Дорћолска термоелектрана и прва струја у Београду

ПОДЕЛИТЕ
Термоелектрана на Дорћолу као прва јавна електрана у Србији, од 1893 до 1933. користила се за осветљење Београда, домаћинстава угледних грађана, покретање трамваја, као и рад тада ретких индустријског погона. 14. маја 1933. њен рад је пребачен на Термоелектрану „Снага и светлост“. Од 2005. у ложионици и машинској сали, некадашње термоелектране је смештен Музеј науке и технике.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%94%D0%BE%D1%80%D1%9B%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D0%B8%D0%B7_1893.jpg

Термоелектрана на Дорћолу 1893. (пре 1928.); фото: Википедија (бојено)

Ђорђе Станојевић је постао председник комисије Београдске општине за увођење електричног осветљења, а касније и надзорник радова на изградњи прве јавне електричне централе (термоелектране) на Дорћолу у Београду, која је 6. октобра 1893. пуштана у рад.

Општина је јануара 1891. расписала конкурс за концесију над осветљењем, али и варошком железницом, односно трамвајима. На конкурсу је 29. априла 1891. победио Периклес Циклос, Грк из Милана, представник страних финансијских друштава.

У важнијим улицама у дужини од 7 km требало је да се постави 65 Боген лампи, док у осталим улицама, у дужини од 55 km, је требало да се постави 1.000 сијалица. Требало је да све сијалице буду упаљене до 11 сати увече, а остатак ноћи, половина од њих. Време гашења сијалица требало је да одради надзорна комисија, према добу године и месечевим менама. За унапред утврђену потрошњу за улично осветљење од 185.200 kWh

Као велики поштовалац Теслиног рада и један од ретких познавалаца његових открића, схватио је проблеме на које ће се наићи, ако се буде користила једносмерна струја. Нажалост, у заосталој београдској средини, где је и електрика била „опасна ствар”, наизменична струја, високи напон и његова трансформација изазивали су страх и неповерење чак и код образованих људи.

Из тог разлога, схватајући да је боље увести било какву „електрику”, него трпети изјаве Београђана да и „напон од 120 волти убије човека, а не онај од неколико хиљада волта”, електрана је опремљена најсавременијом опремом фирме „Едисон”, компаније Теслиног љутог противника Томаса Алве Едисона. Ово се касније одразило и на квалитет осветљења у Београду.

У време када је Тесла посетио Београд (1892), централа у Београду је још увек била у изградњи. Тесла је том приликом рекао да једносмерна струја даје „најпримитивније и најгоре електрично светло”. 

Срећом, у уговору о изградњи централе нашао се и члан, којим се повластичар обавезао „да ће пратити развитак и проналаске на пољу електротехнике и да сваки бољи, практичнији и јефтинији проналазак заведе у инсталацију београдског осветљења”, тако да су у термоцентрали на Дорћолу врло брзо уграђене и динамо машине за наизменичну струју.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%94%D0%B8%D0%BC%D1%9A%D0%B0%D1%86%D0%B8_%D0%94%D0%BE%D1%80%D1%9B%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B5_%D1%83_%D1%84%D1%83%D0%BD%D0%BA%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8.jpg

Димњаци Дорћолске централе (пре 1928.) фото: Википедија (бојено)

Централа је почела са радом 23. септембра/5. октобра 1893. што представља почетак електрификације Србије, исте године када је Никола Тесла осветлио Светску изложбу у Чикагу. Свечаност отварања централе је улепшана упловљавањем у град једног од првих српских пароброда „Делиград“, чиме је започела међународна пловидба Дунавом у Србији. Сви радови су коначно завршени 15. јануара 1894. године и од тада је Општина почела да плаћа осветљење. Тако је Београд, пре многих европских градова, осветљен електричном енергијом.

Зграда термоелектране се налазила на углу Добрачине и Скендер-бегове улице. Њен првобитни изглед данас је познат само по преосталим скицама и фотографијама.

Међутим, скица предложеног изгледа централе, никада није у потпуности реализована, а архитекта и извођач радова су остали у потпуности непознати. Фотографија сведочи о доста скромном изгледу објекта и њом доминира димњак висине 38 метара, изграђен како дим не би сметао суседним кућама.

Електрична енергија произведена у овој термоелектрани се користила за осветљење Београда, домаћинстава угледних грађана, покретање трамваја, као и рад тада ретких индустријског погона. Варошка електрична мрежа се састојала од 62 кm каблова што је уједно била и главна мана ове електране, јер је на периферији мреже осветљење било веома слабо или се често прекидало.

У махом неразвијеном, јефтино сазиданом и густо насељеном доњем Дорћолу (Пиштољ-мала), комплекс Дорћолска централа, поред цркве Светог Александра Невског и Прве београдске гимназије је био један од првих плански изграђених целина у овом крају, весник нових друштвених феномена и модернизације.

