Споменик Незнаном Јунаку на Космају, споменик са душом

Пишем ове редове желећи да широј јавности саопштим праву, и мало познату, истину о једном скромном а истовремено великом споменику. Скромном због тога што је по својим димензијама мали и некако скривен од очију људи. Великог због тога што га није подизала држава улажући велика средства већ народ, посебно народ подкосмајских села, удружен у добровољном раду, са жељом да ода пошту и сачува успомену на своје хероје који су, далеке 1914. године, пали за Краља и Отаџбину.

Као најбоља илустрација овог подухвата и начина изградње споменика може послужити извештај четворочланог Одбора који је поднет соколском друштву Соко X Београд – Вождовац и који цитирам:

Соко X код споменика; фото: Петар М. Илић, приватна архива

„СОКОЛСКОМ ДРУШТВУ БЕОГРАД – ВОЖДОВАЦ

У пролеће ове године боравећи у селу Неменикућама и на Космају, здравствени прочелник нашег друштва брат Др. Пера Илић, добио је обавештење од стране државног лугара г. Ђорђа Цветковића, да је нашао један гроб на Космају погинулог једног нашег артиљерца-брђанина, који је погинуо у јесен 1914. године крај свога топа, погођен зрном аустријског топа са положаја – Неменикућанска основна школа.

Брат Др. Илић предложио је нашем друштву, да Соко X оствари обележје овог гроба као захвалност изгинулим Србима у борби за своју Веру, Краља и Отаџбину, а у спомен Петрове Петолетнице. Судбину погинулог потврдио је свештеник села Неменикуће г. Милан Ракић и грађани истог села.

Соко X одушевљено је прихватио предлог брата Др. П. Илића.

По добивеном налогу и овлашћењу Соколског друштва X Београд – Вождовац, приступили смо остварењу споменика на Космају, који би служио као видни знак захвалности изгинулим 1914. године српским витезовима храбро павшим у одбрани Србије и изградњи Југославије.

Крајем јула месеца, у присуству свештеника г. М. Ракића, брата Др. П. Илића, коњичког капетана г. Милана Милојевића, шумара г. Ђ. Цветковића и неколицине грађана села Кораћице и села Неменикућа, отворен је сасвим плитак гроб и нађени су остаци погинулог који је био нечијом брижном руком сахрањен, положен на леђа и скрштених руку, онако како је место дозвољавало, главом окренут на југ и ногама на север. Нађено је код покојног само једно парче његове капе-шајкаче и доста чаура и шаржера од руске пешачке муниције.

Кости смо сакупили у свилену мараму и положили у храстов ковчег, поклон г. Миливоја Савића сопственика предузећа „Конкордија“ из Београда. Затим је ковчег затворен и привезан српском тробојком. Ковчег са костима пренет је у Неменикућску цркву на чување до коначне сахране у крипту, која се имала изградити на истом месту погибије и изливене крви Незнаног Јунака.

Споменик је израђен по замисли и скицама, усвојеним од стране Соколског друштва X, здравственог начелника нашег друштва брата Др-а Пере Илића, под чијим је надзором изведено изграђивање споменика са криптом.

До половине септембра т.г. прикупљен је потребан материјал за изградњу споменика. Материјал је строго одабиран и био је првокласне вредности-квалитета. Потребни камен-гранит довучен је из каменолома  „Граб“ у селу Кораћици. Песак за бетон прибављен је у селу Влашко Поље и преко Кораћице изношен је на градилиште – Космај. Шодер је извучен из потока у селу Кораћица. Цемент, мермерни делови, гвожђе и други потребан материјал превучен је из Младеновца преко села Кораћица.

Овај припремни део рада био је најтежи а нарочито с обзиром да брдовит терен са слабим путевима, а на самом Космају био је један део терена уопште без пута до места на коме је погинуо наш Незнани Јунак и представник свију изгинулих Срба на Космају, а на коме је месту подигнут споменик.

Покупили смо у једну братску заједницу грађане села Кораћице и занели смо их замишљу Сокола X, а они загрејани, срдачни, одани, конструктивни и пожртвовани, вођени својим људима Влајом Илићем, Драгомиром Ивановићем, Драгованом Дачићем и Душаном Чокићем савладали су све препреке у овом привременом периоду рада.

Поменути грађани са друговима села Кораћице са још више топлине и пожртвовања прихватили су се изградње споменика, у сталном присуству нашег брата Др. Пере Илића који им је тумачио своју замисао и скице – нацрте за споменик.

