Српска вила Мајка Југовића

Мајка Југовића није обична смртна жена, већ митолошко биће. Њена појава на разбојишту, њен интерес за пале јунаке и облик у којем се јавља довољно је карактеришу.

Југ Богдан и девет Југовића, Литграфија

У српској митологији за јунаке се интересују виле; с њима другују, помажу им у борбама, лече им ране, жале их и оплакују када им се деси несрећа. Вилинско и змајевско порекло епских јунака је факат са којим се свакога часа срећемо у срп. Митологији.

У песми „Милош Обилић змајски син“ то се тврди поименце за Милоша Обилића, Змај огњеног Вука, Рељу Бошњанина, Бановић Секулу, Бановић Страхињу, Љутицу Богдана, Краљевића Марка; па нема ништа природније да се то прича и о Југовићима, тим пре што су они чисто митолошке личности.

У песми мајка Југовића моли бога да јој да лабудова крила и бог јој их даје. Вила је и сама собом у стању да се претвори у лабуда… Вила је шумско божанство, божанство природе и природних појава; она је нераздвојно, физиолошки везана за шуму, за потоке и језера, за облаке… И тврдо срце мајке Југовића никако није срце српске мајке, него срце виле…

Српске виле могу бити покаткад добри помажући демони али су оне у основи свирепе, осветољубиве, каприциозне; оне одузимају људима памет, вуку их у дубине, да их ту удаве; Краљу Вукашину не даје вила да подигне Скадар; Милоша Обилића убија вила зато што има лепши глас од ње; виле јунацима очи копају а коњима ноге одсецају (Марко Краљевић и вила Водарица). Несрећник који нагази на вилинско коло, или на вечеру, или иначе нечим увреди виле… има да изгуби очи или обе руке или сам живот.

Вила може бити верна пријатељица људима које сама изабере, или који је, јунаштвом или лукавством себи потчине; али њена љубав увек има у себи нечег одбијајућег, божански резервисаног, њена нежност пуна је скрупула.

Она милује своју децу, жали јунаке, али само кад они спавају, кад ничије око не може видети. Нико не види њену жалост и њену радост, никоме она не отвара своје срце – њени осећаји остају за смртне људе нерешена загонетка.

Веселин Чајкановић, „Студије из српске религије и фолклора“ (1910–1924)