Програм постављен од Његоша овај је: Ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!
Трг Светог Марка у Венецији крајем 19. века
У најважнијем песничком документу српског народа, у Горском Вијенцу, међу толиким сценама које приказују народ, његов дух, његова схватања, и све што је основно у њему, налази се и једна комична и сатирична епизода од монументалне вредности. Могло би се рећи да она у неку руку има програмски карактер тј. показује оквир у коме се има кретати српска сатира, српска комика, српски хумор од тада па до данас. Та је епизода повратак Војводе Драшка из Млетака.
Најтипичнији претставник црногорског схватања и живота коме су то схватање и тај живот нормални и морални, долази у додир са венецијанском префињеном културом. Његов приказ те културе јесте најоштрија њена осуда. Људи који претстављају Венецију, тај непатријархални и антипатријархални Вавилон јесу нејунаци. Њих убија тескоба, они живе у доставама, храна им је у ствари нешто одвратно, све сами слаткиши, уопште они су бабетине и после 30 година од њих тема ништа.
Цела епизода могла би се рашчланити најопширније, али би се увек правиле варијације на једну исту тему: овде Црна Гора – тамо Венеција, овде простор, здравље, нормалност, моралност, јунаштво – тамо тескоба, болест, изопаченост, искоришћавање других, нејунаштво.
Програм који нам поставља Његош за размишљање, обраду и хрвање овде је дат у хумористичноме виду. И сам Војвода Драшко није мислилац, филозоф, мудрац, светац, државник, политичар – којих такође има у Црној Гори Горског Вијенца. Он је нормални Црногорац тога спева, за њега не може да постоји сумња у црногорске вредности и он не може да прими оно што је супротно као здраво, ваљано и блиско разуму. Венеција је код њега поред покварености, изопачености, болештине и неморалности још и – лудост.
Наравно постоји могућност, која је дискретно остављена у области слутње, да су други Црногорци, чији је видокруг шири, у многоме несложни са Војводом Драшком. Али у суштини, чак и најумнији, чак и најпросвећенији и најпросветљенији међу њима осећају исто то, додуше другим изразима.
Дакле, поставља се питање: Венеција или Црна Гора. Одговор је у Горском Вијенцу: да, Црна Гора онаква каква је, без икаквог оклевања и без иједног потеза у корист Венеције.
А какав је програм за све хумористе, све сатиричаре а шире и најшире за интелектуалну елиту најпре, а најшире слојеве народа на крају? Програм постављен од Његоша овај је: ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!
…Речито износи Војвода Драшко да је она Црна Гора здравље а она Венеција – болест. Дакле, сасвим по страни од морала, од цивилизације и од других значајних људских мерила. Али проблем који се постављао пред српски народ није био само проблем историје, проблем биологије, проблем цивилизације, једном речи скуп разних задатака који су имали да се реше. Он је био и проблем судбине.
Ми смо морали хтели не хтели у ту другу културу. Чак и кад, бисмо знали да је та друга култура заиста болест. Међутим ми то пре свега нисмо знали јер то није било утврђено ни онда као ни данас, а затим да се замислити да би увек једни ишли макар и за болешћу, јер није доказао да је једини циљ наш у здравом, нормалном и чврстом опстанку.
Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).
Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.
Марко Мартиновић (Пераст, 1663—1716) је био поморац, математичар и песник из Боке Которске. Оснивач је прве поморске школе у Боки пред крај XVII века у којој је обучавао 17 руских племића поморству. Написао је расправу о градњи бродова и више сценарија за традиционалне перашке карневале. У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.
Марко Мартиновић подучава кадете Петра Великог, 1711. (Непознати аутор)
Марко Мартиновић је у Перасту пред крај XVII века основао и водио једну од првих признатих поморских школа на свету.
Млетачки сенат му 1698. поверава поморску обуку 17 руских племића које је Петар Први Велики послао да се оспособе за поморске официре. Међу догађајима који су се одиграли у нашој поморској прошлости, учење руских кнежева код кап. Марка Мартиновића и њихов боравак у Перасту 1698. има вишеструки значај.
Чињеница да је Венецијански сенат одабрао Пераштанина Марка Мартиновића да са још неколико истакнутих помораца поучава племиће, које шаље руски цар Петар Велики у Венецију 1697. ради стицања знања из поморства, говори о угледу који је овај Пераштанин, и не само он, уживао у Венецији, поморској велесили тога времена.
Марко Мартиновић подучава кадете Петра Великог, 1711.
