Тврђаве

Добојска тврђава Градина

Добојска тврђава или Градина је средњовјековни град из 13. вијека који се налази у самом граду Добоју, у Босни и Херцеговини. Саграђена је на купастом стјеновитом брду изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Први пут Добој се спомиње у писму Дубровчана од 28. 6. 1415. године. Писмо је написано у периоду када се краљ Жигмунд налазио под Добојем са мађарском војском. Историчари узимају да се у средњовјековном периоду Добој налазио на подручју области Усоре. У Усори су се налазиле многе важне тврђаве и градови, од којих су најпознатији Добој, Сребреник, Добор, Глаз, Соко, Тешањ и Маглај. Она је такође најчешће била поприште битака између Угарске и Босне. Најпознатије битке су битка код Сребреника (1363), битке код Добора (1394. и 1408.) и битка код Добоја (1415). Средњовјековна област Усора, у оквиру средњовјековне државе Котроманића, може се пратити од 13. до 15. вијека.
Добој

Добојска тврђава; фото: muzejdoboj.com

У Добоју је 1449. године постигнут споразум између босанског краља Стефана Томаша, српског владара из династије Котроманића (чија је титула, према његовој Повељи Дубровачкој општини од 18.07.1451. године, гласила: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Србa, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна“) и Угарске о заједничком војном наступу против Османлија.

Стари град Добој саграђен је на купастом стјеновитом бријегу (висине 214 м), изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Нешто јужније је и ушће ријеке Усоре у Босну. Долинама трију ријека водили су путни правци који су се укрштали у том природном комуникацијском чворишту. Око средњовјековног утврђења развило се насеље Добој. Добој се налази на једној од главних саобраћајних раскрсница у Босни и Херцеговини, а некада се налазио на важној стратешкој цести којом се са сјевера улазило или вршио продор у централну Босну.

Добојска тврђава (Градина) потиче још из 13. вијека. Данас је могуће пружити два убједљива податка о таквој старости, први се односи на гробља насеља на локацији Црквина изнад ушћа Усоре. Налази накита у бројним гробовима одређују трајање насеља од 9. можда и краја 8. вијека, па све до у 13. вијек. Очито је живот насеља тада прекинут. Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. Пресељавања великог дијела становника на сусједну локацију покрај тврђаве која се гради, стоји као реално могућа. Други податак је такође резултат археолошког рада.

Почетком седамдесетих година 20. вијека, вршен је истраживачки ископ унутрашњости јужне куле. Већ на почетку је било изненађење, откриће како осмоугаона кула, која је по одликама грађена од краја 14. до половине 15. вијека, али да она стоји на темељима једне старије куле јако заобљених углова. Ови темељи су грађени најкасније до прве половине 14. вијека, а највјероватније већ током 13. вијека. Затим је при дну темеља ове јужне куле нађена керамика произведена у другој половини 13. вијека. Тако налаз накита са гробља на Усори и керамике из дна јужне куле добојске тврђаве, откривају вријеме градње од камених блокова – 13. вијек. Градитељ, или како се у средњем вијеку говорило неимар, имао је задатак да на тјемену камене главице гради одбрамбену грађевину.

Трагови додатних грађевинских дјелатности упућују на прву половину 15. вијека. Затим према писаним изворима познате су турске доградње из 1490. године. Изградњом у 13. вијеку, Добојска тврђава је омања до средње величине одбрамбена цјелина. У свом времену она претпоставља нападача са справама (катапулти) за бацање већих камених блокова, којима су рушени камени зидови. Треба имати на уму да је тврђава грађена да контролише важан друм и његово раскршће у овом дијелу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњовјековној вароши. Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњовјековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице.

Касније је, послије времена нешто дужег од једног вијека, изненада дошла велика промјена. Појавио се у Европи барут, стари проналазак Кинеза, па га практични Европљани користе тако, да праве прве топове. Већ крајем 14. вијека има их у Босни и Србији, а мајстори су предузимљиви Дубровчани, по лиценци из италијанских градова гдје их зову бомбарде, а код нас лумбарде. Удари металних кугли из топовских цијеви доста лако пробијају зидове тврђава. Одмах се увидјело и било је јасно, да је разорна моћ топовских кугли, једноставно кобна за Добојску тврђаву.

