Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица. У форми тајног писања песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу, читањем уназад, распоређивањем слова у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура итд.
Гаврило Тројичанин

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица, заснован на комбиновању словног и иконичког кода. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

Посебно место у графичком експерименту српских барокних песника имала је парономасија. Песничка загонетка као облик старе српске књижевности добија херметичан облик, „загонетка се спасава од одгонетљаја, имена писаца се крију исписана тајном азбуком, тако да се читалац налази у правом лавиринту, из којега писац сматра да га није потребно спасавати.“

Гаврило Тројичанин је један од српских историографа и најдаровитијих преписивача, монах манастира Свете Тројице, на Врхбрезници, код Пљеваља. Својим преписивачким радом, од 1633. до 1651. године, испољио је више даровитости него било који преписивач овог периода.

Поседовао је завидно образовање и занимао се за готово све области људских сазнања која су његована у средњем веку. У манастирским ризницама и библиотекама, сакупљао је упоређивао старе рукописе, преписивао обредне књиге и украшавао их илуминацијама. Његов ћирилички рукопис је обиман, а сачувано је десетак радова (обима неколико хиљада страница).

Мало је података везаних за лични живот Гаврила Тројичанина, али је веома познат његов богат и импресиван писарски и преписивачки рад. Тек у зрелом добу своје преписивачке дјелатности… у поговору Врхобрезничком љетопису сазнајемо… да је био члан тројичког братства у периоду од 18 година (1633-1651).

За то време активно се и плодотворно бавио преписивачким радом: Минеј (1633. и 1651.),Синаксар (1642.), више Псалтира (1643-1648), Шестоднев Јована Егзарха (1649), Хришћанска топографија Козме Индикоплова (1649), Врхобрезнички хронограф (1650.), Богородичник, (1650.).

Гаврило Тројичанин - Врхобрезнички летопис

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

„Гаврило се лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако је Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и „поетски опис од четири времена године, од непознатог писца“, у истоме рукопису. Уз то, он је волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.“ (1)

Тројичанин је на својим рукописима остављао сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. У Минеју из 1633. године поиграо се, сакривајући име у загонеци заснованој на бројној вредности слова. Неки историчари књижевности у њој су видели песнички запис, а други чак песму-загонетку у стиховима.

Постоји претпоставка да је он аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима. Збирка је недавно пронађена у Болоњи и тек предстоји њено подробније проучавање, да би јој се одредило порекло и аутор. Написана је на бизаран и чисто барокни начин, како би и спољашним изгледом зачудила читаоца.

У збирци епиграма и стиховане амблематике из XVII века за коју се претпоставља да ју је написао Гаврило Тројичанин слова су распоређена у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура (слика пужа, капије или у облику појединих слова за чије исписивање је коришћен читав низ стихова) или какав тајнопис, и тако, графичким приказом појачавао се смисао текста. 

Литература:

– Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд, 1970.
– (1) Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, 1990.
– Проф. др Дагмар Буркхарт – Од carmina figurata ка визуелној поезији, Сигнал бр. 25-27, Београд, 2003.
– Др Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и правописно-језичке особености Врхобрезничкг љетописа, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24–25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010, 159–170.
Мирјана Бошков, О српској рецепцији „Хронике света“ Мартина Бељског, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.