Ребека Вест о Србији и српском сељаку

ПОДЕЛИТЕ
Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. Колико је интересовање ова књига изазвала сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Овде преносимо њена запажања о Београду и Србији тога времена.

Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун. Учила је за глумицу, узевши име „Ребека Вест“ од бунтовне младе хероине из дела Росмерсхолм Хенрика Ибсена.

Укључила се у покрет сифражеткиња пре почетка првог светског рата и радила је као новинар у часописима Freewoman  и Clarion. Упознала је Велса 1913 године и њихова љубавна веза је трајала десет година. Имали су сина Ентони Веста, али је Велс већ био ожењен (по други пут). Наводно је Вест имала односе са Чарли Чаплином и власником новинске куће Вилијамом Максвелом Еткеном.

„Никада нисам схватила шта је то феминизам; знам само да ме људи зову феминисткињом кад год изразим осећање које подвуче разлику између мене и балвана.“

Ребека се 1930 године удала за банкара Хенрија Максвела Ендрјуза и они су били заједно све до његове смрти 1968 године. Пре и током Другог светског рата, много је путовала, прикупљајући материјал за путописе и политичке есеје.

Била је присутна током Нирнбершких процеса, а своја запажања о суђењима објавила је прво у Њујоркеру,  затим 1965. под називом Воз барута (A Train of Powder).

У њеном познијем раду одражавају се ова искуства. Тајм ју је 1947. назвао „неоспорно светском списатељицом број један“. Године 1949. стекла је титулу заповедника Ордена Британске империје,  а 1959. звање даме заповедника тог ордена. Одликована је за свој рад на подручју списатељства и књижевне критике. Била је добитница Бенсонове медаље.

У Београду и Србији

У оквиру турнеје по Југославији и Балкану априла 1936. одржала је у Београду предавање о савременој енглеској књижевности, а потом је била и гост на вечери српског ПЕН-клуба.

„Најизузетније људско биће које сам икада срела“ – Ребека Вест о Владици Николају Велимировићу.

Њен водич по Србији и Београду био је писац и новинар Станислав Винавер, кога је у књизи представила у лику Константина.  Обишла је Тополу, Шумадију, Фрушку гору, Нови Сад, а била је и на Косову и описала ову колевку српства са љубављу и добром намером. Други долазак десио се у пролеће следеће, 1937. године, а трећи и последњи пут Ребека Вест је боравила у Србији у лето 1938.

Црно јагње и сиви соко

https://en.wikipedia.org/wiki/Black_Lamb_and_Grey_Falcon#/media/File:BlackLambAndGreyFalcon.jpg

Црно јагње и сиви соко

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941. у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’

Београд, кафана Слога

Кафана „Слога“ на Карабурми двадесетих година 20. века

О српском сељаку

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“…

…“У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:  Википедија, Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, 1941.Никола Кољевић: О књизи Ребеке вест „Црно јагње и сиви соко

Сродне објаве:

Ребека Вест о Грачаници
Запажања Ребеке Вест о Београду

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље


Поделите

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.