Др Милош Милошевић, истиче да његова појава није случајна, него је врхунац настојања генерација наших помораца да овладају пловидбом: „Мартиновић је, дакле, овдје даровити изданак вјековних искустава традиционалне, практичне наставе по бродовима, који, по позиву, у Венецији ступа у неке прве, тада још довољно недефинисане институционалне облике поморског школства. А она стољетна неинституционална настава по бродовима, присутна на свим морима свијета, била је најчешће високог квалитета и дала чврсте темеље каснијим институционалним облицима поморског школства. А наш Мартиновић као педагог ту је на размеђи процеса који се, наравно, није одвијао само код нас и у оквиру Млетачке Републике, него и код свих других поморских нација свијета“,
Осим за историју поморства и поморског школства, сусрет Марка Мартиновића са „московском господом“ и њихов боравак у Перасту уједно је и први контакт двије велике поморске силе Млетачке републике и царске Русије и почетак веза моћне Русије и Црне Горе. О овом значајном догађају не постоји сразмерно архивских вијести у Венецији, Перасту и Русији па је стога историјска слика из Пераста драгоценија, као аутентични докуменат.
Марко Мартиновић написао је расправу о градњи бродова и посветио је свом ученику, кнезу Дмитрију Галицину (Дмитрий Галицын). Рукопис је вероватно сада у Санкт Петербургу.
Мартиновић је био хроничар свога времена, писац сценарија за традиционалне перашке карневале. У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.
Слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“
Међу музејским предметима, који се чувају у Музеју града Пераста, историјска слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“ заузима посебно место. То је платно са кога се ишчитава једна од најславнијих страница перашког и бокељског поморства.
Слика садржи два дела. Горње поље испуњено је записом свих титула руског цара Петра Великог, који се сматра најдужим владарским насловом, сачуваним на славенском југу. Следе, у два низа исписана имена седамнаесторице руских кнежева и бољара руских, уз имена четворице исписан је и високи друштвени статус; на почетку су имена: Бориса Ивановића Куракина, пашенога царевог, Абрама Феодоровића, брата царице московске. Између два низа са именима насликан је грб руског цара: у барокном оквиру са круном је црни двоглави орао, који у канџама држи знамења царске власти: скиптар и куглу. У средини, међу крилима, је медаљон са представом Св. Ђорђа који убија змаја.
На тамносмеђој позадини при врху исписан је наслов, који објашњава садржину слике: „Марко Мартиновић учећи принципе и господу московску ту именовану на морски наук и владање“. И на крају, тј. на доњој половини платна је композиција која је илустрација самог догађаја.
Аутор користи иконографију, која објашњава наслов слике и уводи нас у „претечу“ наутичке учионице, преко насликаних елемената навигације: компаса, поморске карте и глобуса, који су постављени на малом столу, застртом црвеном драперијом. Писана сведочанства односе се управо на теоријска знања која је кап. Мартиновић преносио својим питомцима, учио их је есенцији навигацијске вештине преко коришћења компаса, ишчитавања поморских карата и упознавања ветрова. Практични део науковања, које су стицали на пловидби једрењацима, оличен је у једрењаку који је насликан у доњем левом углу слике.
Слика је урађена читавих тринаест година после боравка Руса у Перасту, јер је Мартиновић имао 48. год. 1711. Први је овај запис објавио Антон Башић, 1832, што га је навело на погрешну претпоставку да су се Руси школовали од 1697-1711. године.
Биста Марка Мартиновића у Перасту (Вања Радауш); фото Википедија
Према портрету кап. Марка Мартиновића, вајар Вања Радауш је урадио бисту, која је постављена испред цркве Св. Николе у Перасту, 1968, а Васко Липовац брончане рељефе, 1985,16 који се налазе у Поморском музеју Црне Горе и Центру за културу у Котору.
После пораза српске војске у Бици на Марици 26. септембра 1371. године, долази до првих већих сеоба Срба узрокованих турским освајањима. Миграције су још више појачане иза Боја на Косову 1389. године. Међу првим избеглицама били су бројни припадници српског племства, са којима је бежало и мноштво народа. Главни правци тих сеоба су ишли према западу и југозападу (Босна и Далмација) и према северу (Угарска).
