Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Од Стерије настао је код нас низ писаца који се баве као главним и основним питањем: просвешченијем тј. како ћемо да усвојимо западну културу. За старог Гетеа проблем је био: култура или варварство. За нас пак, како је то схватио Стерија и други: просвешченије или потпуна неписменост.

Вршидба жита у Босни, крај 19. века
Вук Караџић међутим мрзи „учене људе“ јер види како они кваре основне народне вредности. Караџић мисли: што мање учен човек, то ближи народу, то ближи народној стихији.
Караџић је несумњиво веровао да је народ створио већ довољно вредности, и да би се од самих тих вредности могла остварити једна култура. Караџић је шта више желео да ми и законе и правно мишљење подредимо мисли из народних обичаја. За њим, у томе, нису пошли: фолклор је био недовољан, да замени правно образовање.

Петар Кочић (Спиридон Шпиро Боцарић); фото: Историја Бањалуке
Мало је људи имало чврсту веру Вука Караџића. Чак и они који су обожавали народну стихију, идеализовани народ из умотворина, и они су увиђали неминовност „просвешченија“. Исмејан је додуше до трагичности криви начин на који је западна култура долазила до широких маса: преко снобова, шарлатана, дегенерика и надри-учености.
У Босни, нарочито према Кочићевој визији ствари – просвешченије не долази преко наших посредника. Јер какви су да су – наши су. Него долази преко туђинске, окупаторске власти. И Кочић, који већ и иначе мрзи туђинску власт, мрзи и њено просвешченије.
Он свакако, не верује у народну стихију онолико као Вук Караџић, потпомогнут немачким романтизмом и окриљен Гетеовим ауторитетом. Само, Кочић и не ставља под дискусију народне вредности. Други их стављају, и сумњају, болно у њих, и воле их, уз сву сумњу. Вук Караџић не сумња. Кочић пак, рекли бисмо, мрзи просвешченије, не зато што се ту бори ново и антипатриархално доба са патриархалним и вољеним – него зато што оно долази од стране Аустрије.
Шта је драже једноме књижевнику него ли његов рођени језик? А Аустрија, својим чиновничким галиматијасом, шта више квари и сам народни језик и прави од њега чудовиште. Мрзећи Аустрију као Србин, као народњак, као претставник простог пука, као феудални кмет – он је још и мрзи што му квари народни језик, највећу светињу, најдрагоценије благо.
У Кочићевој „Суданији“, мало познатом сатиричком спису где се квареж Аустрије приказује у тровању самога горског и јуначког језика српскога, – дати су потези невероватне видовитости, до данас још неразјашњени. Показано је како се гангрена увлачи пре свега преко самог израза. Колика је ту поука и ужасна интуиција!
Само су Руси умели да се освете бирократији подвргавајући руглу језик бирократа, језик не као начин исказивања, него као најљући отров, који све квари и претвара сваког у роба. Но код Руса бирократски језик захвата мале отсеке званичног Петрограда, и већ у провинцији није толико отрован, колико комичан: народни се језик рогуши, побеђује, постаје потпуно имун, и још лепши, звонкији, сочнији.
Код Кочића народни језик страда: није страдалник само народ, него чак и народни језик, није страдалник само ова генерација, него и све генерације које су оствариле језик.
Код Кочића не буни се само писац, интелектуалац. – који би се под притиском просвешченија болно бранио као од пораза. Буни се језик, буни се смртно увређени народни геније противу кога је почињена богохулност. Буни се, повлачи се у себе, у своје чисте изворе и врела. Где су? Повлачи се тако далеко, тако Дубоко, тако скровито, да га чак ни писац више не може да пронађе довољно, искаже довољно, изнесе довољно.
И саме планине тужне су и туробне, и неће да покажу своје право лице, сакриле су га, све док Аустрија не устукне, све док је ту Аустрија. И оне су се повукле у себе, увукле у себе.
Код Кочића народни геније повукао се, најнедокучнијом осеком. Он није ишчезао. Он је повучен негде далеко за страшну и немилосрдну борбу последњег обрачуна: у неким кланцима за које нико не зна, у тајанственом, недоступном, – далеко и од садашњице, и од времена – у чистом и обетованом пределу, ван стаза и путева. У озареном надахнућу које се не казује, јер би казивање било – проказивање, било издаја…
Код Сремца, код Лазаревића, као и код Боре Станковића најсмернија поражена патријархална лепота избегла је у „весело царство поезије“ [Његош тим изразом проглашује поезију за непроменљиву и непролазну]. Она је за свагда спасена ту: већма видљива но живот, у коме најдрагоценија блага остају тајна, а најчудеснији потези хаотични и неразмршени.
Код Кочића, не само да је; ван живота и његова домашаја него и – ван сваке видљивости. Можемо само да је наслућујемо, да у њу верујемо. Кочић не доказује народ, он верује у народ и то у тајни, недокучни народ. Веровали су и други. Веровао је и Вук.
Али сви они, као некада схоластичари, (а гоњени истом грозницом разлога), паралелно су доказивали разумом, оно што су доживели откровењем: догме своје вере. Кочић се бојао да прибегне доказима, он је зебао „од много мишљења“, бојао се чак и уметности, као од неког експеримента који би му могао прекројити, довести у неки крој – његов народ. Прибојавао се: (…Да и уметност није – „швапска“?).
Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).
Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.
Потпуно неразумевање Кочића и смештање у недокучиву дивљину.
За мене је Петар Кочић сјајан писац!Његова дела „Јазевац пред судом „и „Глава шећера“ су два ремек дела наше књижевности!