Усташки злочини

Сарадња комуниста и усташа 1930-их

Након дрезденског конгреса 1928. године КПЈ је подржавала разне националистичке организације које су се бориле против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе.

Пролетер из децембра 1932.

Комунисте и усташе зближавала је чињеница да су били политички револуционари, извргнути жестоком прогону диктаторског режима. Раних 1930-их година, заједничка тема комуниста и усташа била је борба против „великосрпске диктатуре“. Тих година званично партијског гласило „Пролетер“ агитује против српских чиновника, жандара и полиције („Напоље са српским чиновницима, жандарима и полицијом!“) и тражи хрватску националну слободу „против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара“.

У септембру 1932. усташе организују тзв. „Лички устанак“, односно напад на неколико жандармеријских станица. Тада КПЈ прогласом у партијском органу Пролетер »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.

„У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце. Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1,400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројнихпушака (митраљеза) и једну брдску батерију. […]

Из околности да усташки покрет започиње у Лици и сјеверној Далмацији – најсиромашнијим крајевима Југославије – може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет највише развијен у хрватским дијеловима Лике и сјев. Далмације. Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.“

– „Усташки покрет у хрватским крајевима“, службено гласило КПЈ Пролетер из просинца 1932.

КПЈ у истом прогласу поручује да се комунисти боре против националног и социјалног потлачивања, за самоодређење потлачених народа до отцејепљења. Због тога они узимају активног учешћа у усташком покрету, везујући национално ослободилачку борбу усташа са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.

Службени орган Пролетер за вељачу-ожујак 1933. потврђује раније ставове ЦК КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну „национално-револуционарном покрету“

КПЈ је покушала да се стави на чело хрватског националног револуционарног покрета. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“, који је био орган тзв. национално-револуционарних група формираних у земљи. Лист је тискан у емиграцији а био је намијењен претежито хрватском селу. По директиви ЦК, овај часопис је уређивао Ђука Цвијић.

Полицијски терор који је услиједио након покушаја устанка зближио је хрватске комунисте и усташе. Пролетер из вељаче 1933. објављује велики чланак под насловом „За помоћ и ослобођење политичких и војних осуђеника“ у којем се залаже за ослобађање свих политичих затвореника из „великосрпских затвора“, укључујући бројне заточене усташе.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић и други. Заједница је тада прихватила Резолуцију, у којој се осуђује „злочиначки режим војно-фашистичке диктатуре (…) тако зване Југославије“, који угњетава сељаке, раднике и потлачене нације.[9] Заједница политичких осуђеника је деловала у наредном периоду. О сурадњи свједочи и публикација Робија – записци хрватских народних бораца, издана у Загребу 1936.

У затвору су неки од „националних револуционара“ пришли комунистима, као нпр. новинар Шиме Бален. Било је и супротних случајева, па је тако хрватски комуниста и новинар Миливој Магдић пришао усташама. Према сећањима, највећи углед међу усташама од комунистичких затвореника уживао је први вођа Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг, „због својих чврстих хрватских уверења и људске постојаности“, који је био осуђен на 12 година робије.

Извор: Сарадња комуниста и усташа 1930-их

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Логори за децу у НДХ

Постојало је неколико Домова за незбринуту дјецу у НДХ, који се могу назвати и логорима, јер су неки заправо то и били. Јастребарско није „једини логор у свијету“, постојала су много страшнија мјеста гдје су дјеца умирала у страшним мукама.

Транспорт Српкиња и деце у концетрациони логор Јасеновац (Фото – Србија данас)

Ево за почетак неколико фрагмената из првих извјештаја о дјечијим домовима – логорима.

Први подаци о страдању српске дјеце у хрватским домовима – логорима се налази у Елаборату о дјечијим логорима у НДХ, који се чува у Архиву Хрватске у Загребу, једном од 13 елабората које је саставила Земаљска комисија Хрватске о логорима.

