У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке

Уз ову пословицу има у Вуковој збирци (Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Биоград, 1900, и Рјечник, s. V. вунен) овакво објашњење: »не чује се кад долази, али се добро осјећа кад удари«. Друга половина пословице је јасна: »гвоздене руке«, очевидно, показују степен енергије са којом ће се Бог понашати према људима онда када на њега дође ред да проговори. У тренутку када он кога човека буде кажњавао, биће он јак и неумољив. Друга половина пословице има, очевидно, овакав смисао. Теже је протумачити прву половину. По Вуку »вунене ноге« у Бога значе да се Бог »не чује кад долази«; Бог, дакле, иде полако, без шума – он се прикрада. На који се он то начин може прикрадати а да га ми не чујемо? По Вуку – под претпоставком да смо овде добро разумели Вука – на тај начин што ће ноге обложити вуном, што ће, рецимо, имати вунену обућу.

Ово је Вуково објашњење невероватно, а можда и немогуће. Пре свега, примитиван човек замишља да су његов бог или његови богови сасвим конкретни и близу њему, и представа о невидљивом божанству, божанству које не можемо осетити је у религији патријархалног друштва необична и неочекивана. Божански се нумен споразумева с људима, када им даје савете или када их кажњава, сасвим директно. Он се не крије, и не сакрива свој долазак. Такав је Зевс са својим громом, такав је Посејдон са својим ветровима и таласима, таква је Хеката са својом пратњом – сви они гласно јављају свој долазак. Сасвим апстрактан божански нумен јавља се само у савршеној религији, нпр. у јеврејској, где је бог Јаве страшан и недостижан. Према томе, Вуково објашњење, у коме се божанству приписује особина коју то божанство, у најбољем случају, има ретко – то нам објашњење мора изгледати одмах, на први поглед, подозриво.

Али то још није све. Ми у овој пословици имамо фигуру која је у пословицама уопште врло честа – то је антитеза. Примера за пословице са антитезом има необично много, нпр.: У ратара су црне руке а бела погача; Ко високо лети, ниско пада; Беле паре за црне дане; Данас везир, сутра резил; Да те Бог сачува ведра Божића и облачна Ђурђева дне; Два лоша избише Милоша, итд. итд.

И пословица о којој је реч спада у групу ових пословица. Према томе, ми бисмо у првом њеном делу требали да имамо супротну представу, контраст према другом делу. То, међутим, ако се прими Вуково објашњење, нипошто немамо. »Гвоздене руке« у другом делу изазивају асоцијацију страха; у првом, дакле, делу морамо имати супротно осећање. Међутим, божанство би баш тиме било страшно што би долазило тихо, нечујно, што би се прикрадало (сетимо се само како је страшан Јаве у јеврејској религији), и ми, на тај начин, ако бисмо задржали Вуково објашњење, не бисмо добили антитезу. Да преведемо на обичан говор, па да видимо како би било немогуће замислити овакву пословицу: »Бог долази нечујно, он се прикрада, али је страшан кад удари«. Очевидно, имамо логичну контрадикцију, са којом се не можемо задовољити. Али, пошто ми антитезу морамо имати у овој пословици, а не можемо је имати по Вуковој интерпретацији – то Вуково објашњење извесно није добро.

Морамо, дакле, потражити друго објашњење. Ми у другом делу пословице имамо казну, и осећај страха; у првом делу, дакле, морамо имати одсуство казне, и сигурност, безбедност онога који треба да буде кажњен. А безбедан ће грешник бити само у том случају ако оно божанство које има да га казни није ту, управо ако још није ту, ако се тј. са казном задржало – ако са осветом чека. Ми смо малочас видели да се у религији наивног човека углавном не јавља представа о божанству које долази полако и нечујно, које се прикрада – да ли, сада, наиван човек познаје божанство које са казном оклева и чека? Свакако познаје. Веровање у Немезис, Дику итд. заједничко је у свима религијама, и тај моменат и јесте оно што у савршенијим религијама подиже озбиљност религиозног морала.

