Веровања

Воденице Божје и Ђавоље

Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.
Воденица

Воденица у селу Доњи Таор, на обрронцима планине Повлен; фото: niske.rs

Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.

Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.

Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.

Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.

Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.

Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.

Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.

Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.

За Расен: Ивана Миланов

Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.
Чајкановић

Веселин Чајкановић – Изабрана дела

Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.

Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.

Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.

Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).

Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.

Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.

У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.

Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре

примања и у првим вековима увођења хришћанства.

Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.

У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.

Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.

Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.

Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.

Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:

„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”

— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)

Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).

Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.

Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.

Војислав Ђурић

CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973

1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).

2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.

3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним
листовима (из 1939).

Предсказивање времена према природним појавама и понашању животиња

Људи су у давна времена помно пратили временске прилике и према њима планирали садњу за идућу годину, такозвани плодоред. Знали су да липа, на пример, окреће лишће пре кише, јер има плитак корен и боље „осећа“ долазак падавина, за разлику од храста са дубоким кореном. Жене су се обично бавиле врачањем и око Петровдана (12. јула), ако наиђу облаци, забијале су  секиру у пањ. а црквена звона би звонила, не би ли њихов звук разгонио облаке и спречио град.

Киша би, по старом веровању, била могућа ако се млеко при кувању није дизало, ако су рибе искакале из воде или се намножили комарци, а пси јели траву. Подстрекивање кише обављало се и убијањем пужа или жабе, али и вешањем змије наглавачке на грану. Пасји гроб испод воћке обећавао је добру жетву

Ризница народних умотворина крије многа вековима таложена искуства и  сазнања о времену, Посматрајући природу која га окружује, човек је уочио поједине знакове који су унапред означавали долазак лепог или ружног времена. Међутим, та су веровања настала давно те у њих нису „убројане“ климатске промене које се догађају као последица  људског деловања задњих стотињак година.  

Тих знакова има много, и док су једни у потпуности оправдали своје тумачење, други су временом претрпели неке измене или су се потпуно изгубили. Међународна скупина научника проверавала је веродостојност такве временске прогнозе упоређујући статистичке податке о временским приликама од 1961. до 1991. с народним изрекама и дошла до закључка да је она углавном тачна. При примени правила народног предсказивања треба се придржавати следећег:

  1. Време не треба никада предсказивати само по једној природној појави већ се треба служити свим правилима да би се добила што тачнија слика временских појава.
  2. Ако сва правила воде истом закључку, прогноза ће се највероватније испунити.
  3. Ако поједина правила доносе супротне закључке, потребно је усвојити тумачење оних која су у већини и прогнозирају исту временску појаву.

ЗНАЦИ СУВОГ И ВЕДРОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха је низак и равномерно се повећава. Лети је ујутро савршено ведро, у подневним часовима јављају се облаци у мањим гомилама, који увече ишчезавају. Ноћу је тихо, ветар у току дана ојачава, а предвече поново утихне. Температура ваздуха у подневним часовима је највиша, а пред свитање нижа. Ноћу пада јака роса или иње. После заласка сунца образује се при земљи магла, која се разилази по изласку сунца. Златна или светлоцрвена румен је на небу при изласку и заласку сунца. Сува и хладна магла праћена мирисом изгорелог дрвета, знак је сталности сувог времена. Вертикално се подиже дим.

ЗНАЦИ ОБЛАЧНОГ И КИШОВИТОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха лагано и равномерно опада. Увече лети групе облака не ишчезавају, већ се разилазе по небу. На делу хоризонта јављају се танки облаци, који увече постепено покривају цело небо. Они се у виду меких, ситних таласа брзо подижу на небу. Облаци високог, горњег спрата иду право, ако се посматрају у правцу ветра. Приземна магла, која се образује увече, разилази се још до изласка сунца. Увече се ветар појачава. Пуни круг – хало је око сунца или месеца. Пуно пурпурноцрвених зракова у време свитања. Незнатна је разлика у температури дана и ноћи. Дим пада или се пружа паралелно са земљом.

