За Калемегдан и Земун знате. A да ли сте чули за треће велико утврђење у Београду? Ад Октавум – утврђење код Вишњице, на десетак километара од центра Београда, изграђено је у шестом веку у време цара Јустинијана. Унутар утврђења пронађени су стамбени објекти. које су чували пет метара дебели бедеми. У непосредној близини откривени су некропола и гробови у којима су вероватно сахрањена и двојица београдских мученика Хермил и Стратоник.
Ад Октавум (Ad Octavum) је утврђење подигнуто на самој обали Дунава, у раном средњем веку, за време владавине цара Јустинијана (527.-565.), на месту званом Градина, на око 2 км од села Вишњица.
Прве податке о овом утврђењу даје писац Јустинијановог времена – Прокопије, који наводи да је на осмој миљи од Сингидунума саграђено утврђење Октавум, који се налази на одлично стратешки изабраном месту.
Ископавања на овом локалитету изводио је Музеј града Београда 1955. и 1964. године. Анализом добијених података утврђено је да је каструм био правоугаоног облика, димензија 180 х 100 метара и да су пет метара дебели бедеми грађени наизменично од великих камених тесаника и опеке, нађених у оближњем каменолому.
Са јужне стране откривени су остаци кружне куле, а на западној страни утврђења откривена је некропола и гробови. Постоје претпоставке да су двојица београдских мученика Хермил и Стратоник („чија су тела испливала низводно од Сингидунума, на месту где су и сахрањени“) сахрањени управо овде. Сахрањивање је вршено у гробовима изведеним од опеке или слободним укопавањем у земљу. Мали број гробова садржи гробни инвентар који се састоји од глеђосане керамике, скромног накита, гвоздених остатака аплика са одела и оруђа.
Остаци архитектуре потврђују историјске податке о снажном утврђењу у склопу лимеса, које је саграђено као заштита од упада варварских племена са леве обале Дунава. Бројни фрагменти керамике, опека, црепова и једва видљиви обриси зидова унутар бедема, говоре о стамбеним зградама које су постојале у склопу овог утврђења.
На локалитету су констатовани трагови старијих и млађих култура од римске до средњовековне, на још неиспитаним деловима, што говори да је овај терен био настањен током дужег периода, од антике, до касног средњег века.
Веома драгоцен налаз са овог локалитета представља хришћански накит као гробни прилог из VI века – златна огрлица са два медаљона и крстом.
Постоји и једно сведочанство Феликса Каница о неистраженим зидинама код Вишњице. Према предању, то су остаци летњиковца који је Ђурђе Бранковић изградио на изворима топле лековите воде. Некада су на подручју Вишњичке Бање такви извори били бројни, док их је данас преостало само неколико.
Данас је локалитет под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Заштићено налазиште обухвата утврђење Ад Октавум и некрополе у непосредној близини.
Добојска тврђава или Градина је средњовјековни град из 13. вијека који се налази у самом граду Добоју, у Босни и Херцеговини. Саграђена је на купастом стјеновитом брду изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Први пут Добој се спомиње у писму Дубровчана од 28. 6. 1415. године. Писмо је написано у периоду када се краљ Жигмунд налазио под Добојем са мађарском војском. Историчари узимају да се у средњовјековном периоду Добој налазио на подручју области Усоре. У Усори су се налазиле многе важне тврђаве и градови, од којих су најпознатији Добој, Сребреник, Добор, Глаз, Соко, Тешањ и Маглај. Она је такође најчешће била поприште битака између Угарске и Босне. Најпознатије битке су битка код Сребреника (1363), битке код Добора (1394. и 1408.) и битка код Добоја (1415). Средњовјековна област Усора, у оквиру средњовјековне државе Котроманића, може се пратити од 13. до 15. вијека.
Добојска тврђава; фото: muzejdoboj.com
У Добоју је 1449. године постигнут споразум између босанског краља Стефана Томаша, српског владара из династије Котроманића (чија је титула, према његовој Повељи Дубровачкој општини од 18.07.1451. године, гласила: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Србa, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна“) и Угарске о заједничком војном наступу против Османлија.
Стари град Добој саграђен је на купастом стјеновитом бријегу (висине 214 м), изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Нешто јужније је и ушће ријеке Усоре у Босну. Долинама трију ријека водили су путни правци који су се укрштали у том природном комуникацијском чворишту. Око средњовјековног утврђења развило се насеље Добој. Добој се налази на једној од главних саобраћајних раскрсница у Босни и Херцеговини, а некада се налазио на важној стратешкој цести којом се са сјевера улазило или вршио продор у централну Босну.
