Веселин Чајкановић

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Свитак… Јевреји и Срби

Чињеница је да постоје само две древне “књиге” чији је садржај остао целовит, списи у којима није ни једно слово променило место. Једна од њих је Тора (хебр. תּוֹרָה — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч.Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења.

Најстаријји у целини сачуван свитак Торе. Стар је око 850 године, а пронађен је недавно у библиотеци болоњског универзитета

У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршавања Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора.

У песничким контекстима и у Причама Соломоновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.

Основни подаци о свитку Торе

– Свитак Торе је најсветија књига Јевреја, која се састоји од пет књига Мојсијевих.

– У свитку Торе има 304, 805 слова.

– Свака страница има 42 ретка.

– Свитак Торе мора бити написан од посебно увежбаног побожног писара који се назива софер.

– Софер мора знати више од 4000 јеврејских закона пре него што започне писати свитак Торе.

– Треба отприлике годину дана да би се написао цео свитак Торе.

– Ако јој недостаје само једно једино слово или је оно деформисано, оно чини неважећим читаву Сефер Тора.

– Тора коју користимо данас у нашим синагогама написана је на потпуно исти начин како ју је био написао Мојсије први пут, пре 3300 година.

– Тора се састоји од много листова пергамента који су међусобно зашивени, тако да чине један врло дугачки свитак.

– Читава Тора писана је руком, свако слово је написано и посебно обликовано пером и посебно припремљеним мастилом.

– Тора се чита барем четири пута недељно у синагогама широм света.

*******

Када кренемо са ишчитавањем….

1. Мојсијева, глава 35

И дадоше Јакову све богове туђе који беху у њиховим рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

Јаков је отац Данов и Вењаминов….
Да, Јаков је Отац Данов и Вењаминов….

Шта се још може надодати о култу дрвећа и биљака код старих Срба, традицији која је опстала.

Према Чајкановићу бадњак представља божанство своје врсте које се спаљује да би поново оживело. Чајкановић такође износи претпоставку да крстови који се праве од дебљег краја бадњака имају порекло у претхришћанским идолима који су репрезентовали божанства упоредива са римским ларима, а да се облик крста развио из антропоморфног облика идола. За бадњак се најчешће бира дрво из рода храстова (у које спада и цер), а храст је у старословенској религији било најцењеније дрво, повезано са врховним богом Перуном.

Према Дробњаковићу, он је битан моменат што се при Бадњој вечери призивају „домаћи покојници“ што говори о вези са култом покојника. Поготово што је трпеза посна, служи се на слами и не поспрема се три дана већ само додаје. Други пак наглашавају посебну улогу бадњака као неке врсте заштитника огњишта.

У сваком случају, бадњак је повезан са сунчевим циклусом и представља део поштовања сунца. Спаљивањем храста (светог дрвета) се из ватре рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта.

Запис има битну улогу у обредима везаним за крстоноше или литије. Израз „Стари Завет“ је, у ствари, хришћански термин, и води порекло од његове употребе код Св. Павла: „Јер до дана данашњега то исто откривало у читању Старога Завета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида“ (1 Кор 3,14). Управо у истој глави Апостол напомиње да смо Христом оспособљени да будемо „служитељи Новога Завета, не слова него Духа“ (1 Кор 3,6).

У ствари, сам оснивач Цркве, Исус Христос, установљујући евхаристију, појаснио је: „Ова је чаша Нови Завет у крви мојој.“ (Лк 22,20) Поново, Апостол у Посланици Јеврејима истиче да је Христос „посредник Новога Завета.“ (Јев 9,15) Јеврејски израз за „завет“ је b’rith, који Септуагинта преводи на грчки са διαθήκη, у значењу: савез, завет, и означава савез учињен, направљен, склопљен између Бога и човека, Израиља, који је имао за сврху да припреми долазак Mecиje, оснивача Цркве, Новога Завета.

Пошто ништа не знам, само читам оно што је записано и спајам оно што сам видела…

: Архимамдрит Серафим Звездински; Симболика одеће руских монаха

: Симболика одеће руских монаха

Карло Велики је победио Сасе, тек кад им је храст (!) посекао… кренули су поклонички за њим.

Руски Крст је Храст…

Симболика одеће руских монаха неодољиво подсећа на покопане старе идоле испод Храста…

За Расен: Татјана Младеновић

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Седмица која се назива Пасјом

Пасја седмица или Пасја недеља која почиње 12. јануара и траје седам дана у српском народном календару је остатак старе религије предака. Некада се предстојећи празник Светог Василија-Василице у неким деловима Србије или на простору Балканског полуострва где живе Срби прослављао као пасји празник страсти, због чега се недеља пред српску нову годину и данас назива Недељом паса.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cassius_Marcellus_Coolidge_-_Poker_Game_(1894).png

Кешас Марцел Кулиџ, Партија покера (1894); фото: Википедија

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

Вероватно је ова недеља настала као део наслеђа везаног за веровања наших предака из предхришћанског периода, када је према веровањима Срба пас био истовремено и презрена и цењена животиња.

Qуди цене пса због његових пророчанских моћи, јер може открити лопова, предвидети смрт, лоше време, земљотрес или пожар. Може чак да претпостави која ће се девојка у кући венчати.

Пас се плаши демона и самог ђавола. Пас је заштитник куће и целог домаћинства. Све ово указује на то да је и сам пас некада имао демонски карактер и да је слављен и имао свој празник код старих Словена.

„Почетком недеље сви чланови породице пажљиви су према псима, па му доносе најбоље комаде остатка хране, па чак и припремају посебна јела за њега. Током недеље пси се пуштају са ланца да би „јурили вукове“

Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Овај обичај се и даље поштује у неким деловима Косова и Македоније.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Омаја

У религији старих Словена имала је вода изузетно значајну улогу; постојбина је њихова обиловала великим мочварама, рекама и језерима, па је то одредило и одржало однос према овом елементу и по доласку на Балканско полуострво. Вода, веровали су наши преци, попут земље, ватре, камена, дрвета, биља, поседује магичну моћ. Наш народ замишљао ју је као живо биће – пре него попије спуштао је на земљу да се одмори, у многим обредима позивао је и поздрављао.

Вила: фото: pixabay

Омаја

Неке воде имају за Србе посебну ритуалну важност и симболику; вода заборава, замрзнута вода која поседује моћну снагу – онај ко је пије или се њоме умије ничега се више не сећа; вода застава, која се као роса или кишница задржала у шупљинама дрвећа и камења – роса се налази између горњих и доњих вода, па има посебну стваралачку снагу и највећи сакрални значај у прављењу магијских средстава; вода неначета, она коју треба пре сунца захватити и којом се месе чесница и обредни хлебови, боје јаја и купа мало дете. Има и вода чудотворних са извора потајница или из мрачних пећина што онога ко их има уза себе штите од демона.

Чудотворна, али може вода да буде и нечиста, опасна, па су са њом у вези и многи табуи. Вода коришћена у посмртном ритуалу, она која је у било каквом додиру са покојником била, ма и она само затечена у кући у часу смрти, народ верује, мртва је, замрла, прожета начелом смрти. У тој води опрала је смрт свој нож или косу или, што је много старије и изворније веровање, опогањена је зато што се у њој скрила покојникова душа. Вода је тако замишљана не само као биће које поседује душу, него и као уточиште неке друге душе.

Још један табу поштовао је и гдегод још поштује Србин – воду неће после заласка сунца да доноси, нити ће ноћу да пије са извора, не само зато што је таква нечиста, него и због веровања у постојање демона и других натприродних бића који бораве у води и око ње, крај бунара, извора и нарочито… воденица.

За воденицу и све што је у вези са њом народ је веровао да има магичну моћ. Већ сама предања о постанку воденице указаће свакоме на њену везу са оностраним светом; у некима кажу – воденицу је створио Бог или Свети Сава, али без чекетала које је ђавољи изум. Не само да је проналазак натприродних бића, него је воденица и место окупљања ноћних демона што нападају и море људе, а често по воденицама играју и виле. Воденичку уставу обносио је народ око села да би одбио градоносне облаке, воденички камен користио у лечењу тешких болесника, и не само у ту сврху. Чувени наш етнолог Веселин Чајкановић дошао је на основу различитих казивања до закључка да је воденички камен некада замишљан као једно од отеловљења ђавола, творца и житеља воденице.