Наиван човек – а нас се овде тиче само религија примитивног човека – представља себи овај процес греха и одмазде сасвим конкретно. Божанство које има права на казну памти или бележи шта је човек скривио, и са казном чека. Оно ће, са чекањем, ићи чак тако далеко да ће се светити на другом и трећем колену: алегорија из јеврејске религије, да оцеви једу кисело грожђе а синовима трну зуби, начињена је према чисто народним религиозним представама. Зевс, по народном веровању, бележи на таблице или у »тефтер« људске грехе (или то чине други за његов рачун), и са казном нипошто не хита*. * Зевс је одавно у књиге уписао да казна неће стићи неваљалце ни пребрзо ни прекасно 

У једној Бабријевој басни прича се како су се, у доњем свету, Плутон и Персефона силно наљутили на лекаре што не дају болесницима да умиру, па су им свима побележили имена – да их, разуме се, казне тек доцније, кад ови сиђу у Ад. Један римски писац, Валерије Максим, врло лепо карактерише стрпљиво чекање и нехитање увређеног божанства: Lento enim gradu ad vindictam sui divina procedit ira, tarditatemque supplicii gravitate compensat**. Потпуно, дакле, исте идеје које и у нашој пословици. ** Лаганим кораком божански гнев напредује према освети, али спорост надокнађује тежином казне

Представа о божанству које са казном не хита позната је добро и у религији нашег народа – овде не мислим на хришћанску религију; религија код оријенталских хришћана у основи је она иста која је била и у претхришћанско доба – и за то имамо доказа у пословицама: »Бог бави, ал’ не заборави; Бог дуго кроз прсте гледа; Бог је спор, али достижан; Бог не плаћа ни у петак ни у суботу, него кад је њему драго; Бог не суди сваких осам дана; Неваљале Бог оставља за погибаони дан«, итд.

Према свему овоме имамо ми разлога веровати да и у нашој пословици Бог са »вуненим ногама« треба да значи Бога који не хита, који чека. У томе бисмо случају, у другом делу пословице, имали потребну антитезу. »У Бога су вунене ноге« требало би да значи: »Богу су ноге на неки начин спречене, задржане вуном, те не може да иде«. Због тога је – тако треба разумети алегорију – спор. То је једино објашњење које можемо очекивати.

Сличну пословицу имају и Римљани: dii irati pedes lanatos habent, »богови када су гневни, увређени, имају вунене ноге«. Ова се пословица обично интерпретира да богови долазе »leisen Schrittes «, дакле отприлике »auf Filzsohlen«*. L. Friedländer мисли да, у овом случају, богови имају »подагру« (зато су им ноге увијене у вуну), па не могу да се крећу. * »Лаганим кораком», »на потплатима од клобучине«

Ову пословицу цитира Петроније у свом роману. Реч је о неродици, о рђавој општинској управи, о скупоћи, у вароши у којој се дешава Петронијев роман. »Нисам могао, тако ми Херкула«, – прича један од учесника на Трималхионовој гозби – »да зарадим данас ни залогај хлеба! А суша једнако траје. Ево већ година дана како траје глад… а некада је било хране као блата. Хлебац од аса не би могла вас двојица да поједу, а сада је мањи него воловско око. Из дана у дан све горе. Наша варош иде унатраг, као рак… Што се мене тиче, ја сам већ дошао до паса, и ако потраје ова скупоћа, мораћу продати оне своје кућице. А шта би друго и могло да буде, кад се ни богови ни људи неће да смилују на ову варош? Тако ми моје деце, ја мислим да је све ово прст богова!Није ни чудо: нико небо не сматра више за небо, нико не држи пост, нико не зарезује Јупитера, већ су сви зинули и гледају само своје рачуне. Пре су матроне у столи, босоноге, са отпуштеном косом и чистом савешћу, ишле на брдо и молиле Јупитера за кишу, и одмах би пљуснуло као из кабла -онда или никада! И сви су се смејали, покисли као мишеви! А сада, зато што нисмо побожни, и богови имају вунене ноге – dii pedes lanatos habent.»