ЗНАЦИ ДУБОКОГ НЕВРЕМЕНА

– од јутра се јављају нагомилани облаци који другом половином дана почињу да се повећавају, попримајући изглед високих кула. Дању је жарко, жега и загушљиво, запарно. У топло и запарно вече не6о је покривено непрекидним покривачем, застором.

ЗНАЦИ ПОБОЉШАЊА ВРЕМЕНА

– примећује се прекид облака и смањује њихова компактност. Често лети при таквом времену наступа знатно захлађење. Ветар брзо мења брзину и правац. У ведрини између облака примећује се зеленкаста или плавкаста боја неба. Јавља се слаба роса или иње.

ПРЕМА СУНЦУ

– Кад је ведро а јачина сунчевог сјаја променљива, то је наговештај ружног времена.

– Ако је при тој променљивости сјај најслабији у подне, то је знак дужег периода лепог времена.

– Кад нам се излазеће сунце, чини већим него обично, тога дана ће вероватно падати киша.

– Ако излазеће сунце поклопе облаци и зраци продиру кроз облак, биће кише.

– Ако се зраци кроз облак само наслућују, може се очекивати киша са ветром.

– Ако сунце рано ујутру зађе за облак, биће кише; ако се о заласку облаци крећу за њим, треба очекивати јак ветар.

– Кад је одмах по изласку сунца оморина и кад око њега поцрвене облаци, биће наоблачења, а могућа је и киша с ветром.

– Кад су на сунчевом изласку облаци црни и црвени, сигурно ће бити кише.

– Ако је сунце бледо, биће кише, а ако је чисто и сија као да пламти (гори) то је знак врло лепог времена.

– Кад се око сунца види беличаст круг, можемо очекивати велику олују.

– Ако је сунце на заласку бледо, можемо очекивати ветар са запада.

– Ако је сунце на западу црно или плавичасто надајмо се олуји.

– Кад сунце залази, а небо се на западу зажари и зацрвени, сутра очекујмо ветар.

– Ако сунце зађе иза ниских облака на близини, а изнад њих је ведро, ведро ће и остати.

– Велики бели прстен око сунца, те некада и светла места у његовој близини. (тзв. споредна сунца), наговештавају мраз.

ПРЕМА МЕСЕЦУ

– Кад је месец блед, наговештава кишу, кад је чист и сјајан биће ведро, а када је црвенкаст надајмо се бури.

– Кад се око месеца види светли колут, па се ширећи изгуби, биће ведро.

– Ако се око месеца виде два или више таквих колута или само један, али таман и мутан, биће мраза,

– Кад је колут црвен, сигурно ће бити ветра, а зими се можемо надати снегу.

– Кад је доњи крај месеца тањи од горњега, можемо се надати киши за време целе прве четврти.

– Кад је месец три дана јасан, а свуда около ведро, током дана ће бити лепо време, а ноћу ведро.

– Ако се око месеца појави колут разних боја, доћи ће до промене времена, са много кише и ветра.

– Кад се око месеца види више таквих колута, а облаци су црни и густи па се наизменично мењају, нагло ће доћи до кише.

– Кад се с јужне стране месеца привиђа још један месец значи да ће пасти киша.

– Кад високе планине, дрвеће и куће, на месечини бацају оштру сенку, то значи да ће падати киша и дувати јак ветар.

ПРЕМА ЗВЕЗДАМА

– Кад звезде нису јасне, биће олује.

– Кад је звездано небо на некој страни тамније него обично, надајмо се олуји, и то: лети са кишом, зими са мразом.

– Кад нам звезде трепере као да играју и брзо се крећу, биће ветра.

– Кад звезде јако сијају: лети значи-ветар, а зими хладноћу.

– Кад је Млечни пут (Кумова слама), јасан и пун ситних звездица, можемо се надати дужем периоду лепог времена.

– Необично светлуцање звезда према јутру, знак је кише

ПРЕМА ДУГИ

Кад је на небу дуга, следеће ће јутро бити ведро. Веровање да после дуге долази лепо време вероватно је настало из искуства, након посматрања неба у поподневним и вечерњим часовима. У нас невреме углавном долази са северозапада и кад се дуга појави (дуга је преламање сунчеве светлости кроз влажни ваздух или кишне капи), то је знак да сунчеве зраке могу пробити облаке и да ће невреме ускоро престати, па чак и ако на истоку још киши. (углавном тачно)

– Дуга нам увек показује да је негде било или ће бити кише. Кад су јој боје јасне, наоблачиће се, кад се појави после кише, наговештава лепо време.

– Кад је зелена боја у дуги широка, очекујмо кишу, а када је широка црвена боја, очекујмо ветар.

– Када модра боја у дуги светлуца, биће лепо време.

– Кад се дуга појави у један или два сата после подне, треба очекивати кишу.

– Кад се дуга појави пред вече, биће лепо време само ако у ноћи не захладни.

– Када се дуга јави изјутра, а ваздух је влажан, тог дана ће бити кише.

– Кад се наједном појаве две дуге, за два до три сата надајмо се киши.

– Дуга која се код заласка сунца појави на истоку, најављује тмурно време.

– Кад се дуга чешће јавља на истоку, очекујмо наоблачење и олују.

– Кад се дуга појави, док још пада киша, преко целога неба, разведриће се и настати лепо време.

– Кад дуга није „цела“ надајмо се новој киши.

ПРЕМА ГРМЉАВИНИ

– Ако се чује грмљавина, а небо је ведро, пашће киша.

– Кад загрми, а облаци су црни, можемо се надати дужој киши,

– Кад је небо ведро, а на јужној страни непрекидно сева, тада сутрадан можемо очекивати кишу.

ПРЕМА ОБЛАЦИМА

– Кад небом „плове“ нежни, бели облаци овална облика, који изгледају попут праменчића вуне (у неким се крајевима каже да изгледају попут овчица), каже се: пљуштаће као из кабла. „Овчице“ су врсте облака који се зову кумулуси, који се обично налазе на висини од две до пет хиљада метара. С кумулусима киша не долази, но ако их следе цируси, облаци који се појављују на нешто мањим висинама, вероватноћа да ће кишити нагло се и многоструко повећава. (делимично тачно)

 Кад су облаци тусти и мрачни, спремају се муње и громови. Тамни облаци доиста упозоравају на олујно невреме. Тамна боја облака, који су каткад готово црнозеленкасти, упућује на то да они садрже велику количину леда који ће падати у облику туче. Дакле, кад се појаве такви облаци, туча је такорећи неизбежна. (тачно)

– Ако се фини, ситни, пахуљасти облаци крећу од западне половине неба брзином која се лако уочава простим оком, знак је да нам се приближава циклон, тј. да је на сто километара од нас широки зрачни вртлог, или да ће бити промена времена с падавинама након једног или два дана.

– Ако се ти брзи, пахуљасти облаци мало-помало скупе у танку наслагу и лагано прекрију небо, можемо очекивати ветар с кишом или снегом.

– Ако је пре изласка сунца обзорје црвено, надајмо се ветру или киши.

– Кад црн облак прекрије сунце, па се после сунчане топлоте разиђе, очекујмо кишу.

– Кад се ситни облаци крећу ка југозападу, биће кише, а понекад и олује.

– Ако је по изласку сунца олуја, ноћи ће се стишати

– Кад се облаци ниско крећу, биће кише: ако су густи, можемо се надати граду.

– Ако је цео дан облачно, а пред вече се с некога краја на обзорју разведри и тако остане, другог дана биће с те стране јаког ветра.

– Ако се мањи гомиласти облаци гибају смером ветра, који је испод њих, знак је да ће се време поправити.

– Кад се високо на небу виде расути пахуљасти облаци, биће дуго лепо време,

– Ако је већи део неба превучен дугим пругама пахуљастих облака па се зраци из једног места на обзорју разилазе, надајмо се падавинама са слабим ветром.