Срби и српска властела Бранковићи на подручју данашње Словеније и северне Италије у XV веку
Пресељавања су често била усмерена у крајеве где су Срби тада били компактно насељени, нпр. на Пељешац¹ али и у подручја удаљенија од матице, па се тако 1404. године обнављају српске колоније у близини Будима (на острву Чепел – Српски Ковин)². Ови први таласи померања српске етничке масе изазвани османлијским продирањима нису захватили подручје данашње Словеније и северне Италије, које је било доста удаљено од српске деспотовине и изван главног правца сеобе. Избеглице су у ове пределе најпре почеле да стижу из Далмације и то у Трст и у Венецију. Зато 1413. године Велико веће града Трста одлучује да откупи од приватника (чак и на силу!) терене крај тршћанског предграђа Контовела (Contovela), где би се могли настанити „Склави, који су већ стигли са границе Босне и Далмације“³.
И у Венецији су у XV веку досељавања Срба била јака, посебно из далматинских градова. У првој половини XV века православних је у Млецима било неколико хиљада, већином Грка. Историчар православља у Венецији проф. Јoaнис Велудис наводи да је у млетачкој православној црквеној општини поред Грка било и много „Словена, то јест Срба“ (Slabon tutesti Serbon)⁴. Никодим Милаш, позивајући се на Велудиса, закључује да је српскога народа у Венецији морало бити доста „… што су они били у стању, у XV вијеку да саставе засебну своју општину, а та општина по млетачким државним законима о асоцијацијама, морала је бројити најмање 250 чланова, породичних поглавица, да би могла законом бити призната, и дакле најмање толики је ту број породица српских морало тада бити“⁵.
Године 1427. умрлог Стефана Лазаревића наслеђује на челу српске деспотовине његов сестрић Ђурађ Бранковић. Деспот је морао да се одупире феудалном сепаратизму али и да се сналази у тешком положају двоструког вазалства (према Угарској и према Турској). Ђурађ, који је од децембра 1414. био ожењен (у другом или трећем браку) са Гркињом Јерином (Ирином) Кантакузин, је покушао да свој положај учврсти женидбеним везама: млађа кћи Катарина се 20. IV. 1433. венчала са грофом Улрихом II Цељским а њена сестра Мара се 1435. удала за султана Мурата II, поневши огроман мираз. Обе намераване удаје честитали су деспоту 1433. године дубровачки посланици Гундулић и Бобаљевић⁶.
Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није променила веру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија сачувана српска књига на подручју данашње Хрватске. Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.
Из присуства свештеника Војислав Ј. Ђурић извлачи врло логичан закључак да је Катарина имала придворну цркву у Цељу или Вараждину⁷. Лик грофице (од 1436. кнегиње) Катарине Цељске остао је овековечен на једном рељефу из 18. века, који се и данас налази у Цељу⁸. Из 15. века је „цељски олтар“ у цркви на Птујској Гори, познатом католичком ходочасничком месту. На олтару је рељеф Богородица са плаштом; испод плашта, међу угарском властелом, приказан је и лик деспота Стефана Лазаревића. По мишљењу Бога Графенауера je кнежевски двор у Цељу је био, пoрeд Трстa, једино место на словеначком подручју, куда су допирали европски културни и уметнички токови (хуманизам и ренесанса)⁹.
После уступања Београда Мађарима, канонски духовни старешина свих православних Срба и Румуна у Угарској је био митрополит београдски, који је јурисдикцију над тим великим подручјем задржао скоро један век (1429-1527). У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана митра, дар Катарине Бранковић, кнегиње Цељске, београдском митрополиту. Катарина је очито, одмах по венчању, у неке од тврђава довела себи верне посаде – Србе, а Срби су чак постављани и за заповеднике. То видимо из чињенице, да је Угарски сабор својом одлуком 1439, захтевао од Ђурђа Бранковића и његовог зета Улриха II Цељског, да управу над градовима и доменима не смеју давати странцима¹⁰. Деспот је међутим тек 1451. преузео обавезу, да команду над тврђавама неће више поверавати Србима, већ само Мађарима. Ипак, 1453. заповедник града Вилагош је Влатко а његов помоћник Бранислав¹¹. Споменуту одлуку Угарског сабора нису поштовали ни Улрих II ни Катарина, па је још 1456. (иза убиства Улриха) каштелан у Медведграду и жупан Загребачког поља био властелин из Деспотовине, Србин Богавац Милаковић; у оба Калника је заповедао Павле Микшић, такође Србијанац. Српске посаде су тада, средином XV века, биле смештене у многим утврђењима Цељских: Медведграду, Раковцу (код Врбовца), Малом и Великом Калнику (код Крижеваца), Копривници. Број Срба („Rasciani“) у тим тврђавама сигурно није био мали ако им је угарски краљ Владислав III 1447. г. писао да не узнемиравају грађане и сељаке разним теретима и кметским работама¹².
Крајем маја 1440. тада 65-годишњи деспот Ђурађ био је на подручју Цељских (по Мавру Орбину боравио је у Загребу¹³), одакле је са женом и неколико стотина коњаника, преко Фурланије кренуо за Зету, на поседе који су били у склопу српске деспотовине. Млечани су га лепо примили и он је са својим људима 9. јула, на млетачким галијама, испловио из Марана (западно од Аквилеје), одлучан да поведе борбу против Турака. За казну, следеће године султан је ослепео заробљене деспотове синове Гргура и Стефана, а Ђурађ се, после војног неуспеха и породичне трагедије, након тромесечног боравка у Дубровнику вратио у Угарску, покоривши се новом краљу Ладиславу V (Ладислав Посмрче – Постумус). Године 1443. му је умро унук Ђурађ, син Катарине Цељске. Било је то раздобље тешких притисака од стране Турака, династичких борби и неприлика у Угарској али и форсирања Фирентинске уније (Ферара 1438 – Фиренца 1439 ). Упркос свему, Ђурађ Бранковић, као једини од православних владара, није послао изасланике на сабор у Фиренцу а касније није прихватио унију, коју је склопио византијски цар Јован VIII Палеолог.
Јуна 1448. је у Цељу заручена Јелисавета, једина кћерка Улриха II и Катарине, за Ладислава, старијег сина Јанка Хуњадија. Три године касније, након окончаног рата између Хуњадија и Јелисаветиног деде деспота Ђурђа и склапања мира у Смедереву између њих двојице, тада десетогодишња Јелисавета је била поново верена – овај пут са млађим Хуњадијевим сином Матијом. Био је одређен и датум венчања: 6. децембар 1453. (на Св. Николу). Значајна је деспотова одредба да Јелисавета (она је иначе у то време боравила на његовом двору) и после удаје остане у православној вери (in ritu fidei Grecorum) и „да буду увек са њом и у њеној породици свештеник грчког обреда и племићи, госпође и девице, које ћемо ми или наши синови изабрати“¹⁴. Следеће, 1452. године, Цељски су доживели велики губитак: умро је њихов наследник Херман IV, Јелисаветин брат. Претпоставља се да је венчање Матије и Јелисавете одржано (можда о Св. Николи, децембра 1454?) и да је она иза тога отишла у дворац Хуњад у Ердељу, док је Матија као коморник пошао на Владиславов двор¹⁵. Три месеца касније, оболевши од неке неизлечиве болести, Јелисавета је умрла у четрнаестој години живота (1455).
Дана 9. новембра 1456. у Београду је Ладислав Хуњади на превару убио Улриха II, последњег грофа Цељског; месец и по дана касније, у 81. години живота умро је његов таст и савезник Ђурађ Бранковић. Покушавши да одржи што више поседа свога мужа, Катарина се на имањима у склопу Угарске одржавала уз помоћ подбана Јана Витовца, чешког капетана, који је раније био у служби Улриха II Цељског¹⁶. У погледу наслеђивања Урлихових поседа у аустријским земљама, споразум Катарине и аустријског цара постигли су у Грацу 15. децембра 1457. њени преговарачи Андреас Баумкирхер и Фридрих Ламбергер¹⁷. Удовица је морала да изручи утврђења која је још држала; у замену Фридрих III јој је дао у доживотни посед дворац Гуркфелд (Кршко) са свим приходима и обећао годишњу ренту. Имамо податке и о уговору склопљеном 10. марта 1458, којим се Катарина одриче неких својих имања у корист цареву; овај уговор је касније био још три пута обновљен¹⁸. Последњи кнегињин непосредан контакт са грађанима загребачког Градеца збио се почетком 1457., када су представници тог слободног краљевског града дошли на разговоре у Цеље.
У једној жалби из 1458. године наведен је податак о кнегињином саветнику у том правном послу – вараждинском архиђакону Жигмунду као „капелану госпође кнегиње“ (capellanus domine comitisse). Из тог податка Нада Клаић неправилно закључује да је Катарина примила римокатоличку веру¹⁹. Разумљиво је становиште Катаринино, да живећи далеко у дијаспори треба имати добре односе са католичким свештеницима, поготово ако се очито ради о поузданику и капелану њеног покојног мужа. Зато израз „капелан госпође кнегиње“ не треба узети строго лично, већ у смислу капелан на двору кнегиње. Да је тако потврђује и кардинал Енеа Силвио Пиколомини, каснији папа Пио II, који у својој „Историји императора Фридриха III“ за Катарину бележи да је додуше „лепог изгледа и понашања“ (facie et moribus honesta) али „оскврњена грчком поквареношћу“ (graeca perfidia maculata)²⁰.
По мужевој смрти, кнегиња је столовала у Загребу, Вараждину и Постојни (Аделсберг)²¹. Почетком 1459. Катаринин слепи брат Стефан је био свргнут са деспотског престола и побегао је у Будим. Затим се склонио код своје сестре и затражио од Дубровчана да га приме, што они нису учинили да се не би замерили Турцима. Дубровачко Веће умољених је с тим у вези закључило да се треба извинити посланицима кнегиње Цељске²². Средином маја 1460. кнегиња Катарина је боравила у Вараждину, о чему нам сведочи један сачуван документ²³. Уговором у Загребу од 8. маја 1461. она је продала Јану Витовецу и браћи Жигмунду и Валтазару од Вајспријаха два замка и једанаест утврђења у Славонији (овај географски појам је тада обухваћао и данашњу северозападну Хрватску). Уговор је склопљен и у имену деспота Стефана (regni Rasciae despotus)²⁴. Августа претходне године слепи деспот Стефан је отишао у Албанију Скендербегу, чији је пашеног постао.
После склопљене купопродаје са Витовецом, Катарина је отпутовала за Дубровник, где је тражила депозит београдског митрополита, који се налазио код Марина Ђурђева Гучетића. Тада јој је понуђена судска расправа²⁵.
Деспот Стефан је у међувремену напустио Албанију, отишавши прво у Италију а затим на поседе своје сестре Катарине. Јуна 1462. налазимо Стефана у фрањевачком самостану у Венецији, где су га посетили бискуп Модене Ђовани Антонио и Антонио Гвидобони.
Слепи деспот је описан као ретко достојанствен, високог стаса, озбиљан и мудар. Око 1465. године (по Орожену 1463.²⁶) Стефан је, заједно са својом сестром Катарином, купио од грофа Леонарда Горичког замак Београд (Belgrado, Belgrad) у Фурланији. Деспот се са породицом преселио у тај оронули дворац и у њему васпитавао синове Ђорђа и Јована и кћерку Мару. До 1457. са браћом је преузео мали део очеве ризнице који је остао у Дубровнику (209 литара злата односно 68,5 кг) али то није битније поправило његов тежак материјални положај. О Стефановом финансијском стању сведочи одлука дубровачког Већа умољених од 3. јануара 1466. којим му се дарује једно одело (una vesta) у вредности 15 дуката²⁷.
Године 1469. Катарина се одрекла Кршког у замену за исплату једнократне одступнине и преко Дубровника отпутовала у Јежево у Македонији, где је живела њена сестра, султанија Мара. Од пресељења у Јежево кнегиња је писала своја писма само на српском а гласници су јој били већином српски калуђери²⁸. Она и Стефан су 1472. заложили дворац Београд грофу Леонарду²⁹. Деспот је умро 1477. године и сахрањен је у цркви, коју је имао на свом фурланском поседу³⁰. У Београду је наставила да живи његова супруга Ангелина са децом. И поред заштите Млетачке републике била је узнемиравана од својих суседа, па је по савету Катарине крајем 1478. са синовима отишла у Беч да се жали Фридриху III. Цар ју је узео у заштиту, уступивши јој дворац Вајтерсфелд (Weitersfeld) у Корушкој, а Ангелина му се са децом заклела на верност³¹.
О намераваној продаји Београда сачувана је опширна кореспонденција између Венеције, Цариграда и горичког грофа, између којих је посредовао Јеврејин Симон 1480. године. У лето те године је у истој ствари Катарина из Јежева, на српском језику³², писала горичком грофу у Линц. Писмо је послала по свом духовнику, калуђеру Марку („Marcus kaloier“ по немачком документу), којег је на путу у Аустрију пратио кнегињин слуга Ђорђе Србин³³.
На посредовање Фридрихово, Ангелинина кћерка Мара се 1485. у Инзбруку венчала, у присуству самог цара, за Бонифација Палеолога V, монфератског пограничног грофа.
Катарина није нашла купца за Белградо, па је зато одлучила да дворац поклони своме зету (сестрином мужу), грчко-арбанашком властелину Матеју Спану, али се потом ипак нагодила са грофом Леонардом (који је убрзо цело имање поклонио немачком цару).
Када је 1485. Ангелина са синовима кренула у Угарску, понела је собом и мошти свог покојног мужа, деспота Стефана. Тиме је завршено раздобље живљења властеле Бранковића на просторима данашње Словеније и северне Италије. Катарина је крај живота дочекала у Македонији; сахрањена је око 1492. г. у манастиру Конча, западно од Струмице.
Тих деценија друге половине XV века, морем и копном су према северозападу кретале многе избеглице. Године 1463. „Sclavi“ долазе у Савудрију; 1469. г. у циљу верског одгоја новопридошлих православних (schismatici) „Морлака”, копарски бискуп предаје цркву Св. Ивана Еванђелисте фрањевцима трећередцима³⁴. Године 1476., када су „Склави“ стигли у Пиран, општина им је дала необрађену земљу Каштела, ослобађајући их свих давања за десет година; крајем века Ускоци се насељавају на тршћанском Красу и продиру све до Соче. У списима јавних нотара у Пули из XV века остала су забележена имена појединих „Склава“ – грађана Пуле, која сведоче о њиховом пореклу: Марко из Србије, син покојног Павла (Marcus de Servia, f. qm. Pauli); Марица Јованова из Медуна; Љубиша Јованов; Милица Симина; Милка.³⁵
Од 1474. упадали су Турци у Белу Крајину а у урбарима из тих година срећемо прва имена придошлица: Радаковић, Цветковић итд. (Побрежје код Адлешића, 1477. г.); Матеј Родослав (Желебеј, 1490 г.); Јаков Радуровић, Радинковић и Попковић (Грибље, 1490. г.) итд.³⁶ Био је то тек увод у пуно бројнија насељавања Срба у ове крајеве, до којих је дошло током XVI века.
Никола Милованчев
Чланак је објављен у зборнику „Срби у Словенији“ (симпозијум у Сремским Карловцима 1996), Београд 1997, стр. 87-95, а прештампан у часопису „Беседа“, Љубљана, I/2000, бр. 1, стр. 80 – 88.
—————————————————————————————————————- ¹ Хрватски историчар Никола Звонимир Бјеловучић у свом делу „Povijest poluotoka Rata (Pelješca) sa dijelom povijesti Zahumlja (Hercegovine) i Dubrovačke republike“ (Сплит, 1921. год., стр. 124 – 125) о томе каже : „Како је било врло мало пучанства на полуотоку уопће, а поготово иза буна 1346-7, и 1362-3; Дубровчани населише Броце 1364. год; па сад опет стонску околицу са Србима год. 1386. Ови нови насељеници Срби ојачаше православље и богомилство на полуотоку. Дубровчани сами нам потврђују год. 1371, да су становници полуотока Срби, насељени из Србије; сада након 15 година опет насељују Србе у Стон, и стонску околицу, то јест на полуоток; ово је очити доказ из оних давних времена из XIV в., да су полуоточани оних времена били Срби.“ Бјеловучић је до овог закључка дошао служећи се Растићевом „Дубровачком хроником“ (Resti: Croniche di Ragusa – Monumenta Spectantia Historiam Slavorum Meridionalium, knj. 25. Scriptores vol. II, JA, Zagreb 1893, урeдиo Нaткo Нoдилo) и „Дубровачким споменицима“ (Monumenta Ragusina, tom I – V, JA, Зaгрeб 1879 – 1897). ² Цркву и манастир Ковин на Чепелу подигла је краљица Јелена (кћерка рашког жупана Уроша), која је средином XII века – за време малолетности њеног сина Гејзе II – владала Угарском. У то време њен брат Белош је био палатин угарски и бан славонски (хрватски) – Радослав Грујић : „Православна српска црква“, Београд 1921, стр. 81. ³ Pietro Kandler: Codice diplomatico istriano, Трст 1847-1861 (нoвo издaњe: Трст 1989). Цитиранo пo Браниславу Мeсaрoвићу: „Seobe u Dalmaciju i Istru od 1371-1540. Godine“, Београд 1986, стр. 20. ⁴ Jоанис Велудис (Ιωάννης Βελούδης/Veludo): Ελλήνων ορθοδόξων αποικία εν Βενετία. Ιστορικόν υπόμνημα, Венецијa 1893, 26. Цит по: Никодим Милаш, „Православна Далмација“, Нoви Сaд 1901, стр. 234. ⁵ Никодим Милаш: Православна Далмација, Нoви Сaд 1901, стр. 234. ⁶ Nicolae Jorga: Notes et extraits pour servir à l’histoire des croisades au XVe siècle, Paris 1899, 315-316. ⁷ Војислав J. Ђурић: Последња уметничка жаришта. Историја српског народа, књ. II, Бeoгрaд 1982, стр. 542 . ⁸ O oвoм рeљeфу je писаo Aлекса Ивић: „Kaтаринa Цељскa, кћи деспота Ђурђа Бранковића. Рељеф грофице Kataрине у Цељском музеју.“ „Времe“, Београд, IX/1929, бр. 2824, 4. новембар 1929, стр. 1,3. ⁹ Bogo Grafenauer: Celjski grofje. Enciklopedija Slovenije, књ. 2, Љубљана 1988, стр. 15. ¹⁰ Corpus iuris hungarici, 290. Цит. пo Meсаровићу. ¹¹ Monumenta Hung. hist. XXXIII; No 245. Цит. пo Meсаровићу. ¹² Радослав Грујић: Пакрачка епархија, Споменица o српском православном владичанству пакрачком, Нoви Сaд 1930, стр. 8 . ¹³ Maвро Орбин: Kраљевство Словена, Бeоград 1968, стр. 112. ¹⁴ Janko Orožen: Zgodovina Celja. II del. Цеље 1927, стр. 103 – 104. ¹⁵ Истo, str. 116. ¹⁶ Koнстантин Јиречек: Историја Срба, књигa I, Београд 1984, стр. 385. ¹⁷ Oрoжен, исто, стр. 139. ¹⁸ Aлекса Ивић: Нови подаци о грофици Катарини Цељској. Летопис Матице српске књ. 268, Нoви Сaд 1910, стр. 45-47. ¹⁹ Nada Klaić: Zadnji knezi Celjski v deželah Sv. krone, Љубљана-Цeљe 1991, стр. 78. ²⁰ A. F. Kollar: Aeneae Silvii episcopi Senensis (qui postea Piuis papa II fuit) Historia rerum Friderici III imperatoris, Analecta monumentorum omnis aevi vindobonensia, т. II, Беч 1762. Цит. пo Нaди Клaић, истo, стр. 19. ²¹ Jиречек, истo, стр. 409. ²² Consilium Rogatorum, XVI, 82-82* и Jorjo Tadić: Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939, стр. 95. Цит. пo Душaнкa Динић-Кнежевић: „Sremski Brankovići“, „Istraživanja” 4, Нoви Сaд 1975, стр. 20-21. ²³ J. Stipšić – M. Šamšalović, Isprave u Arhivu Jugoslavenske Akademije, Zbornik Hist. instituta Jug. akad, vol. 3, стр. 593. ²⁴ Нaдa Клaић, истo, стр. 78. ²⁵ Ђорђе Сп. Радојчић: „Хагиолошки прилози o последњим Бранковићима“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду, XII/1939, стр. 103-114. ²⁶ Oрoжен, истo, стр. 139. ²⁷ Душaнкa Динић-Кнежевић, истo, стр. 23. ²⁸ Јиречек, истo, стр. 409. ²⁹ Mилкo Кoс: Srbski Brankovići in goriški grofje. Časopis za slovenski jezik, književnost in zgodovino, Љубљaнa, II/1920, стр. 95. ³⁰ Војислав Ј. Ђурић, истo, стр. 542-543. ³¹ Алекса Ивић: Историја Срба у Војводини, Нoви Сaд 1929, стр. 19. ³² M. Кoс, истo, кaжe „v slovanskem jeziku”. ³³ Нијe jaснo зaштo M. Кoс (истo, стр. 93) рeч „Syriff” (Србин) прeводи сa „Šerif”. ³⁴ Meсаровић, истo, стр. 50. ³⁵ Meсаровић, истo, стр. 62. ³⁶ Душaн Кoс: Urbarji za Belo krajino in Žumberk (15-18. stoletje), књ. I, Љубљaнa 1991, стр. 118, 178, 212.
Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.
Пераст, разгледница из 1905. године
Пераст, гравура из 1570. године
Гроф Петар Андрејевић Толстој; Слика Јохана Готфрида Танауера
Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу
На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији
У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:
“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“
Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.
Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.
Српске средњевјековне повеље које се чувају у Државном архиву Венеције доступне су онлајн у оквиру пројекта Monasterium.
Цар Стефан Душан пише дужду Андреи Дандолу како пристаје на продужетак уговора о сарадњи Венеције и краљевског Града Котора на још три године
Државни архив у Венецији (Archivio di Stato di Venezia), је архив фондова Млетачке Републике од XIII вијека, а установа за системско прикупљање, сређивање и чување грађе од 1815. Године. Архив је смјештен у више од 300 дворана самостана Frari и спада међу највеће на свијету.
Пројекат „Monasterium.Net“ започео је у самостанима богатој аустријској савезној држави Доња Аустрија. Због великог историјског значаја самостани чувају велик дио средњовјековне и нововјековне историје Доње Аустрије. Чврста међусобна повезаност самостана кроз историју идеалан је предуслов за остваривање виртуелне повезаности историјских извора које чувају.
Пројекaт је кренуо у бискупијског архива у St. Pöltenu уз снажну помоћ самих самостана и државних институција. Monasterium.Net замишљен је као „архив без граница“ у просторном и садржајном смислу јер није ограничен само на исправе црквеног карактера, већ је постао архив свих средњовјековних и ранонововјековних исправа.
Идеја се из Доње Аустрије проширила на друге савезне земље и сусједне државе. Уз помоћ аустријског Министарства наставе, умјетности и културе (Österreichisches Bundesministeriums für Unterricht, Kunst und Kultur) и Европске уније створени су темељи за ширење и даљи развој пројекта. Многобројни међусобни контакти различитих архива у јуну 2006. године довели су до удружења. Том је приликом израђен и меморандум, који представља темељ сарадње унутар конзорцијума. У новембру 2007. године дошло је до начелног појашњења намјера; трајно етаблирати постојећу мрежу архива и с тим повезани виртуелни архив у облику заједнице ICARus (Међународног центра за архивска истраживања).
Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе. Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retia (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatia (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.
Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри
Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture). Између 10. и 6. века п.н.е. становници ових простора у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година потом називају их Венеди, Венди и Винди.
Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п.н.е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).
Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија (Plinius, Tacitus, Procopius) помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini, Anti), која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњи југ, у Малу Азију.
У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п.н.е. Херодот у 5. веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti). Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п.н.е.
Етрурске златне таблице из Пирга; фото: geocities
Венетско (атестинско) писмо
Венетски језик српски је језик
На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика.
Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)
Италска варијанта „етрурског алфабета“ Према А. Хораку
Балканска варијанта „етрурског алфабета“ Према А. Хораку
Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)
Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).
Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.
На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).
Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).
Крсташка је војска 24. јуна 1203 године стигла пред Цариград. Историчар Вилардуен, запрепашћење крсташа када су угледали „царицу градова“ записао је речима: „..нису могли да замисле да у читавом свету постоји тако богат град..“ . Вилардуен наставља : „…12. априла 1204 године избио је у Цариграду пожар , трећи по реду откако су Французи стигли“.
Петар Пустињак показује крсташима пут за Јерусалим
Крсташи опседају Ниш
Ромејски Цариград
Пад Цариграда – Рукопис Бертрадона де ла Брокијера
Историчар Никита Хонијат је записао: „Венецијанци су знали право богатство Града и вредност предмета. Све опљачкано је слато у Венецију и коришћено за украшавање тргова, палата и богаћење ризница.“
За разлику од Венецијанаца, Французи и Фламанци испуњени су страшћу за уништавањем. Света Софија, крунидбена црква византијских царева и Саборни храм васељенских патријараха, била је место највећег светогрђа. Чак су и Сарацени милосрдни и благи у поређењу с овим људима који носе на раменима Христов крст.
„У Цариграду се до 1204 г. налазила највећа колекција моштију светитеља и светиња донетих из Свете земље, Сирије и Александрије. Крсташи су се отимали за њих. Већина покрадених реликвија је послата на Запад. Са делом моштију се трговало и у Цариграду.
Венецијански трговци продали су француском краљу Лују IX Христов трнов венац за 170 хиљада франака. Највећи број покрадених цариградских светиња сачуван је у Венецији, Ватикану (капела Sancta sanctorum), Амалфију, Лиону, Паризу… Крст царице Јелене су Ђеновљани послали у свој град, а део лобање Св. Јована Крститеља добио је француски град Амијен. У Париз је отпремљена Аристотелова „Метафизика“ која је убрзо изгорела.
Латини су до 1209 г. отпремили скоро све Православне Цариградске светиње и драгоцености у Европу. Када су Латини напустили Цариград после 57 година животарења, град је остао у рушевинама.