Очевидно је, дакле, да се овде не мисли на лагано, нечујно ступање богова, него на задржавање, недолажење, оклевање (код Петронија, истина, оклевају они не са казном, него са доношењем помоћи – али је главно да оклевају). Овако је нашу пословицу тумачио и један римски граматичар, Порфирије: dicitur deos iratos pedes lanatos habere, quia nonnunquam tarde veniunt nocentibus*. * Каже се да срдити богови имају вунене ноге, јер каткад споро стижу злочинце

Значење римске пословице према томе је јасно. А како је постала фигура у тој пословици? И зато имамо објашњење из старога века. Макробије вели: Saturnum Apollodorus alligari ait per annum laneo vinculo et solvi ad diem sibi festum… atque inde proverbium ductum, deos laneos pedes habere.

Један дакле римски бог, Сатурн, био је преко целе године везан вуненом везом, и дрешен само о свом празнику – о Сатурналијама.

»Везивање« је играло и игра у празноверици врло велику улогу. Примитиван човек гледа на своје богове као на бића која су само јача од њега, иначе имају његове особине. Због тога их он не само моли и гледа да у њима изазове симпатије или сажаљење, него их, када затреба, и грди, прети им, или гледа да их превари, итд. Везивањем празноверан човек жели да демона, ако је добар, привеже за себе, а ако је рђав, да га спречи да му не учини зло. Ксеркс је зато бацио окове у дубину морску да би везао зле демоне који су на дну, и ово везивање и шибање мора није била обест, како хоће Херодот, већ један религиозан акт.

Овакво везивање није било само символично, него и сасвим стварно, па се налазило примењено чак и у званичној, државној религији и религиозним установама, нпр. када би статуе богова и хероја биле у оковима. Сатурн је био везан преко целе године вуненим конопцима, да не би побегао – што би могло имати фаталних последица, пошто је Сатурн божанство плодности – и тако је ово везивање ушло и у цитирану пословицу.

Сада нам може бити јасан и смисао наше пословице. Ми имамо овде посла са прастаром празноверицом. »У Бога су вунене ноге« значи: »Богу су ноге везане вуненим везама«; отуда се он не може да креће или се лагано креће. Он, дакле, полако иде, али је утолико страшнији када се свети. Он је, како се то каже у сродној пословици, спор али достижан. Ми овакво религиозно – историјско објашњење смемо да примимо; ми, још, имамо права на претпоставку да је и у нашој старини постојао обичај везивања богова, штавише, смемо сматрати као сигурно да је постојао исти обичај и у истој прилици као и код Римљана. Код Римљана је, наиме, Сатурн био везан преко целе године, а дрешен о Сатурналијама, тј. о празнику Коледа, јер су Сатурналије падале у исто време, по свршетку свих могућих жетви, и имале исти смисао који и наш Коледо; ми, међутим, и данас у то време имамо обичај везивања односно дрешења.

Словенин је, као и Римљанин, држао своје богове плодности преко целе године везане, да га не би оставили, а када би му они дали плодове, он би их, о празнику, из захвалности за једно кратко време дрешио. Тај је обичај пренесен доцније са фактичних богова на оне који ће бити једном богови – на домаћина – и код нас данас о оцевима бива дрешен домаћин, који се откупљује земаљским плодовима.

Наша пословица – чији смисао, после свега што је говорено, не може бити у питању – даје нам према овоме један драгоцени податак из наше старе религије.

(Старинар, VI, 1914, стр. 153-157)

Извор: Веселин Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије 1910-1924, приредио Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.