ДРУГИ О СРБИМА

Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима

Вук Караџић је у Бечу упознао Ану Марију Краус, ћерку аустијског трговца и свог станодавца, са којом се оженио и имао тринаесторо деце. Током својих честих и дугих путовања писао је у више наврата Ани како би било добро да породица дође за њим у Србију. У њеним одговорима садржано је поражавајуће мишљење о Србији, православљу и Србима, које се креће од подцењивања до гађења.

Ана Краус и Вук Караџић (по портрету Димитрија Тирола), фотографија литографије Јозефа Крихубера; Народни музеј у Београду

Један Вуков биограф израчунао је да је Вук чак 11 година био одвојен од породице. Тако се о деци углавном старала Ана, а њено мишљење о православљу, и уопште о нашем народу, било је поражавајуће. То показује очувана преписка између Ане и Вука, нарочито она из 1830. и 1831. године.

Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама.

У то време Караџићи су се привремено преселили у Земун. Требало је да се преселе у Београд. у коме се Вук затекао на неком дужем задатку, али Ана никако није желела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Кнежевине. Зато је Вук становао у Београду, а Ана са децом у Земуну. Вук је, с времена на време, наговарао Ану да пређе реку. Она се изговарала разним начинима:

 „По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели…“

Ово је део Аниног писма од 18. августа 1830. године. Као и сва друга њена писма објављена у сабраним делима Вука Караџића, знатно је измењено и исправљено. У оригиналу, свако Аниио писмо чини једна реченица, без иједног знака интерпункције. Језик је нестандардан, са много погрешака, тако да су преводиоци имали тежак посао.

Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:

„Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном децом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…

Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…

Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама. За сада једино желим да кренем теби на неколико месеци, ради договора о многим стварима, али те заклињем нашом љубављу и верношћу, да ми у време мог порођаја дозволиш да се вратим…“

После овога, Вук је одустао од наговарања, па се преписка вратила устаљеним токовима, са новцем као главном темом.

Извор: Тајна „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

„Ајнхард (775 – 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу – биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.“ 

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави.

Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматинску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис — мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима.

Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. И Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.4

Нико од наших историчара не расправља о овој чињеници — да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији — коју наши историчари прекрштавају у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!

Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Ајнхард

Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.6

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих. Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

Напомене:

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

01 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 7.
02 Проф. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд, 1985, стр: 8. и 9.
03 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 83.
04 Исто, стр. 84.
05 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 60.
06 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
07 Исто, стр. 36.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Карта српских земаља према Константину Порфирогениту

У историјској науци спис се обично назива О управљању царством (лат. De administrando imperio или скраћено DAI) што је наслов који му је 1611. наденуо први приређивач штампаног издања холандски класичар Јохан ван Меурс. Сам наслов, иако не одговара садржају дела, одржао се до данас. Према унутрашњој анализи самог дела DAI сматра се да је написано између 948. и 952. године 

Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњовековни хроничари напишу: „Срби, које зову и Хрватима“, или „Хрвати, које зову и Србима“. Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске — неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:

Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.1

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит. 2

Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

Напомене:

01 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
02 Исто, стр. 36.

Извор: Википедија, Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:

Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. веку

Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере…

Од Тврткова времена, Книн постаје српски град. 1

Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво — бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију.

Далмација је била поново насељавана у XVII и XVIII столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама. 2

Напомене:

1. Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд, „Сафарис“, 1989.

2. Предраг Драгић Кијук, Catena Mundi, „Ибарске новости“, Краљево и Матица исељеника Србије, Београд, 1992.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

Леополд II (1747-1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.
Леополд Други

Леополд Други као цар Светог римског царства

Царство је у тренутку Леполдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију. 

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године.

Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

„Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.“

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Иван Соловјев – аманет који не смемо заборавити!

Био је то благ, сунчан и топао дан за то доба године, а година читава од барута и смрти. Заправо, не знам какав је био дан, проклети немар је учинио да мало шта знамо о њему, али желим да верујем да је био благ, да је барем он такав био према херојима, онако леп за умирање ако таквих дана има…

Српски војник на положају код Београда 1914.

Славни мајор Драгутин Гавриловић командовао је одбраном из шанца на обали Дунава, јунаци су падали ко снопље и очас васкрсавали бранећи Београд смрћу колко и животима, а на Калемегдану, мало до цркве Ружице, ратничке, на самом ободу, ту где је још допирао ехо божанске куражи великог мајора – тукао је топ!

Руски! Један од два који су с тврђаве бранила браћу, веру, слободу, три заједничке боје с барјака које је сам Господ расуо по њима и свезао их као пупчанике, довека!

Тукли су топови бесомучно, заглушујуће, положени на земљу без предаха да их укопају, полегале би посаде на лафет држећи их приковане за светињу, па скакале да допреме следећу гранату, прекрсте се и…

Не знам колико је година било Ивану Соловјеву?! Не више од двадесетак сигурно, ако је и добацио до “толико”?

Ето, можда му је баш тог дана био рођендан, не знам, проклети заборав…

Знам да је за собом оставио мајку у Русији која је знала…

Знала је али није заплакала кад га је благословила да крене на пут с којег ће јој се вратити само глас о њему.

Није чекала сина, већ глас о сину, и није закукала када је стигао јер пао је за браћу, веру, љубав, оне три свете боје којима нас је Господ окумио…

Иван Соловјев је један од десеторице из две посаде топова. Једини чије се име зна!

Иван Соловјев је та десетина, Иван Соловјев је име и презиме свакога од тих јунака, Иван Соловјев је свако од нас и свако од нас је име сваког од њих!

Проклети немар и заборав…

Дан је био благ а читав од барута, смрти, јаука, топота, крви, песме…

Да, песме! Топови су тукли а они су певали: “Марш Сибирског пука” колико су могли, колико су могли од рана, колико су могли да их звери јасно чују с друге стране обале…

Падали су српски хероји, падао је Београд полако, падала је ноћ, пали су топови испаливши последње гранате, пала је читава једна посада и очас васкрсла бранећи све за шта ваља живети и мрети…

Мајке нису чекале синове већ…

Пронела се наредба о повлачењу. Град је пао – Срби и Руси нису, мртви су га бранили јуришајући на звери.

Мртви на бајонете…

Крстoви у јуришу…

Иван Соловјев није послушао наредбу! Сувише је српске и руске браће пало да би се повукао!

Читава посада је одбила наредбу, још је имало и морало шта да се брани – град је пао али вера, љубав и братство нису, нити су могли бити!

Муниције за топове одавно није било!

Звери су јуришале Калемегданом и падале од куршума, од оно мало куршума што је остало у пушкама док и оне нису заћутале.

Песма није, ни једног трена! Песмом су звери и откриле где Иван Соловјев и хероји стоје крај немог топа и бране град, веру, браћу, мајчин благослов…

Комадовао је јуриш! Ноге су једва носиле искасапљена тела, али су бесмртна петорица полетеле на звери и…

Стрељани су крај топа! Загрљени! Певајући!

Звери су узалуд касапиле тела куршумима – васкрсле у Господу и слави не можеш убити!

Дан мора да је био благ, сваки је дан такав кад падају хероји и очас васкрсавају јуришајући крстом на звери!

Проклети немар и заборав учинили су да…

Кад вас стопе нанесу на Калемегдан, до Ружице, запалите свећу и ослушните бемсртни марш Сибирског пука…

Мајке нису чекале синове већ глас о њима.

Глас о њих 163 који су васксрли у Београду уз браћу, за веру, љубав, слободу, аманет да довека поносно и с љубављу кличемо: “Живела Србија – живела Русија!”

Свако наше име је име незнаних а знаних!

Свако је од нас Иван Соловјев – Иван Соловјев је име свакога од нас!

Аутор: Михаило Меденица

Извор: Два у један, Магацин

Чиме је краљ Алфонсо XIII заслужио улицу у Бањалуци

Бањалучани у самом центру града имају улицу која носи име краља Алфонса XIII, али колико њих зна ко је заправо био краљ Алфонсо, какав је његов значај за овај град или зашто треба да му буду захвални?

Господска улица у Бањалуци

По избијању Првог светског рата Аустро-Угарска је у Бањалуци похапсила све виђеније Србе и оптужила их за велеиздају. Углавном су то били чланови и учесници различитих националних друштава и покрета – истакнути политичари, учитељи, трговци, свештеници и адвокати. Велеиздајнички процес у Бањалуци 1915. године био је највећи од 17 таквих процеса у Босни и Херцеговини, вођених у Првом свјетском рату. Коначном пресудом 16 лица је осуђено на смрт, 87 их је добило казну затвора од 2 до 20 година.