Како је наша тврђава имала на свакој од кула пушкарнице, на по два спрата, донжон је грађена у њиховој позадини и увијек била последња тачка у одбрани утврђења. In Uxora suptus castrum Doboy – У Усори под тврђавом Добој, 16.јуна 1415. године логороју војске мађарске, тих дана у ратном походу кроз долину Босне. Вијест је ово дубровачких трговаца упућена мађарском краљу Жигмунду, а истовремено и најстарији спомен тврђаве Добој у писаним историјским изворима. Варош, насеље овај докуменат не спомиње. Захваљујући најновијим истраживањима старих турских пописа, тефтера, могућe је данас о тврђави, па и вароши добојској, пружити изванредно вриједне и занимљиве податке. Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине.

Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа, тефтера за 1468/69. годину, а у којем су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године гдје се констатује: пописује се тимар (ситни феуд, земљишни посјед) од 3.985 акци кнеза Јовашина, који је предао Добој, и тимар од 2.555 акци Стефана, који је предао Добој. Очито је да су ови људи били заповједници посаде стражара – војника на добојској тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена босанска краљевина са ове стране Врандука. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих историјских извора је вијест о поправкама Добојске тврђаве у љето 1490. године.

Добој

Добојска тврђава; фото: Википедија

У врло кратком времену, јер су границе Турске и Мађарске тога тренутка биле и на Добојској тврђави, за само око 50 дана (од 12. јуна до 31. јула) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима. Како је разорна моћ топовских кугли бивала временом јача, тако је одбрамбена способност зидова и кула добојског утврђења постајала мања и несигурнија. Тога су и Турци били свјесни, па је мојмир Ибрахим направио добро рјешење, које је у цјелини гледано било тада и једино могуће. Свакако је ојачао новом доградњом сјеверозападни угао тврђаве. Затим је цјелину утврђења старе босанске градње једноставно опасао новим зидовима, све у циљу да задржи топове нападача колико – толико на одстојању. Улазе у нове дијелове тврђаве бранила је сада саграђена кула на источној страни, одмах поред постојеће старе улазне куле. Нова кула је при дну имала пролаз – врата, а изнад њих на највишем спрату чардак – видиковац.

Од почетка 16. вијека добојско утврђење је мало вриједило, али је у првој половини тога вијека турско царство освојило на сјеверу огромна подручја и стигло до бедема далеког Будима (1543. год.). Зато добојска тврђава више није чак ни одржавана, па је полако пропадала. Тако 1657. године посада броји 35 чувара, опрема је један мањи и један већи топ, пет буради барута и нешто олова. Године 1697. октобра 16. спаљена је варош и тврђава добојска. У брзом маршу од Брода на Сави до Сарајева, аустријски војсковођа Евгеније Савојски, освануо је под Добојом. Тврђава се предала после два – три испаљена артиљеријска зрна. Аустријанци држе Добој све до 3. августа 1700. године, а тада су враћени и заробљеници. У јесен 1717. године аустријска војска поново пали варош добојску, али у брзом налету изгледа да тврђава није освојена. Извори оцјењују да насеље броји око 50 кућа. Године 1851. тврђаву је напустила последња војна посада. Старо утврђење почело у 13. вијеку (не рачунајући оно земљано из 10. вијека) је тако мирно и тихо сишло са позорнице историје. Турци тврђаву нису поправљали од краја 15. вијека, па је пропадање бедема и кула стигло до рушевина.

Такође треба знати да је после 1851. године тврђава постала каменолом одакле је узиман камен за градњу кућа у вароши.

Занимљив је опис тврђаве из 1875. године из пера Енглеза сер Џона Артура Еванса, путописца и познатог археолога: … при прелазу неког завоја на путу, испред нас се појавио, на купастом брду, лијепо устоличен стари град Добој… Стара тврђава крунише главицу брда и ми смо се упутили горе. Њу овде називају стари град, а он је један од најинтересантнијих реликвија читаве Босне. Један поглед са тих разрушених зидина показује важност самог положаја. Добојска тврђава стоји на врху који окомито пада у долину Босне и то управо тамо гдје Спреча отвара пролаз према Дрини… Тврђава је тако била кључ читаве долине ријеке Босне, кључ против непријатеља који би наступао из мађарских равница и господарила је главним путем кроз област Усоре, и даље, све до самог срца босанског краљевства. … Тврђава је под Турцима већ давно почела да пропада и сада се већ распадају и њене рушевине.

Данас је добојско утврђење културно-историјски споменик високе вриједности који својом силуетом намеће обиљежје савременог града.

На Тврђави постоје сљедећи садржаји: амфитеатар на којем се одржавају бројне културне и забавне манифестације, сувенирница и угоститељски објекат у којем се можете окријепити али и сазнати нешто више о историји овог краја, те панорамски двоглед којим је могуће видјети сву љепоту и природно богатство добојског подручја.

Одлуком Комисије за очување националних споменика БиХ из 2005. године градитељска цјелина Стари град Добој, коју чине бедеми и куле старог града Добоја и покретно насљеђе које се налази у Музеју у Добоју, проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине.

Добој

Добојска тврђава; фото: Википедија

 

Извори: Туристичка организација Града Добој, Википедија, Комисија за очување националних споменика БиХ, Добојски инфо

Приредила: Сања Бајић

Висућ град код Дрвара

Висућ град или Висућица је утврђење код Дрвара у Босни и Херцеговини. Смјештено је на стрмој истоименој каменој литици у долини ријеке Унац, у насељу Шиповљани. На овом мјесту првобитно је подигнута градина. Утврђено је да се испод те градине налазило мање римско насеље јер су археолози регистровали “римскo гробљe“ са употребом ранијих римских сполија. У средњем вијеку подигнута је тврђава која је и данас видљива. На Раљевинама, поред Висућ града, постоји Црквина, гдје се распознају темељи омање цркве. И на Оцркављу је била некада црква са доста зида и обрушеног камена. Кад је народ на том мјесту хтио подићи нову цркву, спахија Османбег Куленовић је забранио градњу, а сав стари камен одвезао и озидао њиме свој чардак.
Висућ, Дрвар

Висућ град код Дрвара; фото: skyscrapercity.com

Историјски извори не помињу град под тим именом, али се зато помиње град Унац. Сер Артур Џон Еванс (1851-1941), британски археолог, путописац и истраживач на Балкану у једном од својих писама које је слао “Манчестер Гардијану“ која су касније обједињена и 1878. године први пут објављена у књизи “Илирска писма“, помиње Висућ град. Ево шта је он, приликом обиласка Висућ града и околине, тада забиљежио:

… Одвели су ме у планину да видим, изнад Унца, стари замак Висућ-град. Место је, према локалној традицији, врло интересантно. Прича се да је ту избегла Јелена, последња краљица хришћанске Босне. Међутим, други кажу да је овде живела нека Црна краљица, мистериозног порекла.

Рушевине су нешто велелепније од оних Aлексијева замка. Прилаз им је скоро неприступачан. Морао сам се попети на стену помоћу лествица, које су донели побуњеници. Чак и помоћу њих приступ замку био је необично тежак.

Сам је замак подигнут на истакнутом, издвојеном и високом гребену главног планинског масива и сасвим стрмо изнад Висућица потока, који се ломи и скаче у провалију дубоку стотину стопа и даље према Унцу, кроз мрачну клисуру, пенушав и бучан, прави двадесетак малих водопада. Најсавршенији део замка је осмоугаони торањ, који надвисује читаво упориште. Споља, уза сами његов врх, приметио сам стари босански натпис.