Добојска тврђава (Градина) потиче још из 13. вијека. Данас је могуће пружити два убједљива податка о таквој старости, први се односи на гробља насеља на локацији Црквина изнад ушћа Усоре. Налази накита у бројним гробовима одређују трајање насеља од 9. можда и краја 8. вијека, па све до у 13. вијек. Очито је живот насеља тада прекинут. Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. Пресељавања великог дијела становника на сусједну локацију покрај тврђаве која се гради, стоји као реално могућа. Други податак је такође резултат археолошког рада.
Почетком седамдесетих година 20. вијека, вршен је истраживачки ископ унутрашњости јужне куле. Већ на почетку је било изненађење, откриће како осмоугаона кула, која је по одликама грађена од краја 14. до половине 15. вијека, али да она стоји на темељима једне старије куле јако заобљених углова. Ови темељи су грађени најкасније до прве половине 14. вијека, а највјероватније већ током 13. вијека. Затим је при дну темеља ове јужне куле нађена керамика произведена у другој половини 13. вијека. Тако налаз накита са гробља на Усори и керамике из дна јужне куле добојске тврђаве, откривају вријеме градње од камених блокова – 13. вијек. Градитељ, или како се у средњем вијеку говорило неимар, имао је задатак да на тјемену камене главице гради одбрамбену грађевину.
Трагови додатних грађевинских дјелатности упућују на прву половину 15. вијека. Затим према писаним изворима познате су турске доградње из 1490. године. Изградњом у 13. вијеку, Добојска тврђава је омања до средње величине одбрамбена цјелина. У свом времену она претпоставља нападача са справама (катапулти) за бацање већих камених блокова, којима су рушени камени зидови. Треба имати на уму да је тврђава грађена да контролише важан друм и његово раскршће у овом дијелу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњовјековној вароши. Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњовјековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице.
Касније је, послије времена нешто дужег од једног вијека, изненада дошла велика промјена. Појавио се у Европи барут, стари проналазак Кинеза, па га практични Европљани користе тако, да праве прве топове. Већ крајем 14. вијека има их у Босни и Србији, а мајстори су предузимљиви Дубровчани, по лиценци из италијанских градова гдје их зову бомбарде, а код нас лумбарде. Удари металних кугли из топовских цијеви доста лако пробијају зидове тврђава. Одмах се увидјело и било је јасно, да је разорна моћ топовских кугли, једноставно кобна за Добојску тврђаву.
Како је наша тврђава имала на свакој од кула пушкарнице, на по два спрата, донжон је грађена у њиховој позадини и увијек била последња тачка у одбрани утврђења. In Uxora suptus castrum Doboy – У Усори под тврђавом Добој, 16.јуна 1415. године логороју војске мађарске, тих дана у ратном походу кроз долину Босне. Вијест је ово дубровачких трговаца упућена мађарском краљу Жигмунду, а истовремено и најстарији спомен тврђаве Добој у писаним историјским изворима. Варош, насеље овај докуменат не спомиње. Захваљујући најновијим истраживањима старих турских пописа, тефтера, могућe је данас о тврђави, па и вароши добојској, пружити изванредно вриједне и занимљиве податке. Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине.
Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа, тефтера за 1468/69. годину, а у којем су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године гдје се констатује: пописује се тимар (ситни феуд, земљишни посјед) од 3.985 акци кнеза Јовашина, који је предао Добој, и тимар од 2.555 акци Стефана, који је предао Добој. Очито је да су ови људи били заповједници посаде стражара – војника на добојској тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена босанска краљевина са ове стране Врандука. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих историјских извора је вијест о поправкама Добојске тврђаве у љето 1490. године.
Добојска тврђава; фото: Википедија
У врло кратком времену, јер су границе Турске и Мађарске тога тренутка биле и на Добојској тврђави, за само око 50 дана (од 12. јуна до 31. јула) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима. Како је разорна моћ топовских кугли бивала временом јача, тако је одбрамбена способност зидова и кула добојског утврђења постајала мања и несигурнија. Тога су и Турци били свјесни, па је мојмир Ибрахим направио добро рјешење, које је у цјелини гледано било тада и једино могуће. Свакако је ојачао новом доградњом сјеверозападни угао тврђаве. Затим је цјелину утврђења старе босанске градње једноставно опасао новим зидовима, све у циљу да задржи топове нападача колико – толико на одстојању. Улазе у нове дијелове тврђаве бранила је сада саграђена кула на источној страни, одмах поред постојеће старе улазне куле. Нова кула је при дну имала пролаз – врата, а изнад њих на највишем спрату чардак – видиковац.
