Сарадња комуниста и усташа 1930-их

ПОДЕЛИТЕ
Након дрезденског конгреса 1928. године КПЈ је подржавала разне националистичке организације које су се бориле против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе.
Бољшевици, Комунисти, Русија

Антибољшевички плакат; фото: Википедија

Комунисте и усташе зближавала је чињеница да су били политички револуционари, извргнути жестоком прогону диктаторског режима. Раних 1930-их година, заједничка тема комуниста и усташа била је борба против „великосрпске диктатуре“. Тих година званично партијског гласило „Пролетер“ агитује против српских чиновника, жандара и полиције („Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом!“) и тражи хрватску националну слободу „против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара“.

У септембру 1932. усташе организују тзв. „Лички устанак“, односно напад на неколико жандармеријских станица. Тада КПЈ прогласом у партијском органу Пролетер »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

„У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце. Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1,400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројнихпушака (митраљеза) и једну брдску батерију. […]

Из околности да усташки покрет започиње у Лици и сјеверној Далмацији – најсиромашнијим крајевима Југославије – може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет највише развијен у хрватским дијеловима Лике и сјев. Далмације. Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.“

– „Усташки покрет у хрватским крајевима“, службено гласило КПЈ Пролетер из просинца 1932.

КПЈ у истом прогласу поручује да се комунисти боре против националног и социјалног потлачивања, за самоодређење потлачених народа до отцејепљења. Због тога они узимају активног учешћа у усташком покрету, везујући национално ослободилачку борбу усташа са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.

Пролетер

Пролетер из децембра 1932. фото: Википедија

Службени орган Пролетер за вељачу-ожујак 1933. потврђује раније ставове ЦК КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну „национално-револуционарном покрету“

КПЈ је покушала да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Полицијски терор који је услиједио након покушаја устанка зближио је хрватске комунисте и усташе. Пролетер из вељаче 1933. објављује велики чланак под насловом „За помоћ и ослобођење политичких и војних осуђеника“ у којем се залаже за ослобађање свих политичих затвореника из „великосрпских затвора“, укључујући бројне заточене усташе.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије“, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације.[9] Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. О сурадњи свједочи и публикација Робија – записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936.

У затвору су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као нпр. новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Према сећањима, највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг, „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“, који је био осуђен на 12 година робије.

Извор: Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Сродни текстови:

Логори за децу у НДХ
Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.
Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву
Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу
Илија Шакота, заборављени српски херој
Јован Дучић – Сину тисућљетне културе
Мајка православна – пјесма-врисак Владимира Назора о страдању Срба од усташа
Станислав Краков: Како су спашене мошти кнеза Лазара од усташа
Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље.


Поделите

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.