Након објављивања пресуде, тражена је помоћ са свих страна како би се избјегле смртне пресуде. Међу најзаслужнијим за помиловање оптуженика били су шпански краљ Алфонсо XIII и његова мајка, на чију молбу је аустријски цар Карло пристао да их помилује. Телеграм из Мадрида о ослобађању од смртне пресуде добио је Никола Пашић, 28. марта 1917. године.

Након ослобођења Бањалуке по завршетку Првог свјетског рата, главна улица у Бањалуци (Господска улица) као знак захвалности добила је назив по овом шпанском монарху.

Алфонсо XIII је био шпански краљ, син краља Алфонса XII и Марије Кристине Аустријске из куће Хабзбург. Рођен је 1886. године и одмах проглашен за краља. Са 16 година преузео је краљевске дужности и владао до 1931. кад је напустио Шпанију, а преминуо је у политичком егзилу у Риму 1941. године. Данас се Алфонсо XIII сматра за једну од најконтраверзнијих личности шпанске историје у 20. вијеку.

Извор: Фронтал

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја

Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.

Бока Которска

Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу

На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији

У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:

“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“

Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.

Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.

Далибор Дрекић

Време када је цео свет славио Видовдан

Не тако давно, српски празник Видовдан, који симболизује храбру борбу српске војске против Турака у Косовском боју, обележавао се у свим тим моћним земљама Запада, и то уз највеће почасти.

Током Првог светског рата, Видовдан су прослављали и Британци, Французи и остали савезници сила Антанте, као знак захвалности храброј српској војсци и њеном доприносу у Првом светском рату.

У свим школама у Великој Британији стајале су фотографије српских војника уз наслове „Херојска Србија 1389-1916: Дан Косова – Српски национални дан“.

Тај период може се назвати и најискренијим добом српско-британског пријатељства. О томе сведочи и велики број британских добровољаца, лекара и војника који су дошли у Србију како би јој помогли да се опорави од страшне штете коју су јој нанеле силе Аустро-Угарске.

Превођене су српске јуначке песме, објављиване су збирке и антологије, штампани су плакати захвалности и одржавани скупови подршке.

У току 1916. године, посебно 28. јуна Британија је прославила Косовски дан (Kossovo Day), одржавањем низа манифестација. Циљ манифестација био је приближавање српске културе и вере Великој Британији и упознавање британског јавног мњења са потребама пружања даље подршке санитетским, хуманитарним и војним мисијама које су деловале у Србији током 1915. године. Тим поводом, формиран је Одбор за Косовски дан на челу са др Елси Инглис, а једна од чланица била је и леди Пеџет.

Готово све британске дневне новине посветиле су пажњу Косовском дану, а у Тајмсу је 28. јуна 1916. славни археолог Артур Еванс објавио уводник о косовском епу на насловној страни. У преко 1000 биоскопа широм Британије приказивани су филмови о Србији, а у 12 000 школа читан је текст „Србија – јуче, данас, сутра“ Ситона-Вотсона.

Британски Гардијан је том приликом написао: „In all the strange developments of wartime there can hardly be anything of such curious significance as Kossovo Day as it is being kept this year. That in London and Manchester and other English cities people should meet and demonstrate in memory of a battle which occurred in The Balkans 527 years ago – here surely is an extraordinary thing.“

Не треба заборавити и велико поштовање које је Србија уживала у САД. Мало људи зна да је једина застава која се завијорила на крову Беле куће (сем америчке), била управо застава Србије, и то као знак захвалности за српски допринос борби у Првом светском рату. Те 1918. године, српска тробојка вијорила се и на крововима свих државних институција у САД. Председник Вудро Вилсон тада је позвао амерички народ да искаже солидарност са Србијом, и ода јој почаст за херојску борбу против далеко надмоћнијег окупатора.

извори: Блиц, Народна библиотека, Гардијан

План „Далас“ – Америчка доктрина за уништење источних држава и народа

Још 1945. године док се тенковске и пушчане цеви и цеви Каћуша нису биле ни охладиле, између Америке и Немаца потписан је уговор о сарадњи у области обавештавања и шпијунаже. Немачку страну на овом договарању и уговарању је заступао генерал Рајнхард Гелен командант обавештајног одељења генералштаба Вермахта – сектор исток, а америчку актуелни шеф обавештајне службе САД, Вилијам Донован и будући први шеф ЦИА-е Ален Далес (Allen Dulles). Овај други је познат по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно.

„И само мало њих ће разумети и схватити …“

„Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјлану моћ на магарчење и залуђивање људи. Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате.

Како?

Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест.

Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности.

У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагати деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.

И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности.

На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.

Ален Далес: „Размишљања о спровођењу америчке  послератнe доктринe против СССР „, и против Истока 1945 године

Ален Далес (1893-1969), од 1942-1945 године, водио је политичку обавештајну службу у Европи, директор ЦИА од: 1953-1961, године. Један је од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-a, против Русије, Србије и других источних земаља и идеолог је „хладног рата“.

Директива Службе безбедности САД број 20/1 од 18. августа 1948.

„Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије не располаже убудуће никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољњег света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да не успостави никад више ништа налик на „гвоздену завесу“.

У случају да такав режим успоставља непријатељство према комунистима, а пријатељство према нама, морамо се побринути да ови услови и поред тога буду наметнути. Али, ми морамо ако не милом, онда силом да их придобијемо ради заштите наших интереса.

Комплетан текст директиве NSC 20/1 на енглеском језику:

U.S. objectives with respect to Russia – TOPSECRET – August 18, 1948

Aкадемик Борис Олејник: одломак из романа „Две године у Кремљу“

Због велике важности понављамо Дулесов текст према руском преводу академика Бориса Олејника:

„Одмах после завршетка Другог светског рата 1945. године, шеф америчке обавештајне службе Ален Далес направио је тајни план за разбијање СССР. Само укратко износимo део тог плана:

Посејавши у Совјетском Савезу хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним вредностима и натерати их да верују у ове лажне. Како? Ми ћемо пронаћи своје истомишљенике, своје савезнике и сараднике … у самој Русији …

Из литературе и уметности, на пример, постепено ћемо истиснути њихову социјалну суштину, одучићемо уметнике и лишити их жеље да се баве описивањем и истраживањем процеса који се одигравају у дубини народних маса. Литература, театар и филм приказиваће и прослављаће најниже људске инстинкте. Ми ћемо свим средствима подржавати и форсирати такозване уметнике који ће ширити и усађивати у људску свест култ секса, насиља, садизма, издаје – речjу неморал. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Ми ћемо неприметно али и активно и постепено подстицати настраност чиновника, корупцију, непринципијелност. Бирократизам и аљкавост проглашаваће се за врлину. Поштење и честитост постаће предмет подсмевања, никоме неће бити потребни и претвориће се у остатак прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство и наркоманија, неповерење, безочност, издајство, међунационалне мржње, првeнствено мржња према руском народу – све ћемо то неприметно култивисати, све ће то доживети прави процват.

И само ће мали број њих прозрети шта се догађа. Али те људе ми ћемо довести у безизлазан положај, учинићемо их предметом подсмевања: наћи ћемо начина да их сломимо и прогласимо отпацима друштва. Поткопаваћемо духовне корене, банализираћемо и отрцаваћемо темеље народног морала.

На тај начин, идејно и духовно ћемо слабити једну за другом Руску генерацију, ослобађајући је православног фанатизма. Борићемо се за људе још од њиховог детињства, њихових младалачких дана. Увек ћемо нагласак стављати на омладину, чинићемо је развратном и деформисаном. Ствоpићемо од младих цинике, вулгарне људе, космополите „.

Нацистички обавештајци у редовима ЦИА-е на Балкану

Није много ни била, а тек сада више није никаква тајна да су досијеа нациста, Хитлерових обавештајаца, спаљена после рата (више од 250), као и то да се из докумената ЦИА-е, са којих је скинута ознака“ тајни“, може сазнати да cy САД пригрлиле много више нациста, него што се претпостављало. На хиљаде их је радило за америчку обавештајну службу. У једном извештају немачких аутора, под називом“ Хитлерова сенка“, износи се да је мрежа хитлерове обавештајне службе за Источну Европу и арапске земље остала нетакнута после Другог светског рата, а радило се о неколико хиљада људи.

