Змај као сатирични песник

Јован Јовановић Змај играо је као сатирички песник необично значајну улогу, улогу несумњиво већу но што би се могло очекивати после објективне процене његових стихова. Несумњиво да је томе припомогла баш форма сатире, оне лаке добродушне и памтљиве строфе. Он није дошао до сасвим тешких и опорих епиграма.
Змај

Јован Јовановић Змај

Можда његова емоција није била, када се тиче сатиричних тема, увек довољно доследна. У основном питању о коме смо говорили, о коме говоримо: о проблему усвајања, или неусвајања грађанске културе, он није био начисто.

Он узима од Стерије то да је народ недговоран и да су криви они који њиме владају. Он узима од Стерије страховање да се народ не дегенерише. Он сматра да народ мора да буде дорастао великим задатцима који га чекају, просветном напору и војничком напору.

Његова нам сатира данас изгледа несразмерна и бледа, јер није сама са собом начисто. Нарочито када се рецимо љути на неку малу госпођицу и малог фићфирића из Новог Сада, што су изменили стару народну ношњу. Он их из потсмеха назива „Душановим потомцима“ и констатује да са новим манирима не могу осветити Косово.

Таква је сатира несразмерна, шаблонска и конвенционална. Несумњиво да је и она била потребна, корисна, а наравно и штетна, једном речи да је одиграла своју улогу.

Змај као сатиричар и као хумориста чисто је конвенционалан, он узима апстрактне готове теме, не доживљује их богзна како дубоко, и даје их као општа места. Као песник општих места он има такође један велики значај.

Ми не мислимо да Змај није стварни лиричар и стварни песник. Али овде хоћемо да кажемо, поводом његових сатиричних списа, да је он дао као и у другом своме делу, врло много и општега, баналнога, конвенционалног, али не излишног, хоћу да кажем дао је она општа културна места која су потребна, која су монета за поткусуривање, општа места без којих нема културе већ усвојене, без којих ниједно доба не може, општа места) речена онако како се то очекује и како се то предвиђа.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Уставно-успавна песма

(Пева се – не певала се – у Београду)

Буји, паји, чедо драго, Србијице мала,
доста си се назнојила, доста наиграла.
К’о поточић тихо шушти Дунав, Дрина, Сава,
само тихо, само тихо, наше чедо спава!

Кроз облаке раздеране блед се месец скита,
кроз прозор нам провирује, за злу децу пита.
Добра деца већ су легла, рчу к’о на јави,
љуљу, љуљу, чедо драго, покриј се по глави.

Уранили као вешци клапци неваљани,
зипарају прије зоре Пруси, Талијани,
и комшија твој је уст’о па се нешто брани,
ох, не знају како ј’ слатко спават натенани!

Пс! Полако, пушке, топи и ви, бурни људи,
нек вам срце лакше бије у тих врелих груди’,
полагано, ти Европо, цели свете луди,
само тихо, да се чедо из сна не пробуди!

Отварају с’, обијају с’ будућности двери!
Народи се утркују као горске звери,
отимају с’, наваљују, ко ће проћи први, –
буји, паји, чедо драго, Душанова крви!

(1866)

Украс 1

Билдунг

Душанова два потомка
деветнести славе век,
седе млади код клавира
она „нобл“, а он „кек“.

„Цум ентцикн! Ал’ још само
један валцер, же ву при!“
О, слушајте, како ј’ гетлих
овај нови потпури!

Он штехером такт удара
о свој ланчић, о бижу
(то би рифом боље ишло,
штета што му није ту).

Још цум абшид он је један
одмаук’о пасторел, –
„Ви сте кинстлер, хер фон **!“
„Љубим руку, ‘мадмазел’!“

Душанова два потомка
деветнести славе век.
Схватили су дух времена, –
она ј’ „нобл“, а он „кек“.

Смеј’о сам се да не плачем,
гледајући онај јад,
гледајући ** сокак,
гледајући Нови Сад.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 22. јуна 2019.

    […] Змај као сатирични песник се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.