ДРУГИ О СРБИМА

Сергеј Јесењин о Србима

Сергеј Јесењин, један од најзначајнијих руских песника између два светска рата, био је песник природе, снажних осећања и страсти. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Прочитајте како је говорио и певао о Србији.
Sergej Jesenjin

Сергеј Јесењин, 1922.

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“. 

Овако је Јесењин говорио о Србији:

У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.

Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат: једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“:

Греция

Могучий Ахиллес громил твердыни Трои.
Блистательный Патрокл сраженный умирал.
А Гектор меч о траву вытирал
И сыпал на врага цветущие левкои.

Над прахом горестно слетались с плачем сои,
И лунный серп сеть туник прорывал.
Усталый Ахиллес на землю припадал,
Он нес убитого в родимые покои.

Ах, Греция! мечта души моей!
Ты сказка нежная, но я к тебе нежней,
Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.

Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою.
Напомни миру сгибнувшую Трою,
И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.

1915

 

Наводно су и ово речи руског песника о српском народу, али за сада немамо потврду аутентичности:

„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“

Сродни чланци:

Сергеј Јесењин о Америци

Срби од давнина на Балкану – И богови су говорили српски

Академија Републике Српске Крајине „Никола Тесла“ Вам, у име 800.000 прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова, од 1990. до 1995, и хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), скреће пажњу да одавно траје  међународна завера против Срба православне вере, чији разлози се у свету не истражују – ни у једној грани друштвених наука. Иначе, да се наука тим бавила последња два столећа, онда над Србима не би били обављани злочини геноцида, за које није одговарала ниједна држава, нити државници западноевропских земаља, које су окупирале српске земље у Првом и Другом светском рату (1914. и 1941), а није одговарала ни Хрватска, која је од 1990. до 1995, обавила злочин геноцида над Србима и прогнала из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и хрватских градова 800.000 Срба са српских древних историјских и етничких територија  – у чему су јој помагале чланице НАТО и Европске уније.
Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Пошто се државне и научне установе света не баве разлозима вековног биолошког истребљења Срба православне вере, почели су тиме да се баве поједини умни и честити људи у многим земљама света. Овај пут ћемо вас упознати са двојицом од њих – један је професор универзитета у Сједињеним Америчким Државама, проф. Иво Вукчевић, а други је историчар у Италији, Ђанкарло Томецоли Тицијано. Оба часна човека су написала да су Срби (Ссловени) староседеоци Балкана и других европских држава, да су српско име имали пре неколико хиљада година и да су записи из тог времена на старом српском језику, јер пре другог миленијума пре нове ере није постојао ни грчки, ни латински језик, а романски и германски језици су (као и мађарски, румунски, фински…) настали од 12. до 19. столећа Нове ере.

Да не бисмо набрајали детаље од великог броја злочина геноцида над православним Србима, упућујемо Вам један изврстан чланак о радовима америчког и италијанског историчара, који је написао члан Академије и члан Удружења књижевника Србије, Слободан Јарчевић – 2012. године. Тај чланак је понудио редакцијама више јавних гласила у Србији, али ниједно гласило није пристало да га објави. А у њему су планетарне вредности, јер открића о скривеним подацима Цивилизације износе Американац и Италијан, а односе се на Србе (Словене) и њихове давне претке, који су били утемељивачи прве писмености у свету, што се не налази ни у једном уџбенику светских универзитета!

Свест човечанства се мора пробудити и признати да су преци Срба (Словена) творци светске писмености и Цивилизације!!!

Молимо вас да о овој истини обавестите у својој средини: државнике, научнике, писце, новинаре, академије… И да им скренете пажњу да би била обавеза да се на међународном нивоу покрене научно истраживање о светској писмености, чиме би се то везало за претке Срба (Словена), те би се уклонили фалсификати да су Срби (Словени) описмењени и покрштени тек у 9. столећу Нове ере, „до кад су били варварска племена“!  

Достављамо вам о свему овоме чланак академика Слободана Јарчевића: „И богови су говорили српски“. Под тим именом је Издавач „Мирослав“ објавио књигу.

С поштовањем,

Академик и књижевник Алекса Мрђен,

Председник Академије РС Крајине „Никола Тесла“

И богови су говорили српски

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић: (Редакцији „Судбине“, по предлогу Д. Мораче)

Професор америчког Универзитета „Санта Барбара“ у Калифорнији, проф. др Иво Вукчевић, објавио je књигу „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У њој пише, да су Срби (Словени) покривали, у Антици, све крајеве Европе и да су творци светске писмености. Скупио је и велики број извора о српској држави у северној Италији у петом столећу после Христа – кад је с политичке карте нестајала Римска Империја. Тад је становништво ових италијанских крајева, поред латинског, користило и свој српски (етрурски) језик, који је, у географским именима Италије, оставио дубоког трага – до данас: Милано, Пескара, Трст, Падова, Болоња, Верона, Новара, Нови, Равена…

Због овакве античке распрострањености српског народа у Европи, остајали су свукуд српски натписи и српски споменици, па и српски календар, по којем је ова 2012. година, 7520. година.  Српски календар и ово присуство Срба у целој Европи, упућују на обавезу уважавања српског језика, јер су научници, без тешкоћа, читали (помоћу савременог српског и других словенских језика) записе из Лепенског вира (старе око 7000 година), из Винче (нешто млађе), из Етрурије (из другог миленијума пре Христа), из Пруске (неколико стотина година пре Христа), из Мале Азије (други миленијум пре Христа) и са Крита (два миленијума пре Христа). А кад су овакви закључци најпознатијих научника света, онда није чудо што овај чланак у нашем часопису носи име: И БОГОВИ СУ ГОВОРИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.

Проф. др Иво Вукчевић је одбацио могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби – или: Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Његов закључак о античком становништву Балкана и о Словенима у искону – пружа податке о Србима на европском континенту:

„Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:

1) ‘Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;

2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ‘Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;

3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди; …

7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су се данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…

11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ‘Срби’, користили изворни носиоци“.[1]

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

И многи други савремени истраживачи упозоравају (ових година), да стари историјски извори спомињу у Европи Србе – понекад под другим именима, која бисмо могли означити завичајним, или племенским: Венди, Венети, Далмати, Трибали, Илири, Дачани, Трачани, како то наводи и католички свештеник са Хвара, Винко Прибојевић, у 16. столећу…[2] а завичајна имена и данас красе преостале Србе, па се радије зову завичајно, него национално: Србијанац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Босанац, Далматинац, Македонац, Славонац, Војвођанин, Црногорац… Ево, како значајан податак грчког историчара, Апијана из Александрије, о Србима у Далмацији, Херцеговини, Србији и другим крајевима на Балкану, објашњава један од трагалаца за исконским српским коренима на Балкану, Илија Петровић, из српског племена Куча – у Црној Гори:

Етрурци

Књига писана етрурским језиком; фото: www.oldest.org

„Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ‘област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ‘род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ‘Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, например, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ‘Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су: да су Срби оно што су и Трибали…“.[1]

