Нушићева сатира не признаје хероје

ПОДЕЛИТЕ
Нушић спада у писце који су од увек имали признање широке публике. Признање пак књижевних критичара он дуго времена није имао. Мени је лично драга чињеница што сам ја као критичар од увек признавао, ценио, поштовао Нушићев таленат и шта више покушавао да нађем његове најбитније, најскривеније особине.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Branislav_Nu%C5%A1i%C4%87_1904.jpg

Бранислав Нушић (Милан Јовановић, 1904); фото: Википедија (colored)

То што је он имао одобравање публике није ме ни најмање спречило у мојој тежњи ка објективности и ка схватању. Сви мисле да није ништа лакше него схватити Нушића. Можда и он сам то исто мисли, јер све оно што пише и напише он поставља тако као да је сасвим просто, као да се намеће само од себе. Верујте, да је то једна варка.

Ствари изгледају просте, он верује да су оне такве, сви верују да је то збиља у најповршнијем смислу те речи стварно, тојест стварно на онај први овлашни поглед. Сви се варају. Ја то смело кажем. Нушић се претставља и даје као такав.

Уистини иза свега тога лежи једна нарочита концепција, да се не бојим те речи када се говори о Нушићу ја бих је изговорио: та је реч метафизика. У основи Нушићевог света она се налази можда више но у основи света каквог другог писца који изгледа дубљи, замршенији и неразговетнији.

Нушић схвата личности као необично слабе. То су поводљиве јогунице. Они не умеју да се одупру ни својим навикама, балканским фамилиарним навикама, ни својим случајним жељама, а ни другима ако се други испрсе. Метафизички те су личности слабе, слабе по својој немоћи да се одупру.

И таква једна Нушићева личност не би могла наћи ни начина ни простора да се развије, када би околина била јача, снажнија, када би било организованог отпора. Али све личности које меће Нушић на позорницу прављене су од исте суштине.

И нико се тако рећи не противи туђем сну. Сваки живи и изживљује свој живот, а други га пуштају нешто зато што их се не тиче други човек и што су и сувише заузети собом, нешто зато што као да сматрамо на крају крајева да на овом Балкану који је тако несретан треба мало оставити људе и себи, а највише можда још и из радозналости и севапа.

Радозналости: Хајде да га пустимо да видимо шта ће, како ће, докле ће.

Севап: па и гори су боље пролазили.

Радозналост је по неки пут свирепо балканска, али драматичне европске свирепости која тера у акцију, која убрзава кретњу, која тражи од човека да сам себе превазиђе ето тога нема и чак би било са гнушањем одбијено.

Чича Илија који је у своме позоришном раду био епигон Нушићев а уосталом црпео је из сличних расположења, отишао је мало даље у чарламу и завитлавање. Али и ту је ипак очувана једна блага мера.

Европска позорница познаје оно разигравање страсти, ону тежњу да се све појача до немогућности, до експлозије, до крајњих граница бића, до искакања из рођене коже. Та европска традиција која је тако савршено дата у Шекспиру и која чини да добијамо најизразитије моменте, о којима природа није правила претпоставку, јер њој није био циљ врховна драма, та европска традиција у суштој је противности са нашим навикама, нашим крупним инатом и жустрим севапом, и радозналошћу, и жалбом за младост, за болест и за смрт.

Ми не тражимо од људи да сами себе превазиђу. У томе лежи и много балканског здравог разума који је једна од многобројних поука из Нушићеве сценске комике. Тај здрави разум шта више удара и по јунаштву и по највећим епским вредностима, не одричући их, Боже сачувај, али довикујући им: не можемо и нећемо да будемо вечито јунаци, хероји, лапидарни мргодници, хоћемо стваралачког одмора, хоћемо ненапорне разузурености, спавања после ручка, комодитета и да велике фразе за неко време заћуте, јер нас нервирају.

Поука тога хумора, њена васпитна страна – по Бергсону још; увек, – не би била у томе да се вековне српске вредности пониште, него да се од њих одморимо, да их не потрзамо када им није време, да их оставимо за онда када ће нам опет требовати.

Ја бих Нушића назвао: одмором од епопеје и застанком у решавању неизбежних питања Истока и Запада. А зар не мислите да је тај одмор потребан? И не само одмор, него и поштовање према великом, које се оставља на миру изван свакидашњице.

Може се бити и потпуно другог мњења, али се мора схватити тежња једног дела и најхрабријих, и најваљанијих да се забаве једним лаким светом слабога отпора према фантазији, ћуди, ћефу, да се забаве једним светом у коме се на крају крајева живи готово без одговорности и са најмањим напором.

Можда је баш ово позориште које не признаје хероје, позориште – за хероје. До овог искуства дошли смо експериментално!

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Бранислав Нушић (1864-1938)

Српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.

Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник.

Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.

Сродни чланци:

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Бранислав Нушић: Деветстопетнаеста – трагедија једног народа
Бранислав Нушић: „Свет“ о свету
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Жанка Стокић: За комунисте народни непријатељ, за Нушића вечита инспирација


Поделите

1 Response

  1. 31. мај 2019.

    […] Нушићева сатира не признаје хероје се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.