Воденица; фото: Готовуша

Скоро да нема у Срба обреда без воде, од рођења, преко свадбеног до посмртног ритуала. Незаобилазна је при чарању, гатању, бајању, али и у многим верским ритуалима. Уз њену помоћ људи су се чистили од злих утицаја, бранили од демона, лечили или решавали своје љубавне проблеме. Вода је нарочито важан елемент при оваквом врачању када се речима или поступцима жели да изврши битна промена, а не само да предвиди будућност. Зато је и користе у ритуалима чији је циљ постизање чаробне лепоте и неодољивости – на Ђурђевдан ујутру девојке је ухвате па се њом купају не би ли се момци окретали око њих као вода око кола воденичнога.

Водом омајом лечио је народ и болести, нероткиње, али највише – рањено срце.

Љубавна магија посебна је и интересантна прича јер своје значење црпи из ширег магијско-религијског система, али и друштвених односа. За разлику од других преломних догађаја у животу човека као што су рођење и смрт, свадба и избор вољене особе нису неминовне и непромењљиве ствари. Могуће их је одредити, па и контролисати. У патријархалним условима договор између породица и посредника био је пресуднији за заснивање брака од било какве љубави, па није чудо што се јавила идеја а онда и конкретна пракса за остварење сопствених жеља. Упознавање, приближавање и спајање само је један вид општења са супротним полом, али препреке на путу обележавају однос између мушкарца и жене у свим временима и на свим просторима, па су неузвраћена осећања и љубавна магија у суштини универзална прича.

У нашој народној религији имала је вода и нека дубља, симболичка значења. По старом народном веровању вода једним делом отиче у пакао и гаси ватру јер би потопила свет ако тамо не би отицала. Све велике воде скупљају се на крају света где се небо наслања на земљу. Вода представља неку врсту моста између овостране и оностране реалности, између света људи и света духова. Већ самим погледом на површину воде могуће је завирити у другачију реалност, обезбедити пролаз … у други свет.

Воде, ваљарице и воденице још су и места окупљања многих демонских бића. Ту навраћају и омаје, или осење, сотоње или прикојасе, како су их звали у неким крајевима. Изглед ових бића није био тачно одређен, замишљали су их у разним облицима, најпре животињским. Омаје би пред усамљене ноћне путнике излазиле у облику јарета, кокоши, мачке, свиње, а ако би се појавиле у људском облику, биле су то девојке расплетене косе са козјим ногама. Биће ово јављало се само ноћу, „у невреме“ и нестајало са првим петловима. Када би се појавило запрежна стока би стала и нико је није могао натерати да крене напред, а човек би, ако проговори био осењен, несвестан куда иде, кретао би се како то омаја хоће, па је при овом сусрету ваљало ћутати.

Пушком се није могло савладати, јер би се пушка у њега уперена распрснула и ранила или убила онога ко је хтео да је употреби. Ипак, нечега се плашило. Као и сваки ноћни демон, ужасавао се светлости, па су ноћни путници собом носили кресиво или шибицу, а трудили су се и да део чела између очију покрију капом, жене марамом, јер се веровало да ће бити осењен онај коме демон види крст на челу. Добра је заштита била и неки део одеће обучен наопако, бели лук, глог, црни трн у оделу, детелина са четири листа у опанку, змија у нарамку дрва, магичне траве у навиљку сена или балези или неки метални предмет.

И данас ћете понегде чути о омаји, а реч ова остала је, можда редак, али посебно упечатљив траг у језику. Једном сам, путујући новинарским послом, упознала човека који живи од вицева. Зна их много, неке и сам смишља, па са радијских таласа и ТВ екрана забавља народ. Рече у једном тренутку како је схватио да „причање вицева може да буде његова омаја за народ“. У мени проради етнолог, па се сетих чланка „Маштаније у Горском Вијенцу“, чувеног нашег етнолога, Тихомира Ђорђевића. Каже, има људи који су способни да осотоње, опчине, омаје, опсене и говори о „комендијашима“, вашарским опсенарима у Тешици: „када човек иде у комендију треба да преврне капу или чарапе или ма шта од одела на себи, па се не може омајати“.

Још један цитат, за крај: „Веровао је народ да у некрштене дане има пуно злих духова, омаја који заводе човека на погрешан пут или да му се нека ствар причини сасвим другачија него што је“.

Постоји ли омаја, има ли је данас, ко све има моћ да народ омаје и учини да му се нека ствар прикаже другачија него што је, није толико битно. Битније је – има ли овде основе за добру причу?

Ивана Весић

Извор: Омаја

МИТОЛОГИЈА / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке

Уз ову пословицу има у Вуковој збирци (Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Биоград, 1900, и Рјечник, s. V. вунен) овакво објашњење: »не чује се кад долази, али се добро осјећа кад удари«. Друга половина пословице је јасна: »гвоздене руке«, очевидно, показују степен енергије са којом ће се Бог понашати према људима онда када на њега дође ред да проговори. У тренутку када он кога човека буде кажњавао, биће он јак и неумољив. Друга половина пословице има, очевидно, овакав смисао. Теже је протумачити прву половину. По Вуку »вунене ноге« у Бога значе да се Бог »не чује кад долази«; Бог, дакле, иде полако, без шума – он се прикрада. На који се он то начин може прикрадати а да га ми не чујемо? По Вуку – под претпоставком да смо овде добро разумели Вука – на тај начин што ће ноге обложити вуном, што ће, рецимо, имати вунену обућу.

фото: pixabay

Ово је Вуково објашњење невероватно, а можда и немогуће. Пре свега, примитиван човек замишља да су његов бог или његови богови сасвим конкретни и близу њему, и представа о невидљивом божанству, божанству које не можемо осетити је у религији патријархалног друштва необична и неочекивана. Божански се нумен споразумева с људима, када им даје савете или када их кажњава, сасвим директно. Он се не крије, и не сакрива свој долазак. Такав је Зевс са својим громом, такав је Посејдон са својим ветровима и таласима, таква је Хеката са својом пратњом – сви они гласно јављају свој долазак. Сасвим апстрактан божански нумен јавља се само у савршеној религији, нпр. у јеврејској, где је бог Јаве страшан и недостижан. Према томе, Вуково објашњење, у коме се божанству приписује особина коју то божанство, у најбољем случају, има ретко – то нам објашњење мора изгледати одмах, на први поглед, подозриво.

Али то још није све. Ми у овој пословици имамо фигуру која је у пословицама уопште врло честа – то је антитеза. Примера за пословице са антитезом има необично много, нпр.: У ратара су црне руке а бела погача; Ко високо лети, ниско пада; Беле паре за црне дане; Данас везир, сутра резил; Да те Бог сачува ведра Божића и облачна Ђурђева дне; Два лоша избише Милоша, итд. итд.

И пословица о којој је реч спада у групу ових пословица. Према томе, ми бисмо у првом њеном делу требали да имамо супротну представу, контраст према другом делу. То, међутим, ако се прими Вуково објашњење, нипошто немамо. »Гвоздене руке« у другом делу изазивају асоцијацију страха; у првом, дакле, делу морамо имати супротно осећање. Међутим, божанство би баш тиме било страшно што би долазило тихо, нечујно, што би се прикрадало (сетимо се само како је страшан Јаве у јеврејској религији), и ми, на тај начин, ако бисмо задржали Вуково објашњење, не бисмо добили антитезу. Да преведемо на обичан говор, па да видимо како би било немогуће замислити овакву пословицу: »Бог долази нечујно, он се прикрада, али је страшан кад удари«. Очевидно, имамо логичну контрадикцију, са којом се не можемо задовољити. Али, пошто ми антитезу морамо имати у овој пословици, а не можемо је имати по Вуковој интерпретацији – то Вуково објашњење извесно није добро.

Морамо, дакле, потражити друго објашњење. Ми у другом делу пословице имамо казну, и осећај страха; у првом делу, дакле, морамо имати одсуство казне, и сигурност, безбедност онога који треба да буде кажњен. А безбедан ће грешник бити само у том случају ако оно божанство које има да га казни није ту, управо ако још није ту, ако се тј. са казном задржало – ако са осветом чека. Ми смо малочас видели да се у религији наивног човека углавном не јавља представа о божанству које долази полако и нечујно, које се прикрада – да ли, сада, наиван човек познаје божанство које са казном оклева и чека? Свакако познаје. Веровање у Немезис, Дику итд. заједничко је у свима религијама, и тај моменат и јесте оно што у савршенијим религијама подиже озбиљност религиозног морала.

Наиван човек – а нас се овде тиче само религија примитивног човека – представља себи овај процес греха и одмазде сасвим конкретно. Божанство које има права на казну памти или бележи шта је човек скривио, и са казном чека. Оно ће, са чекањем, ићи чак тако далеко да ће се светити на другом и трећем колену: алегорија из јеврејске религије, да оцеви једу кисело грожђе а синовима трну зуби, начињена је према чисто народним религиозним представама. Зевс, по народном веровању, бележи на таблице или у »тефтер« људске грехе (или то чине други за његов рачун), и са казном нипошто не хита*. * Зевс је одавно у књиге уписао да казна неће стићи неваљалце ни пребрзо ни прекасно

У једној Бабријевој басни прича се како су се, у доњем свету, Плутон и Персефона силно наљутили на лекаре што не дају болесницима да умиру, па су им свима побележили имена – да их, разуме се, казне тек доцније, кад ови сиђу у Ад. Један римски писац, Валерије Максим, врло лепо карактерише стрпљиво чекање и нехитање увређеног божанства: Lento enim gradu ad vindictam sui divina procedit ira, tarditatemque supplicii gravitate compensat**. Потпуно, дакле, исте идеје које и у нашој пословици. ** Лаганим кораком божански гнев напредује према освети, али спорост надокнађује тежином казне

Представа о божанству које са казном не хита позната је добро и у религији нашег народа – овде не мислим на хришћанску религију; религија код оријенталских хришћана у основи је она иста која је била и у претхришћанско доба – и за то имамо доказа у пословицама: »Бог бави, ал’ не заборави; Бог дуго кроз прсте гледа; Бог је спор, али достижан; Бог не плаћа ни у петак ни у суботу, него кад је њему драго; Бог не суди сваких осам дана; Неваљале Бог оставља за погибаони дан«, итд.

Према свему овоме имамо ми разлога веровати да и у нашој пословици Бог са »вуненим ногама« треба да значи Бога који не хита, који чека. У томе бисмо случају, у другом делу пословице, имали потребну антитезу. »У Бога су вунене ноге« требало би да значи: »Богу су ноге на неки начин спречене, задржане вуном, те не може да иде«. Због тога је – тако треба разумети алегорију – спор. То је једино објашњење које можемо очекивати.

Сличну пословицу имају и Римљани: dii irati pedes lanatos habent, »богови када су гневни, увређени, имају вунене ноге«. Ова се пословица обично интерпретира да богови долазе »leisen Schrittes «, дакле отприлике »auf Filzsohlen«*. L. Friedländer мисли да, у овом случају, богови имају »подагру« (зато су им ноге увијене у вуну), па не могу да се крећу. * »Лаганим кораком», »на потплатима од клобучине«

Ову пословицу цитира Петроније у свом роману. Реч је о неродици, о рђавој општинској управи, о скупоћи, у вароши у којој се дешава Петронијев роман. »Нисам могао, тако ми Херкула«, – прича један од учесника на Трималхионовој гозби – »да зарадим данас ни залогај хлеба! А суша једнако траје. Ево већ година дана како траје глад… а некада је било хране као блата. Хлебац од аса не би могла вас двојица да поједу, а сада је мањи него воловско око. Из дана у дан све горе. Наша варош иде унатраг, као рак… Што се мене тиче, ја сам већ дошао до паса, и ако потраје ова скупоћа, мораћу продати оне своје кућице. А шта би друго и могло да буде, кад се ни богови ни људи неће да смилују на ову варош? Тако ми моје деце, ја мислим да је све ово прст богова!Није ни чудо: нико небо не сматра више за небо, нико не држи пост, нико не зарезује Јупитера, већ су сви зинули и гледају само своје рачуне. Пре су матроне у столи, босоноге, са отпуштеном косом и чистом савешћу, ишле на брдо и молиле Јупитера за кишу, и одмах би пљуснуло као из кабла -онда или никада! И сви су се смејали, покисли као мишеви! А сада, зато што нисмо побожни, и богови имају вунене ноге – dii pedes lanatos habent.»