Трибали

Трибали

А да су Срби били становници Западне Европе, посебно Немачке, то потврђују текстови на камену, зидовима, оружју, керамици… крило се, да су писани на старом српском (словенском) језику. Све их је прочитао, нeдавно, руски истраживач старина, Генадиј С. Грињевич и то објавио у књизи: „Прасловенска писменост“, Москва, „Летопис“, 1999. године. Њоме је уклонио сваку недоумицу – текстове у Западној Европи, пре Христа, написао је народ који је говорио српским (словенским) језиком. То откриће је помогло руским лингвистима и историчарима, па су приступили даљим истраживањима. У Санкт Петербургу је (2008, на Међународном конгресу историчара) прочитано неколико реферата, написаних захваљујући открићима Грињевича. Овог ученог Руса, нису завеле европске научне тврдње, да су творци писмености били: Египћани, Грци, Сумерци, Индуси, Кинези, итд. Пошао је од једноставног закључка – да је то један од ових народа, онда би се мноштво текстова писаних рунама у Западној Европи могло читати помоћу језика тог народа. Но, то није полазило за руком ниједном Европљанину – последњих хиљаду година. Грињевич је дешифровао то тајанствено писмо на најједноставнији начин – користио је свој руски језик. За европске научнике је рекао да нису могли прочитати руне, јер их је заслепио евроцентризам. У свом истраживању су користили само старолатински и старогрчки језик. Није им помогао ни стари језик Јевреја, а узалуд су покушавали – да руне прочитају помоћу младих европских језика: енглеског, немачког, француског… Антички записи се могу читати само помоћу српског и осталих словенских језика, па није никакво претеривање тврдити, да су и богови у Антици говорили српски.

Грињевич је један од ретких руских научника који признаје да су најстарија имена за Словене: Сораби, Сурби, Сабри, Сибри… од којих потиче и име руске северне области: Сибира. Ту се потпуно слаже са српским истраживачима: др Јованом И. Деретићем, Милошем Милојевићем, др Олгом Луковић-Пјановић и другима.

На Конгресу у Санкт Петербургу је потврђено да су Срби староседеоци и Немачке. О томе је изричито написао закључак проф. др Иво Вукчевић:

„Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су себе називали Србима и једино Србима. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су своју земљу звали Србијом. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су свој језик звали српски, или сербска реч“. 

На Међународном конгресу историчара у Санкт Петербургу (2008) италијански историчар Ђанкарло Тицијано Томецоли је прочитао реферат: „Подаци о раном словенском присуству на Криту“.[1] У првим реченицама, отклонио је сваку сумњу у словенско староседелаштво на Балкану. Изричито је прочитао:

„Такозвани касни долазак Словена у Европу је тотална бесмислица. То мора бити замењено чињеницом – да су Словени у палеолитику били становници Југо-источне Европе“.

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Чудио се да историографија Европе не потврђује да су Словени били на Балкану у Антици. Рекао је да су сви топоними и хидроними из тог времена на Балкану словенски. Цитирао је више европских историчара, који су утврдили да су Трачани, Илири и Пелазги словенска племена. Додао је – ово су три гране истоветног етноса, користили су један језик и често су називани и другим именима. Рекао је да треба подразумевати словенско становништво и кад се спомињу земље: Тракија, Скитија и Илирија. После овога, прочитао је нешто што је изненадило све учеснике и слушаоце:

„Археолошки налази потврђују, да су Крит насељавали балкански становници – из Тракије, Скитије и Илирије и да је то обављено у 3. и 2. миленијуму пре Христа“.

После тога је изнео још невероватнију тврдњу (таква је ако је упоредимо с подацима у званичној историографији Словена) – да је линеарно А писмо с Крита словенско. За линеарно Б писмо на Криту, у 3. и 2. столећу пре Христа, каже, такође, да је словенско. За главни град Крита је рекао да му име (Кносос) нема значење у грчком језику и да оно потиче из словенског језика.

Борба Илира и Римљана

Ђанкарло Тицијано Томецоли је показао на филмском платну златну плочу с писмом – за које се дуго тврдило да је нечитљиво. Прочитано је – писано је словенским језиком. Ево превода на савремени српски језик:

„Ареју, главару, првом (или, старијем) сину поштеног Ајака“.

Реч „поштени“ је у том старом запису истоветна као и данас. „Старији“ је обележен речју „ситарке“, а то је веома блиско данашњој речи у руском: „старик“. Иначе, Ђанкарло каже да је у првом падежу та трачка реч гласила: „стари“. „Син“ је обележен речју „кето“, што је скоро истоветно старобугарској речи за „дете“ – „кедо“. То је у савременом српском језику „чедо“. Критско лично име „Ајак“ је, каже Тицијано Томецоли, од речи „јак“ – присутна у српском и другим словенским језицима. За име „Ареј“, наводи да је то старији облик имена – касније ће гласити „Јареј“. Творен је према старом словенском богу рата – „Јароста“, „Јарило“, „Јаро“, „Јаромир“, „Јарослав“, „Јаровит“.

Ахил и Патрокло

Ахил и Патрокло, Античка посуда из берлинског музеја

Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

Скадар

Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија

Богови су, у Тројанском рату (а Скадар је био Троја, или Илиј), могли да говоре, како рекосмо – с Ахилом и Хектором, само српским језиком (13. столеће пре Нове ере). Грчки је развијен тек по грчком доласку у Европу – 8. столеће пре Нове ере. У Италији се говорио у Антици етрурски (српски) језик, а латински се почео развијати тек од 6. столећа пре Нове ере. Других језика у Европи и на Средоземљу (осим српског – словенског) није било. Да бисмо се у то уверили, погледајмо како су и када творени (боље је рећи, склепани) савремени европски језици. Пише у енциклопедијама:

1.     Португалски језик:

„Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарног латинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као шпански ријечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи“.

2.     Шпански језик:

„Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуострва, почео ширити путем администрације, војске и колонизације и још од другог столећа Старе ере, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’ језике“.

3.     Француски језик:

„Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.

4.     Енглески језик:

„Германски језик с много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току 15. и 16. столећа. За викиншких инвазија (9-11. столеће), енглески језик долази под снажни утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје послије битке код Хастинга (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У 13. и 14. столећу, продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у 14. и 15. столећу), књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара“.

***

И тако, ови и други европски језици су закаснили, да би њима говорили богови с Ахилом и Хектором – у време Тројанског рата. Тад се говорило само српским језиком – у Европи и деловима Азије.

Београд, 9. 5. 7520 (2012)

Украс 1

Напомене:

[1] Проф. др Иво Вукчевић: „Словенска Германија“, Београд, „Пешић и синови“, 2007, стр. 78.

[1] Прибојевић, фра Винко: „О подријетлу и слави Славена“, Загреб, „Народне новине“ и „Golden Marketing“, 1997.

[1] Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“, Нови Сад, ауторово издање, 2009, стр. 51-60.

[1] Лењинградски државни универзитет „А. С. Пушкин“, Санкт-Петербург: „Докириловскаја славјанскаја писменост и дохристијанска славјанскаја култура“, први том, стр. 337.

 

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс

Прочитајте како је изгледала прослава Видовдана у Солуну у време првог светског рата, виђена очима Рудолфа Арчибалда Рајса:
Први светски рат, коло, музика

Српски војници играју коло на Солунском фронту; фото: Југословенска кинотека

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.

То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.

Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.

Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:
Рут Мичел

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Украс 1

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни

Британски археолог Сер Артур Џон Еванс боравио је 1875. у Босни, бележећи и скицирајући занимљаивости на које је наилазио. У књизи „Кроз Босну и Херцеговину“ оставио је драгоцене документе о турбулентном времену Херцеговачког утсанка и Првог српско-турског рата. Преносимо занимљив детаљ његовог виђења карактера ставновништва Босне и Хереговине.
Босна, Село

Вршидба жита у Босни, крај 19. века

Сав је народ овде православне вере.

Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима.

Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина.

Православни поп држи своје вернике за

руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.

Сер Артур Џон Еванс, Кроз Босну и Херцеговину (Енглеска), 1877.

Артур Џон Еванс

Артур Џон Еванс

Сер Артур Џон Еванс (Sir Arthur John Evans, 1851-1941) био је британски археолог чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Еванс је проучавао Микену, посебно правоугаоне критске печате. На основу проучавања претпоставио је да микенска култура води порекло са Крита. Када је острво ослобођено од турске власти, Еванс је почео са откопавањима и 1900. године откривена је палата у Кнососу, као и велики број глинених плочица. Истражени су локалитети и у Фестосу и Агија Тријади. Еванс је дао периодизацију Минојске цивилизације, која је названа по митском краљу Миноју. 

Први његов сусрет са балканским пределима одиграо се током Херцеговачког устанка 1875. године када се са братом Луисом запутио у правцу Босне и Херцеговине. Опчињен оријенталним призорима, али и под снажним утисцима немилосрдних сукоба и бруталности током окршаја отоманских трупа са побуњеним Србима, Еванс је бележио и скицирао све са чиме се сусретао.

Две године касније британски дневни лист Manchester Guardian ангажовао га је као извештача и из Босне и Херцеговине где је био сведок репресалија отоманских власти над српским становништвом као последица минулог Херцеговачког устанка, као и Првог Српско-турског рата.

1878. настанио се у Дубровнику где је наставио новинарску каријеру отворено изражавајући негативан став у вези са аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине.  Услед јавно изношених антиаустроугарских ставова 1882. године је ухапшен под сумњом да је британски тајни агент и провокатор и протеран је са аустроугарског тпростора.

Сродни чланци:

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Српска се душа не да сецирати – Женина Клапје

Француска књижевница Женина Клапје издала је 1918. године једну књигу под насловом „Легендарна Србија“. Књига је јамачно писана за време Првог светског рата. У њој она са великим одушевљењем пише о Србима.:
Женина Клапје

Женина Клапје – Легендарна Србија

„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи петрифициран…

Српска душа је далеко од вештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство…

Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?…

Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Немцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу…

Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечије лакше не отвори и не разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче…

Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с колена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана…

Срби су увек стајали као живи бедем и одбрана западног света противу варварске инвазије Истока…

У једном несвесном нагону, често болном, увек витешком, овај народ корача напред…

Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет векова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову…

Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневераване, и у пркос свега, он се увек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима…

Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу Крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити.“

Женина Клапје – „Легендарна Србија”, Париз 1918

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Француски мајор који је успео да одложи НАТО бомбардовање Југославије за пола године

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Пјер Анри Бинел

Пјер Анри Бинел; фото: Србин Инфо

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време другог св. рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога:

Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис: проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли.

Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу!

Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ

Украс 1

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године.

Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада. Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

Извор: Покрет „Жене ствараоци за Србију“

Српске војничке приче Хенрика Ангела

Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Видео сам на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. Никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу.
Хенрик Аугуст Ангел

Хенрик Аугуст Ангел – Српске војничке приче; слика (Eivind Engebretsen)

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним “зверствима” која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао:

„Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве“.

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу:

„Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“.

А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник:

„У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“.

По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: “Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче“.

Извор: Србин Инфо

Теодосије Мангала о Србима и Србији

Мир вам и радост од Господа Исуса Христа.

Ево нас у Србији, једној чудној земљи на Балканском полуострву. Не мислим на чудесну лепоту природе – та природа Божија свуда је неисказано чудо од лепоте – него мислим на овај народ и његову историјску судбу. Јер је човек важнији од природе, па често и лепши. Није човек природе ради, но природа човека ради.

Православље

фото: pixabay

Узели смо за правило, да чим ступимо у једну нову земљу прочитамо најпре прошлост народа те земље. У Србији нас је послужила добра срећа, те смо наишли на човека, индолога, који одлично познаје и веома воли Индију. Десет ноћи он нам је читао и причао историју српског народа. Да нам је причао не десет ноћи него десет месеци, не би нам било доста. Но оно што смо чули од нашег новог пријатеља и љубитеља Индије за десет ноћи ја морам очајно скратити, што би ви могли прочитати за десет минута. Јер писмо које се не може прочитати за десет минута није писмо него друга врста књижевности.

Свеци су ослободили и ујединили племена досељена на Балкан из Индије. Запамтите ово из Индије. Свети Симеон Немања и његов син Свети Сава извршили су то дело. Династија Немањина служила је Богу и народу преко 200 година. Безмало сви жупани, краљеви, деспоти и кнежеви, као и њихове супруге и ближи и даљни сродници посветили су се. Њихова посвећена тела држе се нераспаднута и сада у ћивотима у манастирима и храмовима не само на српској земљи него по целом Балкану, у Грчкој, Бугарској, Румунији и Албанији. То су били уистину свети људи; свак се од њих увек потписивао: слуга Христа Бога. Само зато што су себе у сјају, сили и богатству предали на службу Богу они су и могли онако сјајно послужити људима. Јер се људи не могу волети међу собом као браћа ако сви заједно не воле Оца свог небесног. Многи из Немањине династије, и мушки и женски, посветили су се монашком животу, водећи борбу против крви и меса и духова злобе поднебесне. Други опет херојски су се борили против Хуна, Монгола, Татара и папиштанаца са сјајним геслом: „За Крст и Слободу!“ Запамтите ово српско гесло које је старо много столећа но које је и данас за Србе ново и савремено као путоводна поларна звезда. И дан данас свуда чујете од Срба: ми живимо и боримо се за крст часни и слободу златну. Часни крст то је Христов крст, а слобода златна је чиста и света слобода у Христу.

Браћо моја и сестре, нема народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу против Спаситеља света као што су Јевреји, нити има народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу и жртвовао се за Христа као српски народ. Ја вас молим, све вас крштене душе у Малабару, молите се Богу за овај необични, свети и херојски народ.

На Косову пољу 1389. године била је битка између муслимана и Срба. И по недокучивом Божијем промислу муслимани су победили Србе. То је највећи датум у историји српскога народа. У тој бици сва је српска изгинула војска на челу са светим кнезом Лазаром, чије мошти леже и сада у ћивоту, као да је јуче умро. Кад упитате Србе, баш ове Србе у 20 веку, зашто је српска војска подлегла турској на Косову, добићете увек исти одговор: Зато што се приволела царству небесноме а не земаљскоме. Од тада па за 400 и неколико година период је српских мученика за веру Христову, тј. за крст часни и слободу златну. Милиони Срба клани су као јагањци, на колац набијани, глађу и другим мукама умртвљени – да вечито живе.

Године 1804. сељаци српски дигли су Устанак против турске царевине. Шака хришћана против једне силне царевине која се простирала од Дунава до Индије. Сва Европа била је запањена овом неравном борбом. И чудо над чудима, Срби су извојевали слободу и независност с Божијом помоћи. Чак и насупрот Европе, коју је она вековима штитила прсима својих синова од турске силе. Само с Божијом помоћи, као што је библијски Гедеон са 300 људи и с Богом победио неизбројну множину Мадијамаца.

Има Бога, браћо. Историја српског народа треба да уђе у верске читанке свих народа као доказ да има Бога.

Ето, само толико. Кад бих писао више писао бих књигу; да, писао бих нову Библију. Али пошто вам не пишем књигу него писмо морам да закључим. Стотину пута оволико задржавам у памети, да вам испричам када стигнем у Малабар.

Јуче се загледала деца у нас на београдској улици, па ће један, смелији од других упитати:

– Одакле сте ви, господо?

– Из Малабара, рекох ја.

– Малабара! Па то је српска реч, – вели дечак. То значи Мала бара. Ви сте дакле из Мале баре.

Наш вођ и пријатељ, индолог, насмејао се на то, помиловао дечка и рекао:

– Ти имаш право. Тако је.

На крају још да вам наведем српску химну, најузвишенију од свих националних химни у Европи:

„Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас,
„Чуј и од сад наше гласе, и од сад нам буди спас!
„Моћном руком води, брани, будућности српске брод;
„Боже спаси, Боже храни, српског краља, српски род!
„Из мрачнога сину гроба српске круне нови сјај,
„Настало је ново доба – нову срећу, Боже дај!
„Краљевину српску брани, петвековне борбе плод!
„Српског краља Боже спаси, моли ти се српски род!“

Ово је највеличанственија химна коју сам ја чуо до сада. Друге европске химне или не зарезују Бога ни у шта те га и не спомињу, или су то охоле ратоборне песме националног самохвалисања. Кажу ми да су и Енглези у Светском рату највећма заволели српску химну, као химну над химнама, и да су је певали по свим црквама у Енглеској. И добро су учинили. Кад се вратим ја ћу вас научити, како се пева српска химна.

Благодат Божија нека је с вама. Све вас поздрављам и целујем

Тодосије Мангала

Напомена:

(1) Малабар је на југу Индије. То је један махараџилук са главним градом Траванкором. Ту живи око четврт милиона хришћана, који нису ни римокатолици ни протестанти. Себе називају православним, премда у свом учењу имају неке јеретичке примесе. Они сматрају Диоскора свецем. Иначе су велики ревнитељи хришћанске вере и веома благи и добродушни људи.

Извор: Владика Николај Велимировић, Индијска писма, Писмо 6, Теодосије Мангала пише Малабарској цркви 

Алфонсо Рејес о Србима и Србији

„Највећи прозни писац на шпанском језику свих времена“ о Србима и Србији: Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.

This slideshow requires JavaScript.

„Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.“

„У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.“

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

Алфонсо Рејес (1889-1959) био је мексички писац (приповедач, песник, драмски писац, есејиста, теоретичар књижевности, књижевни критичар и преводилац), један од највећих ерудита свог времена и један је од најплоднијих и најутицајнијих хиспаноамеричких књижевника 20. века. Творац је идеолошке и естетске основе латиноамеричке књижевности. Припадао је утицајној групи интелектуалаца „Атенео“ и имао је велики утицај на модерну латиноамеричку књижевност и на стваралаштво Борхеса, Октавија Паза, Фуентеса… У једном есеју Борхес назива Алфонса Рејеса највећим прозним писцем на шпанском језику свих времена. Његов рад представља важно сведочанство о Мексику и културној и интелектуалној елити те земље у првој половини XX века.

„Своју тематски разнолику прозу, огледе о књижевности и песнички опус сматрао је нераздвојивом целином. Прочуо се поетском прозом Визија Анауака (1917), затим књигом приповедака и разговора Коса перспектива (1920), која представља спој стварних и имагинарних елемената, јединственог и елегантног израза. Познат је и по књигама огледа: Склоности и разлике (1921-26), Ловац (1921), Стварни и измишљени портрети (1920), али најпре по култном песничком делу Окрутна Ифигенија (1924), драмској песми у стилу класичног позоришта. Његова сабрана дела броје двадесет и шест томова, којима треба додати још три књиге дневника, петнаест књига преписки и две књиге с белешкама и нацртима књижевних дела у настајању.“ (1)

Тврдио је „Фантазија ми нуди свет који сам ја створио ’по својој слици и прилици… реалност ми намеће свет који је спољашњи, и у њему ме поробљује. Дакле, реалност је мој непријатељ.”

Као дипломата, на разним функцијама је представљао своју земљу (1913-39) у Француској, Шпанији, Уругвају, Парагвају, Аргентини и Бразилу. Пет пута је номинован за Нобелову награду. Награда „Алфонсо Рејес“, мексичка Национална награда за књижевност, установљена је у част овог писца.

(1) Срђан Тешин

Приредио: Далибор Дрекић

Другови! Косово! Косово!

Првим балканским ратом остварен је петвековни српски сан – ослобођено је Косово и Метохија. Прочитајте како су то доживели српски војници, у запису Хенрика Аугуста Ангела.
Ђурђеви Ступови, Први балкански рат

Српска војска пред манастиром Ђурђеви ступови у зиму 1912/13; фото: Српски манастири

„Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли.

Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.“

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. 

Његова књига „Српске војничке приче“, драгоцено и јединствено сведочанство о српском народу из ратних времена (Балкански и Први светски рат) била је дуго година бестселер у Норвешкој. Ангел сведочи и о лажи светске штампе против Срба у оно време. Изванредан писац, који на врло сликовит начин, често потресан и дубоко проживљен, описује Србина и његову чежњу за слободом.

Српско Светосавље равноапостолско – Френсис Конт

Француски историчар и професор на Сорбони Франсис Конт уочава пресудну улогу Светосавља у животу и трајању српског народа. Од Доментијана до данас значај Светог Саве за српски народ пореди се са значајем Мојсија за Јевреје и с правом се назива равноапостолским.
Френсис Конт

Френсис Конт, Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)

„Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време ропства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог саве. Зато је и он назван равноапостолним.

Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израелски народ.“

Френсис Конт

Френсис Конт (Francis Conte) је француски историчар, професор и шеф Катедре за руску цивилизацију на Сорбони и један од водећих слависта Европе.

Његов најзначајнији рад  је дело „Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)“, јединствена синтеза историје словенских цивилизација почев од њихове најраније прошлости. Дело представља капиталан допринос духовној историји највеће од три велике групе европских народа, сагледане у духу такозване „Нове историје“, данас водећег правца западне историографије.

Књига обрађује питања везана за словенску прапостојбину, сеобу, језик, начин живота, обичаје, друштво, положај жене у словенском свету, правне односе, задругарство, религију, баштину византијске цивилизације и  политичку  идеологију словенских народа.

Лазо М. Костић, „Срби у очима странаца” Швајцарска 1968-72.

Приредио: Далибор Дрекић

Фридрих Гризендорф – О Српском витешком духу

О српском витешком духу, у својој опроштајној беседи, говорио је један евангелистички пастор из немачког Евенсбурга, села  крај  Оснабрика. Пастор Фридрих Гризендорф је био образован човек,  полиглота,  учествовао је као духовник у Бурском рату и био потом дворски свештеник. Цар Виљем II га је послао Вилсону да прими 14 тачака  његовог програма о  самоопредељењу народа.
Други Светски Рат

Заробљени југословенски официри пре депортације у Немачку

У својој опроштајној беседи, пред одлазак у пензију, у евенсбуршкој цркви у чијој се парохији за време Другог светског рата налазио логор српских заробљеника, пред својом немачком паством он је Србима посветио  ове речи:

„Наша Отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда су имали много бољи материјал, више војске, боље вођство. То је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али сада међу нама има један народ који је код нас извојевао другу и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави: ТО СУ СРБИ.

Ми смо их раније познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба који су бранили земљу за једног војника нашег који је представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили ми, него смо благонаклоно гледали како су на Србе пуцали са свих страна: Хрвати и Италијани, и Арнаути и Бугари, и Мађари.

А знали смо да се овде међу нама, у заробљеничком логору, налази 5000 официра Срба који су некада били друштвена елита, а сада су личили на живе костуре, малаксале и изнемогле од глади. И ми смо се заиста плашили од освете ових српских мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовања, рушења и разарања наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и кад се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу. Сад тек разумем зашто је и наш највећи песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – СРБИЈА.

Та победа је већа и узвишенија од материјалне победе. Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосављу и јуначким песмама које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца. Тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед.“

Пастор Фридрих Гризендорф

Савремена Администрација, Београд 1997.

(Пренето и преведено из Евенсбуршких новина)

Извор: Васељенска, Православна Србкиња, Парохија Бедфордmosquitonet

Енрико Јосиф о Србима: У свету не постоји народ који је трпељивији и братољубивији са свима

„Поред јеврејског, народ који има страховиту одговорност, управо за близину Божјег имена нека ми се не говори о национализму или било шта томе слично хтели ми или не хтели, јесте српски народ, страдалачки народ. Он се мора присетити да не сме никада напустити ту дивну одговорност коју има, и чини ми седа управо на чудесан начин, губљење Косова у државотворном смислу, он добија чудесно ново осећање саборности и велике одговорности коју има.
Енрико Јосиф

Енрико Јосиф; фото: Видовдан

Та два народа, говорим сад о Европи, два најстрадалнија европска народа, по мени су позвани да буду најближа један другоме, да укину све предрасуде које су се дешавале и дешаваће се до краја времена.

Више пута сам давао неке изјаве у новинама, у којима сам рекао да сам трајно заљубљен у српски народ, сматрам га својим братским народом, јер за мене нема народа који је трпељивији и братољубивији са свима, а то је чудесна особина, тога нема у свету. У свету све почива на природном, националном, светом себичњаштву. Kод Срба тога нема: они страдају стога, и нису националисти, зато што тога немају, према томе тешко је да им се то може приписати. Они су доживели Косово и нису националисти. Срби су себе толико жртвовали да су у овом тренутку изгубили себе, иако ја мислим да тиме васкрсавају. То је невероватно чудесан не само смисао, већ најплеменитија врста есхатолошке камиказе коју носе Срби. Они су сад отприпике у стању да не смеју о себи чак ни да мисле добро, него се само осећају добро ако мисле најгоре. Ја то кажем о мојим пријатељима који су Срби и који најгоре о себи мисле: тај смисао за самокритику сличан је и код Јевреја. Пророци су најужаснија самокритика Израела.

Али, како се то Косово претаче у духовном смислу, све се полако почиње пречишћавати. Наравно, има и претераности, то је природно. Али, битна ствар је ту…

Дакле, посматрајте какву улогу има српски народ у светској повесници. И Гаврило Принцип, а то није само Гаврило Принцип, већ цео Први светски рат. Сад у ,,Дуги“ читамо да немачки новинар Виктор Мајер, напада чак улепшавање Теразија, као шовинистички национализам, и додаје: „Увек су Срби прекратили нашу хегемонију у Европи, и у првом рату. и у овом другом, Двадесет и седмим мартом. Изгубили смо два драгоцена месеца“.

Сви немачки повесничари редом – а Немац је тачан и не греши кад је повесница у питању – сви до једног научно доказују, а то сам увек тврдио, мада нисам Немац и нисам повесничар: немојмо заборавити онај тренутак који је библијска прича.

Немац долази пред Москву. Улази већ у предграђа с највећом нагомиланом силом, откако завојевачи постоје. Наполеон беше смешан у поређењу с Немцима, најездарима с не знам колико тенкова, авиона, топова, као у библијској причи, не као, већ у библијској причи.

Наједном – разлика у топлоти од шездесет степени! Било је + 30, а спустилпа се на -30! Ниједна справа не креће, техника више не вреди, не креће! Ођедаред та ужасна машина која би Москву за десет, за двадесет дана сравнила са земљом, као варшавски гето, том досад највећом моторизацијом света, више не може дасе покрене.То је библијска прича.

И то руски маршали признају као тренутак од преломног значаја, чак признају да је догађај од Двадесет седмог марта придонио правој ствари. Мислим да није било Двадесет седмог марта, још би партизаније било у Русији. Јер, падом Москве, Хитлер се већ беше спремио да не страда од зиме, као Напопеон. А једна једина пруга је водила до У рала; њу би Немац запосео као ништа, црпао материјал и ко зна колико би се још носио са савезницима.„

Тако погледајте, две необичне значајне ствари у Првом и Другом светском рату, ужасно значајне ствари запетљала је нека мала Србија, и Немац не може смислити Србина, зато га и мрзи.„Одузео нам је с правом нашу премоћ у Европи, јер смо били најнапреднији“. То се уопште не може порећи. И у атомисти ци беху најнапреднији, и у философији, и у музици, дакле, и у науци и у култури, и с пуним правом могу рећи да су освојили Европу, не само да би загосподарили, већ би све побили…

За мене, у есхатолошком смислу, народ који је дао страховите жртве, увек свесно, нимало несвесно, за свеопште идеје јесте српски народ. Неко с правом каже да је то лудо самоуништење, али, додајем да апостол Павле дивно рече: „Ми смо лудаци у Господу“. Србин је опет лудак у универзалијама, ја сам за те лудаке и припадам племену које је исто луд у општењу са Богом и против Бога. Свеједно, само да никад није „без“ јер ако си против, ниси без. Најгоре је бити без, потпуно непристрастан.

И, данас знам и верујем да се први пут спајају небеска и земаљска Србија. Јер, несрећа је кад се изгуби та равнотежа, Србија је сада први пут на дугом, трновитом, крвавом али правом путу сједињења та два нераздвојива гледишта.

Kад год је Србија била једнострана, покушавају да подржава прагматику Западне Европе, она је падала и пропадала. А кад год је била сулудо непрагматична, заносом захваћена, на страни слободоумља због којег је увек страдала и због којег људи највише сматрају да вреди страдати, онда Србија беше оно што јесте.

Србија је у Васкрсу и ништа је неће зауставити. Па таман да Срби то и не знају, да тога нису свесни!

Верујте, у нашем времену доживети своје судбинско, повесничко, надповесничко, саборно самоосвећење у новом нашем великом тренутку, мада то многи још увек нису спознали. То самоосвешћење прави је Васкрс овога народа, распећа кроз векове и успења кроз овај Тренутак.

Имате чувену причу о праведницима, због којих целокупно Постање постоји, а они не знају да су праведници. Због тога Србија треба да зна да, својим спојем земаљског и небеског, има презначајну улогу, мада то ја, као бележар пророчанства, есхатолошки имам права да, по могућству откријем. Али Србија то не треба да зна, јер ако буде свесна, визију неће испунити…

Идемо сад много даље. За некога је то празна реч, али за мене је најдубља истина: Творац никад не заборавља претке који с Њим беху. Морате знати, а вероватно знате да је један од најхришћанскијих народа у Европи био српски народ и српски владари. То Творац никад не заборавља. Он опрашта, али никад не заборавља. Немањићка династија ужасно је страдалничка династија, и у крвожедности и у богожедности. То једно са другим иде, то је мени било као распеће, све заједно иде. Немањићи беху, сједне стране, веома моћни земни владари, ако хоћете крволочни, а после тога иду па се искупљују. Такав је човек. Ми данас нисмо у стању да се искупимо. Не знамо шта је величанстеени чин епског искупљења. До јуче си грешник, а од сутра си светац. И Бог то прима.

Али, неки веле: владари – Стеван Немања и Душан беху грешни, па и народ. Тиме се осмишљује питање „зашто“.То су радили сви владари, па су неки народи на земљи доживели велике успехе. Питање не мора да је само у томе.

Дубље је оно из приче о Јову; нисам крив а страдавам. И, ако још страдање нема смисла, онда је то беспуће. Али, осетимо ли да има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, он да се ођедаред у нама нешто деси, не-о достојанство нас опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ.

Сматрам да у овом тренутку повесничког живљења, српски и јеврејски народ имају големо значајну одговорност. А то је ширином и братољубљем наткриле сва могућа трвења и мржње да пречишћено опет васкрсну у оном због чега је српски народ српски народ. А он је управо стога, јер беше један од најхришћанскијих народа. Владика Николај Велимировић сјајно каже на једном месту:„Срби су једини народ који хришћанство није примио преко владара, него су га најпре примили млади а стари су остали пагани – па су, полако. преко младих примили хришћанство“.То је необично значајно запажање.

Мислим да су то два народа најбратскија у Богу, независно да ли су сад, тренутно, неки безбожници, а неки не, то је друга ствар. Али главно језгро је ту и осећа се да се то полако, управо с трагедијом која се дешава на Косову, драгоцјено претвара у нешто много дубље: Лазар се одлучио за царство небеско. То није метафорична фраза. Ово Косово је опет небеско Косово. То је почетак Новог Јерусалима.

Ја сам, чак у неким ужареним расправама, говорио да гледано с есхатолошке стране, један од првих будућих поданика Новог Јерусалима јесте српски народ. Он се ослободио националног себичњаштва толико, да је оно што му је најдрагоценије, у име неких уверења, малтене предао. али то је Једна од највећих жртава. Та жртва води у Нови Јерусалим“.

 

Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 — Београд, 13. март 2003) је био српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности. Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици Београду. 

Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.

По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији.  Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. 

У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000). Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“. Преминуо је у Београду 13. марта 2003.

Извор: Видовдан

Више о Енрику Јосифу можете прочитати на страници: Композитор Енрико Јосиф

Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе

Немачки писац Фридрих Вилхелм фон Таубе, пишући стручну студију о српској храбрости и јунаштву, између осталог каже да овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат… Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства.
Српска војска у Балканским ратовима

Српска војска у Балканским ратовима

Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри и срчани народ изгледа као створен за рат.

Цео његов живот је суров, и од живота разнеженије народа разликује се као небо и земља.

Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају од раног детињства.

Цео народ, оба пола, увек је добро расположен. Најрадије опевају битке и ратнике…

Фридрих Вилхелм фон Таубе

Фридрих Вилхелм фон Таубе (Fridrih Vilhelm fon Taube) рођен  је у Лондону 12. марта 1728, а умро је у Бечу 16. јуна 1778.

У служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турску границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи.

Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста сабрао је и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца”, књига II (ЗИПС–СРС) Земун, 2000, стр. 307.

Повезани чланци:

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни

Пољаци уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

Ptaku – Kosovo Jest Serbskie

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie

Kosowo Jest Serbskie
Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski
My wiemy ile warta jest cena wolności
To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę
Ty multi-kulti pierdol
Dbaj o rasę i ojczyznę
1999 bomby spadły na Belgrad
Odcisk (pełne brzemię?)
Nowy Sad również ucierpiał
Światowa komedia, przyzwolenie społeczności
Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności
To my, ludzie prości znają prawdy smak
Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła
To jest szmato czysty fakt
Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia
To Albańska okupacja
Serbski teren sprząta
UÇK organizacja
Międzynarodowa zbrodnia
Osiągnięta autonomia
Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa
Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko
Z tobą Europo
Wiem rządzi tobą złoto
Lecz czemu kosztem kogoś?
Sama z siebie kpisz
Unikając prawdy
Bo gdy mniejszość na większość
Tam nie ma demokracji
Płoną ambasady płomieniami zdrady
Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić
Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką
Bo ich słowami rządy dupę podetrą
To złe społeczeństwo, zwykli chuligani
Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali
W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami
Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami
Poznałem mordy z Belgradu na EURO
W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność
Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia
Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Sądy, policja, skorumpowana mafia
żydowska koalicja chuja w gębie warta
masońska propaganda narzucona przez mass media
I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta
unijny pętak, wysłannik Rosji
Wyrządzenie piekła na terenach Metochii
Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów
Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust
To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze
Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę
Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi
To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił
Solidarny z narodem serbskim
A kwestia walki – mamy to we krwi
My niepodlegli pod żadną strukturę
A za braćmi z Serbii my stoimy murem!