Балкан, нарочито православни је увек био болна мета немачких нациста и фашиста, па је тако и после другог светског рата, Југославија била под специјалном лупом немачке агентуре, али све до 1962. године, немачка је само“ гледала и слушала“, а од те године, када је дошло до сукоба у врху КПЈ, Немци су поново пригрлили усташке елементе у Хрватској. Број агената БНД у Југославији се значајно увећава од 1966. године, а да нису само гледали и слушали него и вредно и педантно – по немачки радили сведочи једно од првих политичких “пролећа“ на тлу Европе -“ Хрватско пролеће“ (1971.год), када је држава Југославија поприлично дестабилизована, на штету србског народа. Када је на чело БНД дошао Клаус Кинкел (1980.), посао разбијања Југославије је кренуо пуном паром.

 

 

Извори: Васељенска, Википедија
Thomas H. Etzold and John Lewis Gaddis, eds., Containment: Documents on American Policy and Strategy,1945-1950

Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје.

Достојевски

“Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом, и која није још показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере, какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија.

Али упоредимо са том “горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом, она руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им!

И на крају ћу рећи: „неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу.“ Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.“

извор: Ин4С

Руски цар Николај Романов био за стварање Велике Србије

Србија је кроз историју имала мало искрених пријатеља као што је то био Свети цар Николај Романов. О томе колико је последњи руски цар био привржен нашој земљи, говоре и историјски подаци о сусретима тадашњег министра иностраних послова Русије Сергеја Сазонова и високог српског дипломате професора Александра Белића у пролеће 1915. године.
Романови

Породица Романов

Том прликом, Сазонов је пренео Белићу ставове Николаја Романовог:

„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!

Ето зар је икад ико сумњао да су Босна и Херцеговина српске земље, зато се рат не може свршити а да оне не образју целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору у Далмацији, са старим Сплитом…

Истина је да има Срба и по другим покрајинама, али они у њима неће пропасти до крајњег ослобођења. Идеали ниједног народа нису остварени одједном, па не могу бити ни српски. Биће још ратова и прилика да се доврши ослобођење српског народа. О Словенцима и Хрватима не могу вам ништа рећи.

Они се туку против нас, и ја вам изјављујем: када би било потребно да се руски народ бори под оружјем само пола дана па да се Словенци ослободе, ја бих пристао на то!“

Такође, велику наклоност нашој земљи, Николај Романов је показао и када је после мучкког напада Бугарске на Србију, објавио рат звничној Софији. У Петрограду, 19. октобра 1915. године објављен манифест руског цара Николаја ИИ Романова којим се објављује рат Бугарској:

„Објављујемо свим нашим верним поданицима, да се бугарска издаја словенске ствари – мучки припремана од почетка рата, а што се сматрало за немогуће – остварила. Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља, Русија и Велике Силе, наши савезници, покушавали су да одврате владу Фердинанда Кобуршког од тог фаталног корака.

Остварење старих тежњи бугарског народа: анексија Македоније била је осигурана Бугарској другим путем, који није био у интересима са интересима Словенства. Али тајни себични рачуни, који су надахнути од Немаца и братоубилачка мржња према Србији, победили су.

Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и Словенством. Руски народ гледа са болом ма издају Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“

извор: Српска историја

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!

Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.
Конференција

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да, ако имају аргумент против, да га кажу, да се сучеле супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутим, они су све то игнорисали и исмејавали, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар:

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

Винча

Ритон, Беловода Винча; Фото: Правда

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Д. Башовић

извори: Правда, ЋирилицаНебојша

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Сер Артур Џон Еванс (1851-1941.) је био британски историчар и археолог који је вршио археолошка истраживања на Балканском полуострву, а чувен је по открићу локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Његова открића су освијетлила праисторијско доба егејског подручја и пружила материјал за одређивање хронологије егејске културе. Осим значајних радова из археологије (најпознатија дјела: Cretan Pictographs and Prae-Phoenician Script, The Mycenaean Tree and Pillar Cult, The Palace of Minos, Antiquarian Researches in Illyricum, I-IV), написао је Илирска писма (Illyrian Letters, 1878) о западнобалканским земљама уочи аустријске окупације Босне и Херцеговине, те Кроз Босну и Херцеговину (Through Bosnia and Herzegovina on Foot During the Insurrection: with an historical review of Bosnia, and a glimpse at the Croats, Slavonians, and the ancient republic of Ragusa, 1875.), која је била толико популарна да је изашла у још два издања, 1876. и 1877.

Изабрана писма Артура Џона Еванса, која је слао „Манчестер Гардијану“ као путописац и истраживач на Балкану, представљају његова сазнања о илирским провинцијама посебно о тешкој 1877. години на овим просторима. Аутор говори о жалосном стању у Босни, свакодневном насиљу, о биједи избјеглица, окрутности Аустроугара, о побунама и наметнутом животу овдашњим покрајинама, о „герилским операцијама између Турака и побуњеника“. Еванс је хтио да неморалну политику Аустроугарске разоткрије и не дозволи да се тишином прекрије владавина терора у Босни у другој половини 19. вијека.

Oвдје преносимо седмо писмо из књиге “Илирска писма“ из фељтона објављеног у “Гласу Српске“ који је излазио од 2. до 22. јуна 2009. године.

У могућности сам да пошаљем извесне детаље о објављивању новог турског устава у јужној Босни. Извор моје информације довољно илуструје нарочит положај мухамеданаца у Босни и, упркос верских разлика, постојеће односе између доминантне касте и њихових хришћанских рођака.

Моји су читаоци несумњиво свесни чињенице да у Босни, стриктно говорећи, скоро нема Турака. Турским језиком говори само мала група османлијских службеника и војска. Међутим, домаћи муслимани су, као и раја коју злостављају, пунокрвни Словени и сви говоре заједничким српским језиком.

Домаћи муслимани већином су првобитно припадали оном делу прогоњене пуританске секте која је, приликом турске инвазије, са добродошлицом дочекала у то време толерантније Турке и тако после отпала од националне заједнице. Још никад босански муслимани нису заборавили да су њихови преци једном били хришћани. И поред тога што су постали фанатици, изгледа да би се лако вратили хришћанству само кад би видели да је судбина против њих.

Граница између два освајача

Примера ради наводим како је „кисмет“ био одлучно против мухамеданског становништва Удбине, оног старог турског краја који је већ дуго под аустријском управом, а сада је саставни део Хрватске. Шта се некад тамо догађало? Становништво, некад муслиманско, сада је до последњег човека хришћанско и своју мухамеданску прошлост одају само породична презимена као што су Османићи, Абдулићи и други. En passant приметио бих да је пример Удбине екстремно сугестиван за евентуални преокрет Босне ако би једном пала у хришћанске руке. Међутим, моју непосредну пажњу више данас привлачи то што никад не бих био у могућности да пружим неке интересантне детаље о начину како је нови турски Устав интерпретиран међу босанским муслиманима да није необичне историје и односа пограничних сељака, о којима сада пишем.

Мада су променили своју веру, становници Удбине нису никад прекинули одржавање најтешњих веза са мухамеданским пријатељима и сродницима преко босанске границе. Они су често међусобно повезани светим словенским везама „побратимства“ или „освештаног братимљења“. Један мој пријатељ, рођен у Удбини, побратим је са муслиманским трговцем суседнога босанског града Кулен-Вакуфа.

Ове пријатељске везе нису прекидане ни током тадашњег грађанског рата. Недавно је босански трговац посетио кућу свога пријатеља и испричао следећу наивну причу о проглашењу турске Магна Карте у Кулен-Вакуфу и службеном објашњењу Конференције и њених резултата.

Испред „Конака“ обавило се читање Устава присутном становништву, али нико није могао да разуме ниједне речи јер је документ читао турски ефендија на турском, а турски је језик толико разумљив рођеном босанском муслиману колико и кинески!

Тумачење новог устава

Турци тумаче султанову титулу као „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звијезда, пријатељ Aлахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“

Ефендија је имао увод и султанову титулу прочитао на домаћем језику. Био је употребљен стари, грандиозни, босански царски стил и дајем вам га у дословном преводу. Иако својим поданицима не даје неко обавештење о њиховим новим слободама, нови уставни суверен Босне, ипак, обазриво и на њиховом властитом језику подсећа да је он: „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звезда, пријатељ Алахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба.“

Неки од присутних су приликом читања османлијског документа били сувише несмотрени и молили за објашњење неких дужих параграфа, али се ефендија тек толико смиловао и осврнуо на детаље напоменом да су „ово најутешније речи и да им је султан дао нове путеве, нове мостове и нове школе.“ Мухамедански становници Кулен-Вакуфа тад нису чули ништа што би могло изазвати осетљивост крајње ортодоксних правоверника и повремено прекидали нејасне и ублажене одговоре на постављена питања једноставним клицањем: „Peki effendum!“ (Чујмо, чујмо, ефендију!).