Како је предузеће било профитабилно, група његових белгијских акционара је одлучила да га откупи. Уговор је 1894. пренет на једно белгијско акционарско друштво, са седиштем у Бриселу (Друштво трамваја београдских), које је, онда основало друштво Трамваји и осветљење града Београда а. д. и 1903. преузело целу електричну мрежу Београда.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Terazije1934.jpg

Теразије 1934. (Народна библиотека Србије) фото: Википедија

Електрана је озбиљно је оштећена приликом бомбардовања Београда, децембра 1915, налазећи се на месту директног удара непријатељске војске. Санирана је да би могла да функционише током рата, али је непријатељ крајем рата демонтирао већи део опреме и шлеповима их отпремио уз Дунав.

Онеспособљене су и друге парне машине и турбине, док су ситнији делови побацани око централе. У новосадском пристаништу пронађен је шлеп са скинутом опремом па је Београд је поново осветљен за Нову 1919. годину, а трамвај је прорадио 27. јуна 1919.

Белгијско друштво се вратило у Београд тек након обновљеног рада централе и повећало цене вожње трамвајем са 0,10 на 0,20 динара, што у тој ситуацији није било прихватљиво. Београдска општина је преузела управу над предузећем Трамваји и осветљење града Београда, 1. јула 1919, али је власник и даље било Белгијско акционарско друштво.

Са овим друштвом је покренут спор о праву својине, јер је у централи и електричној мрежи свој удео имала и општина, а обе стране су током трајања концесије улагале у инсталације. У септембру 1919. на домаћем суду је завршен судски процес, који је општина је добила.

Београд након рата више није био погранични град, већ је постао престоница, због чега је број потрошача из године у годину растао. Због сталног и убрзаног раста потрошње долазило је до честих прекида у испоруци електричне енергије услед преоптерећења, кварова на мрежи и увећања трошкова за потрошаче, а централа није могла да обезбеди уредно и квалитетно снабдевање.

Општински одборници су готово на свакој седници износили примере лошег осветљења. Високе тарифне цене су ограничавале потрошњу и довеле до прибегавања кућним централама.

Планирани радови на централи су извршени у периоду 1924-1927. Током 1927. уграђена је нова турбина од 6.000 kW, надзидан је постојећи димњак 67 метара и подигнут још један, висине целих 85 метара. Монтиран је и елеватор и извршени велики грађевински радови, у машинској сали, ложионици, водној станици.

Ово је омогућило производњу електричне енергије у много већој количини, од оне коју је Београд могао да троши и након тога је престало ограничење потрошње електричне енергије. Повећана је производња и затворене су приватне централе, које су имали Хотел Москва, Политика, Академија наука, железничка станица, многе банке и други, а Београд је постао прави светлећи град.

Стара централа на Дорћолу је у периоду 1893-1924. била једина централа у Београду за производњу електричне енергије за јавне потребе. Године 1924. је започела са радом Термоелектрана у Макишу, за напајање савског водовода. Од 1930. „Електро Макиш” је електричном енергијом снабдевао Чукарицу, Раковицу и Кнежевац.

Општина града Београда је 5. јуна 1929. донела одлуку о изградњи нове електричне централе на десној обали Дунава. Нова Термоелектрана „Снага и светлост“, такође на Дорћолу, ваздушном линијом, удаљена свега неколико стотина метара од старе је 26. новембра 1932. почела са радом.

Она је постепено укључивана у систем, преузимајући рад Старе централе. Са новом централом у Београду је започела и замена система једносмерне струје системом наизменичне струје.

Дана 14. маја 1933, Стара централа је престала са радом. Запослени у њој су углавном прешли да раде у новосаграђеној централи, док је уз стару централу саграђена Подстаница I, којом је нова централа спојена с постојећом мрежом. Године 1946, зграда је потпуно испражњена и порушена су оба димњака. Од 2005. у комплексу зграда некадашње термоелектране се налази Музеј науке и технике.

Украс 1

Ђорђе M. Станојевић

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg

Ђорђе М. Станојевић у свом кабинету. Фото: Википедија (бојено)

Ђорђе M. Станојевић (Неготин, 7. април 1858 – Париз, 11. децембар 1921) био је српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроелектрана у Србији. Донео је први рентген апарат, инсталисао прву радиотелеграфску станицу, донео прве расхладне уређаје

Током више десетлећа рада, поред питања електрицитета и његове употребне вредности, бавио се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијом у боји, расхладним уређајима и другим областима.

Често је боравио у европским градовима где је учествовао на скуповима и изложбама из разних области науке и технике, прикупљао знања и искуства која је, одмах потом, покушавао пренети у своју земљу.

Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београд и тадашњу Србију, крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног осветљења. То је Београд увело међу прве престонице Европе са потпуно електричним осветљењем.

Извори: Википедија, Српска енциклопедија

Сродни чланци:

Како је осветљаван Београд
Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју
Кнез Михајлова улица 1913. године – видео
Београд за време деспота Стефана Лазаревића – 3Д анимација
Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље.

Поделите


1 Response

  1. Deda каже:

    Vrlo interesantan clanak, hvala i pozdrav redakciji

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.