (Хитлерово одбацивање свих Нојбахерових предлога о проширењу Недићевих овлашћења, децембра 1943.)

Упоређујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио да Хрвати “немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати“. Насупрот њима “Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда, значи опасност“. – Хитлер, 22. август 1944.

Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. прихватљивија је становита комунистичка опасност“ – Хитлер у обраћању Фон Вајксу, 22. августа 1944.

Позивамо читаоце да нам путем коментара доставе изјаве које недостају, како бисмо употпунили ово сведочанство о мржњи према једном народу.

Литература:

Зоран Петровић Пироћанац: ”Избрисати српски вирус„, ПолитикаНСПМ, Поуке, Срби у ратном дневнику Вермахта

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)

Људи, у којих су јаче развијена осећања родољубља и отачаствољубља, цене много врлине и заслуге својега народа и лепоту своје отаџбине, и поносе се тим. Они не допуштају никоме, да вређа част њиховог народа и да ружи њихову отаџбину. Они то сматрају као увреду своје личне и породичне части, и готови су да се боре за одбрану народне части.

This slideshow requires JavaScript.

 

Тако се и цео један народ може узбудити, кад га представници неког народа омаловажавају и вређају, и кад руже и нападају његову отаџбину, и то даје неки пут повод озбиљним сукобима између појединих народа.

Ко брани част својега народа и углед своје отаџбине, тај брани уједно и своју част и углед својега дома. Јер народ састављају поједини људи и њихове породице, које су удружене на моралној основи; а отаџбину представљају њихови домови и њихова имања, која су они и њихови претци својим трудом, на поштен начин, стекли.

Сваки народ, који жели да стече поштовање код других, образованих народа, мора чувати своје достојанство и бранити своју част. За ово се претпоставља, да у његовој држави влада правни поредак; да је његов друштвени живот солидан; да међу грађанима има поверења и љубави; да су они верни својему народу и одани својој отаџбини; и да сви раде на културном унапређењу своје земље.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)