Пошто је Устав прочитан, Тахир-бег Куленовић, велики домаћи поседник у овом крају, командант домаћих нередовних трупа, башибозучки вођа и одговоран за најтежа насиља нанета раји у овој околини, сада, због потпуног слома турске бирократије у јужној Босни исто толико моћан и независан феудални старешина као што је некад био његов далеки средњовековни предак Кулин бан, дао је добровољно нека објашњења у вези с новим Уставом и Конференцијом. Ова објашњења тешко ће бити вероватна свима који не познају нарочиту заосталост коју показују босански муслимани наспрам вањског света.

Бег је обавестио сакупљени народ да је „цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“ позвао у Стамбол седам поданичких европских краљева (ко је био седми?) да им саопшти своју суверену вољу против рушитеља мира у његовим поседима, а специјално против раје, одметнутих паса од својих законитих власника и господара. Тако је наредио швапскоме цару (аустријском цару) да побије све оне псе, сву ону рају која не пристане на повратак.

Приредио: Расен

Сродни чланци

Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни

Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. У претходном чланку пренели смо први од два текста који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Текст који следи објављен је исте године под називом „Име Србин научно необјашњиво“.
Словени на сабору

Словени на сабору

Српско име је у почецима словенске историје било широко распрострањено код северних и код јужних Словена. Из тога можемо закључити, да је то име престаро те су га Словени донели са собом из своје праотаџбине. Друкчије не можемо  објаснити, како да је то име тако широко распрострањено код различних словенских племена и народа тако дубоко укорењено, да се на пр. сачувало на врло интензиван начин код Лужичких Срба до данас, а код Балканских Срба име се сачувало у многим случајевима кад је на оним местима већ пропала српска народност.

Ово име није локалисано на једно име или народ; српско као и хрватско име, па и име Ободрита налази се код различних словенских народа. Можемо приметити, да се још и нека друга племенска имена која се налазе код северних Срба, налазе и код јужних Срба и то не само име Морачани, које је географско, него и такво име као што је Сузли.

Ову загонетку, да се српско и хрватско име у најтешњој међусобној заједници у почецима историје налази тако широко распрострањено код различних племена, можемо објаснити само на један начин. Србин и Хрват некада, у словенској праотаџбини, нису били један од словенских народа који се из праотаџбине заједно са другим Словенима ширио према западу и југу.

Име Срба означавало је код старих Словена још у словенској праотаџбини војничку организацију, војничку касту, војнике и неку врсту племства, који су из праотаџбине водили словенску колонизацију у различним правцима, освајали нове земље, продирали напред на непријатеља, а за њима се разливала остала маса словенског народа различних племена.

Да разумемо ову теорију, или хипотезу, морамо одлучно прекинути са оном теоријом која је некада владала, па делимично влада још и данас, о демократском уређењу и мирољубивом расположењу старих Словена. Некада су нас учили да су стари Словени били миран земљораднички и демократски народ, који је живео у племенској и родовној организацији без чврсте власти над собом и без војничке организације.

Кад су се ови Словени размножили у својој земљи те нису имали довољно простора, узео је један део своје мотике и справе, стоку и живину те се мирно иселио у другу земљу и почео је да обрађује. Ова теорија о демократизму старих Словена потпуно је лажна и неисторијска, она је апсурдна, и противи се утврђеним историјским фактима.

Сигурно су и стари Словени као и сви други народи почели да се развијају и размножавају по родовима и племенима. Али о овој племенској организацији ми не знамо ништа; она је почела да пропада још у праотаџбини, а на новим земљама налазимо од ње још само незнатне остатке.

А и кад се код Словена у почецима историје помињу племена, то у ствари нису у многим случајевима крвна племена, него само већи или мањи делови војничке организације, веће или мање војничке чете, које су се могле састојати из различних племена и родова. Тако на пр. оних седам племена, о којима легенда о св. Димитрију говори да су напала Солун, по моме мишљењу, уистину нису била крвна племена, него војничке формације, које су могле бити помешане из различних племена.

Старе словенске државе нису се развиле на племенској основи на тај начин да је једно најснажније племе развило своју власт над суседним племенима. Племенска организација уколико је после сеобе народа код Словена још постојала, ниуколико није утицала на формацију државе. У многим случајевима могла је бити само сметња за развитак државе, као што налазимо случајеве код формирања различних словенских држава. Старе словенске државе развиле су се, као што су се развиле уопште и све друге државе, из војничких организација.

ИСТОРИЈСКА ПРАОТАЏБИНА СЛОВЕНА налазила се приближно између средњег Дњепра и Горње Висле, па и преко Дњепра и Горње Висле. Већ у овој праотаџбини почеле су се развијати војничке организације и ове организације звале су се Срби. Име Србин етимолошки је необјашњиво, сви покушаји који су се чинили остали су без повољних разултата. Али име само сигурно је словенског порекла. Овде није место да расправљамо о узроцима, који су проузроковали, да су се развијале ове организације ратника. Сигурно се то чинило на сличан начин, као што је био случај код свих других народа најстаријег и старог, па и новијег времена. Све државе на свету развиле су се из војничких организација, од старог Египта, Асирије и Вавилона, па до модерних држава. Исти је био случај са Индијом, тако се развила некада персијска држава, римска, па и германске државе.

На формирање ових војничких организација утицали су различни узроци. Могао је бити случај, да је неко сродно, па и потпуно туђе племе, које је имало мало земље и неплодну земљу, напало друго племе или народ те га подјармило. Нужда и недостатак приморало је известан број људи, да су силом напали друге људе, савладали их и над њима господарили. Освајачи морали су се силом држати на власти, они су се вежбали непрестано оружјем, па су тако могли владати над великом масом, која је била неорганизована и ненаоружана.

Тако видимо да је постала на пр. франачка и бугарска држава. Римска држава постала је на чисто разбојничком начелу. Нека разбојничка банда населила се на висинама над Тибром, тамо се утврдила и из утврђења чинила пљачкашке походе у суседне крајеве. Пљачка је доносила приходе, организација се све више ширила и учвршћивала, док није постала тако снажна, да је могла подјармити сва италијанска племена. Таква организација могла се развити међу народом и на тај начин, да је извесна земља или известан народ био непрестано изложен нападима суседа, па се у одбрану почела развијати војничка формација, а та формација је најпосле потпуно завладала над домаћим крајем, ширила своју власт све даље и уништила стару родовну и племенску организацију.

За нас је свеједно како и из којих узрока су се развијале у праотаџбини ове војничке организације, главно је да су се развијале. Могуће је да је део Словена за неко време дошао под власт Трачана, Келта, Германа или Фина. Пејскер је доказивао са великим научним материјалом, да су у прастаро време Словени живели под влашћу Туранаца и да су од њих добили почетке свог државног уређења. Врло могуће, да је део Словена у праотаџбини уистину дуже и краће време био подјармљен од Туранаца.

Из каснијег времена имамо доказе да су Казари неко време владали у Кијеву. Кнезу Олегу одговарају кијевски правци: Некада смо плаћали порез Казарима. Кијевски кнежеви носили су титулу Каган. Још митрополит Иларион назива у свом посмртном говору кнезу Владимиру св. Владимира „Кагана“.

Даље имамо велику вероватност да су ирански Скити неко време владали над делом Словена. Исти случај је био са иранским Сарматима. И Германи, Бастарни, Готи итд. у извесно време владали су над делом Словена.

Римски историчар Тацит прича, да су Словени врло храбри и живе у непрестаним борбама са Финима. Из извесних историјских реминисценци можемо закључити, да су се водиле борбе између Словена и Келта. Многобројна и силно храбра тракијска племена потискивали су Словени непрестано све више од севера према југу, истерали су их преко Карпата у Подунавље, преко Дунава на Балкан, а најпосле потпуно уништили.

Ми не смемо замишљати праотаџбину Словена као неко слободно демократски уређену и пацифистичку земљу, коју је свако могао да гази ко је хтео. То је била врло лепа и плодна земља Европе, која је сигурно изазивала апетите суседа. Али Словени не само да су одбијали суседе, него и ако су у извесном крају подлегли, они су се поново ослобађали, па су непрестано ширили даље своје етнографске границе.

НА ЈУГУ била је граница између шумског и степског појаса терен непрестаних борби између Словена и иранских а касније туранских народа, која борба је закључена тек у најновије време са потпуном победом Словена. Од најстаријег времена прелазили су народи из Азије у црноморске степе, покушавали да продру из степа даље на север, који пут су подјармили део Словена, а много пута Словени су из шумског поља продирали у степе. Тако знамо да су Скити владали над неким Словенима (Скити Орачи), за Скитима долазили су Сармати, Хуни, Огри, Авари, Половци, Печењези, Татари.

