Вук Стефановић Караџић

Највећи светски композитори компоновали су на српске теме

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и „Хасанагиницу“, и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је „Хасанагиницу“ превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Музика

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је „словенску антитезу“ употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван „српски трохеј“, постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година деветнаестог века и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Антонин Дворжак, Леош Јаначек, Фердинанд Тјерио, Јоханес Брамс, Исидор Хеншел, Артур Рубинштајн и Вилхелм Червињски.

Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Хајнриха фон Херцогенберга, Ханса Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Тора Аулина, Теобалда Бема, Августа Бунгерта, Хермана, Макса Регера, Јозефа Сука и Александра Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма „Сунце јарко не сијаш једнако“, па да је зато употреби у своме делу…

Јоханес Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А „Српска фантазија“, Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло – хит концертне сезоне у Москви.

 

Извор: Српско наслеђе бр. 3

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

 

Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?

Велики део преписке између Вука и Ане Краус Караџић тицао се новца и имовинског стања. Новчана и имовинска питања често се налазе на почецима писама, испред породичних питања. О важним породичним новостима, каква је смрт детета, Ана Вука обавештава тек пошто га упозна са новостима из Беча и из живота њихових познаника. Са друге стране, Вук у одговорима много више пажње поклања својим путовањима, него вестима о рођењу или смрти детета. Одговарајући у једном од писама на вест о рођењу ћерке Амалије, Вук каже: „Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. „

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

…Оно што, међутим, оставља најмучнији утисак из преписке Караџића није новац, већ однос према деци. Преписка Вука и Ане о њиховој деци мора се ишчитавати више пута, да би се одагнала неверица.

Смрт првог сина, Милутина, Вука је затекла у Петрограду. Чувши трагичну вест, овако је писао Ани 5. јуна 1819:

„Данас сам примио твоје писмо од 7. маја. Наш Милутин је, дакле, умро! Шта се може. Бог нам га дао и узео. Сву малу дјецу, коју сам овдје виђао, с највећом радошћу поредио сам с њим и мислио у себи: кад дођем кући, и он ће исто тако трчати и смијати се. А сада је то све само сан. Немој се жалостити. Гледај да твоја Мица остане здрава.

Сјутра полазим одавде. Чим дођем на аустријску границу, послаћу ти још новца. Надам се да си већ примила 200 рубаља које сам ти одавде упутио. Остај здраво и поздрави све наше“.

Следећи пут Ани се јавио тек после два и по месеца, 26. августа, из Кишњева:

„Већ има више од два мјесеца како ти нијесам писао. Опрости ми, али то није било могуће. Не знам шта сам ти писао из Петрограда. Не буди више ‘невјерни Тома’! Милутин није са собом однео и нашу љубав. Она ће остати неизмјењена докле год нас двоје будемо живјели. Ти си ми све на овоме свјету.

Сада сам од Петрограда удаљен више од триста миља, а одавде до аустријске границе нема више од тридесет…“

Када му је 1837. године умрла ћеркица Амалија, Вук је био у Трсту. Анино писмо, у коме га обавештава о томе, преводилац је поделио на пет пасуса.

У првом пасусу Ана каже Вуку да је недавно добила једно његово писмо.

Други пасус посвећен је бечким новостима:

„Митрополит је 16-ог стигао у Беч, а 17-ог исто тако ме већ посетио његов брат и рекао да ће његова екселенција отпутовати као сутра…“

И трећи пасус односи се на најновије вести:

„Конте ме је такође посетио и рекао да сад путује и да се враћа тек кроз годину дана. Он нам је донео новост да је капетан Лука умро, а и јадни Рајмунд је већ мртав“.

Тек иза обавештења о овим далеким познаницима, Ана пише о свом детету, у четвртом пасусу:

 „Ми смо сви здрави, осим наше јадне Амалије. Она је већ нашла свој мир. Много се напатила. Јак излив крви угушио ју је у мом крилу. Умрла је тихо 15 јула…“

Ана није јављала о томе пуних осам дана, од 15-ог до 24. јула, када је написала ово писмо. Писала је из Брила, где је отпутовала на одмор!

