Мит о фантомкама

Ако привреду заснивате на фирмама које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна. Не очекујете ваљда да се огласи њихов синдикат, или да имају пријем код градоначелника?

Рељеф у мермеру који приказује младу Гојковицу, узидану у темеље тврђаве. Музеј у оквиру комплекса тврђаве Розафа у Скадру; фото: Википедија

Фантомске фирме које ноћу руше град имају код нас вишевековну традицију. Могло би се рећи да су оне у самом корену настанка српске привреде. Старије су и од Лазаревића и од Немањића, а њихов карактер указује на митско порекло.

На примеру зидања и рушења једног града види се сва проблематика и комплексност српских фантомских фирми.

Зидање Скадра – Вила руши зидине Скадра (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)

Једном давно три брата су основала грађевинско предузеће са намером да изграде град:

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:

Три године дана са триста мајстора нису могли ни темељ да направе. А ево и разлога зашто:

Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Фантомска фирма у власништву виле у трећој је смени обаљивала све шта би триста мајстора у прве две смене изградило. Како у оно време фантомке нису биле у моди, вила је морала да се крије и са планине оглашава интересе своје фирме:

Кад настала година четврта,
тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
а камоли саградити града,
док не нађеш два слична имена,
док не нађеш Стоју и Стојана,
а обоје брата и сестрицу,
да зазиђеш кули у темеља:
тако ће се темељ обдржати,
и тако ћеш саградити града.“

Као што се може закључити из њене поруке краљу Вукашину, основни интереси сваке фантомске фирме остварују се увек путем насиља. Некад је то било узиђивање, а данас премлаћивање, везивање и застрашивање.

Познато је да су такве фирме по својој природи агресивне и упорне у остваривању својих интереса, али изненађује немоћ и неодлучност краља Вукашина да се супротстави.

Ако у привреди толеришете фирме које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна.

Далибор Дрекић