На североистоку Словени су почели продирати већ врло рано све даље и освајати финске земље. Традиције на ове борбе сачуване су у причи о Светославовом походу на Волгу. За време цара Владимира у садашњој великој Русији постојале су већ словенске кнежевине Муром и Твер. Али главна експанзија Словена ишла је према западу и југу. Пред собом су потискивали германска и тракијска племена.

Етнографија Словена показује, да се колонизација Словена вршила врло мирно и полагано. У овој етнографији дијалект прелази полагано у други дијалект, нигде нема оштрих граница. Словенство се преливало из праотаџбине, као да се вода излива из суда и тече даље капља за капљом. Али ова колонизација није се могла вршити тако мирно, јер је било потребно освојити нове земље на којима је живело старо становништво, врло борбена немачка, тракијска и друга племена. Пред овом масом словенског народа морао је ићи неко, ко је водио борбу, освајао нове земље и иза кога се разливала мирно и симетрично словенска колонизација земљорадничког и пастирског народа.

Ми уопште не можемо објаснити стару словенску историју и пресељавање Словена, ако не узмемо, да су већ у праотаџбини постојале војничке организације, које су продирале све даље, освајале земље и омогућавале словенску колонизацију. Као што је на пр. поход Светослава на Волгу отворио пут словенској колонизацију на Оку, Каму и Волгу, тако су походи у друге стране отворили пут другим колонизацијама.

Кад су се Словени населили на новим земљама, појавиле су се брзо пред нама словенске државе и то нису никакве демократске државе основане на племенском уређењу, то су чисто војничке државе, са војничким кнезом на челу, војничком организацијом и подложном народном масом. Ове војничке организације звале су се Срби.

Најбројније српске чете ишле су у оним правцима где је било потребно сломити највећи отпор противника – према западу у средњу Немачку и преко Карпата на Балкан. На новим земљама највише Срба населило се као гарнизони на границама против непријатеља. Тако је било на Балкану – највише Срба и најкомпактније су становали на југу, на граници против Римљана у Далмацији, Арнаута и Грка. Војници Срби настанили су се као гарнизони пре свега на пограничним и стратегијским местима.

Витезови Арконе предвођени Световидом

Исто тако на северу највише Срба населило се на Лаби и преко Лабе продирали су даље у средњу Немачку. Кад су Срби између Солаве и Лабе поражени могуће да је се део Срба повукао натраг међу Милчане и Лужичане и тамо учврстио српско име. Разуме се да у новој отаџбини на тако огромним просторима није могла више да се сачува компактност ове војничке организације, уколико она није пропала још у праотаџбини. Поједини делови Срба изгубили су везу међу собом, сачували су свој војнички карактер, из њих се развило племство код словенских народа и витештво, али иначе потпуно су се асимиловали племену и народу међу којим су живели.

У позадини остало је мање Срба и због тога се брже изгубило српско име. Срби су остали као гарнизон по већим средиштима и посаде на великим трговачким путевима. Али они Срби како су били малобројни изгубили су своје име те примали име племена међу којим су живели. Из ових српских гарнизона почеле су се на појединим тачкама развијати нове војничке формације које су почеле да организују нове словенске државе.

У Кијеву је постојала организација Рус, која је чувала ово важно трговачко средиште и велики трговински пут од Црног мора по Дњепру до Северног мора. Друга већа посада била је у Новгороду. Из ових формација почела се развијати руска држава. За нас је у том случају потпуно свеједно одакле име Рус, да ли је то од једног варјашког поглавара, који се са својим људима придружио овој војничкој организацији и ступио у њену службу, а можда и над њом завладао, или је традиција створила Рурика као праоца Руса.

У историји имамо много случајева, да се из имена једног народа фабрикује праотац овог народа. У сваком случају, Варјаги су играли у почецима руске државе знатну улогу у кијевској војничкој организацији, али исто тако потпуно је немогуће причање Нестора о доласку Рурика и његове браће. То је само реминисценца на велику улогу, коју су Варјаги играли у Кијеву. А кијевска држава и војничка организација сигурно су постојале и пре доласка Варјага.

У Пољској појављује се географско име Пољани на оном месту где се почела формирати држава. Код Пољана или Пољака одмах кад се појављују у историји, постојала је војничка организација, која је била носилац државне идеје. Из ове војничке организације развило се пољско племство. Многи пољски историчари мисле, да се пољско племство развило на тај начин, што је над домаћим словенским народом завладало неко друго племе или народ. Вероватније је и потпуно се слаже са стањем ствари ако узмемо да је пољска лехитска организација остатак и наставак старе српске организације.

Кад су Срби прелазили преко Карпата, један део Срба у Карпатима добио је име Харфада – Хрвати. То име би добио од тракијских Карпи преко доњогерманских Бастарна, који су у трећем веку пре Христа почели да се селе из Немачке. Становали су дуго времена у Карпатима и најпосле ишчезли на доњем Дунаву. То је било врло борбено и велико немачко племе. Део Срба је могуће дошао у тешње односе или за неко време чак под власт Бастарна, који су их звали Хрвати. Тако је код дела Срба ишчезло српско име те је било замењено са именом Хрвати. Али на Балкану још дуго је живела традиција да су Хрвати и Срби једно исто и често се замењивало једно име са другим.

Име Ободрити долази од бодар – храбар. То би били они Срби који су били најбодрији, нека врста јуришних чета, које су продирале напред, чувале прелазе и у новој отаџбини заузеле најважније стратегијске тачке на доњој Лаби и на ушћу Мораве у Дунав.

Имена као Миличани, Сузли могла су бити имена појединих мањих српских одреда. Ако погледамо фронт у коме су продирали Словени из своје праотаџбине, видимо да се потпуно слаже са овом теоријом. На крајњем десном крилу на доњој Лаби стоје Ободрити. Цео фронт од садашње немачке Старе Марке до чешких брда заузимају Срби. На Карпатима сачувала се још традиција на Хрвате, на оне хрватске гарнизоне, који су остали за Карпатима после сеобе Словена и то код руских, пољских и чешких племена.

У Чешкој племе Чех, односно српска дружина која је у средњој Чешкој полагано напустила српско име и добила друго име Чех од „част“ – или да је то било име једног племена, или да је било ономатопоетично име, проширило је своју власт над осталим племенима која су живела међу Судетима и развила се чешка држава. Даље, на југу Немци и Мађари прекинули су географску везу између Словена.

На југу Хрвати поставили су своје гарнизоне на границама против Немаца, тако на северној граници на горњем току Муре код Леобна (Лубно), између Двине и Крке, где су основали словеначку кнежевину. Хрватски гарнизони налазили су се вероватно још под другим словенским крајевима, а у највећем броју населили су се између Раше и Цетиње, дакле на линији како су продирали против Римљана.

Даље од Хрвата заузели су фронт Срби преко целог полуострва а поставили своје гарнизоне на све стратегијске тачке. На крајњем левом крилу од Срба стоје поново Ободрити на ушћу Мораве у Дунав, као да чувају прелаз преко Дунава и стратегијски важну моравску долину.

Помоћу ове теорије уклоњене су све тешкоће које иначе постоје. На никакав други начин не можемо објаснити ову распрострањеност и локализирање српског и хрватског имена. А са претпоставком, да су Срби првобитно били војничка словенска организација, све се лако објашњава. Треба само отклонити ову немогућу теорију о словенском демократизму и примити теорију да су код старих Словена постојале војничке организације. Ми знамо да су ове организације постојале код свих словенских народа у почецима њихових држава, па имамо пуно основа претпоставити, да су се оне развијале много раније, још у праотаџбини, и да су оне водиле словенску колонизацију и освајале оне крајеве. Без ове претпоставке, да су такве организације постојале, сеоба Словена остаје нам неразумљива.

Српско име, 1926.

приредио: Расен

Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. Овом приликом преносимо један од чланака који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Потом следи чланак „Име Србин научно необјашњиво“, објављен исте године.
Стари Словени

Стари Словени

СРПСКО ИМЕ (Нови живот, 1926.)

ПРАСРБИЈА

Такозвани баварски географ из IX века пише: „Zeruiani, чија земља је толико велика да су из ње као што се тврди  произашли сви словенски  народи.“

Прокопиос из VI века пише: „Некада имали су Словени и Анти заједничко име. Звали су се Спори, вероватно због тога јер живе далеко разбацани и заузимају пространу земљу.“

Из ових двају текстова многи су закључивали, да је српско име прастаро словенско име, које је било заједничко свим Словенима, док су живели у заједничкој праотаџбини. У истини из ових текстова није могуће повући тако далекосежни закључак.