Позорница ужаса и злочина

Јасно се видело да је испод торња била гостинска сала, а око једног прозора уочио сам неке чудне украсе. Поред ових остатака видели су се и делови великог каменог димњака: потпуно неочекиван знак цивилизације. Испод торња уочио сам малу рупу, скоро затрпану земљом, која је водила доле, у стену. Уз помоћ побуњеника, мојих водича, прочистио сам је толико да сам омогућио себи пролаз.

Упркос преклињања присутних Босанаца, који су сматрали подухват опасним, изгубио сам се у подземној стародревној тамници, која је ископана у сасвим чврстој стени. Питао сам се какве ли су се све мрачне сцене овде одиграле у данима Црне краљице.

Не могу се задржати да опишем старе замкове. Водичи ме воде право преко голе планинске висоравни према интересантнијем месту – ка жалосном пребивалишту раје избегле из околине Старог Мајдана, из турске Босне, позорнице ужаса и злочина. На овом месту било их је свега тридесетак, али такво је њихово несрећно стање да ће многи умрети пре него што до вас стигне ово писмо. Међу њима се налазило седморо, осморо ситне, нејаке деце, већ старачког лица, болешћу и глађу смежурана, сасушена, изобличена, нека су немоћна да се држе на ногама.

Преживели су зиму од онога што су испросили од исто тако оскудних сељака из суседних „поља“. Разделио сам им неколико папирних форинти. Примили су их уз чудну апатију! Шта они знају о аустријском папирном новцу? Они хоће само хлеба! Кажу ми да се на стотине оваквих група налазе у планинама, где је, како сви мисле, немогуће допремити помоћ.

Поново смо се спустили у долину Унца. Тамо сам, мислим, наишао на остатке велике римске грађевине. Испод једног огромног насипа избијали су велики, лепши, четвртасти блокови. Неки су у средњовековно доба употребљавани за надгробне споменике. Наједном сам био изненађен откривши барељеф са Меркуром, у стојећем ставу, са палицом у руци и у савршено грациозном положају. Вероватно је потицао из најбољег периода римске уметности. Позади су се налазиле рушевине некадашње куће Aли-бега Куленовића. Сличну кућу смо видели на Унцу, али је она у знак одмазде спаљена, пошто је ову долину похарао и опустошио овај бег са својом хордом.

Избјегли пред Турцима

Већина ненаоружаних становника Унца успела је да избегне пре доласка Турака, али пет је њих ипак погинуло. Ово ми је рекао очевидац догађаја. Његов извештај да су међу умореним биле и две старице потврдили су и други. То су биле Јека Пећијанска и Симеона Михаиловић. Прва је, кажу, била прешла осамдесет пету годину, а о доби друге нисам могао ништа одређено сазнати сем „да је била стара, врло стара, око стотину година“! Овако дубока старост није немогућна.

Ванредна дуговечност чест је случај код босанских избеглица. Мис Ирби је испитивањем утврдила да је један старац имао 107 година. Овде није погинуло ниједно дете. Продужили смо уз поток и у једној романтичној клисури, званој Панића Вода, провели ноћ у бедној колибици. Негдашњи дом Турци су спалили и његови гарави темељи виде се на другој страни потока.

Укућани су избегли у шуму и са собом су, изгледа, однели већи део имовине, јер сада живе доста добро и имају око педесет оваца и пет-шест говеда. С њима у друштву провели смо ноћ. Чудно друштво човек сретне овде на конаку! И ова породица и побуњеници били су врло радознали зашто сам се онолико мучио и испитивао старе рушевине.

Били су потпуно уверени да сам дошао да тражим закопано благо. Један старац напомену: „Свет прича да тамо испод Висућа торња лежи много злата, али само би требало закопати доста дубоко“. Смејући се, одговорио сам: „Ја сам већ био испод Висућа торња, а ако и ви желите да урадите нешто тако, онда је најбоље да потражите змаја негде друго“!

Тад је неко мудро додао: „Будите сигурни, змајеви су увек тамо где се налазе златне гомиле. Иначе би људи већ одавно ископали благо“.

Приредила: Сања Бајић