Милорад М. Петровић – Душаново крунисање

ПОДЕЛИТЕ
Песма „Душаново крунисање“ српског песника Милорада М. Петровића (1875 — 1921) објављена у “Босанској вили“ у Сарајеву, 15. јануара 1907. године.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Paja_JovanoviKrunisanje_Cara_Dusana_2.jpg

Крунисање цара Душана (детаљ слике Паје Јовановића ; фото: Википедија

Душаново крунисање

Испраћају се књиге, на све четири стране
Царства пространога. И свако јутро, вече,
Одлазе верне слуге и хитре скоротече,
И носе књиге нове. То самодржац зове:
Велможе и властелу, владике и монахе,
Све до последњег роба, убоге и сиромахе
У град престони Скопље, где ће се у слављу пуном
Венчати царском круном.

“Светли су ови дани, којим нас Усуд засу,

И ја те народе мили полазим срдачно звати,
Те да ме твоја љубав и оног дана прати,
Када ваш цар отац и ваша царица мати
Са њиним сином милим буду у пуној срећи,
И кад над нашим царством засија царска круна.
Дођите мили моји, дођите сви од реда.
Трпеза царска биће за све и свагда пуна
То је свесрпско славље, плодови плодова трудбе наше,
То је свесрпска круна!“

А то је било у дан опште радости људске,
Када је Богочовек победник смрти пост’о.
И кад су свитала јутра бистром пролетном зором,
И кад су многе тице певале српском гором,
И кад је мирисну земљу парало оштро рало,
Када је пољима српским бујала сочна трава
Баш на дан Васкрснућа, када све васкрсава…
И све је намах стало.

Јер цар се венчава круном у стоном Скопљу граду.
И ево седам дана како се Скопље кити,
Најлепшом китом царства, што ће је игда бити:
Народом са свих страна; народа царства моћног:
Ту су велможе и властела, владике и монаси,
И себри и отроци, убоги и сиромаси,
И жене, старе и младе, и с њима њина чеда
Дошао је народ цео, да славље царства гледа
И да поздрави цара љубављу чистом, пуном
Владара са царском круном.

Пространо царство српско, простирало се онда,
У сунчев рођај, до плодних долина реке Струме,
У заход до утока: Дрима, Шкумбе и Љуме
И дуж Јадранског мора све до залива Арте.
Југу до Пинда планине, Олимпа и Солуна.
Северу границе беху: Сава, Дунав и Уна.
У тако пространом царству градови беху многи:
Призрен и Скопље, престони град од царства цео,
Па онда Прилеп, Охрид, Битољ, све до Солуна бела,
И Бер и Дојран и Штипље, Струмица и град Велес
Крушево, Гостивар, Кроја, Елбасан, Берат и Серез.
И све до Јањине града, па онда Јениџе; Воден и Костур,
Кратово, Куманово, Гњилан и Нови Пазар и Зета
И цело Поморавље и многи намастири,
И многа места света.

И ево седам дана како се Скопље кити,
Најлепшом китом царства, што ће је игда бити,
народом са свих страна; и све се то Скопљу слегло,
Све од престоног града, па до најмањег села.
Градови и градићи и царевина цела.
И само дан се чека: Васкрс Богочовека
Када ће са светог Спаса грмнути звона јека
У славу царске круне, у слављу светог дана,
У славу светлог цара, свесрпског цар Душана.

Свануо је дан радости, Христово Васкрсење,
Свршене молитве ноћне и најсвечаније бдење.
Свечана служба поче, из свих дванаест звона
Са Цркве Светог Спаса грмнуше громогласно
И из царскога двора прснуше борије јасно.
Цар се у цркву крете с царицом и сином милим
Са њима вазали царства, силног госпоства кита,
Велможе и властела и друга царска свита,
За њима штитоноше млади к’о капља росе,
Штитове цара светлог и царске свите носе,
Па онда копљаници и опклопник чете,
за њима свети оци певају песме свете.
И док са царских двора јечи борија писка,
И док радостан народ са свих се страна тиска,
Да види светлог цара, царицу и сина њина,
Свечано и полако, стопу по стопу ближе,
свечани поход пред Храм Светога Спаса стиже.

Стиже пред Храм и туна свечани поход стаде
И на знак царски у трен песме и звона сташе,
И цар прошапта благо: „Законе вере наше,
Почитоваху ми претци, тако нек буде и сада“
А из велелепног, престоног царског храма
Врујаху похвале Богу, молитве са песмама.
Патријарх с владичанством са дван’ест царства страна
Пред цара и царицу и царевића сађе
И покропа им чела водицом са Јордана
И ови целиваше њихове деснице свете,
И на знак патријарха свечан поход се крете
И опет грмнуше звона и песме многобројне
И царско лоно крете и уђе у храм свети,
У царске столове златне.

И одстојаше пуну свечану службу свету,
А кад се служба сврши, цар из свог стола сађе,
И са својима милим дворима царским приде.
Патријарх с трпезе часне круну и венац скиде
Знакове царске и њих на царско чело стави,
Па онда царици, потом и сину њином милом,
И пригрну их царским знацима и порфиром,
И помаза им чела јелејом – светим миром.
Благодарење наста и песме милогласне,
Грмнуше дванаест звона, писнуше борије јасне,
У здравље српског цара… Дворјани у тај пар
Јавише народу целом: “Крунисао се цар!“

Заталасаше се масе народа радости пуног,

И поче срдачна песма… У том се цар појави,
Са жезлом и порфиром, венцем и круном на глави,
С царицом и царевићем и са свом царском свитом,
А раздрагани народ узе рупцима да маше
Уз громогласни усклик: “Живео царе мили,
Живело царство наше!“

А све је било тако свечано оног дана,
И сама зрака божја, небо и земља цела,
Песма, народ и војска свечано нагиздана
У нове оклопе и у стајаћа руха и одела.
На цару порфира царска, порфира златоткана,
И мач исто од злата, ноже од сахтијана
И лака душанка од тамне црвене свиле са куном,
И на њој златна пуцад са царским грбом и круном.
Царица са сином милим у свили венедичкој,
Велможе и властела у тешкој кадифи, чоси
И калпацима лаким… И лепи пажеви млади
У белој кудравој коси.

И седам дана беше царска трпеза пуна
И купе и кондири и све од злата чаше,
И весеље је текло бурно и непрекидно,
Уз поклич народа верног: “Живела царска круна!
Живело царство наше!“

Милорад М. Петровић

“Босанска вила“, Сарајево, 15. јануара 1907, Година XXII

Украс 1

Српски песник Милорад М. Петровић Сељанчица (1875 — 1921) Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Milorad_M_Petrovic.jpg

Милорад М. Петровић Сељанчица; фото: Википедија

У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Иванче. Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена.

Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда. Учествовао је у Колубарској бици, после које је оболео од тифуса. 

Бугарске окупационе власти су га 1915. протерале преко Мораве као празноскитајушчег. Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду. Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини, као прави просјак.

Према речима његове супруге Руже, 3. марта 1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу.

Најпознатије песме: Јесен стиже, дуњо моја, Не лудуј, Лело, чуће те село, Чини се, чини Све док је твога благог ока, Играле се делије, на сред земље Србије, за коју је музику компоновао Божидар Јоксимовић, 1919. године.


Поделите

1 Response

  1. civokmed каже:

    нешто у свеопштој историји не штима, цар је један, а не неколико по свету. Крунисању цара претходи царска линија, то јесте не може се од ничега одједанпут постати цар. Том чину не присуствују никакви краљеви, то је западноевропска језуитска измишљотина. Србин сам, и било би ми драго да и данас имамо цара. Од царства се не може постати краљ, али Кнез Лазар то звучи како треба и истинито, тако и Књаз Милош. За Сербско Царство нисам сигуран, а ни Сербско Краљевство, осим у новијој историји под „руководством“ западних језуитских „лоза“.

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.