Што се тиче баварског географа није потпуно јасно, да ли израз „Zeruiani“ у истини значи Срби. Могло би значити „Северјани“, могло би бити покварено „Сармати“, могло би бити још која друга покварена реч, а највероватније изгледа да је уистини хтео означити „Србе“. Само сигурно то није. Осим тога потпуно је нејасан извор ове његове вести.

Што се тиче Прокопија, израз Спори могао би уистини да буде погрешка преписивача из „Сорби“ или „Серби“, као што је то закључио Јанко Шафарик, а после њега и многи други. Свакако је тај израз мистериозан јер народ Спори, иначе је непознат, а ако је у истини постојао у давнини народ са таквим именом, морао би бити познат и из других извора. Израз Спори свакако је искварен, најлакше га је исправити са Срби, али, најпосле, то је само комбинација за коју немамо доказа.

Нидерле мисли, да је ова вест Прокопија само вештачка комбинација. Грчком историчару било је познато, да постоји између различитих словенских народа и племена, који се појављују под именом Словени, Анти, па и под другим именима, извесна етнографска заједница, па је комбиновао заједничко порекло од једног народа, коме је дао вештачко име: Боспори, као живећи на Босфорском мору. Скраћено Боспори је Спорои или Спори. И то је могуће мада не баш врло вероватно.

За хипотезу, да су се Словени у праотаџбини звали Срби немамо дакле стриктног историјског доказа, имамо само два велика текста са којима се може доказати извесан, мада не велики степен ове вероватности. Тако се представља ствар ако посматрамо ове текстове искључиво саме, друкчије се представља ствар ако гледамо на њих са ретроспективом, тј. са ових векова, у којима се почиње пред нама откривати слика Словенства, те се појављује српско име код различних словенских народа. Ако гледамо са овог гледишта, добију ови текстови баварског географа и Грка Прокопија пуно више снаге.

СЕВЕРНИ СРБИ

Први пут помињу се Срби у историји код истинског географа Вибиуса Секвестра, у VI веку, који пише: „Albis Germanie Suevos a Cerveciis dividit – „Лаба дели Свеве од Цервиција“. Израз Cerveciis сигурно значи Срби, јер Србе налазимо на Лаби потпуно сигурно у првој половини седмог века. Даље јасан је израз Свеви. Обично се то тумачи „Швабе“ и онда 6и се рекло: Лаба дели Швабе од Срба.

Према томе у то време германске Швабе становали би на левој обали Лабе, а десну заузимали би Срби. Тешкоћа је у томе, да је из других извора познато, да су Швабе у то време становали прилично далеко од Лабе. Србе налазимо брзо за тим историјски утврђено на левој обали Лабе, па нису могли у току од неколико деценија прећи Лабу, одгурнути Швабе, колонизирати велику пространу земљу те се на њој населити.

Многи словенски слависти израз Свеви тумачили су због тога као „Слави“ а онда би се рекло: „Лаба дели Србе од Словена„. Срби станују на левој обали Лабе, а на десној обали народи који носе заједничко име Словени. Поново је тешкоћа у томе, да су народи познати под именом Срби становали на десној обали Лабе до Одре, где се налазе још и данас, а главна снага Срба била је баш на десној обали Лабе.

Најпосле за нашу расправу није главно како објаснити ове изразе. Главно је факт да Вибиус Секвестер познаје Србе на Лаби. У осталом ову тешкоћу могуће би било објаснити тако да латински географ није имао намере па није ни могао описати тачну етнографску границу. Он је само хтео рећи, да тамо негде на северу, на реци Лаби, њеним притокама, граница је између Шваба и Срба. При томе је граница могла бити далеко на западу од Лабе.

630. године словенски владар Само поразио је Франке и после тога – пише немачки кроничар Фредегар – да се „српски кнез Дерван који је словенског народа те је пре био подложан Францима, ступио на страну Сама“. Питање је, где је владао тај српски кнез Дерван. Сигурно није био владар над јужним Србима, јер се из целе везе види, да се односи на догађаје у садашњој Немачкој. Словени, који су живели на Истоку линије Лаба Солава, до Карла Великог били су потпуно независни од Немаца. Срби на Истоку од Солаве били су фактички од Немаца подјармљени тек године 927. Дакле сама примедба не може се односити на Србе, који су живели између Солаве и Одре. Може да се односи само на оне Словене, који су живели на западу од Солаве, у крају, који је у то време био под влашћу Немаца.

Ми имамо потпуно сигурне доказе, да су Словени, и то у већим масама, становали далеко преко Селаве у садашњој западној Немачкој. Ту имамо доказ да су се они Словени звали Срби или бар да је над њима владао српски кнез Дерван. После тога северни Срби више од сто година се не помињу и то не може да нас изненађује. Ми имамо само изворе немачких летописа а они нису писали у научне сврхе, они бележе друге народе само кад ови долазе у сукоб са Немцима. У такав сукоб дошли су за време Карла Великог 782 године Срби, који су становали између Солаве и Лабе, напали су Турингију и по њој силно пустошили. Карло Велики био је заузет на другим странама, па није предузео против њих одлучне мере.

805 године син Карла Великог краљевић Карол, напао је Србе преко Солаве и у овим борбама пао је српски кнез Милидух; поносни српски кнез, како га назива кроника. Немци су против Срба основали две туриншке граничне крајине са средиштем у Ерфурту и у Халштату. 830 године водио је рат са Немцима српски кнез Тунгло, 839 године пао је у тешкој борби са Немцима кнез Чемислав негде у близини Лајпцига, 874 године гранични гроф Ратулф победио је Србе, али дефинитивно Срби између Солаве и Лабе били су подјармљени тек 928 године а и после тога они су се још бунили против Немаца.

Из свих историјских података можемо закључити следеће: Српско име било је на северу, у садањој Немачкој широко распрострањено, али оно није строго локализовано на једно племе или народ. Од Карла Великог Срби у строгом значењу становали су између Солаве и Лабе. Словенска племена, која су становала на левој обали Солаве и по Турингији, која су много раније била подјармљена од Немаца, сигурно су била етнографски врло близу са оним Словенима, који су становали између Солаве и Лабе, па и код њих се помиње да је владао српски кнез Дерван. Словени на десној обали Лабе, северно од чешких планина, између Лабе и Одре, појављују се под именом Милчана, а етнографски били су истог народа са Србима. Северно и источно од Милчана становали су Лужичани, код којих се не помиње српско име, а Милчани и Лужичани су били у тесној сродности са Србима. Остаци Милчана и Лужичана сада се називају Србима, свој језик српски, своју народност српска итд. Српско име код њих је дубоко укорењено.

Богославски мисли, да Лужичани некада нису били Срби. Кад су Срби изумрли, Немци су почели Лужичане називати „Wenden Serben“. Од старих Срба пренело се на њих име и остало до данас. Ова комбинација је немогућа. Немогуће је да се тако дубоко укорени име, које им је било касније, за време ропства дато од победиоца. Српско име морали су имати већ одавна, али за време борби са Немцима појављују се под својим локалним, именом, јер су имали своју државну организацију.

Северно од Срба становала су племена, о којима расправљају слависти да ли су припадали српској или лутичанској групи, као Стодорани или Хавелани, Морачани, Спревљани итд. Свакако су ова племена морала бити у тесној етнолошкој вези са Србима и отворила су прелаз ка Љутичанима у правом смислу, Ратарима, Доленцима, Хижанима, и Чреспењанима, који су творили савез Љутичанске републике.

Српско име је било дакле најсилније учвршћено између Солаве и Лабе, српска су била и племена даље на истоку и на западу и на северу, мада се појављују под својим племенским и политичким именима. Осим тога налазимо српско име тесно локализовано на извесним местима. На десној обали Лабе помиње се први пут 944 године жупа Сербиште сада Зербст. Овај крај добио је име од Срба. Код племена Житица на Лаби постојао је град Zurbici, које име исто тако долази од Срба. Даље се је Крајина на обалама Солаве до чешке границе звала Strowe. Ово име забележено је већ године 800. У каснијим документима зове се Zurba, Swurbelant, Sworbia. И ово име без сумње долази од Срби, Србија.

Имамо дакле српско име тесно локализовано на извесним тачкама, имамо српску државу између Солаве и Лабе, имамо племена Милчане и Лужичане, који за време ратова са Немцима нису у државној вези са Србима и појављују се под својим именом, а српско име је без сумње код њих и онда било укорењено. Даље налазимо српско име и српске кнежеве такође на левој обали Солаве.