Добој са положајем тврђаве на гравури из 1697. године, Фото: Википедија
Поглед на Добојску тврђаву
Добојска тврђава
Од почетка 16. вијека добојско утврђење је мало вриједило, али је у првој половини тога вијека турско царство освојило на сјеверу огромна подручја и стигло до бедема далеког Будима (1543. год.). Зато добојска тврђава више није чак ни одржавана, па је полако пропадала. Тако 1657. године посада броји 35 чувара, опрема је један мањи и један већи топ, пет буради барута и нешто олова. Године 1697. октобра 16. спаљена је варош и тврђава добојска. У брзом маршу од Брода на Сави до Сарајева, аустријски војсковођа Евгеније Савојски, освануо је под Добојом. Тврђава се предала после два – три испаљена артиљеријска зрна. Аустријанци држе Добој све до 3. августа 1700. године, а тада су враћени и заробљеници. У јесен 1717. године аустријска војска поново пали варош добојску, али у брзом налету изгледа да тврђава није освојена. Извори оцјењују да насеље броји око 50 кућа. Године 1851. тврђаву је напустила последња војна посада. Старо утврђење почело у 13. вијеку (не рачунајући оно земљано из 10. вијека) је тако мирно и тихо сишло са позорнице историје. Турци тврђаву нису поправљали од краја 15. вијека, па је пропадање бедема и кула стигло до рушевина.
Такође треба знати да је после 1851. године тврђава постала каменолом одакле је узиман камен за градњу кућа у вароши.
Занимљив је опис тврђаве из 1875. године из пера Енглеза сер Џона Артура Еванса, путописца и познатог археолога: … при прелазу неког завоја на путу, испред нас се појавио, на купастом брду, лијепо устоличен стари град Добој… Стара тврђава крунише главицу брда и ми смо се упутили горе. Њу овде називају стари град, а он је један од најинтересантнијих реликвија читаве Босне. Један поглед са тих разрушених зидина показује важност самог положаја. Добојска тврђава стоји на врху који окомито пада у долину Босне и то управо тамо гдје Спреча отвара пролаз према Дрини… Тврђава је тако била кључ читаве долине ријеке Босне, кључ против непријатеља који би наступао из мађарских равница и господарила је главним путем кроз област Усоре, и даље, све до самог срца босанског краљевства. … Тврђава је под Турцима већ давно почела да пропада и сада се већ распадају и њене рушевине.
Данас је добојско утврђење културно-историјски споменик високе вриједности који својом силуетом намеће обиљежје савременог града.
На Тврђави постоје сљедећи садржаји: амфитеатар на којем се одржавају бројне културне и забавне манифестације, сувенирница и угоститељски објекат у којем се можете окријепити али и сазнати нешто више о историји овог краја, те панорамски двоглед којим је могуће видјети сву љепоту и природно богатство добојског подручја.
Одлуком Комисије за очување националних споменика БиХ из 2005. године градитељска цјелина Стари град Добој, коју чине бедеми и куле старог града Добоја и покретно насљеђе које се налази у Музеју у Добоју, проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине.
Добојска тврђава; фото: Википедија
Извори: Туристичка организација Града Добој, Википедија, Комисија за очување националних споменика БиХ, Добојски инфо
Висућ град или Висућица је утврђење код Дрвара у Босни и Херцеговини. Смјештено је на стрмој истоименој каменој литици у долини ријеке Унац, у насељу Шиповљани. На овом мјесту првобитно је подигнута градина. Утврђено је да се испод те градине налазило мање римско насеље јер су археолози регистровали “римскo гробљe“ са употребом ранијих римских сполија. У средњем вијеку подигнута је тврђава која је и данас видљива. На Раљевинама, поред Висућ града, постоји Црквина, гдје се распознају темељи омање цркве. И на Оцркављу је била некада црква са доста зида и обрушеног камена. Кад је народ на том мјесту хтио подићи нову цркву, спахија Османбег Куленовић је забранио градњу, а сав стари камен одвезао и озидао њиме свој чардак.
Висућ град код Дрвара; фото: skyscrapercity.com
Историјски извори не помињу град под тим именом, али се зато помиње град Унац. Сер Артур Џон Еванс (1851-1941), британски археолог, путописац и истраживач на Балкану у једном од својих писама које је слао “Манчестер Гардијану“ која су касније обједињена и 1878. године први пут објављена у књизи “Илирска писма“, помиње Висућ град. Ево шта је он, приликом обиласка Висућ града и околине, тада забиљежио:
… Одвели су ме у планину да видим, изнад Унца, стари замак Висућ-град. Место је, према локалној традицији, врло интересантно. Прича се да је ту избегла Јелена, последња краљица хришћанске Босне. Међутим, други кажу да је овде живела нека Црна краљица, мистериозног порекла.
Рушевине су нешто велелепније од оних Aлексијева замка. Прилаз им је скоро неприступачан. Морао сам се попети на стену помоћу лествица, које су донели побуњеници. Чак и помоћу њих приступ замку био је необично тежак.
Сам је замак подигнут на истакнутом, издвојеном и високом гребену главног планинског масива и сасвим стрмо изнад Висућица потока, који се ломи и скаче у провалију дубоку стотину стопа и даље према Унцу, кроз мрачну клисуру, пенушав и бучан, прави двадесетак малих водопада. Најсавршенији део замка је осмоугаони торањ, који надвисује читаво упориште. Споља, уза сами његов врх, приметио сам стари босански натпис.
Позорница ужаса и злочина
Јасно се видело да је испод торња била гостинска сала, а око једног прозора уочио сам неке чудне украсе. Поред ових остатака видели су се и делови великог каменог димњака: потпуно неочекиван знак цивилизације. Испод торња уочио сам малу рупу, скоро затрпану земљом, која је водила доле, у стену. Уз помоћ побуњеника, мојих водича, прочистио сам је толико да сам омогућио себи пролаз.
Упркос преклињања присутних Босанаца, који су сматрали подухват опасним, изгубио сам се у подземној стародревној тамници, која је ископана у сасвим чврстој стени. Питао сам се какве ли су се све мрачне сцене овде одиграле у данима Црне краљице.
Не могу се задржати да опишем старе замкове. Водичи ме воде право преко голе планинске висоравни према интересантнијем месту – ка жалосном пребивалишту раје избегле из околине Старог Мајдана, из турске Босне, позорнице ужаса и злочина. На овом месту било их је свега тридесетак, али такво је њихово несрећно стање да ће многи умрети пре него што до вас стигне ово писмо. Међу њима се налазило седморо, осморо ситне, нејаке деце, већ старачког лица, болешћу и глађу смежурана, сасушена, изобличена, нека су немоћна да се држе на ногама.
Преживели су зиму од онога што су испросили од исто тако оскудних сељака из суседних „поља“. Разделио сам им неколико папирних форинти. Примили су их уз чудну апатију! Шта они знају о аустријском папирном новцу? Они хоће само хлеба! Кажу ми да се на стотине оваквих група налазе у планинама, где је, како сви мисле, немогуће допремити помоћ.
Поново смо се спустили у долину Унца. Тамо сам, мислим, наишао на остатке велике римске грађевине. Испод једног огромног насипа избијали су велики, лепши, четвртасти блокови. Неки су у средњовековно доба употребљавани за надгробне споменике. Наједном сам био изненађен откривши барељеф са Меркуром, у стојећем ставу, са палицом у руци и у савршено грациозном положају. Вероватно је потицао из најбољег периода римске уметности. Позади су се налазиле рушевине некадашње куће Aли-бега Куленовића. Сличну кућу смо видели на Унцу, али је она у знак одмазде спаљена, пошто је ову долину похарао и опустошио овај бег са својом хордом.
Висућ град код Дрвара; фото: skyscrapercity.com
Висућ град код Дрвара; фото: skyscrapercity.com
Избјегли пред Турцима
Већина ненаоружаних становника Унца успела је да избегне пре доласка Турака, али пет је њих ипак погинуло. Ово ми је рекао очевидац догађаја. Његов извештај да су међу умореним биле и две старице потврдили су и други. То су биле Јека Пећијанска и Симеона Михаиловић. Прва је, кажу, била прешла осамдесет пету годину, а о доби друге нисам могао ништа одређено сазнати сем „да је била стара, врло стара, око стотину година“! Овако дубока старост није немогућна.
Ванредна дуговечност чест је случај код босанских избеглица. Мис Ирби је испитивањем утврдила да је један старац имао 107 година. Овде није погинуло ниједно дете. Продужили смо уз поток и у једној романтичној клисури, званој Панића Вода, провели ноћ у бедној колибици. Негдашњи дом Турци су спалили и његови гарави темељи виде се на другој страни потока.
Укућани су избегли у шуму и са собом су, изгледа, однели већи део имовине, јер сада живе доста добро и имају око педесет оваца и пет-шест говеда. С њима у друштву провели смо ноћ. Чудно друштво човек сретне овде на конаку! И ова породица и побуњеници били су врло радознали зашто сам се онолико мучио и испитивао старе рушевине.
Били су потпуно уверени да сам дошао да тражим закопано благо. Један старац напомену: „Свет прича да тамо испод Висућа торња лежи много злата, али само би требало закопати доста дубоко“. Смејући се, одговорио сам: „Ја сам већ био испод Висућа торња, а ако и ви желите да урадите нешто тако, онда је најбоље да потражите змаја негде друго“!
Тад је неко мудро додао: „Будите сигурни, змајеви су увек тамо где се налазе златне гомиле. Иначе би људи већ одавно ископали благо“.
Тврђава Бач или Бачка тврђава је средњовековно утврђење изграђено у месту Бач на меандру реке Мостонге, леве притоке Дунава. Представља најзначајније и најбоље очувано средњовековно утврђење на подручју Војводине.
Поглед на тврђаву и град Бач; фото: Википедија
Тврђава Бач (поглед са југа); фото: Википедија
Материјални остаци, пронађени током систематских археолошких ископавања јасно потврђују да је локалитет на коме се налази средњовековна тврђава у Бачу са предграђем био насељен у континуитету од праисторије. На простору под темељима видљивих зидова постојало је насеље из периода млађег неолита – пре шест миленијума, које је живело и у бронзаном, старијем и млађем гвозденом добу, а постоје индиције за праћење Келта и живота у периоду касне антике током III и IV века.
Први трагови о насељу Бачу потичу из периода цара Јустинијана I, када цар помиње Бач у свом писму из 535. године, у контексту стварања нове византијске архиепископије и прикључења дела провинције Јустинијане Секунде „quae in Bacensi est civitate“.
Бач је 873. године био Аварско утврђење, у његовој околини забележене су богате аварске некрополе.
У Салцбуршком летопису из 873. године помињу се простори између Дунава и Тисе, где су настањени Словени, Авари и Хуни, као и то да су бачку тврђаву држали Авари. Недовољно је расветљено присуство и улога Словена и варварских колонизација, као и континуитет рано успостављене црквене организације на овом простору.
Заједно са Калочом био је седиште надбискупије, омиљено место за забаву, које су посећивали многи европски владари. Будући да се налазио на јужној угарској граници потпадао је и под власт Византије, а било је и сарадње и сукоба са Немањићком Србијом. Посебно је значајна била улога Бача у одбрани западне Европе од надирања Турака.
Тврђаву Мађари затичу као земљану, а Анонимус је назива „старом“. Средином XИИ века Бач је био толико значајан да га је арапски географ Идризи 1154. године убележио у Рожерову карту света, односно у „Географију“, књигу која прати карте, записавши: „Бач је гласовито место, којег убрајају међу остале велике градове. Ту се налазе пијаце, трговачке радње, занатлије и грчки научници… Жито је пак јефтино, јер се може наћи у изобиљу… Бач и Ковин су велики извозни врло насељени градови. Они су главни градови Угарске земље, који имају највише грађевина и у њима се живи у изобиљу на највећим сеоским поседима.“
За време владавине Арпадовића Бач је краљевски град и средиште бискупије. Године 1241. Бач су разорили Монголи.
Тврђаву је саградио 1338 – 1342. угарски краљ Карло Роберт Анжујски (1310-1342) како би спречио притиске српског царства на угарску границу.Ово је време успона цара Душана и међусобних српско – угарских ратних сукоба, што је краљ Карло навео у једном писму као опасност и разлог за предузимање радова на тврђави у Бачу. Дограђивање и ојачавање тврђаве трајало је непуна два века. Радове на утврђивању и прилагођавању новим војно – инжењеријским захтевима водили су надбискупи, који су често били и жупани.
Тврђава спада у тзв. водене градове, јер је са свих страна у широком кругу била опасана рововима испуњеним водом, а прилазило јој се покретним мостом. Плато на коме је подигнут утврђени замак захвата површину од 8.700 м2. на угловима се налази пет истурених одбрамбених кула, међусобно повезаних масовним бедемима. Источни део тврђаве био је најбоље брањен, пошто се ту налази бранич – донжон кула где је смештено спирално степениште и нужници, резиденцијална палата, бунар, цистерна и магацини за храну. Издвајају се и кула са готичком капелом на спрату и кружна кула са балконима на каменим конзолама. Са унутрашње стране бедема биле су прислоњене палате и економски објекти.
Деспот Стефан Лазаревић је овде 1413. године организовао одбрану од Турака.
Обимне радове на реконструкцији замка обавио је надбискуп Петрус де Варда 1490 – 1495. године. Он је обновио утврђење и град, али је и проширио реку Мостонгу како би омогућио бродовима са Дунава да дођу до тврђаве. Том приликом ојачан је систем одбране уз доградњу елемената прилагођених артиљеријском ратовању, а у исто време дограђена је и палата код северне куле која је имала камену пластику рађену у духу ране ренесансе. Има се утисак да су на обнови и доградњи Бача крајем 15. века радили италијански неимари и фортификатори.
Након Мохачке битке (1526) град и тврђава су били под турском влашћу и из тог периода потичу и описи тврђаве у путописима Евлије Челебије, када Бач постаје део Сегединског санџака.
Временом је река Мостонга пресушила, а с њом је нестао и некадашњи значај Бачке тврђаве
Ослобођен је 1687. године, али убрзо потом, у време Ракоцијеве буне (1703-1711) тврђава је рушена рушена, спаљена и напуштена.
У Бачу се данас налази рушевина тврђаве чија је једна кула делимично реконструисана. Спада у ред споменика културе од изузетног значаја.
У близини села Врмџа (12 км од Сокобање), у долини речице Паклеш, налазе се зидине старог Врмџанског града за кога мештани кажу да је “латински”. Град је из римског доба и настао је у периоду између IV и VI века, највероватније у време владавине цара Јустинијана. Град се касније помиње у XIV веку као станиште властеле. Разорен је у XV веку (1413. г).
Врмџански град; фото: srbinside
Атаром села Врмџа, у подножју планине Ртањ на 500 метара надморске висине, прелива се мозаик заталасаних њива и околних шума богатих печуркама, јагодама, купинама, дрењинама, лековитим биљем. Ту је и Врмашко језеро је, по казивању старих људи настало после страшне провале облака, данас окружено недирнутом природом и богато рибом. Недалеко од језера, испод брда, налази се врело Врмашке реке која ка селу тече кроз дивну клисуру, а кроз центар села протиче и друга речица – Оравица. У селу је и Црква свете Тројице, а у њеној близини најстарија сеоска школа у Југоисточној Србији, изграђена давне 1834.
У средишту Врмџе је Латин град, висока стена попут штита, настао у доба цара Јустинијана (IV до VI век) и представља утврђени логор који је бранио стари поплочани пут „Царски пут“, који је ишао према Бугарској. Поуздано се зна да су га Византинци обновили 530. године и доградили у складу са развојем технике.
Подигнут је ради одбране овог дела византијске територије од продора Авара и Словена. Разорен је 1416. године и то је све што се о њему зна у антрополошко-демографском погледу. Грађен је на неприступачним стенама и Турци нису могли никако да га освоје. Према народној традицији заповедник града био је Грујица, синовац Старине Новака.
У 14. веку Врмџа се помиње као утврђено станиште богатих српских властелина који су трговали са Дубровником.
У XV веку је настало бурно време са доласком Турака када је султан Муса 1412. Освојио Болван, Сталаћ, Липовац и Врмџу чију је посаду истерао изван зидова тако што јој је пресекао довод воде.
Турци се нису дуго задржали јер их је војска деспоте Стефана истерала, потукла на граници са Бугарском и убила самог султана Мусу. Данас су видљиви врло скромни остаци овог града.
Према једној легенди, Турци су потплатили једну бабу да им каже како да освоје град. “Баба их научи да нађу коња, ајдира и да му девет дана не дају да пије воду, па да га поведу око града. Где коњ почне ногом копати, ту да копају, јер су ту водоводне цеви и да пресеку воду. Истовремено баба поручи заповеднику града да ће бити побеђен, но да поткују коње наопако и да кроз тајни пролаз напусте град и тако се извуку из опсаде. Ови то и учинише. Кад су Турци видели трагове, помислише да је у град стигло појачање, али када у град уђоше затекоше све пусто.
Остала су два зида старог утврђења и многе тајне. Мештани ће вам рећи да су међу остацима тврђаве налазили римске цигле са бројевима, делове копаља, ковани бакарни новац, људске кости. Са Латин града пуца видик на воћњаке, на реку опасану вијугавим редом врба и топола, на врмџанске куће са црвеним крововима и на прекрасни моћни Ртањ.
Веома мали број људи је чуо за Солотник, још мање га је видело… Солотник је на висини до 900 метара, налази се између Таре и Поникава, на Шанику који је географски део Поникава
Солотник; фото: Wikipedija
У Србији не постоји страшније и одбојније место од Солотника.
Зашто је Солотник тако одбојан?
Не само зато што се надвио над безданом…
Помиње се да су га основали стари Келти пре доласка Срба. Ово место има типичан амбијент паганских некропола! Солотник делује више пагански него Средњевековни српски град!
Од извора реке Солотуше кад погледате стрмоглаву литицу на врху које се виде зидине града, скоро да се уплашите… Треба бити искусан планинар да се дође до Солотника… Ипак, до Солотника се долази све путем, готово да ударите у зидине града!
Остаци Солотника још се држе, захваљујући чврстом камену. Овај град никада није обнављан… Нити је рестаурација у плану… Нити му ко обраћа пажњу. Далеко од путева на застрашујућој литици Солотник је недоступан за радозналце и туристе.
Овде нема кустоса који објашњава нешто туристима у шареним бермудама.
Нема посетилаца, нема никога..!
Када уђете у Солотник дочека вас самоћа заборављеног града.
Овај разрушени, напуштени град, у неприступачној дивљини је крајње опасно место за посетиоце. Никако не препоручујемо пењање на спољне зидове, град је на застрашујућој готово вертикалној литици !!! Особама са слабим живцима чак не препоручујемо врзмање по рушевинама града…
Солотник
Не можете да се отмете питању ко је овде живео и како је живео. Какав је то живот на литици. Да ли су деца трчкарала по дворишту, иза зидова је провалија, амбис… Ово је тако страшна литица да не смете да погледате преко зида! Друго питање је да ли је град икада освојен или је једноставно напуштен? Када погледате како је Солотник постављен и сазидан, схватићете да је град могао да брани само један човек!
Око Солотника је безбедан само прилаз. Са леве стране је кањон реке Солотуше могуће је кретање кроз шумски честар донекле. Доле је провалија, не види се дно.
Са десне стране букова шума, стрмоглав терен који прелази у окомиту провалију.
Унутар самог града готово је опасно кретати се. Терен дворишта је нагет и кроз разваљене зидине води у бездан. Овде сваки корак може да буде погрешан! На сваки прилаз спољним зидовима хвата вртоглавица од погледа у бездан. Пењање на зидове је крајње опасно. Град је на високој литици. Саветујем вам да са улаза, између два улазна зида погледате мало рушевине, сликате… и бежите назад !
Како до Солитника
За оне који не познају ове крајеве треба много распитивати, треба питати много људи ако желите да видите Солотник!
Од Бајине Баште према Ужицу, долазите у село Пилица одакле скрећете у село Солотуша, асвалтним путем. Затим распитивати. Из села Солотуша треба се попети на врх, на Пеарски превој где имате широк макадамски пут, а затим на првом скретању десно два километра ка Солотнику.
Ту негде је граница општина Бајина Башта и Ужице!
Једноставније je од Ужица: дођете у село Биоска одакле скрећете асвалтним путем у село Пеар. Из села Пеар попнете се на Шаник, нађете скретање лево, два километра до Солотника. Ово је прави пут ако долазите аутомобилом. Дакле дођете у село Пеар, ту има продавница. Згодна девојка ради у продавници.
Ту се распитате где је Шаник, на Шанику два брата држе стругару! Кад нађете ту стругару не треба више да питате, друго скретање лево је за Солотник.
Проблематично је то скретање на Пеарском превоју, можете три-четири пута проћи а да не приметите скретање. То је неупадљив травнато-камени пут, џомбаст… Није могуће возилом, туда не може ни Лада Нива, ни један теренац! Не покушавајте скутером или мотоциклом… По изгледу тог пута можете закључити где идете, најбоље да се вратите!
Пиротски или Момчилов град је зидано војно утврђење подигнуто поред реке Нишаве на издвојеној стени код узвишења Сарлах у данашњем Пироту. На месту данашњег града налазила се кула мотриља која се помиње у III веку. У XII веку град се помиње под именом Атруби. Под називом Пирот први пут се помиње у XIV веку.
Пиротски град – фото: Википедија
Чине га три спојене целине: Горњи, Средњи и Доњи град.
Горњи град је подигнут током последњих деценија XIV века, у време владавине кнеза Лазара. Према народном предању, подигао га је велможа Момчило о којем нема много података, осим да је живео у 14. веку и учествовао у бројним византијским грађанским ратовима где је стекао титулу деспота. Период његовог деспотовања није трајао дуго јер је погинуо 1345. године. Не постоје поуздани подаци о томе да ли га је подигао Момчило или лично кнез Лазар, због страха од турске најезде.
Горњи град је издуженог полигоналног облика са правоугаоним кулама, а у оквиру северног бедема, на врху стене подигнут је донжон. Лица бедема и кула су од ломљеног притесаног камена са уметнутим уломцима античких опека.
Средњи град изграђен је у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића. Има елипсоидни облик и степенасто се спушта на подножје издвојене стене. Бедеми Средњег града изграђени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трапанца.
Доњи град, који је изграђен у равници, као неправилни правоугаоник имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку, а неопходна одбрана ојачана је зиданим воденим каналом. У Нишкој капији Доњег града пронађена је мермерна плоча са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804”.
Османлије су успеле да освоје град, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије. Историчари верују да је баш тај догађај био повод за Косовски бој.
Током прве половине XV века град се налазио на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана и Ђурђа, након чега је трајно прикључен Отоманској империји.
Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку, дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.
Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века, а данас се убраја међу споменике културе од великог значаја.
Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака непроцењиве српске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привржености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
Жрнов
Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао?
Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић, брутално га је уништио, сравниши га са земљом, занавек га пославши у заборав. Зашто?
Археолози тврде да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је златно доба имао у време Српске деспотовине, а да је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића. Наводно је изграђен на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за мељење руде налажене у подножју брда.
Жрнов средином XВ века бива обновљен и под Турцима добија име Хавала што значи сметња, препрека, па одатле и назив једине београдске планине Авала.
Авала је за Османлије представљала „праву разбојничку кулу, оловом покривену са које су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. Временом, утврђење губи било какав стратешки значај, и негде од XVIII препуштено је зубу времена.
Остаци Жрнова пре рушења
Жрнов
Жрнов после битке, у октобру 1915.
Женов, поглед одозго
Жрнов, унутрашњост утврђења пред минирање
Поглед са тврђаве Жрнов на Шумадију
Жрнов
Жрнов
Жрнов из XIX века (цртеж Феликса Каница).
Жрнов
Жрнов
Жрнов из XIX века (цртеж Феликса Каница).
Премда непроцењив за српску историју, краљ Александар је решио да минира остатке града како би се подигао комплекс споменика Незнаном јунаку по нацрту чувеног вајара Ивана Мештровића. Краљ је Мештровићева изузетно ценио, те је њему била препуштена не само градња неколико капиталних споменика који су украсили ондашњи Београд, али и предратну Краљевину Југославију.
Мештровић је те „кобне“ 1934. године добио одрешене руке, новац и моћ да споменик изгради по својим сопственим естетским и симболичким критеријумима. Интересантно је да његово решење, иако првобитно представљено као оригинално дело, у ствари представља измењену копију гробнице персијског цара Кира.
Београдска чаршија била је затечена и шокирана, међутим бројни апели јавности нису уродили плодом, те је без иједног логичног оправдања, Жрнов без трага нестао 19. априла пре 79 година. Интересантно је да је уочи последњег минирања старе тврђаве откривен слој из римског раздобља, где су пронађени цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба.
На новопеченим рушевинама фотографисао се сам краљ, а по који камени остатак пренет је у подавалско село Бели Поток.
Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака београдске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привражености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
О чему се, наиме, ради? Краљ Александар и Мештровић били осведочени масони, а српска престоница Београд је у време краљевине Југославије сматрана је значајним упориштем светске масонерије. Наводно је управо по њиховом налогу саграђен маузолеј на највишој тачки Авале, на врху са истакнутом пирамидом, главним масонским обележјем.
У прилог овој претпоставци иде и податак да је церемонију отварања споменика југословенски монарх отпочео држећи сребрни чекић у руци, који спада међу основне симболе и алатке код масона.
Нешто логичније, али недовољно јако објашњење за вандалски чин рушења старог града јесте краљева манијакална опсесија југословенством које је симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије. Симбол српства – град Жрнов морао је да уступи место споменику новог светског поретка, и Александар је као југословенски, а не српски краљ то оберучке прихватио.
Основе комплекса свечано су отворене на Видовдан 1934. године, а читав је завршен тачно четири године касније, што краљ Александар није ни доживео, страдавши у атентау у Марсељу.
За крај, преносимо интересантан закључак из књиге „Жрнов, српски Авалон“ историчара Радована Дамјановића: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?„
Тврђава Жрнов на Авали 1933. пре рушења 1934. године
Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.
Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.
Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.
Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491