У наставку су подаци преузети из елабората:

„У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетине хиљада српских жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку.

Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на хиљаде дјеце било згурано у казамате са голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње.

Упозоравамо вас да су слике у албумима потресне

Због пренатрпаности и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој вјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу. Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегло прстима и згужвало, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира. Зуби су им испадали из уста са комадима чељусти.

Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки смртни болесник. Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су се и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала.

Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно(…)

Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добија тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстикти ни глад.

Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година. Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било веома тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властитие измете.(…)

Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке униформе, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.

За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јаббланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Крст из Швицарске одаслао у Загреб свог делегата др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао , па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спасавање те дјеце из логора.

Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, дозволили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом.

Према подацима, којима располаже ова комисија, отпремљено је:

Умрло све скупа

у Сисак……………….1631………………………..3165
У Загреб………………716………………………..6403
У Јаску………………….449………………………..2997
У остала мјеста……..58……………………………58
Укупно …………….2.854……………………..12.623

Транспорт и губилишта дјеце

Почетком мјесеца српња 1942. године, стигло је из Загреба у логор Стару Градишку 16 добровољних сестара Црвеног Крижа из Загреба, да преузму дјецу из логора и смјесте у „Дјечије домове“.

Сестре су затекле дјецу како чуче у дворишту логора, изложена страховитој српањској жеги и чекају да буду пописана. У ту сврху је био сестрама додијељен и један логораш Жидов, који је сестре одвео у логорску „болницу“. Болница је зграда десно од улаза у логор. Дјеца су у тој болници полугола лежала на голим подовима, више слична мртвацима, него живим бићима. Сестре су и ту дјецу унијеле у попис и без знања Лубурића утовариле у транспорт.

Лијечник је сестрама показао и таван и подрум, гдје су се налазили само дјечији костури. Лијечник који је то показао био је за то стријељан. Сестре су након што су обавиле попис дјеце, дјецу отпремиле у Окучане камионима, а одатле Г вагонима у Загреб, гдје су дјеца лежала на голом поду. У том првом транспорту било је око 850 дјеце (…) Транспорт је био на путу преко 24 сата и морао је на разним станицама чекати, јер су пролазили усташки и њемачки војни транспорти.

Стотине дјеце, тих малих мученика преузето је од управе логора у заједнички списак с најнужнијим оскудним и непотпуним подацима за први транспорт. Много дјеце морало се на рукама носити у марвинске вагоне, јер нису више имала снаге ни да изађу обавити нужду изван вагона.

Коначно, 11. српња 1942. г. Први транспорт стигао је у Загреб и смјештен на колосијек „Сењак“. Кад су се отворила врата појединих вагона, чуо се само покоји јецај или слаби плач дјетета. А дјечије сподобе чучале су или у клупко смотане лежале на поду, док је из узаних шиљатих лица, која су била наслоњена на скупљена кољена, гледале бескрајно тужним погледом стотине, према ситном лицу, несразмјерно великих дјечијих очију.

Сестре су дјецу рукама скидале са вагона, стављале их на земљу, гдје би се дјеца одмах шћућурила попут преплашених птица, стишћући под пазухом комадић старога круха, што су га путем добила од људи на појединим станицама.

Након што је транспорт био истоварен, прешло се на раскуживање и купање дјеце. Стотине и стотине дјеце, у доби од неколико дана до 15 година, гледало је на то са неповјерењем и неком притајеном огорченошћу. Не говоре, а већина их и не гледа. Немоћно леже на поду бараке окупани и очишћени, не знајући што се то са њима збива и не иду ли можда у сусрет новим мукама.

Пригодом купања и раскуживцања помрло је око 30 дјеце, 17 их је већ мртвих раније извађено из транспорта, а много их лежи умирући на поду бараке крај немоћних лијечника, да за који час заврши своје кратко, али болно бивствовање.

Након купања и раскужиовања, те летимичних дјечијих прегледа, дјеца болесна од тифуса и пјегавца, послана су одмах у болницу за заразне болести гдје је тадашњи шеф примариус др Мерџо показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у болницу, док је др Оскар Сеидл познати петоколонаш и Нијемац, шеф педијатријског одјела болнице на Ребру, отклонио примање дјеце ријечима да не прима бандитску дјецу.

Већ прве ноћи како је транспорт стигао у Загреб, умрло је у болници за заразне болести 37 дјеце. Дјеца су стигла у једном потпуно изнудреном десператном стању. Екстремитети су били сви отечени усљед ендема, док је лице било упало, мршаво, блиједо, а очи упале. Сва дјеца добила су тешке прољеве, који су сви били крвави и одговарали слици једне тешке дизентерије, а цријева су им висила и до 5 цм изван тијела. У цријевима се видјела пробављена кукуруза, јер су дјеца у логору Стара Градишка добивала за храну на дан шаку кукурузног зрња и то гризла, а осим тога пасла траву. Посумњало се на грижу, но вишекратни бактериолошки преглед столице показао је да нема клица.

Мајка са Козаре у збегу

За лијечнике ствар је постала нејасна тим више што су слузнице уста меког непца као и ждријела показивале нападно црвенило, које својом сликом подсјећа на тзв. Енатен код шарлаха, но осип на тијелу дјеце није се могао установити. Тек касније пригодом сецирања умрле дјеце, када су пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, установљено је да су дјеца у логору Стара Градишка била систематски трована стављањем соде у воду. Осим тога, била су дјеца заражена и другим заразним болестима, као што је шарлах, дифтерија, тифус, морбили итд.

Дјеца су дошла претежно гола или врло оскудно одјевена, јер су им усташе које су их на појединим станицама тобоже раскуживали, покрали са њих одјећу и обућу.

Касно у ноћ, био је посао свршен и када су сестре и лијечници, који су радили око транспорта, мислили да је посао довршен, наједном се пронашло у кутевима појединих вагона још 250 дојенчади у доби испод годину дана, како немоћно леже већ сва помодрила и зачмала од плача. Дјеца су пузила подом без крпа и пелена, потпуно онечишћена у изметима и мокраћи. Поново је требало приступити послу да се покуша спасити и ту дјецу, но није било ни пелена ни лијека. И док су једне сестре прале дјецу, а лијечници им пружали помоћ, друге сестре разбјежале су се градом и по кућама родољубивих грађана скупљале пелене и млијеко, да тако пруже прву помоћ 250-еро безимене дојенчади.

Пригодом искрцавања једног транспорта око проф. Камила Бреслера, који је руководио тим радовима стално се врзмао бојажљиво некакав човјек. Када га је коначно проф. Бреслер питао што жели, казао му је тај човјек, да је одмах након окупације као Србин из Дубице добровољно пошао на рад у Њемачку, јер су му рекли да ће обитељи таквих људи бити заштићене. Налази се на путу кући јер је добио допуст. На колодовру је чуо од жељезничара за неку дјецу, која су стигла транспортом, па је дошао упитати налазе ли се можда овдје и његова дјеца. Проф. Бреслер увео га је у бараку. Човјек је неколико пута обилазио редове лежеће дјеце, али је само нијемо тресао главом. Мало касније видио је проф. Бреслер како носи у рукама сасушено тијело своје 12-годишње кћерке, која је умирући препознала свог оца. Нијемо су се погледали, а затим је чучнуо са дјететом у наручју уз зид бараке. Проф. Бреслер је одмах наручио санитетска кола, те оца са дјететом дао превести у болницу, но било је прекасно. Дијетеје на рукама оца до болнице умрло.

