Српска дива своме роду

ПОДЕЛИТЕ
Софија Соња Симић (девојачки Седмаков) била је српска оперска и концертна певачица (мецосопран, алт). Певала је као солиста у оперским кућама у Хајделбергу, Франкфурту на Мајни и Стразбуру. У току Првог светског рата одржала је широм САД-а низ хуманитарних концерата за прикупљање помоћи својим сународницима. 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Boardman_Robinson_WWI_poster_1.jpg

Остављени у Србији; Бордман Робинсон, 1918. (Конгресна библиотека) фото: Википедија

Софија Соња Симић рођена је 15. маја 1875. у Петроварадину као Софија Седмакова.

Две године је учила соло певање на конзерваторијуму у Будимпешти, затим је од 1898. до 1901. студирала на Бечком конзерваторијуму код Розе Паумгартнер, а потом се усавршавала у Ахену.

Још као будимпештанска ученица наступала је 1896. на концерту у Београду у част рођендана краљице Наталије.

Дипломирала је у Бечу са најбољим оценама из предмета (глас, клавир, плес, мимика) и одмах по дипломирању добила петогодишњи уговор у франкфуртској опери.

Наступала је и у позоришту у Стразбуру (где је имала запажену улогу као Аида), као Амнерис у Вердијевој Аиди, о којој је „Straßburger neueste Nachrichten“ објавио чланак. Осим Франкфурта и Стразбура, била је ангажована и у Хајделбергу.

Због тежње да се успостави континуитет у неговању опере, Народно позориште у Београду је приступило унапређењу хора и ангажовању одређеног броја професионалних солиста. Међу осталима 1907. ангажована је и Софија Седмакова, која је после завршеног Конзерваторијума у Бечу остварила међународну каријеру.

Соња је имала непрекидну сарадњу са Народним позориштем у Београду, а наступала је више пута и у родном Новом Саду (1898/99).

Као чланица опере у Франкфурту певала је 1902. у Народном позоришту између чинова арије Јансена, Чајковског, Фимица, Листа, Дворжака, Рикца, Ласена, Цеа.

Наредне, 1903. такође између чинова арије пева Маскањија, Шумана и народну песму „Градином  злато ходило“

Као чланица Минхенске опере 1906. и 1907. у Народном позоришту наступа као Сантуца у Маскањијевој опери „Кавалерија рустикана“. Посебно се истакла као Амнерис у Вердијевој Аиди и Кармен из истоимене Бизеове опере.

На концертима у Аустрији и Немачкој изводила је песме савремених композитора као што су Петар Иљич Чајковски, Хуго Волф, Јоханес Брамс и Рихард Штраус.

Удала се у Бечу 25. јула 1909. године за Стојана Симића (1871.-1909.), са којим је 1910. добила ћерку Ружицу, због чега се привремено повукла са сцене. Стојан Симић био је син великог српског дипломате Ђорђа С. Симића, бившег премијера Србије и амбасадора у Бечу, Цариграду, Риму и Петрограду.

Певачку каријеру наставила је 1913. под именом Соња Симић.

У јесен је добила ангажман у бечкој Волксопери, где је наступила у Маскањијевој опери „Кавалерија рустикана“ (као Лусија), у „Хофмановим причама“ Жака Офенбаха (као Николаус), у „Кармен“ Жоржа Бизеа (као Мерцедес), у Вагнеровим операма „Летећи Холанђанин“ (као медицинска сестра Марија) и „Мајстори певачи из Нирнберга“ (као Магдалена), као и у музичкој представи Die himmelblaue Zeit Оскара Штрауса (као грофица Софија Доротеја).

Поред тога, имала је више концертних наступа у Бечу и Плзену.

Поновни ангажман у Народном позоришту у Београду Соња је имала током 1914, године, када је наступала у Вертеру као Лота. и у Трубадуру као Ацучена, а певала је и главну улогу у драмском комаду са певањем „Коштана” Петра Крстића.

План да стигне до Америке успела је да спроведе у дело 1916. током Првог светског рата, а пре тога се настанила код свекра и ћерке у Ници.

Хуманитарни рад

О Сањиним хуманитарним активностима сазнајемо из српске штампе с почетка века. Када се разболео Радоје Домановић, одржан је 11. јула 1908 хуманитарни концерт како би се прикупио новац за његову породицу. Публика је била задовољна, јер је имала прилику да чује такву оперску звезду каква је била Седмакова, у то време првакиња Стразбуршке опере.

Из „Извештаја српског болничког фонда и друге посебне ратне помоћи за Србију“ (1917.) сазнајемо да је певала за прикупљање средстава за помоћ сународницима.

У ту сврху за њу је организован низ концерата:
у Бостону, од стране госпођице Роуз И. Декстер и госпође Ралф Крам;
у Вашингтону, од стране госпођице М. С. Код ман;
у Балтимору, од стране госпође Г. Хантингтон Вилијам, госпође Џон Гил и госпођице Хелен Стерлинг,

Концерти су одржавани на савезничким базарима у Бостону, Вашингтону, Чикагу и Балтимору…

У децембру 1916. гостовала је у Бостону у кући Хенрија Л. Хигинсона, где је изводила песме из дела Брамса и говорила о својим искуствима везаним за рат. „Госпођа Симић је имала велика имања у Србији која су током година рата пропала“.

11. јануара 1917. наступила је у српској народној ношњи у Бејли Холу универзитета Корнел у Итаки у америчкој савезној држави Њујорк. Универзитетски оркестар био је под управом Џорџа Л. Колмана, са универзитетским оргуљашем проф. Џејмсом Т. Кворлсом и клавирском пратњом Елсе Хејстер,

Новине Корнел Дејли Сан наводе да је мадам Симић својим гласом надокнадила акустичке недостатке простора Бејли Хола. Српске народне песме примљене су са највећим задовољством, а два биса је певала на енглеском: „If I Were You“ и „Annie Laurie“. Врхунац наступа биле су арије из Вагнерове опере „Рајнско злато“ и арије „Vergeblisches Ständchen“ и „Meine Liebe ist Grün,“ Јоханеса Брамса.

Соња је 13. јануара 1917. стигла у Чикаго да помогне госпођи Џон Р. Паландех на штанду Србије. У Чикагу је била гошћа господина и госпође Вејлер.

Њена турнеја по САД имала је добру медијску покривеност, што може да илуструје неколико чланака из тог периода. Из истих тих чланака можемо са сигурношћу закључити да је велика турнеја Соње Симић трајала најмање шест месеци (од октобра 1916. до марта 1917.). Вероватно је трајала и дуже, можда и читаву годину, али нема чланака који би потврдили ту хипотезу.

Соња је 1920. године поново путовала у Њујорк преко Нице и то су последње познате информације о њеном  животу.

Соња Симић снимила је следеће снимке на српском и немачком језику за компанију Victor Talking Machine:

17. новембра 1916. године.
Суђење, српска народна песма (необјављена).
21. децембра 1916. године.
Б-18862 – Ungeduld (нестрпљивост),
Б-18863 –  Hab’ ich nur deine Liebe, (Да имам само твоју љубав),,
27. децембра 1916. године.
Б-18881 – Сунце јарко, не сијаш једнако,
Б-18882 – Прошло је време борбе,
28. децембра 1916. године.
Б-18883 – Volksliedchen (Народне песме),
Б-18884 – Уз’о деда свог унука,
Б-18885 – Градином злато ходило,
Б-18886 – Море, на крају села (шарена чесма).

Узо деда свог унука

Музика: Јосиф Маринковић (1851-1931),
Текст: Јован Јовановић Змај (1833-1904),
Снимљено у Њујорку, 28. децембра 1916. године,
Вокал Соња Симић, уз пратњу Краљевског оркестра,
Под диригентском палицом Розарија Бурдона.

Море, на крај села шарена чесма

Варијација познате народне песме из околине Врања
Снимљено у Њујорку, 28. децембра 1916. године,
Вокал Соња Симић, уз пратњу Краљевског оркестра,
Под диригентском палицом Розарија Бурдона.

Сунце јарко, не сијаш једнако

Музика: Корнелије Станковић (1831-1865)
Речи: Исидор Ћирић (1844-1893)
Снимљено у Њујорку, 27. децембра 1916. године,
Вокал Соња Симић, уз пратњу Краљевског оркестра,
Под диригентском палицом Розарија Бурдона.

Прошло је време борбе

Српска родољубива песма
Снимљено у Њујорку, 27. децембра 1916. године,
Вокал Соња Симић, уз пратњу Краљевског оркестра,
Под диригентском палицом Розарија Бурдона.

 

Литература:

Драгане С. Новичић, Цариградски гласник „Написи о музици (1895.-1909.),
Oesterreichisches Musiklexikon
Discography of American Historical Recordings
The Cornell Daily Sun, Volume XXXVII, Number 18, 28 October 1916.
The Boston Sunday Globe“ december 24, 1916., page 47.
The „Ithaca Journal“, Ithaca, New York, January 12, 1917., Page 6,
„Report of the Serbian hospitals fund and other special war relief contributions for Serbia“ (1917.)
Chicago Tribune” from Chicago, Illinois, issued on January 13, 1917.
Биљана Милановић, Политика у контексту „оперског питања“ у народном позоришту пред први светски рат, Музиколошки институт САНУ, Београд,
Слободан Турлаков – Летопис музичког живота у Београду 1840-1941, Музеј позоришне уметности Србије, Београд 1994.

Приредио: Далибор Дрекић

Захваљујући Николи Предрагову Зекићу

Сродни чланци:

Уз’о деда свог унука – музичка интерпретација у Њујорку 1916.
Време када је цео свет славио Видовдан
‘Српски дан’ у Француској 1916.
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Бела Барток и српска традиционална музика
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Јован Ивановић – румунски краљ валцера српског порекла
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље.

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.