Земље северних Срба биле су за оно време снажно војнички утврђене и имале су велики број тврђава и утврђених градова. Баварски географ набраја број градова по различним словенским земљама и тако примећује, да су Лужичани имали градова 30, Срби градова 50, Милчани градова 30, Гломачи 14, Морачани 11, Нелетићи 5. Дакле и сразмерно мали крајеви имали су велики број градова, што сведочи о снажној војничкој организацији.

ЈУЖНИ СРБИ

Кад се први пут појављује српско име на Балкану, оно се не појављује као име етнографске групе, народа или племена са одређеним географским и етнографским границама. Оно се појављује фиксирано на извесним тачкама.

Константин Порфирогенит пише о Србима да су дошли из велике или беле Србије, која се зове Бојка, а њихови суседи су Франци и велика некрштена Хрватска. Они су дошли на Балкан и замолили цара Ираклија да им да земљу. Цар им је дао земљу у близини Солуна. Али ова земља није им се допала, па су се вратили натраг ка Дунаву. Само мали део је остао код Солуна и основао варош Серблије. Кад су остали Срби дошли до Дунава, покајали су се, па су преко царског намесника у Београду замолили цара да им да другу земљу. Цар им је онда одредио Захумље, Конавље и Травунију, која је земља била опустошена од Авара и без становништва. Тамо су се населили и основали своју државу под кнезом Михаилом Вишевићем. А непокрштени Срби живе још сада код реке Висле у крају који се зове Дицике.

Разуме се да је и ово причање врло конфузно, нејасан одјек старих традиција, те је изазвало најразличније коментаре и комбинације. Константин је знао да се српско име налази у близини Солуна, српска држава под Михаилом Вишевићем постојала је на Приморју, у Захумљу, Конављу и Травунији, чуо је одјек старе традиције да су Срби дошли са севера, негде са реке Висле. Могуће да је чуо да се Срби налазе на северу као велики и снажан народ.

Српско име налазило се дакле према овој традицији у околини Солуна и на Приморју, у садашњој јужној Далмацији и Херцеговини. Осим тога српско име налазимо још на многим другим тачкама. Ptolomaios и Peutingerska мапа, дакле извори из другог до трећег столећа по Христу помињу руску станицу Сербином, Сербитион, Сервитио, на Сави, на путу између Сирмија и Салоне, Плиниус помиње „Serretes“ на Драви. Сличност имена је фрапантна и из тога би следовало, да су неке српске групе већ у то време продрле преко Карпата до Саве и Драве. Свакако словенска колонизација на југ почела је да се разлива много раније него у другој половини VI века. Али из ових сличних израза не можемо још конструисати доказе.

Словенско насеље

Словенско насеље Поханско, Моравска

Потпуно сигурно налазимо Србе на различним тачкама Балканског полуострва већ у почецима словенске колонизације. На граници Македоније и Тесалије налазила се насеобина Серблиа или Сербија, садашњи Серфиџе. Из повеље цара Василија из 1020. године се види, да је тамо постојала самостална српска покрајина са српском бискупијом. На различним тачкама налазимо фиксирано српско име у Грчкој, као насеобину Сербу у Аркадији, Сурпи и Сервохиа у Тесалији, Сербианика у Коринту, Серебиани у Берату, Сербиана код Јањине, Сербота у Месени, Сербеика у Лакедемону, итд.

Нидерле, који наводи ове случајеве, мисли да су то фрагменти српског народа, који су се у току велике сеобе отцепили од српског дебла и залутали далеко на југ. Ова теорија је неодржива, јер се не слаже са словенском етнографијом и лингвистиком, па и историја не зна за такво мешање појединих племена. Могући су случајеви касније колонизације и насељавања ратних заробљеника, на који начин су се стварале енклаве једног племена или народа међу другим племеном или народом. Али у случајевима, где имамо већ из првих векова врло сличне податке, да су се налазили Срби на територији других словенских племена, не можемо ове Србе сматрати као фрагменте српског народа, који су се као енклаве утиснули међу друга словенска племена.

Даље имамо податке да су се Срби налазили и у Бугарској. Исто тако већ у седмом веку појављују се Срби у малој Азији, у околини Никомедије и Никеје. Постојала је бискупија Гордосрба чије се име налази већ у старом списку грчких бискупија од св. Епифанија из VII века. Много касније, у почецима XIII века налазимо у Малој Азији забележено име „Сервохорија“ – српска покрајина. Име Гордосрба – Велика Србија и српска покрајина сведоче најбоље да је број Срба у Малој Азији био прилично велики. Ови Срби касније су играли знатну улогу у борбама Грка са Арабљанима. Ови Срби могли су у Малу Азију доћи вероватно из околине Солуна или из Грчке.

Српско име налазимо дакле на Балкану локалисано на различним тачкама и код различних словенских племена. Ово име налазимо на Доњем Вардару, на реци Бистрици, на различним тачкама у Грчкој, налазимо га чак у Малој Азији, а пре свега на Јадранском Приморју, на обали од Неретве до Котора и у унутрашњости ове земље.

Ми не налазимо српско име као име једног словенског племена, које је са осталим племенима дошло на Балкан. Ово име налазимо код различних словенских племена. Словени Конавља и Травуније сигурно већ онда били су дијалектички различни од Словена на доњем Вардару и на Бистрици и од лакедемонских племена Милинаца и Језераца, или од оних Словена који су касније добили бугарско име. Ово српско име сувише је старо и сувише распрострањено, да би могли све случајеве, где се налази, изјаснити као каснију колонизацију. Исто тако не можемо објаснити да су се фрагменти српског народа некада тако цепали од свог дебла и мешали са другим племенима, а онда целе векове сачували своје име. То је загонетка, коју досадашње теорије нису могле објаснити.

Нови живот, 1926.

приредио: Далибор Дрекић

Анексија БиХ у карикатури француског листа “Le Petit Journal“ 1908.

Анексиона криза (1908—1909), позната и као Босанска криза или Прва Балканска криза, криза је која је настала анексијом Босне и Херцеговине Аустроугарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод за анексију послужила je Младотурска револуција и преврати у Цариграду, изведени у љето 1908. године. 

Дана 4. октобра 1908. године, Бугарска је прогласила независност, а већ сљедећег дана Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, били укључени Руска Империја, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Кнежевина Црна Гора и Њемачко царство.

Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама – које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине – Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме (и у споразуму са њом) Бугарска прогласила своју независност.

Француски дневни лист “Le Petit Journal“ који је излазио у Паризу од 1863. до 1944. године, у  свом издању од 18. октобра 1908. године на насловној страни доноси илустрацију Анексионе кризе: бугарски кнез Фердинанд I проглашава независност, аустријски цар Фрањо Јозеф припаја Босну и Херцеговину, док султан Абдул Хамид II све то посматра.

Извор: Википедија

Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца

Католички прелати о припадности српству у XVI и XVII веку становништва на простору на коме је данашња Црна Гора
Барска бискупија

Барска бискупија

Марко Јацов је у књизи “Списи тајног ватиканског архива XVI-XVII века”, Београд, 1983, објавио извештаје которских и барских бискупа, као и неколицине католичких мисионара, адресованих на римског папу, у којима су аутентична сведочења о српској Црној Гори и Брдима у XVI и XVII веку.

1.  Которски бискуп, Хијеронимус Руска, извештава Ватикан, 5. октобра 1592. године:

„У цијелој бискупији има шест пароха, од којих тројица врше православне обреде, не признају првјенство тој Светој столици нити римском Папи, већ купују црквене чинове од Рашанског епископа на Цетињу (односи се на цетињског митрополита), погрешан став имају у погледу исходишта Духа Светога, поричу постојање чистилишта, а тај народ прихваћа исте оне вјерске заблуде на које сам ја веома често у својим бесједама и опоменама упозоравао да напусте заблуде, да признају истину, и да поштују неприкосновену Римску цркву, као мајку и учитељицу свих цркава…“

2. Которски бискуп обавештава римску курију 1608. године

“Которски град, некад назван Askrivium… под влашћу Венецијанаца… опкољен са свих страна Турцима и Рашанима, православним шизматицима, и овде-онде заштићени планинама; угледан некада и древан, но сада крајње сиромашан (јер су ужасни Турци тирански узурпирали већи дио његове територије)…” (Наведене дело, стр. 26)

3. Которски бискуп пише Ватикану, 5. септембра 1614:

“…Број оних који примају Свето Причешће у граду је око 1.600. У утврђењу у Перасту око 1.200. У околним селима живи око 500 Рашана тј. Срба, а оних који живе на територији бискупије има висе од 6.000.“ (М. Јацов, наведено дело, стр. 28).

4. Католички мисионар Доменико Бубић, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере (чувену инквизицију), у Риму, 1628.:

“…Црна Гора је дио краљевине Србије. Има 50.000 становника. Највећи дио је српског обреда под надлежношћу пећког патријарха и митрополита цетињског…“ (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в. 261, ф. 358, 363 р.).

5. Католички мисионар Леонардис извештава, 1638. г., Свету конгрегацију:

У Црној Гори постоје 72 кнежевине, које су “све старословенског српског обреда“… (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.157, ф. VI р., XI р.).

6. Исти мисинонар јавља 1642, да је био на Цетињу и каже:

„Тамошњи народ и црква славе светог Уроша, краља српскога“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вјере, Рим, в.60, ф.502 р., 460 р.).

7. Католички мисионар, Ђовани Пасквали, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере 1643:

„…У Црној Гори зиве Срби шизматици и јеретици. Има их око 7.000 душа“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.261, ф. 185 р.)

8. Которски бискуп Ф. Круте, извештава Римску курију, 1. марта 1692.:

„…А будући да се о празницима већина… Срба, како називају отпаднике од католичке уније, скупљају у овом граду, опомињемо свештенике да им предоче стање вјечне осуде у коју долазе као чланови отпадничке цркве, уколико не признају Папу као врховног поглавара, и уколико не исповиједају праву римокатоличку вјеру, и да их пристојно и љубазно, како приличи, савјетују да се у проповиједању вјере држе прописа које је за источњаке издао Едиктом Пресвијетли Господар наш Урбан VIII. Да се нарочито прије свега побрину да се то сигурно спроведе код Српских Свештеника и калуђера…“ (М. Јацов, наведено дело).

9.  Которски бискуп извештава Римску курију, 21.октобра 1688:

„…Јуче је дошао к мени Висарион, бискуп са Цетиња, у Црној Гори, српског обреда, и донио ми затворено писмо пећког патријарха, топло се препоручујући да га доставим у Рим како би сигурно доспијело у руке Ваше Свјетлости; како ми је поменути бискуп рекао, патријарх жели да живе побожно…“

10. Барски надбискуп извештава Римску курију, 27.фебруара 1684.:

„…Међу становницима града Бара, добар дио су они који су насилно потурчени. У граду и у селима под свјетовном влашћу има око 800 Турака, 700 католика, а остали су Срби православци. У Црној Гори, Кучима, Хотима, Кастриотима, Горњој и Доњој Зети, има 10.000 душа Срба православаца, међу којима нема ни једног католика, а има око 2.000 Турака и насилно потурчених, који се споља представљају као невјерници, као неки у Бару, а међу собом тврде да су хришћани.“ (М. Јацов, Списи тајног ватиканског архива, стр.4.)

11. Которски бискуп извештава римску курију, 1.марта 1692.:

„…Српски, односно православни обред уочљив је у овим крајевима, па чак и у граду имају цркву Св.Луке Јеванђелисте за локално становништво; нечувени скандали избијају због крајње непросвијешћености свештенства које води душе ових људи – до те мјере, да се поред празновјерица јавља и продаја звања, ту прљаву трговину примјењује чак и за служење литургије за болесне тј. још наплаћују, ту су и погрешна учења, па их због свега тога, нарочито зато што јавно исповиједају непријатељство према католицима, сви зову шизматицима…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.156.)

Которски бискуп извештава Римску курију, 25.марта 1695.године, о ситуацији у његовој бискупији:

„…Осим речених 14 села има још три, наиме, Луштица, Кртоле и Љешевићи, који чине око 1.500 душа, од којих су 1.200 православни Рашани који имају парохе ту рођене, који само утолико познају правилник што врше обреде према правилима које је издао папа Климент VIII; остали пак су католици…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.10.)

извор: ФорумСН

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни

Фридрих Вилхелм фон Таубе (рођен у Лондону 12. марта 1728, умро у Бечу 16. јуна 1778) у служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турску границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи.

Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста Таубе је сабрао и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Србе и Хрвате у своме спису назива заједничким именом Илира јер су насељавали територије старе римске провинције Илирика. Таубе пише да од „Илирије остаде само име“ и да су Словени (тј. Срби и Хрвати) „данашњи Илири“, односно Илири његовог времена које он познаје.

Каже да се под именом Илирије у његово вријеме сматрају: Далмација, Хрватска, Босна, Славоније и Србија. Када говори о распрострањености „илирског“ језика наводи да се он говори „према разним наречјима“ у Албанији, Далмацији, Хрватској, Босни, Србији и једном дијелу Бугарске. Из даљег писања фон Таубеа разумијемо да се под тим „илирским“ језиком подразумјева углавном штокавско нарјечје односно српски језик. За најчистији „илирски“ језик фон Таубе сматра да се говори у „Сремском Војводству“, а ту се тада, као и данас, говорило штокавским нарјечјем.

Срби су према његовом писању населили долине ријека Босне и Рашке, па су се „двема ријекама, Босном и Рашком, подјелили на Босанце (Bosnier) и Рашане (Rassier oder Rascier), од чега је најизад начињено Раци (Raizen).“ Ово је само један у низу страних писаца који је средњовјековну босанску државу на основи историјских извора и чињеница сматрао једном од српских средњовјековних држава.

Говорећи о вјери тзв. Илира, фон Таубе каже да се дјеле на двије конфесије а то су „староверна, источна или грчка“ и „католичка, западна или латинска“. За православне „Илире“ напомиње да „име Раци (Raizen oder Raazen) означава код Илира само оне међу њима који су вјерници источне цркве. Припадници западне зову се просто Илири“.

На једном другом мјесту још каже да „име Илирија обухвата све народе из целокупне Илирије били они подложни латинској или грчкој цркви. Међутим, они од њих који припадају грчкој цркви не зову се данас Илири, него Раци (Raizen oder Raazen), име за које они мисле да је славније од онога, али о коме се у Аустрији не мисли тако“.

На основу ових података запажамо неколико битних ствари.

Прво, православни су свјеснији своје прошлости и свог идентитете од римокатолика, без обзира на којој територији те „Илирије“ да су живјели, па себе именују називом Рашке, српске државе коју су развили Немањићи и у којој је главна вјера била православна.

Друго, свијест о њиховој посебности у односу на друге је изражена и чак се, како видимо, донекле супростављају називу којим их ословљава аустријска власт а то је име „Илира“, и чак сматрају да је име Рашке веће и славније од имена Илирије.

Треће, у вјерском смислу се православни Раци (Срби) називају и Грцима, али то је само назив кад се жели указати на њихову православну вјеру која је називана и грчком вјером. Са друге стране, римокатолици на овим просторима се називају само заједничким именом „Илира“ или регионалним именима, и нема говора о некој хрватској народној свијести код њих (за разлику од данашњег времена), док код православних како видимо има, јер се сви они у комуникацији са аустријским властима називају именом једне средњовјековне српске државе.

Такође, видимо да се један од назива за римокатолике који је неколико вијекова био у употреби на простору Босне и Херцеговине, а то је назив Латини, употребљава да се истакне њихова римокатоличка вјера која се још назива и латинском вјером, што је још један доказ о непостојању народног идентитета код римокатолика у то вријеме на нашим просторима.

Фридрих Вилхелм фон Таубе и његова књига, један су од прворазредних извора за националну историју Срба у другој половини XVIII вијека, па тако и за историју Срба у Босни и Херцеговини. Подаци из његове књиге говоре нам о постојању одређеног колективног народног идентитета код православних Срба на Балкану.

Са друге стране показује како разлика у вјери доводи до одрођавања припадника једног народа који је подјељен вјерама, па тако римокатолици себе називају са више имена који су регионалног или вјерског карактера. Фон Таубе спомиње их као Хрвате, Славонце, Далматинце, Илире, Латине, али за све каже да говоре „илирским“ језиком, за који ми сматрамо да се углавном мисли на штокавицу је је она била најраспрострањенија и код православаца и код римокатолика.

На основу заједничког језика, неколико десетљећа послије фон Таубеа, српски просветитељ Доситеј Обрадовић изнијеће своје размишљање да су сви они који говоре штокавским нарјечјем у народном погледу Срби без обзира које били вјере. Послије њега исто мишљење ће објелоданити и Вук Стефановић Караџић. Међутим, политичко-идеолошки фактори утицаће да не дође до уједињења становништва Балкана које говори штокавским нарјечјем у једну нацију.

Аутор: дипл. историчар Борис Радаковић

Извори : Срби у БиХ

Повезани чланци:

Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе