Како је Данте створио италијански језик…

ПОДЕЛИТЕ

Из дијалеката латинског језика у југозападној Европи развили су се француски, шпански, португалски и италијански језик. Док је у случају прва три процес текао мање-више природним путем за савремени италијански језик заслужан је један човек – Данте Алигијери, чији је лични језик постао званичним језиком Италије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Dante_Domenico_di_Michelino_Duomo_Florence.jpg

Божанствена комедија (Доменико ди Микелино, 1465), Фирентинска катедрала; фото: Википедија

„…Постоје неки добри разлози што се италијански језик сматра најзаводљивијим језиком на свету… Да бисте разумели зашто, морате прво да разумете да је Европа некада била пандемонијум бројних дијалекта изведених из латинског, који су се током векова постепено одвојили у различите језике – француски, португалски, шпански, италијански.

Оно што се догодило у Француској, Португалији и Шпанији је органска еволуција: дијалекат најзначајнијег града временом је Постао општеприхваћен језик целог региона. Стога, оно што данас зовемо француским, заправо је верзија средњовековног паришког. Португалски је у ствари Лисабонски. Шпански је у суштини мадридски. Ово су неминовне победе; најјачи градови на крају су одредили језик остатка земље.

У Италији је тај процес текао нешто другачије. Једна од највећих разлика је та да Италија врло дуго није чак ни била земља. Ујединила се у својим позним годинама (1861) јер су до тада полуострвом зараћених градова-држава доминирали локални принчеви или остали европски моћници. Делови Италије припадали су Француској, Шпанији, цркви и сваком ко је успео на овај или онај начин да зграби локалну тврђаву или палату. Италијански народ је на крају понижен и докрајчен свом том доминацијом.

Већини Италијана се није свидело што их колонизују европски суседи, међутим, увек је постојала та апатична маса која би рекла: „Franza o Spagtia, purche se manga“, што би значило: „Француска или Шпанија, док год може да се једе.“

Све ове унутрашње подељености условиле су да се Италија никада није ваљано ујединила, баш као ни италијански народ. Тако не изненађује што су Италијани вековима писали и говорили на локалним дијалектима који су међусобно били прилично неразумљиви. Фирентински научници су једва успевали да комуницирају са сицилијанским песницима или венецијанским трговцима (осим на латинском, наравно, који је тешко могао да се сматра националним језиком).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:The_Catholic_encyclopedia_(Volume_4);_an_international_work_of_reference_on_the_constitution,_doctrine,_discipline_and_history_of_the_Catholic_Church_(1907)_(14763921325).jpg

Данте Алигијери (Ђото ди Бондоне, 1320.); фото: Википедија

У шеснаестом веку неки италијански интелектуалци су се окупили и дошли до закључка да је то апсурдно. Италијанском полуострву је био потребан италијански језик, бар у писаном облику, с којим ће се сви сложити. Тако је овај скуп интелектуалаца исписао нове странице историје једног европског језика; из свих локалних дијалеката су пробрали оно најлепше и тако створили италијански језик. Ради проналажења најлепших дијалеката који се говоре на тлу Италије, вратили су се двеста година уназад, у Фиренцу четрнаестог века. Оно за шта се тај конгрес одлучио, што ће касније сматрати стандардним италијанским, био је лични језик једног од највећих фирентинских песника, Дантеа Алигијерија.

Када је Данте објавио Божанствену комедију, давне 1321. године, приказавши детаљну визију проласка кроз Пакао, Чистилиште и Рај, шокирао је књижевни свет тиме што га није написао на латинском. Сматрао га је корумпираним, елитистичким језиком, због чега би његова употреба у озбиљној прози представљала „проституисање књижевности, јер од универзалног штива прави нешто што се може купити само новцем, иако је латински језик у то време био привилегија образоване аристократије.

Уместо тога, Данте се окренуо улици, скупљајући стварни фирентински језик којим говоре становници његовог града (који је укључивао и такве великане као што су Бокачо и Петрарка) и искористио га да на њему исприча своју причу. Написао је ремек-дело на начин звани „il dolce stil nuovo“, тј. „слатки нови стил“ локалног дијалекта, обликујући га током писања и дајући му лични печат као што ће то Шекспир касније учинити са елизабетанским енглеским језиком.

Група националних интелектуалаца која је касније села и одлучила да Дантеов италијански буде нови званични језик Италије, може се упоредити са групом оксфордских великана који су једног дана, почетком деветнаестог века, сели и одлучили да би сви у Енглеској требало да говоре чистим шекспировским језиком. И то је заиста упалило.

Тако Италијани данас не говоре ни римским ни венецијанским (иако су то били моћни војни и трговачки градови) па чак ни чистим фирентинским. Они заправо говоре чистим дантеовским језиком. Ниједан други европски језик нема такав уметнички педигре. И можда управо зато ниједан европски језик није подеснији за изражавање људских емоција као што је то италијански језик Фиренце из четрнаестог века, зато што га је украсио један од највећих песника западне цивилизације.

Данте је своју Божанствену комедију написао у стилу терца рима, трострукој рими, низу у којем се свака рима трипут понавља код сваког петог стиха, дајући својим лепим фирентинским дијалектом оно што научници зову каскадни ритам – ритам који још увек живи у локалним, поетским каденцама којима говоре италијански таксисти, месари и владини администратори, чак и данас.

Последњи стих Божанствене комедије, у којем се Данте суочава са визијом самог бога, представља сентимент који је још увек лако разумљив сваком ко је упознат са такозваним модерним италијанским језиком. Данте пише да бог није само заслепљујућа визија величанствене светлости, већ да је пре свега, lamor che move il sole i l’altre stelle…  »Љубав која покреће сунце и остале звезде.“

Елизабет Гилберт – Једи, моли, воли

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Дантеови палиндроми у Божанственој комедији
Срби на подручју Словеније и северне Италије у 15. веку
Годишње нестане на десетине језика – да ли је српски угрожен?

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље.

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.