Ref.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Косово је српско
Сто посто подршке из Пољске за Србе
Знамо колико вреди цена слободе
Ова исламска трупа уништава Словенство
Виђате се са више култи
Побрини се за расу и домовину
1999. су бомбе пале на Београд
Отисак (пуно оптерећење?)
Нови Сад је такође патио
Светска комедија, сагласност заједнице
Српска култура умире, маса становништва пати
Ми смо људи који знају истину о истини
Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла
Ово је јебено чиста чињеница
Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја
Ово је албанска окупација
Српска област се чисти
УЦК организација
Међународни криминал
Постигнута аутономија
Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац
Ј*баћемо такав системРеф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте
Са тобом, Европо
Знам да сте владали златом
Али зашто на рачун неког?
Сами себе зафркавате
Избегавање истине
Јер када је мањина већина
Ту нема демократије
Амбасада гори пламеном издаје
Барикаде расту како би изразиле опозицију
Бесана гомила се бори са циглом, флашом
Јер ће њиховим речима владати својим дупетом
То је лоше друштво, само хулигани
Боље је да их избацимо, већ смо то урадили
С тим у вези, ми смо уједињени са Србима
Зато што сте наша браћа као и сви Словени
Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а
У пољским марамама, су хтели да осете јединство
Директно из Варшаве лете речи подршке
Речи охрабрења када борба остане

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Судови, полиција, корумпирана мафија
Јеврејска коалиција није ни за к*рац
Масонска пропаганда наметнута масовним медијима
И лагана фарса са сваког председника
Затвор ЕУ, руски изасланик
Напади у пакао у Метохији
Косово је Србија, као што је Лавов пољски
За браћу хришћане, подршка долази из наших уста
Овде, овде расте словенски савез
Породица је везана болом и верујем у ослобађање
Идем напред са браћом по крви
То је за вас искрено, са свим мојим снагама
Које су солидарне са српским народом
А питање борбе – имамо то у нашој крви
Били смо независни у било којој структури
И стојимо иза браће из Србије!

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско88
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Украс 1
Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Извор: ИН4С, Магацин

Срби верују у снагу разлога и права – Ернест Дени

Француски историчар Ернест Дени, написао је научну студију о Србима. Истичући њихове специфичне карактеристике мане и врлине, он између осталог пише:

Ернест Дени, француски историчар

Срби имају и своје мане, које су истовремено производ и њиховог темперамента и њиховог васпитања. Њихова воља, посебно у добру, није постојана, њихово неповерење се брзо буди и догађа се да они доносе одлуке без много размишљања и намах се одмах покају. Њих могу лако да занесу звучне речи и привидне оптужбе, при чему заборављају учињене заслуге, више су способни за хедонизам него за размишљања, и пошто су пуни извора елана, они лако верују, попут Француза, да ће се њихове грешке лако исправити.

Њихове међусобне свађе и њихова несталност пружале су аргументе против њих њиховим суседима Немцима и Мађарима, којима је стало до тога да мане Срба увећају.

Њихови непријатељи не запажају или неће да запазе више квалитете српског човека, његову савитљивост прекаљену дугим испаштањима и подношењу мука, финоћу и оштрину његове интелегенције а надасве постојаност његовог идеализма и солидност његове вере, које се одржавају кроз векове упркос повремених осцилација.

Ветрови брчкају површину реке, али јој ток не мењају. Срби имају чудну, достојну дивљења, врлину, они верују у снагу разлога и права: према речима апостола они се надају противно свим надама. Нада Србе не напушта ни онда када сви остали мисле да нема места никаквим надама.

Ернест Дени (Ernest Denis, 1849–1921)

Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца” књига II, (ЗИПС-СРС) Земун, 2000, стр. 347.

Косово је духовна ствар, а духовне ствари сметају – Франц Вебер

Франц Вебер; Писмо српском народу 5. јули 2006.

Драги Срби,

Косово је Србија! Косово је део саме суштине и душе Србије. Косово, то није само историјски и легитимни део прелепе земље Србије, то је Србија као отаџбина, као цивилизација и као судбина. Србе не одређује ни раса, ни језик, ни вера. Одређује их слављење косовског жртвовања 1389. То слављење се изразило кроз јединствену епску поезију, која је толико узбудила Гетеа и целу генерацију европских романтика.

Франц Вебер

Франц Вебер прима сребрну медаљу за заслуге у амбасади Србије у Швајцарској; фото: berne.mfa.gov.rs

Српско Косово, прожето чудесним црквама и манастирима, беше небеска капија. То богатство се у Европи може поредити само са Тосканом, Анжуом, Бургоњом или Светом Гором. С тога, и предаја Косова не представља само политички пораз, већ и одрицање од свих темеља европске цивилизације. Запањени смо и ојађени Европом која се тако хладно, из кукавичлука или равнодушности, одрекла тог жаришта своје цивилизације.

Преко 150 православних светиња порушено је на Косову откако је та област под међународном администрацијом. Толика недела ни Турци никад нису починили! Какве ли срамоте за НАТО, какве ли срамоте за Уједињене нације!

Као заштитник природе и културе, ја сам се потрудио, после одбране светилишта у Делфима, да скренем пажњу света на судбину косовских манастира. Те светиње би требало да буду под приоритетном заштитом УНЕСКА. Али “међународна заједница“ која се толико узбудила када су Талибани срушили камене Буде, остала је глува пред нашим вапајима!

То значи само једно: да је Косово духовна ствар, а духовне ствари сметају онима који нам припремају свет заснован на потрошњи и задовољавању најнижих побуда. Непристајмо на свршени чин! Бранимо, упорно бранимо бранимо Косово! Бранимо га не само из љубави према Србији, већ и из љубави према Европи и њеној цивилизацији.

Косово је отето од Срба, то цео свет зна, помоћу свирепог и некажњеног бомбардовања, које од те покрајине направило депонију нуклеарних отпада. Од тога и сами НАТО војници данас умиру. Ништа мање страшно и забрињавајуће: Косово је од 1999. препуштено терору мафије која је ту створила упориште шверца дроге, тероризма и проституције.

Косово са кога су протерани Срби постало је црна рупа Европе!

Тврдим и прокламујем: у интересу основних вредности Европе, хитно је да се Косово врати српском народу. Суживот с албанском већином је могућ. Решења постоје. Али никако се не смемо, како то чини она слепа Европа, мирити са свршеним чином и жмурити пред неправдом и насиљем!

Живело Косово! Живела културна и духовна ризница Европе!

Франц Вебер

Двери српске, Година X, број 37, 1/2008, стр. 82.