У одговору, од 15-ог августа, Вук посвећује Амалији свега две реченице, и одмах прелази на опис путовања. На сличан начин Вук и Ана се дописују и поводом смрти њихове ћеркице Мале, две године касније. Али још мучнија је њихова преписка о рођењу деце. Када им се у Земуну јуна 1831. године родила ћерка, управо Амалија, Вук је из Београда овако писао својој жени:

„Сазнао сам с највећом радошћу да си се ти срећно породила и да си добила кћер. Истина, било би ми милије, као и теби и дјеци, да је то био дечкић, али нека је и она жива и срећна. Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. Хвала Богу да си се ти само срећно породила!.. Када би могла бар да ми напишеш да ли си већ добила пензију!…“

И поред више хиљада до сада написаних књига, студија и текстова о Вуку Караџићу, биографски подаци попут овога тешко се могу наћи. Као да је због изузетних Вукових заслуга за очување дела српске традиције и за језичку реформу, овај део његове биографије означен непожељним и заобиђен. Таквим погрешним приступом прикривања и одабира само друштвено пожељних особина нечије личности српско друштво се свесно доводи у заблуду. О нечијем животу, делу и заслугама може се говорити једино путем целовите истине – сваки други начин је погрешан и штетан.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Тајна „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Повезани чланци

Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Друштво Српске Словесности дало је Загребу свог највећег филолога оног времена, др. Ђуру Даничића, да онамо крене у изграђивање новог речника заједничког штокавског језика српских народних песама, Српски филолог је у току израде тог дела умро, оставивши да Рјечник продужи други Србин, Дубровчанин др. Перо Будмани, а најпосле хрватски филолог, др. Тома Маретић.

Овај Рјечник Даничићев је главно научно дело које је икад Загреб кренуо. Даничић је требао да створи онамо језичну основу за језик хрватске Академије Наука. Био је лепо примљен и као пријатељ јединства, што је значило широкогрудости према хрватском националном империјализму, што ће Даничић увидети тек седамдесетих година.

Дошавши 1886, дошао је у доба заједничке борбе с Бечом, која је и на њега дејствовала. Он је већ 1850, с Вуком Караџићем написао на састанку у Бечу са главним Илирима „Правила“ за употребу српског књижевног језика у Хрватској. Писао је дотле и „Разлику српског и хрватског језика“ утврдивши да је језик хрватски дијалекат чакавски, и као Вук, веровао да штокавски говоре само Срби, ма на којем месту се налазили.

Даничић је писао да се Хрвати налазе само у три жупаније, где место „шта“ говоре „кај“; и да их зато зову кајкавцима; додајући: „Али је језик њихов пријелаз од новог словенског (тј. словеначког) на најближи сусједни“ (Др. Даничић, Диоба словенских језика, Београд, 1874). Иначе теза Даничићева је била да су Хрвати у основи само чакавци, као што се види у његовој студији „Разлика између српског и хрватског језика“. Што се тиче Срба, сви штокавци су Срби (као што је утврдио и Вук Караџић), па ма где они пребивали, мислио је и Даничић.

Већ седамдесетих година, Даничић је добро осетио хрватски шовинизам. „Књижевник“ часопис, претеча „Рада“, писао је да се Срби требају у будуће називати Хрвати или Срби. Даничић је стога у то време писао Новаковићу из Загреба: „Овде је смрт а тамо живот…“ (в. Врховац о ђ. Даничићу). Али му се није напуштао Рјечник који је већ достигао био реч „čobo“. Писао је у Београд да би било штета напустити тај велики научни посао: „Боље МИ него ОНИ …“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942.

 

Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.

Вук Караџић – Тршић; новчаница од десет хиљада динара из 1993. године

У том послу Вук Караџић имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа.

На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина после Вукове смрти. (1)

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом чувеном каталогу „Глагољски и ћирилични рукописи у Аустрији“ ( Glagolitische und kyrillische Handschriftеn in Österreich), Беч 1975. године,  открива, на  страницама од 27 до 35, да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци (данас је то аустријска национална библиотека)  само у периоду од 1856. до 1858. године продао 46 старих српских рукописа које је Вук узео из српских манастира, а после смрти Вука Караџића његова кћерка Мина Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успео да прода за живота. (2)

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Далибор Дрекић

Извор:

Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:

Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.
(1) (2) Петар Милатовић Острошки, Породична распродаја непроцењивог културног блага

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић
Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.
Лаза Костић

Лаза Костић

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава, Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа.

На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Рјечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. )

Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и „хрватски језик“ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља,а потом мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лигвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика.

Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког југословенског пројекта први је писао Лазар – Лаза Костић, српски књижевник, песник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар.

У раду „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: „Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: „The Kroatian, According to Safarik, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.“ (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edinburgh, 1855) .

Према томе што такав ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: Кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“…

…„Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може се читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у такозваних хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, уколико је некада било, сасвим без трага.“ …

,,По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

извори: Огњен Војводић

Српска народна књижевност – лирске љубавне песме

Љубавне песме су – како је рекао Вук Караџић – „раздијељене на песме јуначке које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, посебно момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму.“ Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге ‘знатне догађаје’ док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.

Срби у колу испред кафане Девет Југовића

Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XV века. У наредним вековима било је све више – у писаној књижевности – не само вести о њима него и њихових текстова. Први их је систематски записивао и објављивао Вук Караџић у првој половини XIX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.

Већ 1823. године забележио је Вук Караџић: „Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим сто ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама.“ То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. ‘по дојим крајевима Србије (око Саве и Дунава)’ и ‘у Босни по варошима’. А у сремским, банатским и бачким варошима – како је Вук записао исте године – нису се никако ни певале народне лирске песме, ‘него којекакве нове’, које су правили ‘учени људи и ђаци и калфе трговачке’. У току, а нарочито од половине XIX века – упоредо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености – народна лирика, уколико се није гасила, знатно се мењала и деформисала.

До XIX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (IX – XV) под домаћим феудалцима – кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био неразвијен – народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања. Под Турцима, од XV до почетка XIX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира и земљорадника) знатно је оживела родовска организација, у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Mаркс означио као родно тло усменог стваралаштва.

У току те хиљаде година, када се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у вези са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове. Међу свима њима многе нису записане и неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носе снажан печат периода турске владавине.

По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте: љубавне (о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.), успаванке (које се певају деци кад се успављују) и разне дечије песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечијим играма), сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу), тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.), коледарске песме (које се певају о Божицу), краљичке песме (о Тројичину дану) и друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске), посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима), почаснице (или припеви уза здравице), верске песме (које се деле на песме о поганским божанствима, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме), играчке песме (које се певају у колу), шаљиве и сатиричне песме (у којима су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче) и родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).

A Spinner, Serbia (cigcardpix)

Кад се наша народна лирика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.

Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: „Цар ти бијах док ђевојка бијах.“ Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити. Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбарани од несташице, голотиње, болести. Но и пре женидбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је у срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго. Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.

А после женидбе и удадбе, најчешће, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини, она је увек стављена на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже ‘на преслицу и десницу руку’. У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато сто је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала. Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Као што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је ‘куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго’.

Колико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Кад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим – сасвим логично – отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот.

Но, побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота – у оним приликама, највећим делом, само у уобразији. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе. То је идеализација нарочите врсте. Оно сто се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити. И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.

Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.

Аутор: Војислав Ђурић

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

О игри и игрању речима у књижевности

Готово да нема народа у чијој се митологији, религији или филозофији најзначајнији мудраци нису изражавали путем разних језичких загонетки. Значај игре речима био је велики зато што су се речима некада придавала мистична својства, у складу са веровањем у повезаност звука и смисла, знака и означеногa („nomen est omen“).
Едип и Сфинга

Едип и Сфинга

Иако се језичке игре јављају од најранијих времена, у сумерским, семитским и асирским документима, њихова права историја почиње од времена античке Грчке и Рима. Код старих Грка се игра речима, односно вештина загонетања сматрала највишим нивоом мудрости и образованости.

Међу најранијим састављачима анаграма били су кабалисти који су сматрали да је свет настао посредством језика, односно да је свети текст Тора почео да се обликује у смисаону причу од тренутка када је Адам починио грех.

Од средњег века до данас анаграмима и палиндромима аутори скривају своја имена када из страха или каквог другог разлога желе да остану анонимни, али да ипак оставе траг свога ауторства.

У средњем веку била је заступљена у верским полемикама, а касније, у свим књижевним правцима у којима је акценат био на субјективном доживљају (ренесанса, барок, импресионизам, авангарда, постмодернизам, надреализам итд.).

Дефинисање и подела игре речима

Игра речима се некад дефинише толико широко да обухвата и одређене стилске фигуре, а некад се своди тек на хуморни ефекат добијен употребом речи. Обе крајности подједнако су погрешне и површне јер, или превиђају неке њене елементе, или додају елементе које она не садржи.

Потребно је разграничити игру речима од афективних деформација речи и од стилских фигура, пре свих од фигура понављања са којима се најчешће поистовећује.

Наиме, игре речима не извиру из природе самог језика као што је то случај са стилским фигурама и говорним афектима, већ обично у језик уносе нове, њему несвојствене елементе и подривају уобичајени ток комуникације.

Управо то неочекивано распоређивање, повезивање или замењивање језичких јединица, главно је њено обележје. Код једноличних палиндрома, нпр. тај елеменат је идентично значење речи и израза при њиховом обосмерном читању („Ана“, „Рим или мир“), значење које се није развијало услед природе самог језика, већ га је аутор открио као могућност.

Често се превиђа подела заснована на два појавна облика игре речима – говорном (звучни ефекат) и писаном (визуелни ефекат), а управо облик у којем настаје понајвише одређује њен карактер и сврху.

Палиндромима је акценат пре свега на визуелном доживљају, за разлику од игара речима садржаним у питалицама, брзалицама, пословицама, здравицама, псовкама, загонеткама, анегдотама, вицевима…, које се првенствено заснивају на гласу, звуку, акустици (и на фигурама попут синонимије, хомонимије полисемије…).

Једна од карактеристика звуковне игре речима је да она најчешће настаје као производ усмене књижевности или шале у свакодневном говору, док је игра речима као визуелна појава најчешће производ писане, „књишке“ литературе.

Наслеђе, ауторитети и књижевна критика

Домаћа књижевна критика дуго није била наклоњена било каквој врсти игре речима осим, донекле, оним присутним у загонеткама, питалицама, брзалицама и сл. које красе нашу народну књижевност. Главни узрок оваквог схватања лежи у дисконтинуитету српског књижевног наслеђа који је довео до тога да су се критичари дуго ослањали само на један његов део, док су остале занемаривали.

Неприкосновеност устоличених ауторитета, као и преписивачки карактер дела књижевне критике такође су битно утицали да скрајнута и неиспитана остану многа битна подручја нашег језика и књижевности.

Вукова језичка реформа била је утемељена на народном стваралаштву, а истовремено и на негирању вишевековног српског књижевног наслеђа, оствареног од средњег века до предромантизма.

Због таквог правца реформе у српској књижевности XIX века главни акценат стављао се само на оно што је прикупљено од народне књижевности и оно што је у романтичарском духу представљало подражавање те исте књижевности.

Читаво превуковско књижевно наслеђе било је означено као црквено и ненародно, и као такво најурено из друштвених токова. Због тога и не чуди што се при дефинисању игре речима говорило само о акустици јер је у усменој књижевности, из које се дефиниција изводила, присутан само њен акустички елеменат.

И у развијеном реализму крајем века највише се пажње обраћало на фолклорне елементе у језику књижевног дела, док су остали аспекти језика углавном остајали скрајнути.

Укратко, Вук се устоличио као неприкосновени ауторитет, а народна књижевност као основни узор по којем се све одмеравало, што није оставило већих могућности за другачији приступ приликом анализе књижевног дела.

Иако се крајем XIX и почетком XX века српска књижевност све више ослобађа романтичарске искључивости, у књижевној критици се устоличио нови ауторитет, који са собом доноси и нове искључивости.

Темеље новог/старог схватања односа писца према речима у књижевној критици поставља Јован Скерлић (1877-1914), који у својој историји српске књижевности свако играње речима карактерише, ни мање ни више, него као неприродност изазвану одсуством здравог разума:

„У појединим књижевностима има тренутака када завлада царство речи, и када се књижевност одвоји од природности и здравог разума. То су доба када се све сведе на игре речи, на неочекиване и сликарске ефекте помоћу речи, на претеране фигуре, китњасте гирланде, на замршене парафразе, усиљене инверзије, самовољне и често бесмислене неологизме. Такви су били маринисти и кончетисти у Италији, такав је био еуфуизам у Енглеској, гонгоризам и култизам у Шпанији, маниризам у Немачкој, прециозност у Француској. То исто, ту исту логоманију, представља у српској књижевности Лаза Костић.“.

Као што се да приметити, Скерлић износи негативан став према било каквој врсти игре речима, без ограде, дубље анализе или бар једног позитивног примера у некој од наведених књижевности.

Да ли по инерцији, или због дуго неприкосновеног Скерлићевог ауторитета по сваком књижевном питању, део српске књижевности у којем до изражаја долази игра речима остаје запостављен и најчешће сматран мање вредним.

Писац који се на било који начин поиграо речима, учинио је то, по мишљењу критике, само и искључиво хумора ради, или како Скерлић каже, због одсуства здравог разума.

Да игра речима није само игра, а да поготово није само хумора ради, показују бројни примери писаца којима се не може олако прикачити фраза „лака садржина“, фраза која се у српској књижевној критици толико често веже за игру речима да би јој могла постати синоним.

Примера је толико да готово и нема значајнијег српског писца или песника који се није опробао у некој од игара речима, али се, са друге стране, мало који од критичара одважио да томе прида већи значај.

Робујући устоличеним узорима добар део књижевне критике је у двадесетом веку по питању односа према језику књижевног дела и игри речима уопште био више преписивачки него истраживачки

Игра речима у речницима и литератури

Дефиниције игре речима и/или каламбура (фр. calembour) у општим речницима су или непотпуне или непрецизне, и углавном не праве разлику између ова два појма.

У шестотомном „Речнику Матице Српске“ игра речима се дефинише као „духовита досетка, основана на употреби једне речи место друге или на замени значења речи које звуче једнако, а имају различито значење; каламбур“, а каламбур као „игра речима које једнако или слично звуче, а имају различито значење, нижа врста фигуре.“.

Када у истом речнику упоредимо дефиниције појмова „каламбур“ и „каламбурист(а)“ („онај који се у писању служи каламбурима.“). долазимо до парадокса да се у првој дефиницији помиње само акустички елеменат, уз одсуство визуелног, док је у другој дефиницији обрнуто.

Према „Хрватском енциклопедијском рјечнику“ и „Обитељском лексикону“ игра речима је: „шаљива досјетка основана на рјечима које звуче једнако, а значење им је различито, паронимија“, а каламбур: „игра ријечима које звуче једнако или блиско, а имају различита, двосмислена значења.“.

У Вујаклијином „Лексикону страних речи и израза“ каламбур је дефинисан као „досетка, игра речи која се састоји у употреби речи са двоструким значењем.“, а у „Рјечнику страних ријечи“ Желимира Домовића каламбур се дефинише као „досјетка, игра ријечи која се састоји у упораби ријечи с двоструким значењем…“.

И у „Теорији књижевности“ Иве Тартаље (стр. 113.) игра речима „позната и по француском називу каламбур настаје довођењем у везу речи које су само по својој гласовној подлози блиске или се тако прекроје да њихови гласови изненада блискост успоставе.“

Свим овим дефиницијама заједничко је то што акценат стављају само на једна, најчешће звучна својства речи, израза и реченица.

У Рјечнику страних ријечи Братољуба Клаића дефиниција по којој је каламбур „игра ријечи, метабола (в.), досјетка с ријечима које имају двоструко значење или које звуче једнако, а имају различито значење“, много је одређенија, јер обухвата и акустична и визуелна својства речи.

Другачије, потпуније, и са јасном разликом између појмова „игра речи“ и „каламбур“ су дефиниције у „Речнику САНУ“.

Игра речи овде је дефинисана као „врста ниже фигуре, досетка заснована на духовитом, вештом поигравању речима, на подударању њиховог склопа постигнутом нарочитим комбиновањем речи или подешавањем њиховог облика, каламбур, метабола“, а каламбур као „игра речима истог или сличног гласовног склопа, а различитог значења; шала.“.

У Првој дефиницији се нигде не помиње акустички елеменат као једино својство игре речи, него се, напротив, указује на склоп речи који се постиже „нарочитим комбиновањем речи или подешавањем њиховог облика“.

Дефиниција из академијиног речника, дакле, једина је која говори и о облику речи, а не само о њиховом акустичком својству.

Са друге стране, дефиниција каламбура сведена је на ону ужу меру која је у осталим речницима приписивана игри речи – да је он тек подврста игре речи заснована на поигравању „речима истог или сличног гласовног склопа, а различитог значења“.

Игра речима у речнику књижевних термина
За схватање односа књижевне и стручне јавности према игри речима посебно је битна најшира и најпотпунија дефиниција дата у Речнику књижевних термина (Нолит, Београд, 1985.).

Као прво треба напоменути да под одредницом „каламбур“ не постоји садржај, него она упућује на одредницу „игра речима“.

Речник књижевних термина

Читав текст о игри речима односи се на прву групу, (оних заснованих на гласу, акустици), а да се примери друге групације (анаграми, ребуси, палиндроми, липограми, логограми…) ни не помињу.

Када се, даље, изричито закључује да особине појединих језика никако не утичу на појаву игре речима, већ да су то пре свега политички и културни чиниоци, опет се говори само о првој групи игара речима.

Наравно да игра речима не извире из самог језика, али елементи који чине одређени језик и правила која унутар њега владају обезбеђују боље или лошије услове да би нека врста игре речима била више или мање развијена.

То се посебно односи на оне засноване на визуелном ефекту чија је садржина превасходно подређена задовољавању строжије писане форме и за коју звучни елементи имају секундарни значај.

Даље се у речнику књижевних термина даје дефиниција игре речима („О и. р. говоримо онда ако се поједине ријечи у реченици групишу по сродном звуку, тј. било по потпуној, било по дјеломичној хомонимији…“), а потом се истичу само својства заснована на акустичности, тј. на вези акустичке слике и значења речи, а да ни говора нема о игри речима заснованим на визуелном ефекту:

„У оном часу кад се ријечи у ланцу говора више не вежу по значењу него по звуку, тј. кад се значење једне ријечи веже уз акустичку слику друге ријечи, па звукријечи задобива улогу која му у нормалној функцији језика не припада, него ту нормалну функцију онемогућује, онда смислени језик прелази у и. р. Због тога о и. р. смијемо говорити само у оним случајевима гдје се природна и неразлучна фузија акустичке слике и значења у ријечи ломи на двоје и ријеч дјелује тако рећи на два колосјека.“ Следи невероватна констатација да „Није потребно дијелити и. р. на подврсте јер таква диоба није ни од какве користи…“ јер „Подврсте и. р. природно се дијеле према начину како се асоцирају акустичкеслике ријечи.“

На крају се наводе примери народне етимологије, ономатопеје и припадници одређених друштвених слојева који се буне против стварности „али немају снаге или смјелости да задру у стварност, па се иживљавају у тим гласовним комплексима. Тако је њезин значај редовито агресиван.“.

Дакле, говори се само и једино о звучним особинама игре речима, без помена визуелних, као да се читава књижевност заснива само на акустичким сликама.

Закључак је да се игра речима јавља у сатири, вицу и пародији (акценат је на лакој садржини), а нема речи о каквој високој уметничкој форми (да за пример узмемо ехо-риму у поезији Десанке Максимовић, риму засновану на синонимији у песми „Гојковица“ Бранка Миљковића итд.).

На крају се као „Непревазиђени мајстори и. р.“ наводе Аристофан и Рабле и поново превиђајући визуелне особине игре речима наглашава: „Погрешно је поједином језику приписивати већу тенденцију и. р. од других језика, јер и. р. не извире из природе језика.“.

Када се оваквом тексту о игри речима и/или каламбуру из речника књижевних термина додају дефиниције из већине речника и лексикона, ни мало не чуди чињеница да у књижевној јавности влада погрешно мишљење о овој појави.

Слично би било када бисмо нпр. изводили дефиниције о стилским фигурама анализирајући само фигуре дикције, понављања и речи (тропе), а потпуно занемарујући фигуре конструкције и фигуре мисли.

Далибор Дрекић

Литература:

Вук Стефановић Караџић, Граматички и полемички списи, Београд 1894.
Вук Стефановић Караџић, Вукови записи о језику и књижевности, СКЗ, Београд 1964
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1914.,
Речник српско-хрватског језика 1-6, Матица Српска, Нови Сад 1976.,
Речник САНУ,
Речник књижевних термина,
Иво Тартаља, Теорија књижевности,
Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза,
Желимир Домовић, Рјечник страних ријечи,
Братољуб Клаић, Рјечник страних ријечи,
Хрватски енциклопедијски рјечник,
Хрватски обитељски лексикон.

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Први српски хумористички листови – претеча модерног стрипа
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Зорка Лазић – уредник сатиричног листа Врач погађач
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића
Како је Радоје Домановић доживео Мајски преврат
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана
Вељко Коцкар – Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.