Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

Још у средњем веку у српској књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.

фото: pixabay

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничке загонетке, односно скривалица. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

У збирци епиграма за коју се претпоставља да је написао Гаврило Тројичанин заступљене су многе песничке загонетке. У многима од њих слова су распоређена у линије помоћу којих се формира одговарајућа слика, и тако графичким приказом појачава смисао текста.

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

Писци и песници у времену маниризма

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ наводи да су у доба од 16. до 17. века маниризма (од краја 18. до прве половине 19. века) многи српски писци (А. Андрић, Ј. Пачић, Ј. Суботић, Н. Боројевић…) писали разне врсте палиндромних загонетки, најчешће оне засноване на растављању речи на делове (војвода – вода/јов и сл.).

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају и песме у облику магичног квадрата.

Далибор Дрекић

Никола Грдинић, „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000.)

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.