Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?

ПОДЕЛИТЕ
У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Generalna_proba_predstave_-_U_cara_Trojana_kozje_u%C5%A1i_-_DADOV_16.jpg

У цара Тројана козје уши у Омладинском позоришту ДАДОВ (2017); фото: Википедија (Predrag Mitic)

Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А неупућени кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније.

Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.

Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hall%C3%A9%27s_Justice_of_Trajan.jpg

Трајанова правда (Ноел Але, 1765. Музеј у Марсеју); фото: Википедија

„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)

У цара Тројана козје уши

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:La_justice_de_Trajan.jpg

Трајанова правда (Ежен Делакроа, 1858. Музеј лепих уметности у Роуену); фото: Википедија

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.

Украс 1

Двојица римских царева са именом Трајан

1. Марко Улпије Нерва Трајан (53 -117), освајач Дакије и Месопотамије

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих и најправеднијих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије. Тацит је период Трајанове владавине дефинисао као „beatissimum saeculum“  („најсрећније доба“), а сенат је пожелео да сви следећи цареви буду „срећнији од Августа и бољи од Трајана“.

Трајан, Римско арство

Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77

Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“

Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године. Прешавши северну обалу Дунава, поразио је Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу. Већ следеће зиме, контраофанзива Дачана је успешно одбијена након две битке у Мезији, а Децебал је приморан на предају. Трајан се тако тријумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Децабал

Дачки краљ Децебал; фото: Расен

Међутим, краљ Децебал је убрзо поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава и проширио пут кроз Ђердапску клисуру, што је омогућило римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног.

Трајанов мост

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Римљани су 106. године освојили делове Дакије и уништили Децабалово упориште, Сармизегетузу, а дачки краљ је извршио самоубиство. Дакија је проглашена римском провинцијом, а на месту старе престонице подигнут је нови град, Улпија Трајана.

У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Трајан није унео ништа ново у своју политику према хришћанима, већ је само наставио политику својих претходника. Забранио је тајна окупљања, наредио да се хришћани погубе само због имена. Анонимне пријаве су отказане, односно, морао је постојати тужилац, иначе случај није разматран на суду. Под њим је процес суђења хришћанима био поједностављен. За време његове владавине, према сведочењу Јевсевија Цезарејског, страдали су Игњатије Антиохијски, Симеон Јерусалимски и Климент Римски.

О односу према хришћанима сведочи његова преписка са Плинијем Млађим, током Плинијевог намесништва у Битинији. На захтев Плинија, Трајан је одговорио:

„Поступио си како треба, мој Секундусе, у истрази случајева оних који су ти проглашени хришћанима. Немогуће је у таквим случајевима једном за свагда успоставити дефинитивну формулу. Не треба их тражити: ако су пријављени и могуће их је осудити, морају бити кажњени, вођени, међутим, чињеницом да покајање отклања кривицу са оптуженог, ма какве сумње на њега леже, ако почиње да пориче своју припадност хришћанима, потврђујући своје убеђење делом, односно обожавањем наших богова. Неименоване оптужбе не треба узимати у обзир ни у једној оптужби. Ово је веома лош пример, не треба га се држати у нашем добу.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:006_MG_6430_Tropaeum_Traiani_Adamclisi_006.jpg

Трајанов Трофеј, историјски споменик у Констанци; фото: Википедија/Bogdan Croitoru

У православном житију Светог великомученика Климента, цар Трајан се приказује као непосредни покретач прогона хришћанске заједнице Херсонеса и погубљења Светог Климента око 100. године.

Постоји легенда, која се помиње у једном рукопису из 8. века, према којој је папа Гргур Велики једном, пролазећи поред Трајановог стуба, био „убоден до самог срца“ од помисли да је најправеднији владар био мучен у паклу. Григорије се препустио усрдној молитви, проливајући потоке суза, и на крају га је анђео обавестио да је незнабожац Трајан нашао спасење. Ову легенду су средњовековни писци тумачили на различите начине. Неки су „крштење у сузама“ Григорија Великог схватили буквално, до те мере да је Трајанов живот враћен како би он постао хришћанин и тако добио опроштај. Њихови противници су тврдили да је цар само ослобођен паклених мука.

У средњем веку Трајан је приказиван као модел праведног владара. Теолози, попут Томе Аквинског, говорили су о њему као о примеру врлих пагана. У Божанственој комедији, Данте Алигијери види Трајанов дух на Јовеовом небу, заједно са другим историјским и митолошким личностима које се истичу по својој правди.

Према Константину Јиречеку, име дачког освајача Трајана стекло је толику славу међу Словенима да је убрајано међу словенске богове. И друге присталице еухемеристичких ставова изводили су лик Тројана из култа обоженог римског цара Трајана (divus Traianus). Оваквим тумачењима противрече бројни подаци из јужнословенског фолклора, где постоји ноћни демон Тројан са воштаним крилима и магарећим ушима, или троглави тројански цар, зван Цар свих људи и стоке.

Дације Трајан (201-251), илирски цар Рима

Постојао је и један Трајан илирског (српског) порекла међу римским царевима, што изазива велике забуне међу историчарима. Често се Трајану Првом освајачу Дакије (53 -117) приписују карактеристике, народне легенде и веровања, који се односе на Трајана Другог, илирског цара Рима (201-251).

Деције Трајан

Златни новац са ликом цара Деција Трајана

Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Између 234. и 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван је од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.

Многе народне и митолошке представе које пропсују Цару Трајану освајачу Дакије заправо се односе на цара Трајана из Срема. Исти је случај са историјским подацима о прогонима Хришћана, а постоје показатељи да се и легенда „У цара Трајана козје уши“ односи на њега.

Украс 1

Српски и словенски Тројан

Тројан  (срп. Тројан, староруски Троянъ) је теоним познат из митологије старих Словена у Старој Русији и код Срба. Прасловенско *trojanъ долази од дистрибутивног броја (формално придев) и има значење „тројан“, „троједан“, „три карактеристике у једном (три-један)“. Иако именички наставак -анъ код личних имена најчешће има хипокористичну улогу, овде је реч о семантичком прелазу. Изворни придев указује на поседовање неког квалитета, односно на онога ко поседује одређени квалитет. Трајан се такође може довести у везу и са старочешким личним именом Тројан за треће рођено дете.

Руски списи о Тројану

Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.

У апокрифима као што је Ход Богородице по мукама, забележено је да су међу боговима пагани сматрали и људе као што су „Тројан, Херс, Велес и Перун“,

Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.

Цар Трајан у српској митологији

Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина. Трајан или Тројан, краљ са магарећим или козјим ушима из народне приче, чест митолошки је лик у српском фолклору.

Према српском народном предању, краљ Трајан или Тројан је ноћни демон, хуманоидно створење са некад са три главе, са животињским (козјим или магарећим) ушима и ногама које се плаши сунца и креће се само ноћу. У неким српским и бугарским песмама и бајкама појављује се и као богати цар

Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Када коњи поједу сву храну, а петлови запевају у зору, Трајану је био знак да је време за повратак у замак. Једнога дана Брат Тројанове вољене сипао је коњима песак уместо овса, а петловима је одсекао језике. Трајан тако није био упозорен да свиће, због чега је приликом повратка спржен сунчевим зрацима.

Трајанова табла

У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој „Кнежевини Србији“: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Biliwar.jpg

Иван Билибин, Изгнанство кана Батига (Слово о походу Игореву, 1941); фото: Википедија

И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом прождирао стоку, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења. Овде се симболично приказује веза троглавог бића са три нивоа света, чији представници постају његове жртве. На сличну симболику наилазимо и код других балтичко-словенских троглавих бића. И у античкој (Хеката, Хермес Трисмегистос) и у келтској митологији такође постоји веза троглавих или троликих божанстава са ноћи и подземним светом.

Намеће се питање: због чега би Срби који су према тврдњама историчара на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?

Украс 1

Цар Трајан као звер са ознаком 666

Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.

У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.

Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.

Приредио: Далибор Дрекић

Напомена:

(1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.

Литература:

Константин Иречек, Историја Бугара, стр. 92
Питро Мартин, Вокач Петр, Богови старих Словена, Праг 2002.
Зденек Вана, Свет словенских богова и демона, Панорама, Праг 1990.
Александар Гјејштор, Митологија Словена. Варшава: Издавачка кућа Варшавског универзитета, 2006.
Јерзи Стрзелцик, Митови, легенде и веровања старих Словена . Познањ: Ребис, 2007
В. В.  Мартинов Свети мир „Речи о полку Игоровом“. словенски и балкански фолклор, 1989.
Л. В. Соколова, Тројан у „Слову о Игоровом пуку“, Тр. Депт. староруски лит. Л., 1990.
Д. С. Лихачов, Превод објашњења „Речи о Игоровом пуку”. Реч о Игоровом пуку. 800 година. Москва, 1986.
В. Г. Скљаренка, „Мрачна места” у „Слова о полку Игоровом”. К., Поверење, 2003.
В. Н. Топоров. О иранском елементу у руској духовној култури. словенски и балкански фолклор. М.: „Наука“, 1989
В. В. Иванов, В. Н. Топоров. Студије из области словенских старина. Москва. Наука. 1974.
Словенска митологија. Енциклопедијски речник / С. М. Толстој (уредник), Међународни односи , 2002..

Извори: Википедија, Аура, Стари Словени, Блиц, Дијаспора


Поделите

3 Responses

  1. Илија Спасојевић каже:

    Баш на овај пример сам се увек враћао, када је неко желео да ме убеди, да смо се ми, који овде одувек живимо, однекуд доселили на ове наше просторе..Јер, ми, Срби, смо познати, да волимо да исмевамо тиране, велике и јаке, али и бескрупулозне..ако већ не можемо да их победимо..То је увек био део нашег менталитета..

    • Migaš каже:

      Мислим да је приповетка о Тројану из 3в.Био ја наш а најотуђенији.Прогонитељ хришћана самим тим и свог народа.Отуд и прича у народу.

  1. 26. август 2019.

    […] Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Траја… се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.