У планини се није могло ноћивати, па је се свако јутро зором ранило и журило у Космај на рад, враћајући се касно у ноћ за село Кораћицу на одмор. Све је то рађено са великом радошћу и стрпљењем.

Око 20-тог септембра споменик је био готов. Својом замишљу, својом солидношћу и својом скромношћу, споменик је изазвао код градитеља и свију мештана побожну и дубоку захвалност према жртвама на Космају и понос на свој Космај.

Овакав начин рада и оданост са пожртвовањем наших грађана села Кораћице, омогућило нас је, да на оном, тако тешком приступачном месту подигнемо споменик ратницима саграђен њиховом љубављу и цементиран њиховом несаломљивом вољом уз најскромније материјалне издатке наших Сокола.

Према решењу Соко X на споменику је уклесано: „Српским витезовима изгинулим 1914 год. на Космају у одбрани Србије и изградњи Југославије“. „Захвални Соко X Београд – Вождовац“. „У спомен Петрове петолетнице 1938 год“.

Укупно смо издали за материјал и изградњу 4.325,50 динара, коју смо суму примили из касе Соко X, а коју суму правдамо признаницама – рачунима приложеним под Бр. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 и 11.

Деветог октобра на дан смрти Краља Мученика Александра I Ујединитеља требало је осветити споменик и положити у крипту ковчег са костима Незнаног Космајског Јунака.

Управа друштва Соко X узела је на себе, да позове званичне преставнике и госте на славље  –  сабор на Космају.

Ми, у одбору за изградњу споменика дошли смо у додир са црквом, школом и општином села Кораћице и села Неменикуће, а преко њих са среским начелником Младеновачким и Космајским. Сви у топлој заједници покренули смо наш побожан и благодаран народ из села Кораћице ка гробу на Космај а друга група после опела над костима чуваним у ковчегу до изградње споменика у Неменикућској цркви са свечаном пратњом кренула је гробници – споменику.

После помена на гробу, патриотских и дирљивих говора свештеника г. М. Ракића, постарешине брата Боре Јосимовића, брата Др. Пере Илића, просветара брата Милића Мајсторовића и управитеља Неменикућске школе г. Стојана Милосављевића, уз захвалност, славу и хвалу изгинулих Срба чије су кости избушиле цео Космај и тиме спречиле продирање непријатеља у Шумадију, брат Д. Пера Илић положио је ковчег у крипту и један део ковчега препокрио јогословенском тробојком, закључао на крипти врата и предао кључ подстарешини брату Бори Јовановићу.

Ми смо извршили свој задатак заветујући сестре и браћу Соколе да не забораве овај олтар са упаљеним кандилом наше благодарности браниоцима Србије и ствараоцима Југославије, да у будућа времена своје туристичке стопе управљају овоме светом месту и ту, крај овог светлог гроба да се напајају  примером љубави, оданости и пожртвовања у служби своме Краљу и Отаџбини.

З  Д  Р  А  В  О !

Београд, 1938 год.

Снаја и праунуци код споменика 2015-те; фото: Петар М. Илић, приватна архива

ЧЛАНОВИ ОДБОРА ЗА ИЗГРАДЊУ СПОМЕНИКА

Петар Мађарац, управ. основ. школе;
Др. Пера Илић, лекар;
Петар Тешић, арт. кап. I. класе;
Јова Јовановић, учитељ.

Крај цитата.

Др Петар Илић у Соколској униформи; фото: Петар М. Илић, приватна архива

Др. Петар П. Илић, рођен у Чачку 1881. године, а пореклом из Кораћице, је студирао и дипломирао медицину у Русији, тамо се оженио Аном Јефремовном Метелев, и након тога су дошли у Србију. Учествовао је у оба балканска рата и Великом рату као пуковски лекар и управник неколико војних болница. Унапређиван је (од резервног санитетског поручника до санитетског мајора) и одликован нашим и страним одликовањима. По уваженој оставци на војну службу постављен је за лекара а затим и управника болнице у Крагујевцу, затим и управника ОДБ (Општа Државна Болница – данашњи КЦС) и пензионисан 1938. године са места управника болнице у Ковину. Бавио се интензивно друштвеним радом и васпитавањем народа и омладине као члан Сокола и других цивилних организација, био је и подпредседник удружења Албанске споменице. Умро је од срчаног удара непосредно након предавања које је држао војницима 26. фебруара 1941. године.