Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“

Кап; фото: pixabay

Усред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мукe и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. Усред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакодневна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.

Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:

развејаће нас скорих дана
и поветарац који не чује ухо.

Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху.

Љубомир Симовић

Ковачница на Чаковини (Белешке), Београдска књига, Београд, 2008.

Повезани чланци: 

Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима