Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара

ПОДЕЛИТЕ
Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.
Illyrici sacri, Illyricum sacrum

Illyricum sacrum

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.

Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.

Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна

Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Локрумски фалсификати – неколико примера:

Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.

Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. 

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму. 

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.

T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.

У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Српско средњовековље, Википедија


Поделите

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.