Магично у Стематографији Христофора Жефаровића

У српском песништву XVII и XVIII века (Андрија Змајевић, Емануил Козачински, В. Павловић, Павле Ненадовић, Гаврил Стефановић Венцловић. Христофор Жефаровић, Захарије Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.
Стематографија

Стематографија

У српском бароку песме почињу да се појављују као засебне графичке јединице, писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева, украшене орнаментима и гравирама итд. Такође се срећу издвојене и у панегричким списима или као сликовни текстови испод бакрореза. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. 

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Христофор Жефаровић

Сликар, зограф, бакрорезац и калиграф Христофор Жефаровић (1690-1753), рођен крај Дојранског језера у данашњој Македонији, себе је називао „илирико расијанским (српским) зографом. Није познато у којем је месту и у којој зографској школи изучио зидни живопис, али је тридесетих година XVIII века, када је кренуо на север, већ био обучени живописац, а вероватно и иконописац. Школа из које је изашао још увек се држала схватања средњовековног сликарства, али је приметно и попуштање строге дисциплине, слободније изражавање и прихватање западноевропских утицаја.

Поред зографске праксе, основа тадашњег образовања били су сликарски приручници – Ерминије, које су у преписима и прерадама биле у употреби у појединим зографским групама и радионицама. Недавно је објављен такав приручник, рукопис самог Жефаровића, настао по нешто старијој Ерминији живописца Панајотиса Доксараса, са острва Занте. Доксарасова Ерминија, настала 1720-24, у ствари је превод Трактата о сликарству Леонарда да Винчија.

Преко Пећке патријаршије стигао је у Београд, који је у то време био под аустријском управом. У Београду је извесно време сликао иконе и држао ученике, а потом је прешао у Сремске Карловце и Нови Сад. У то је доба расла тражња за графиком, због чега одлази у Беч код чувеног бакроресца Томе Месмера. 1753. одлази у Русију, где исте године и умире, а гроб му се зна.

Као један од најзначајнијих родоначелника новије српске уметности, Жефаровић је у првој половини XVIII века, „највише допринео да се у српској уметности превазиђу застарели, и већ потпуно осиромашени, облици средњовековне традиције и да се уметност упути у правцу нових, барокних стремљења.

До првих Жефаровићевих бакрореза, српски графичари су познавали само технику дрвореза, држећи се махом традиционалних стилских и иконографских решења, док су бакрорези били познати претежно као листови набављани из Русије, или они које су српски архијереји поручивали код аустријских гравера.“

Бакрорези

Жефаровић је 1741. превео дело Павла Ритера Витезовића „Оживљена Хрватска“ које садржи (измишљену и стварну) хрестоматију свих српских краљева, царева и владара од римског доба до турске окупације.

Композиција „Свети Сава са српским светитељима дома Немањиног“ (1741) – замишљена као графички прилог дипломатији Арсенија Четвртог према бечком двору и непријатељски расположеној католичкој цркви, у суштини је величање српске прошлости, чији је циљ да покаже како су досељени „Расцијани” нација славне прошлости.

Затим следи Стематографија (1741) и четрнаест других бакрорезних радова, од којих су неки наменски рађени за фрушкогорске манастире.

Стематографија

Стематографија Христофора Жефаровића, позната и по поднаслову као „Изображеније оружиј илирических“ је бакрорезна збирка стихова, гравира и хералдичких симбола, издата у Бечу 1741. године. Иако невелика по обиму, она је једна од најдрагоценијих српских књига у 18 веку због порука које су одраз културно-уметничких и национално-политичких тежњи српског народа у Аустрији тога времена,

У времену настанка Стематографије српска историја се није учила, српских школа готово да и није било, а оне ретке имале су кратак век трајања. Због тога је улога овог дела била велика, пре свега као приручника из националне историје, а затим и као темеља верске, моралне и политичке постојаности.

Стематографија је „била најтраженија и најбоље примљена књига тога доба. У други план је потиснула часловце, псалтире и друге црквене књиге и постала најомиљенија лектира српског народа.“ Све до појаве Историје Јована Рајића, штампане у Бечу 1794. Стематографија је била незаменљиви историјски приручник. 

„Дело садржи педесет и шест поетских медаљона уз грбове, двадесет девет ликова јужнословенских владара и светитеља, са портретом светог Симеона Немање и светог Стефана Првовенчаног на челу, портрет патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1698-1748), дугачку песму њему посвећену, тријумфални портрет цара Душана на коњу, окруженог грбовима, лик цара Душана између Хроноса и Минерве“, и завршну песму Павла Ненадовића млађег у којој се, у виду похвале Христофору Жефаровићу, велича ово његово дело.“ Испод грбова стиховима у „пољском тринаестерцу“, типичном за наше песнике XVIII века, објашњен је њихов смисао.

Магични квадрат

Посветна песма српском патријарху Арсенију IV објављена је са криптограмом, у форми магичног квадрата у којој се патријархово име „Арсениј Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.

В(ашего) Б(лаженства) М(илостиви) С(луга) Христофор Жефарович илирико расијански обшчиј Зограф.

Доситеј Обрадовић је сматрао да је песма посвећена Арсенију Четвртом Жефаревићево ауторство и на основу тог његовог мишљења у књижено-историјским текстовима развила се теорија о Жефаровићу као песнику и књижевнику. Међутим, данас је извесно да је литерарно ауторство у Стематографији дело песника Павла егзарха Ненадовића.

Хералдички значај Стематографије

У српским устанцима грбови устаничке Србије преузимани су управо из Стематографије. Према речима Стојана Новаковића, она је постала „једини извор и руковођа за све хералдичке послове и потребе у Срба“. Из ње су узимани грбови за државне печате (печат Правитељствујушчег совјета) и војне заставе, а 1835. године грб са оцилима из ње ушао је у први српски устав и постао државним грбом Кнежевине Србије. 

Када су аустријски шпијуни открили улогу Стематографије у устанку, цензура у Бечу забранила ју је под претњом смртне казне (index librorum prohibitorum). Грб из Стематографије потом је, уз извесне измене, постао грбом Краљевине Србије, а после и Краљевине Југославије.

За Стематографију су показали интересовање и бугарски аутори. Јордан Иванов објавио је чланак о Жефаровићу у којем доноси вести о њеном коришћењу у бугарској хералдици, живопису и графици, а бугарски грб из Стематографије је 1879. озакоњен од бугарске Уставотворне скупштине.

Далибор Дрекић

Извори:

Дигитална библиотека Матице Српске
Динко Давидов, Српска Стематографија Беч 1741, Нови Сад 2011.
Википедија

ПОДЕЛИТЕ

Leave a Reply

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.