Храброст, човештво и заклетва Срба – Адам Мицкјевич
Највећи пољски песник Адам Мицкјевич у својим предавањима на Универзитету у Паризу о циклусу косовских народних епских песама, рекао је, између осталога да српски јунаци храброст сматрају као највећу врлину, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем и поштују жену као друга, мајку и сестру, за разлику од многих других друштава. Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе, они поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
Адам Мицкјевич (Валенти Ванкович, 1828.)
Адам Мицкјевич: Из предавања на Универзитету у Паризу:
Једнако као грчки и словенски јунаци су обични људи, страствено наклоњени срџби, и надасве воле рат. Храброст сматрају као највећу врлину, поштују веру (религију), воле обиље и раскош, често су насилници али никад сурови.
Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе. Напротив, они поштују међународна права, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем.
Њихов карактер диже хришћанство још више, ми не видимо у српском песништву нити страшну освету Грка нити дивљаштво Тројанаца. Овде влада веће човештво, појединци поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
И други пол (жена) се једнако показује у свом благом расположењу… Човек поштује жену као свог друга, као своју мајку и мајку своје деце. Нигде се у српској поезији не налази оно презирање женског пола, које се може наћи у песничким творевинама образованијих, али и покваренијих друштава.
Адам Мицкјевич
…
Адам Мицкјевич (1798—1855) је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник, један од великих европских романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести.
У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.
Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Странци о српским народним песмама”, Књига II, (ЗИПС–СРС) Земун 2000, стр. 310.