Након извршеног купања и раскуживања, те након што су најтеже болесна дјеца са заразним болестима смјештена у болницу за заразне болести, дјеца су нахрањена и укрцана поново у вагоне за пут у Јастребарско. Унаточ молби да транспорт буде што прије сложен и крене са колодвора, требало је пуна 4 сата док су усташе, које су пратили транспорт, дозволили одлазак транспорта са загребачког колодвора у Јастребарско. Усташка пратња транспорта украла је из транспорта изгладњеле и умируће дјеце за Јаску 100 кг кекса, које је једна загребачка твртка за дјецу поклонила, а дјецу док су била код њих у логору, пустили су да пасу траву. Сва та дјеца су била православна одведена из села испод Козаре. (…)

…Док су бројни доктори, хуманисти и родољуби дочекивали транспорте дању и ноћу и пружали помоћ по прихватилиштима које су сами организирали, дотле часна сестра Лауренција из Широког Бријега виче на загребачком колодвору приликом стизања једног транспорта с том дјецом мученицима: „Сву ту дјецу треба поклати“. И док су бројни родољуби давали новчане прилоге, те прилоге у храни и одјећи, те дјецу из транспорта узимали себи, да барем мало олакшају патње тим малим мученицима, дотле часне сестре из Широког Бријега скупљају по Загребу и провинцији прилоге у новцу и храни за партизанску дјецу, а онда све то утајују, те храну и новац шаљу у свој самостан у Мостар. (…)“

Број транспорта који су стигли, односно прошли кроз Загреб од 27. 3. 1942. до 8.1. 1943. када су усташе забраниле даљњу бригу и скрб за ту дјецу износи 53 са 12. 770 дјеце.

Ту су убројани и транспорти римокатоличке дјеце из Херцеговине, као и транспорт дјеце из Србије.

Извор: Елаборат о дјечијим логорима у НДХ, Архив Хрватске, Загреб

Удружење Јастребарско 1942

ИСТОРИЈА

Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

У Земуну, 8. 2. 1942.

Др Првослав Гризогоно

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.

Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: “Правац Београд – путуј Краљу Петру”: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.

Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.

Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.

И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?

У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете **** за спасење своје душе.

Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.

У Земуну, 8.2.1942.

Др Првослав Гризогоно

ИСТОРИЈА

Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.

У ноћи између 14. и 15. августа 1941. године, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидациjу преосталих логораша.

Јадовно -На мјесту масовне гробнице на Пагу, у предјелу Фурнажа поново је постављен спомен-крст (Фото: РТРС)

На Пагу jе побиjено наjмање 791, а на Велебиту око 1.500 жртава.

„Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и воjну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсjедник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић.

Додатни разлог за забринутост Италијана био jе масовни устанак Срба у Лици против усташке тираниjе.

„Желећи да униште трагове злочина и побиjу остатак заточеника у кратком року, усташки наредбодавци су мотивисали џелате са додатних 100 куна по сату клања. Ноћ уочи католичког празника Велике Госпе, злочинци су у ували Слана на острву Пагу поклали преостале заточенике, мушкарце жене и дјецу“, подсјећа Басташић.

Он каже да су усташки злочинци сутрадан уjутро, 15. августа, довршили крвави пир, након чега су се, пиjани и крвавих униформи, прикључили процесиjи коjа се кретала улицама Пага и завршила у католичкоj цркви у центру града.

„Готово у исто вриjеме, усташе су у логору Јадовно, на Велебиту, митраљезима стријељале 1.500 преосталих заточеника и затрпале их у jаме ископане у самом логору“, наводи Басташић.

Он додаjе да су италијански воjни санитарци на мјесту злочина на Пагу ексхумирали и спалили 791, како су забиљежили, „свјеже закопани леш“. Међу овим жртвама било jе 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете. Њихов пепео затрпан jе у пашком камењару.

Данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика коjи би подсјећао на стравичну судбину наjмање 8.020 људи, недужних жртава – Срба и Јевреја, побијених у љето 1941. године.

Спомен-плоча у ували Слана, обновљена 2010. године, разбиjена jе након два дана, исту судбину доживила jе 19 дана, након поновног постављања 29. jула 2013. године. Потомци жртава су 2015. године на мјесту некадашњег логора Слана поставили и освештали Часни крст.

На мјесту логора Јадовно у протеклом рату порушено jе спомен-обиљежје, а тиjела жртава и даље леже неексхумирана. Потомци жртава су 2012. године на мјесту некадашњег логора поставили и освештали Часни крст.

Извор: СРНА

ИСТОРИЈА

Митрополит дабробосански Нектарије (Круљ) о усташама

Храбри митрополит дабробосански, г. Нектарије Круљ, један је од великодостојника Српске православне цркве који су дали значајан допринос у борби за истину о усташким злочинима.

Саборна црква у Сарајеву прије Другог свјетског рата

На суђењу католичком свештенику др Драгу Дујмушићу (по коме је Римокатоличка црква назвала новоотворени студентски дом у Сарајеву), митрополит Нектарије Круљ дао је исказ и тиме показао како се не либи да, уместо било које идеологије, изношење истине замени опортуним циљевима.

Митрополит Нектарије Круљ

„Кад су усташе провеле свој програм, онда су приступили терору који ће културна хисторија славенска напосе жигосати као некршћанско, нечовјечно и некултурно дјело, какво повијест није забиљежила на својим страницама ни код најезде Вандала и других барбарских народа.

Ова некултурна дјела грозно појачава и та околност, што су при извршивању њиховом у знатном броју учествовали и многи римокатолички свећеници, а моралну подршку су им давали чак и неки бискупи и виши хоџе.

Тако на примјер у Тузли је напријед споменути римокатолички свећеник др. Дујмушић један од најгласнијих савјетника и помагача усташа, који као замјеник усташког котарског повјереника у Тузли даје свему директиву … И у другим мјестима наше епархије с малом изнимком римокатолички жупници су руководили насиљима против Срба … Као посљедња етапа у програму усташа је да остатак преживјелих православних преведе у римокатоличку вјеру.

Тако при свршетку дошао је у Брчко велики број католика под именом усташка војница, њима се придружио велики број мјесних муслимана. Одмах по доласку затворили су велики број одличних Срба и злостављањем присиљавали да приме католичку вјеру.

Потом су пустили ове Србе с налогом да позову и остале Србе, да потпишу изјаву да и они „добровољно“ желе прећи на католичку вјеру. А пошто се нико није одазвао, покупили су све мушкарце па их страшно испребијали и у Гуњу преко Саве отјерали. Овом злостављању присуствовао је Већеслав Монтани, котарски предстојник и бивши члан Управе града Београда. По затвору људи, женама је поручено да дођу на потписе за прелаз на римокатоличку вјеру.

И жене у страху за животе својих људи, долазиле су и готов образац потписивале да ‘драговољно и оне и њихови мужеви и дјеца прелазе на римокатоличку вјеру’. Након тога жене су с писмима вадиле своје мужеве из вагона у којима су били затворени у Гуњи.“

Извор: Србин.инфо

ИСТОРИЈА

Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву

Вила Лубурић је назив усташког логора за ликвидацију Срба и Јевреја током Другог свјетског рата у Сарајеву под НДХ окупацијом. Овај нацистички логор смрти је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу, команданту и идејном творцу Система усташких концентрационих логора Јасеновац.

Спомен обележје страдалима у логору Вила Лубурић; фото: Википедија/Jennifer Boyer

Овај усташки логор се налазио у пријератној вили која се звала „Вила Вилкерт“ (Vila Wilkert), а која је била велико грађевинско здање. Ову вилу су усташе насилно заузеле на почетку Другог свјетског рата у прољеће 1941. године, када је логор постао активан, па све до ослобођења Сарајева 6. априла 1945. године. Логор Вила Лубурић се налазио на адреси 18. Скендерија (улица), на самој Скендерији у центру Сарајева.

Вјекослав Макс Лубурић командант и идејни творац Система усташких концентрационих логора Јасеновац, је био базиран у овом усташком логору од јесени 1944. све до 6. априла 1945. године када је Сарајево ослобођено. Усташки логор Вила Лубурић је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу. У периоду Лубурићевог терора, стотине Срба и Јевреја је мучено и убијано у подруму овог усташког логора. Многе жртве је Лубурић мучио и убијао лично. Народно ослободилачке партизанске власти Југославије су непосредно након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. извршиле ексхумацију остатака тијела жртава из масовних гробница које су се налазиле у парку-башти Виле Лубурић

Након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. је одлучено да се на мјесту усташког логора Виле Лубурић уреди музеј жртвама геноцида, за шта су се посебно залагали градоначелници Сарајева Дане Олбина и Емерик Блум. Промјеном политичке климе у Југославији и успоном Џемала Биједића на власт, под изговором идеологије братства и јединства долази до одлуке да се зграда усташког логора Виле Лубурић сруши. Зграда усташког логора Вила Лубурић је срушена почетком седамдесетих година 20. вијека, а на њеном мјесту је изграђено дјечје обданиште. Годишње комеморације догађаја и мјеста која су обиљежила Народноослободилачку борбу Југославије су помињана до 1992. године, а од тада све рјеђе. Комеморативна плоча обиљежава мјесто гдје се налазила зграда усташког логора Вила Лубурић.

IИзвор: Википедија

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / УМЕТНОСТ

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Мaјка православна – пјесма-врисак Владимира Назора о страдању Срба од усташа

Мајка православна је пјесма Владимира Назора, једна од најпотреснијих пјесама о страдању Срба у Другом свјетском рату. Пјесма је настала у јануару 1943. године убрзо након што је отишао у партизане. Назор је био ужаснут затеченим призорима попаљеног Кордуна и масовним усташким злочинима над српским становништвом.

Кордун, Други светски рат

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу
код Вргинмоста
1943.

Владимир Назор

ИСТОРИЈА

Илија Шакота, заборављени српски херој

Из јаме Бивоље брдо, у децембру 1990. године, извађене су кости великог броја невино пострадалих Срба, који су у њу живи гурнути у току љета 1941. Уз кости су пронађени и дјелови одјеће и обуће као и лични предмети мученика, али и зарђали остаци једне пушке са муницијом.

U veličanstvenom hramu Svetog Save na Vračaru u Beogradu, od ljeta 2016. godine nalazi se i freska na kojoj su novomučenici iz Prebilovaca.

Фреска новомученика из Пребиловаца у Храму Светог Саве у београду; фото: Википедија

Пушка је припадала усташи – јамару Мехи Делићу. Мехо је са другим усташама, у Видовданској ноћи, под свјетлом батерија и камионских фарова, у понор јаме дубок 40 метара, гурао своје српске комшије.

На реду су били Срби из села Козица код Стоца, њих око 120, на превару и часну комшијску реч похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима.

Нису сви очајавали.

У току превоза до јаме, неки од њих су, трпећи јаке болове, савијали и кидали жицу са својих повезаних руку. Тројици Шотра је тако успјело бјекство.

Илија Шакота није имао прилику да побјегне. Јасна му је била његова судбина, али му се пробудила мисао Обилића и Синђелића, када је код отвора јаме препознао Меху Делића, друга из војске.

Није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се опросте. Изненађен, Мехо му је пришао а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму.

Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ишак, нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама.

Преостале Србе из Козица, усташе су те ноћи вратили у затвор и сутрадан их гурнули у јаму Хумац, која се налази уз истоимени римокатолички самостан код Љубушког.

Ова прича се поратних година причала по славама у српским селима око Стоца и Чапљине, али су неки слушаоци сумњали у њу.

Нађена пушка у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990, отклонила је сумње.

Мученик Илија Шакота, коме се исте 1941. године родио син јединац и који је као посмрче понио очево име.

Извор: Јадовно