Срби имају славну, херојску прошлост – Нобеловац Карл Шпителер

Нобеловац Карл Шпителер почетком првог светског рата, 15. децембра 1914. у Цириху је одржао политички говор “Наше швајцарско гледиште“ са циљем да упозори своје земљаке Швајцарце на строгу неутралност, како би предупредио цепање своје земље. Србе је, између осталог квалификовао као народ вредан поштовања, народ славне, херојске прошлости, са непревазиђеном народном поезијом.
Карл Шпителер, Шведска поштанска марка из 1979.

Карл Шпителер, Шведска поштанска марка из 1979.

У свом говору Карл Шпителер је о Србима рекао:

О вредности и о праву на живот малих народа и држава ми Швајцарци, као што је познато, имамо другачије појмове. За нас Срби нису “банда“, већ народ и то народ са таквим правом на живот и народ вредан поштовања као било који други народ.

Срби имају славну, херојску прошлост. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ.

Наши швајцарски лекари и болничарке, које су се вратили из балканских ратова, о Србима су нам говорили са симпатијом и хвалом. Иза таквог сведочења ми морамо да формирамо наше мишљење, а не из необјективне хушкачке ратне штампе.

Карл Шпителер

Карл Шпитлер (Carl Spitteler; 1845—1924), швајцарски књижевник, песник, писац есеја и романа. Добио је Нобелову награду за књижевност 1919. године. 

Своје највеће поетско дело Прометеј и Епиметеј написао је 1881, када се вратио. Многи то његово дело упоређују са Ничеовим делом Тако је говорио Заратустра. Његово друго велико дело, за које је добио Нобелову награду је поетски еп Олимпијско пролеће, које је писао од 1900 до 1905, па је ревидирао 1910. 

Из извора српских народних песама нобеловац Карл Шпителер добио је подстицај да напише своје дело (“Екстрамундана“ 1881/82.) седам космичких митова у метрици српске епике.

Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Срби у очима странаца” књига II, (ЗИПС-СРС) Земун, 2000, стр. 348.

Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)

Врлине и мане српског народа најбоље је сагледао Др. Родолф Арчибалд Рајс, човек који је своју приврженост и љубав према српском народу доказао на најтежи могући начин, пратећи српске војнике у борбама током Првог светског рата и, касније, борбом за изградњу нове државе. Упознао је храброст српског народа, његов менталитет, гостољубивост и доброчинство. О манама је говорио директно и поручивао је као највећи пријатељ да се оне отклоне. 
Рудолф Арчибалд Рајс

Рудолф Арчибалд Рајс

„Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и жртвовао сјајну каријеру” – говорио је Др. Рајс. „Али није ми жао. Заволео сам вас, јер сам имао прилику да упознам ваше људе у пресудним тренуцима, када се, ваљда, једино и може упознати карактер једне нације. Нажалост, видео сам и све ваше мане, недостатке и слабости, видео сам све оно што може бити погубно за ваш народ у будућности” записао је Др. Рајс у свом политичком тестаменту Србима, књизи „Чујте Срби.. Због наведеног, заслужио је да му се у овом раду посвети посебна пажња.

Др Рајс (1875–1929), Швајцарац немачког порекла, доктор хемије и професор криминалистике, хуманиста, дошао је у Србију 1914. на позив српске владе ради истраживања злочина аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.

Истражујући злочине аустроугарских трупа, Рајс је одлазио на ратиште, прегледавао рањенике и посећивао бомбардована насеља, не одступајући ниједног тренутка од своје заклетве да служи истини и правди.. Као ратни извештач објављивао је чланке у тиражним европским часописима о страдању српског народа. Такво ангажовање довело га је у центар напада и претњи од стране државника Централних сила па чак и неутралне Швајцарске.

Рудолф Арчибалд Рајс

Упознао је свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу над српским цивилима и згрожен размерама злочина, али и херојством српског војника Др. Рајс је жртвовао своју блиставу каријеру професора универзитата у Лозани и прогласио себе српским добровољцем, постајући тиме, како је сам написао, „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара”. Са српским народом и српском војском препешачио је Албанију, делио је зло и патње које су их задесиле, помагао је српске избеглице, збрињавао ратну сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу за храброст, али му је, према његовим речима, најдража награда била захвалност српског народа. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Управо захваљујући Др. Рајсу, истина о Србима, њиховој храбрости, милосрђу и величини, обишла је свет. Он се дивио српском војнику, а његов опис српске љубави према човеку, отаџбини, храбрости српског војника и његовој хуманости, имали су велики одјек у Европи, и то баш у тренуцима када се истина о Србима ретко пробијала у свет.

Међутим, завршетак рата није значио и крај његове мисије у Србији. Наставио је своје ангажовање у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, Министарству унутрашњих дела и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду. Тада је доживео и прва разочарања у бирократску администрацију. Критиковао је понашање политичара према бившим борцима и ратним инвалидима.

Остао је да живи у Србији, али су Срби заборавили много тога што је за њих учинио. Заборавили су његову жртву, његове пријатељске поруке и залагања и на крају га „убили тешким речима”. Ипак им то није замерио. Пожелео је да његово срце почива на Кајмакчалану, „најопаснијем врху српских земаља, близу другова који су страдали за слободу своје отаџбине”. Овим гестом Др. Арчибалд Рајс је показао колика је била његова љубав према Србији и српском народу. Дубоко разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно и сахрањен је на Топчидерском гробљу, а по његовој жељи срце му је сахрањено на Кајмакчалану.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима”. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!” на француском језику. У тој књизи која је завршена 1928. године, а 2004. године штампана у великом тиражу, по жељи Др. Рајса, после његове смрти,. до детаља су описане врлине српског народа и мане тадашњих српских политичара и интелигенције, које, као вечна истина важе и данас.

У тексту који следи приказани су само неки цитати из наведене књиге, који се, пре свега односе на актуелни предмет истраживања.

О човечности, гостољубивости, односу према ратним заробљеницима и захвалности

„Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Ваш народ је гостољубив”, пришао је Др. Рајс. „То се осећа на сваком кораку. Где год да дођете чекаће вас широкогруд дочек. Први комад божићног колача чувате за намерника, милосрдни сте и осетљиви на туђу муку. Гледао сам како ваши ратници дају последње парче хлеба заробљеним војницима, управо оним који су им палили куће, масакрирали жене и децу, убијали родитеље.” … „Без трунке жеље за осветом, у њима нису гледали непријатеље већ само заробљене несрећнике, а то се заиста, ретко може где срести”.

„Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.”

О храбрости, родољубљу, човечности и религији

„Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.”

„Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не шта су од њега учинили одело и титуле. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико делотворно дејство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш бог носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг Поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.”

„Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.”

„Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.”

„Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

О односу према ратним инвалидима

„Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, нису ништа учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове и сређује себи исплаћивање `пензија` које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.”

Закључак
Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља,, Солун, 1917.

„Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу – а од ње ништа не очекујем – идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да окупи и уједини српске или, више волите ову реч, југословенске земље (мисли се на стварање Југославије, прим. аутора). У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајазти за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или ропство!”

Арчибалд Рајс

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима