Вице Адамовић

Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривено национално деловање.

Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ. Први с лева је Антун Фабрис. Фото: Wikipedia

На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. “До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормлано да ‘Срби Латини’ односно Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било“. (Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Београд 2000, стр. 883.)

Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици.

„Српски Глас“ (касније „Српски Лист“) – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић.

„Драшков Рабош“ лист за поуку и забаву, излазио два пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.

„Срђ“ – лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902. до 1908, два пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирилицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети.

„Дубровник“ – лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.

Почетком 1908. године почео је излазити седмични лист „Бока“ (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.

„Нови Српски Лист“ – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру.

У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје „Српски Гласник“ – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913.

1894. године Антун Пасарић, отвара „Српску дубровачку штампарију“ која махом штампа књиге ћирилицом.

Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање „Матице српске“ у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.

Вице Адамовићу „Матица српска“ издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914.

У штампарији Ј. Тошовића, 1921. г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника.

У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околина, 1922. године. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-бугарски рат. Сарајево 1913.

Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарија Шпире Артале.

Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891.

Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.

Лујо Бакотић је у сопственом издању штампао на ћирилици Речник Српско хрватског књижевног језика, Београд 1936.

Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму.

На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика.

Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо.

Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића.

На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.

Слика из: Ђорђе Ћапин, Однос према срп. споменицима у Конавлима

На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835. године.

Дио текста из: Томица Керчуљ, Употреба ћирилице у културно-историјској баштини католичких Срба, Београд 2003.

Повезани чланци:

Српски Дубровник
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровачка књижевност је српска
О приморским Србима
Са Ловћена вила кличе здраво српски Дубровниче
Значај Валтазара Богишића за Србе на приморју
Срби Католици (Никола Томазео)
Браћа Лујо и Иво Војновић и отимање српског Дубровника почетком 20. века
Православље у Дубровнику: Руски ултиматум омогућио живот СПЦ
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (1)
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (2)
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски
Дубровник – У потрази за изгубљеном ћирилицом

Вице Адамовић: О бедемима града Дубровника

Повећање града према сјеверној страни, бива према копну, би овршено, пошто становници романскога рода, настањени, како већ знамо, на оном дијелу града што се зове св. Марија, развалише до темеља Бодинову кулу која се подизала одмах до моста преко морског рукавца, што је дијелио, како такођер видјесмо, једну страну од друге, а рецимо и једну крв од друге.

Повјесничари нам оставише забиљежено, како је српски краљ и велики жупан Бодин (1081 – 1100) потакнут од своје жене, силовите гркиње Јакинте, бацио у тамницу свога стрица Бранислава уз још неколико државнијех великана краљевске куће. Кад су Бранислављеви синови дочули за тако немило и незаконито поступање, стану се бојати да их исти удес не затече, те побјегоше у Дубровник, који је већ онда словио као сигурно уточиште пострадалијех великана. И одиста они, с неколико родбине и наоружанијех људи нађу међу дубровачкијем зидинама, пријатна заклона себи и дружини. 

Бодин, да обезбиједи престоље своме сину, хоћаше да смакне све оне, те би му могли да осујете ту намисао. Стога он удари на Дубровник големом војском и искаше на сваки начин, да му стричевићи буду предати на милост и немилост. Али је тврда вјера у Дубровчана; њихова гостољубивост и право уточишта (jus asili) нијесу им допуштали да изложе оне, те једном бијаху примили под своју заштиту. 

Не могавши дакле свој циљ да постигне, Бодин опколи са суха малу републику, те је за више година узнемиравао. На посљетку погуби Бранислава и још понеког члана властите родбине, а то пред самијем зидинама Дубровника, како би јаче уцвилио синове несретнога Бранислава. Како Бодин испуни овај грозни чин, удаљи се од Дубровника, али у споменутој кули остави и на даље јаку стражу. Дубровчанима ипак пође за руком, да уочи Ускрсења, мирнијем путем освоје кулу и развале је свуколику, пак на њезино мјесто подигоше цркву св. Николе, у којој се за дуго служило по старом обреду. Том приликом, заповједници српске куле, с којима се Дубровчани бијаху потајно договорили, бијаху произведени за властелу републике. Морски рукавац би насут земљом и поравњен; два се сусједна племена, романско и српско, сјединише; али словински живаљ надвлада тако да млади град поприми српско име “Дубровник“ и ако се још за дуго његовао језик латински, који се по закону од 1472. г. имао навластито употребљавати при закључцима умољенијех (Parti dei Pregni).

Стари и нови грађани ставише одмах руке на посао, да и нови дио града снабде зидинама, прозвавши горњи дио придружена земљишта “Пелине“, а други “Пријеко“.

Бодин се пак касније покајао за грозно дјело, које бијаше учинио према својој родбини, те дарова Дубровчанима село Шумет с црквом св. Мартина. У толико се сенат побрине да се са сјеверне стране повуче и други вањски тврди зид, који се започне градити 1266. г. те се продуљи све до горе поменуте цркве св Николе у пољу. Међутим и манастир св. Доминика, који би утемељен од босанскијех трговаца 1250. г., својијем високијем зидинама бранио је град с источне стране и заступао, да тако речем, градске бедеме. До мало бијаху ипак подигнути и с ове стране прави, високи бедеми, те тако Доминикански манастир, што је прије остајао изван утврђенога ока, би сада прикључен граду (1310-1329).

Из књиге: Вице Адамовић, О бедемима града Дубровника, Дубровник 1921.

*Вицко Вице Адамовић (Дубровник 20.3.1838 – Дубровник 9.1. 1919.) је био историчар и педагог. Србин католик. Студирао је у Бечу. Службовао у Ровињу до 1869, касније постао управник Мушке пучке школе у Дубровнику, а до 1875. управљао је и дубровачком поморском школом. Проучавао је дубровачку прошлост и написао више монографија (Жупа, Груж, Ријека дубровачка) и студија (О трешњама града Дубровника, О дубровачким бедемима, Дубровчани изван завичаја). Најважније му је дјело Грађа за историју дубровачке педагогије.

Приредила: Сања Бајић