– Ако се те гомиле повећавају и поприме облик голих брегова а даље су водоравни, то се при неједнаком ветру очекује бура с кишом.

– Ако се из таквог облака шире пахуљасти облаци као лепезе, или се врх облака шири као печурка, при већој влази сигуран је град.

– Ако се ујутру или дању виде облаци попут овчица, а пред вече се скупе у гомиласте облаке, можемо се у току ноћи надати олуји.

– Кад се лети, по дану и лепом времену навуку наслаге гомиластих облака, често се током неколико ноћи понављају буре.

– Кад су облаци налик на беличасте планине или снежне брегове, биће ведро, а кад су црни или бледи очекујмо кишу. Кад су црвени попут ватре, биће ветра.

– Кад је време кишовито, а облаци се брзо крећу, то значи дуготрајну кишу.

– Мрачни облаци воденасте боје који се показују иза заласка сунца, доносе кишу и нестабилно време.

– Мрачни, тамноцрвени или попут крви црвени облаци доносе невреме, севање муња и грмљавину. То важи за лето.

– Попут пепела беличасти облаци доносе непогоду и град.

– Кад облаци у лето мењају облик може се надати киши.

– Црни и беличасти облаци обично наговештавају грмљавину, црвенкасти и тамни севање муња са ударањем громова. Треба имати у виду да ватроцрвена муња удара чешће него беличаста.

– Ако је зими након ведрог дана пред вече мирно, а цело је небо прекривено ниском облачном наслагом, биће мраза.

– Ако доња страна тешких бурних облака који наговештавају невреме мало-помало поприме гроздолик облик, значи да ће после слабе кише настати ведро.

ПРЕМА МАГЛИ

 Ниска магла, крај лепа времена. Ниска магла ствара се због велике влаге и недостатка ветра. Та статичност ваздуха најчешће  је повезана с високим притиском, тј. с пољем антициклоне. Кад се магла распрши, небо  је опет ведро. (углавном тачно)

– Кад се рано ујутро магла дигне па се затим опет спусти на земљу, биће око поднева лепо време, ако се пак дигне увис биће облачно, или ће се иста магла претворити у кишу.

– Кад се при изласку сунца, на ведром небу покаже магла, значи да ће чешће бити јачих ветрова.

– Кад се пред вече покаже густа магла, ноћу ће бити кише.

– Кад се високе планине и дрвеће замагле и кад се испаравају, као да се њишу, падаће киша.

– Кад рано ујутру магловит облак прикрије сунце, тога дана биће кише.

– Суву маглу и као задимљене висине прате обично суша и врућина.

– Кад се напречац дигне густа магла, биће велик ветар.

– Кад се магла задржи по долинама, а врхови планине рашчисте, то значи врло лепо време, нарочито онда кад магла тако остане и дању.

– Кад се магла спушта на земљу и тако остане, биће лепо време,

– Кад се магла увече дигне као из земље или из воде, сутрадан ће бити топло.

– Кад је у пролеће и по жетви ујутру магла или кад се држи над водом или мочваром можемо се поуздано надати киши.

ПРЕМА КИШИ
– Летња киша: како
дошла, тако прошла. Лети нема дуготрајних киша јер је лоше време лети ретко узроковано широким пољем ниског притиска. Киша лети настаје због брзог проласка хладне ваздушне масе, тј. због појаве локалног загревања. Наиме, различите површине упијају сунчеву топлоту и после се она претвара у мехуре који се дижу и згушњавају у олујне облаке. (делимично тачно)

–  С првим кишама у августу, лето се скрива. Средином августа у нашим крајевима слаби антициклона, која је друго име за лепо и стабилно време, те се ствара више облака, а могућност за настанак лошег времена све је већа. Но на Јадрану је тада време ипак и даље лепо захваљујући антициклони која до тих крајева допире из Африке. Треба запамтити да је у августу , иако је он углавном познат по великим врућинама, Сунчево зрачење већ у опадању, јер је своју највишу тачку досегло 21. јуна, на дан летњег солстиција. (делимично тачно)

– Киша на Цветницу, сунце на јајима. Ова је изрека (само) статистички тачна јер не постоји узрочно-последична веза између метеоролошке ситуације на Цветну недељу и оне на дан Ускрса. Ускрс је увек у пролеће када пада много кише па се том пословицом заправо жели нагласити да је пролеће врло промењиво годишње доба. (тачно)

– Кад пада киша, а није мутно ни облачно, већ „зажарено“ значи да ће и сутрадан падати киша.

– Кад се киша чим падне упије у земљу, биће влажно и кишовито.

– Кад киша најпре тихо, а затим све јаче пада, значи да ће дуго падати.

– Кад пада киша па се по барама дижу клобуци и мехурићи, киша ће бити још јача и дуже ће трајати.

– Кад дува јужни ветар и почне падати киша, време се неће скоро поправити.

– После јутарње или вечерње кише обично настане лепо време.

ПРЕМА ВЕТРУ

У августу ниједан ветар не дува у добром смеру. То је изрека из приморских крајева, где у августу превладавају слаби локални ветрови, а њихов је смер се непрестано мења. Смер ветра наиме узрокују локалне разлике у температури, нпр. између мора и земље, а не помицање ваздушних маса високо у атмосфери. (делимично тачно)

– Кад нам удаљени предмети изгледају већим него обично, надајмо се југу и киши

– Кад се звук и други гласови као звоњење, ковање гвожђа у ковачници, пуцање пушака, лавеж паса итд. боље чују из даљине него обично, надајмо се непогоди с оне стране одакле долази јаснији звук.

– Кад се оштар ваздух нагло ублажи, а ветар дуне са супротне стране, биће кише или снега.

– Ако је навече топлота ваздуха у низинама много нижа него што је у висини, биће лепо време.

– Ако је ноћу у шуми ваздух много топлији него на отвореном пољу, то је знак лепог времена.

– Кад се пред вече или ноћи попнемо и брежуљак или на било коју низбрдицу и при томе запазимо да нас изненада окружује топао ваздух, то значи да ће бити лепо време.

Време

Време

ПРЕМА ВАЗДУХУ

– Кад |е ведро, па ветар више дана заредом не мења свој смер, и тада га изненада јако промени, можемо очекивати падавине или промену времена.

– Ако су ноћи мирне а ујутро се неколико сати после изласка сунца, осећа поветарац који бива све јачи, али га до ноћи нестане, то је сигуран знак сталног јасног и сувог времена.

ПРЕМА НЕБУ

– Црвено (небо) ујутро, мокра вечер, тј. лоше време се спрема. Црвенило неба, било ујутро, било навечер, појава је која се назива „светлосна дифузија“ и може бити јача него што је иначе због повећане присутности влаге или ситне прашине у ваздуху. А баш влажност ваздуха најчешће узрокује атмосферске поремећаје, тј. промену временских прилика. Дакле, ако је небо ујутро црвено у ваздуху је много више влаге него иначе па је и киша могућа. (делимично тачно)

Црвено (небо) навечер, лепо јутро, тј. лепо се време спрема. Како рекосмо, небо се може црвенити и због ситних честица прашине у атмосфери, што пак значи изостанак оборина и ветрова, па је сасвим оправдано очекивати лепо време. Али треба бити опрезан, јер црвено небо може бити и знак влажна зрака, што резултира кишом – као што је речено у претходној пословици. (делимично тачно)

ПРЕМА ПТИЦАМА

Сенице: Beћe присуство најављује масовност инсеката.

– Роде лете високо када је лепо време

– Ласте су високо у лову на инсекте када је лепо. А лете сасвим изнад површине воде или тла пред кишу.

– Вране: Када је јато врана на дрвету окренуто у једном правцу, одатле се очекује промена времена. Када су на све стране окренуте, неће бити промене времена.

Народни календар обичаја и веровања

приредио: Далибор Дрекић