Откуд сличност кипарског и иберског писма?

Да ли сте знали да писма древних народа са Кипра и древних Ибераца имају сличан облик и неке знакове? Иако знакови иберског писма не спадају баш у делокруг истраживања Пројекта „КРУС“ (CREWS), фасцинантни су и не могу да пропустим прилику да их објавим у нашем блогу.

узорци иберског писма из 5.в. пре нове ере на олову из Уластрета (Ullastret); Фото: CREWS

Упркос великој удаљености Кипра од Иберског Полуострва и чињенице да нису имали директну везу у 5.веку пре нове ере (од када, отприлике, потичу и први узорски тзв. Иберског Писма ), стварно, неки знакови писама иберског и народа Кипра тог доба су једнаког облика, али имају различите „вредности“ (гласовне – прим. прев.).

Како је ово било могуће?

У покушају да схватимо како је ово могуће, прво морамо да погледамо лигвистичку природу ових писама.

Иако је постојало 5 различитих преримских писама на Иберском полуострву , овде ћемо се концентрисати само на два од њих, која поседују те загонетне знакове: Миридијанско писмо и Левантинско писмо. Ова писма представљају оно што лингвисти зову „полуслоговна“ писма”. Имају неке знакове који дају једнствени вокал , као што је случај са словима алфабета, док за неке консонанте имају знакове који означавају цели слог. Нпр., постоје одвојени знакови за вокале „а“,“е“,“с“ или „ м“. Ипак , не постоји консонант „ т“, већ ,уместо њега постоје цели слогови „ та“,“те“,“ти“,“то“,“ту“.

Још увек је мистерија зашто су Иберци одабрали да користе баш ову врсту Писма, нарочито у том добу када су у Иберији постојала и страна писма, феничко и грчко, чији алфабети нису слоговни, а очито су значајно утицали на иберска писма (погледајте само нпр.знакове који означавају слова „Е“, „Л“ и „С“).

Осим тога, нема трагова да је претходно постојао било какав потпуно слоговни систем писма на Иберском Полуострву и ако узмемо у обзир чињеницу да је на целом Медитерану тог доба постојао само један једини слоговни систем писма и то кипарски.

Утицај са Кипра уопште није био могућ, пошто је острво Кипар представљало једну од најважнијих станица на трговачком путу Феничана који је водио ка Иберском Полуострву што је археолошки јако добро поткрепљено налазима. Отуда се сматра да је откриће тог писма морало да буде повезано са овом трговином како би тадашњи људи са Иберијског Полустрва сазнали за постојање ових знакова и, уопште, слоговног система писма.

Ипак различите вредности (вокалне – прим. прев) ових сличних знакова из кипарског иберијског писма би морале да значе, по себи, да је тај хипотетични аутор иберског писма, или да су сами Иберци умели и да читају ове знакове.

Али, ако је то случај, како су могли бити сигурни у то време да су у питању знакови који означавају целе слогове? И зашто су онда задржали преосталу половину писма у алфабетском систему, а прву у слоговном систему?

Можда никада нећемо моћи да одговоримо на ова питања, али увек постоји нада да ће нека нова и плодоносна открића донети одговоре у будућности.

Суштински, ово осветљава неке проблеме на које наилазите када се бавите претпоставкама о међусобним односима система писама (различитих народа – прим. прев), као претпоставкама о могућим правцима развоја различитих форми писма (слоговних, алфабетских, полуслоговних и сл.) и начина на који би их могли класификовати.

Аутор текста Наталија Елвира Асторека (Natalia Elvira Astoreca), постдипломац докторских лигвистичких .студија и члан“ Пројекта CREWS“

Текст превела Катарина Крстић

Референце:

1. Masson, O. 1983, Les inscriptions chypriotes syllabiques: recueil critique et commenté. Paris;
2. Maluquer de Motes, J. 1968, Epigrafía prelatina de la Península Ibérica. Barcelona

Извор: CREWS project

ПОДЕЛИТЕ

2 Responses

  1. gujaa67 civokmed каже:

    Слично тумачење у горњем тексту као тумачење језуитских односно западних историка поводом Етрусског феномена. И ова иберска писма и ципарска тумаче у односу на непостојећу римску цивилизацију. Никако да се сете да је иберија насељена сербима и руссима. Сервантес значи Сербин, Србин. Каталонци,најјароснији део популације не крију славјанско (сербскорусско) порекло, и данас им је на застави русска империјска лента!

  2. Božin Janevski каже:

    Постоји добра могућност преко сродности свих европских народа из много старијег времена. Ту се мора узети у обзир преантичка Иберија на јужном подножју Кавказа, као станишту Херодотових Сауромата. Тај пранарод или пеплада је ту живео и пре Великог Потопа и то у матријархату и у виду десетак кланова са заједничким тотемским предзнаком змије или змаја (Саурон на грчком)., Одатле је према неким европским антрополозима (Barlaud и др.), кренуло мноштво сеобних праменова ка Европи у распону од пет до три хиљаде година п.н.е., а неки од њих су стизали на Балканско, Апенинско и на Иберијско полуострво. Тада још нису постојали етноними. Срби, Руси, Немци, Брити, Саси итд.Постојала је амаорфна маса протоевропских кланова и разноимених племена. Разумно је закључити да су кавкаски Ибери стигли на полуострво коме су дали своје име и највећу реку назвали Ебро а мањи део њих на Балкан (Ибар). Са Кавказа су иначе, сви сеобари понели зачетке писмености европског типа, а његово родоначелство припада најпримитивнијем облику – Винчанском писму које је старо око 6-8.ооо.година: Кипарско писмо је сродно критском линеару Б, лидијском и етрурском писму јер су га сви протоевропски народи (пре појаве Хелена) имали у зачетку и развили га свако на свој начин.
    Да је ауторка имала шире видике од исусовачких научника са католичких универзиитета (којих има неколико стотина широм света!), сврстала би и иберско писмо међу „етрурска“ којих већ има у неколико варијација. Једна је откривена и на Балкану у само три или четири примерка. То је „римска србица“ етрусколога Св. Билбије који је сва та писма успео да прочита и преведе. Његово је дело „Староевроопски језик и писмо Етрураца“ (изд. „Мирослав“ 2002.).Он није сазнао за иберско или кипарско писмо, али се лако види очита сличност на атаабелама, међу међу свима. Ту је реч о староевропском језику и пиму, заједничком за све Протоевропљане, али Исусовци то одбијају јер је по њима – латински језик мајка свих европских језика. Наш палеолингвиста, Милан Будимир је својевремено, у сарадњи са колегом Мироном Флашаром, доказао да је старолатински језик вештачка творевина групе римских интелектуалаца са крај 1.в.п.н.е., а ново-латински творевина обновљене, Католичке Цркве са краја 5,ог и почетка 6.ог века. Исусовци покушавају да тај вештачки језик наметну свима и користе га као инструмент католизовања целе Европе и православних народа.
    (Обвај писац је књижевник и публициста-истраживач а горњи текст је сажетак једног малог дела велике студије „Међуземно плаво“ која ће, надам се, изаћи из штампе за годину или две).

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.