Очевидно је, дакле, да се овде не мисли на лагано, нечујно ступање богова, него на задржавање, недолажење, оклевање (код Петронија, истина, оклевају они не са казном, него са доношењем помоћи – али је главно да оклевају). Овако је нашу пословицу тумачио и један римски граматичар, Порфирије: dicitur deos iratos pedes lanatos habere, quia nonnunquam tarde veniunt nocentibus*. * Каже се да срдити богови имају вунене ноге, јер каткад споро стижу злочинце

Значење римске пословице према томе је јасно. А како је постала фигура у тој пословици? И зато имамо објашњење из старога века. Макробије вели: Saturnum Apollodorus alligari ait per annum laneo vinculo et solvi ad diem sibi festum… atque inde proverbium ductum, deos laneos pedes habere.

Један дакле римски бог, Сатурн, био је преко целе године везан вуненом везом, и дрешен само о свом празнику – о Сатурналијама.

»Везивање« је играло и игра у празноверици врло велику улогу. Примитиван човек гледа на своје богове као на бића која су само јача од њега, иначе имају његове особине. Због тога их он не само моли и гледа да у њима изазове симпатије или сажаљење, него их, када затреба, и грди, прети им, или гледа да их превари, итд. Везивањем празноверан човек жели да демона, ако је добар, привеже за себе, а ако је рђав, да га спречи да му не учини зло. Ксеркс је зато бацио окове у дубину морску да би везао зле демоне који су на дну, и ово везивање и шибање мора није била обест, како хоће Херодот, већ један религиозан акт.

Овакво везивање није било само символично, него и сасвим стварно, па се налазило примењено чак и у званичној, државној религији и религиозним установама, нпр. када би статуе богова и хероја биле у оковима. Сатурн је био везан преко целе године вуненим конопцима, да не би побегао – што би могло имати фаталних последица, пошто је Сатурн божанство плодности – и тако је ово везивање ушло и у цитирану пословицу.

Сада нам може бити јасан и смисао наше пословице. Ми имамо овде посла са прастаром празноверицом. »У Бога су вунене ноге« значи: »Богу су ноге везане вуненим везама«; отуда се он не може да креће или се лагано креће. Он, дакле, полако иде, али је утолико страшнији када се свети. Он је, како се то каже у сродној пословици, спор али достижан. Ми овакво религиозно – историјско објашњење смемо да примимо; ми, још, имамо права на претпоставку да је и у нашој старини постојао обичај везивања богова, штавише, смемо сматрати као сигурно да је постојао исти обичај и у истој прилици као и код Римљана. Код Римљана је, наиме, Сатурн био везан преко целе године, а дрешен о Сатурналијама, тј. о празнику Коледа, јер су Сатурналије падале у исто време, по свршетку свих могућих жетви, и имале исти смисао који и наш Коледо; ми, међутим, и данас у то време имамо обичај везивања односно дрешења.

Словенин је, као и Римљанин, држао своје богове плодности преко целе године везане, да га не би оставили, а када би му они дали плодове, он би их, о празнику, из захвалности за једно кратко време дрешио. Тај је обичај пренесен доцније са фактичних богова на оне који ће бити једном богови – на домаћина – и код нас данас о оцевима бива дрешен домаћин, који се откупљује земаљским плодовима.

Наша пословица – чији смисао, после свега што је говорено, не може бити у питању – даје нам према овоме један драгоцени податак из наше старе религије.

(Старинар, VI, 1914, стр. 153-157)

Извор: Веселин Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије 1910-1924, приредио Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.

Веселин Чајкановић – Изабрана дела

Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.

Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.

Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.

Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).

Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.

Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.

У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.

Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре

примања и у првим вековима увођења хришћанства.

Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.

: Веселин Чајкановић

: Веселин Чајкановић – Мит и религија у Срба

У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.

Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.

Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.

Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.

Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:

„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”

— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)

Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).

Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.

Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.

Војислав Ђурић

CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973

1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).

2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.

3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним листовима (из 1939).