Дучићева пјесма посвећена цару Душану – као да је писана за наше вријеме

Пјесма српског пјесника Јована Дучића „На царев рођендан“ посвећена је српском цару Душану Силном, а по први пут објављена је у Америчком Србобрану 30. децембра 1942. године.

Дучић се, говорећи у част славног српског цара, осврнуо на тадашње прилике у нашој земљи не штедећи критику похлепне власти. Многи проналазе сличност и са данашњим стањем у Србији, била то случајност или не. Изгледа да је Дучићева пјесма тако постала свевременска.

Ђура Јакшић – Цар Душан, 1857, (Народни музеј); фото: Википедија

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

Јован Дучић; фото: Википедија

Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871. — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943.) био је српски песник, писац и дипломата. Сахрањен је у цркви Благовештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви.

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

 Извор: Trebinje Live