Исидора Секулић: Пркос

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометеја, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихових зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не Етику него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и с тугом писао Инсарова који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колико наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведним и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говори: и да буде воља наша!

Ми ћемо, дакле, крајњим могућностима настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу ударимо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Украс 1Исидора Секулић, Записи о моме народу, стр. 39-41, Stylos, Нови Сад, 2001.

 

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 22. марта 2019.

    […] Исидора Секулић: Пркос се појављује прво на […]

Leave a Reply

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.