Триглав

Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?

У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.

Попрсје римског цара Трајана са козјим ушима, 2-4 век; музеј у Кључу; Фото: aura.ba

Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније. Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.

Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.

„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)

У цара Тројана козје уши

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.

Украс 1

Цар Трајан у историји

1. Марко Улпије Нерва Трајан

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије.

Трајан, Римско арство

Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77

Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“

Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године, прешавши северну обалу Дунава, Трајан је поразио Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу.

Већ следеће зиме, краљ Децабал отпочео је контра-офанзиву, идући низводно Дунава. Инвазија Дачана успешно је одбијена након две битке у Мезији, након чега је Трајанова војска приморала Децебала на предају. Трајан се тако трујумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Децабал

Дачки краљ Децабал

Међутим, краљ Децебал убрзо је поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Након што је Трајан подигао две нове легије, римско војно присуство на Дунаву 105. године попело се на чак четрнаест легија, што је чинило скоро половину читаве римске војске.

Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава, који је омогућио римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку, као и да служи за довођење појачања. Трајан је такође наредио проширење пута који је водио поред Ђердапске клисуре.

Изградња Трајановог моста – Раду Олтеан

Изграђен је камени мост, дугачак 1097 метара, са огромних 20 стубова и луковима високо изнад воде. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног – и то у невероватно брзом року, с обзиром на тадашњу технологију. Наиме, Трајанов мост зидан је свега две године.

Трајанов мост

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Након што је окончана изградња пратеће инфраструктуре, Трајан је поново кренуо у поход и освојио делове Дакије 106. године. Након жестоког ратовања, Римљани су стегли обруч око Децабаловог упоришта, Сармизегетузе, која је напослетку освојена у уништена. Децебал је успео да побегне и измакне заробљавању а онда извршио самоубиство. Краљева одсечена глава донета је Трајану да би касније била однета у Рим где је бачена са гемонијских степеница на Капитолу.

Трајанов мост на Дунаву

Године 107. од Дакије је Трајан основао истоимену римску провинцију. На месту старе Дачке престонице Трајан је подигао нови град као седиште римске цивилне администрације. Била је то Улпиа Трајана. Градско становништво римске Дакије углавном је било ограничено на римске колонисте и војне ветеране док је домаће становиштво наставило да живи у раштрканим руралним заједницама, следећи сопствене обичаје.

Трајанова победа и освајање Дакије умногоме је ојачало царске приходе, поред огромног плена, Рим је сада контролисао дачке руднике злата којима је управљао царски Прокуратор из редова витезова (procurator aurariarum). Проширењем римске државне границе, Сингидунум (Београд) је добио прилику да се почне развијати.

Трајанова табла

Трајанова табла; ; Liebig Tradecard

У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Дације Трајан

Постојао је и један Трајан илирског порекла међу римским царевима:

Деције Трајан

Златни новац са ликом цара Деција Трајана

Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Између 234 – 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.

Украс 1

Цар Трајан у митологији

Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина.

Познате су две легенде о демону Трајану:

Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Једнога дана су сељаци петловима одсекли језике и Трајан није био упозорен да свиће, због чега је спржен.

У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој Кнежевини Србији: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.

И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом гутао животиње, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења.

Триглав

Триглав

Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.

Намеће се питање: због чега би Срби који су на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?

Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.

Украс 1

Цар Трајан као звер са ознаком 666

Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.

У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.

Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.

Приредио: Расен

Напомена: (1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.

Извори: Википедија, Аура, Стари Словени, Блиц, Дијаспора

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Триглав

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

Келти и Срби – Откуда Келтима српски Луг?

Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.

Галски рат – Верцингеторикс се предаје Цезару 52. п. н. е.

Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом (d’Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.

У чланку “Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves“, y “Revue Archeologique“ (1914, II стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадашња мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас. — Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.

Друиди

Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки, јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.

Друид

Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако, мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у “Животу св. Германа“ где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. “Lucdun“ Херикус не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од латинске речи lux — светлост, што није правилно.

Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епу Флед Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг). Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је, код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux — светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.

У једном ставу епопеје “Друга битка Мојтуре“, Луг игра најглавнију улогу.

Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. “Столарским занатом“, следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.

Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.

Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч “лугра“ значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.

Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју “гавран Луга“. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.

У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени. То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.

За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall. VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У једној песми из 14 века G. Fionn О’ Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим; његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.

Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.

Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.

По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке. Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.

Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.

На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године, на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи “насад“ је нејасно. Према Рису Лугнасад би требало да значи Лугово венчање.

Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.

Култ Луга у Ирској свакако је био нераздвојен од култа земље. Она је његова мајка хранитељка и зато је у њену част и установио свечаност коју празнују сва гаелска племена.

У закључку, Лот се слаже са де Жибенвилом да је Луг Меркур, јер, вели, божанство чије име и данас носе четрнаест утврђења, Лион итд., божанство чији је култ био невероватно распрострањен нарочито код Келта на острвљу, није се могло изгубити тако нагло, одмах по доласку Римљана у Галију, него је и даље обожавано, али је добило само друго име — Меркур.

Мимо свих атрибута сунчаног божанства — и само генетичко име бога код Келта је deivo-s, свакако у почетку придев небесни, светли — Луг је, вели Лот, и божанство земље. што се види и из свечаности коју је у Ирској установио у част и славу земље.

Из овога излази даље, по Лоту, да су мистериозни Луговес једна врста матера из пратње Луга. Још у 1885 г. Гајдоз (Gaidoz) je, вели Лот, одличним разлозима побио де Жибенвилово гледиште, по коме је реч Луговес најобичнија и најједноставнија множина речи Луг, и утврдио да су Луговес друга божанства. За Виндиша су Луговес женска божанства, што иде у прилог тврђењу да су матере.

И поред тога што је детаљно и савесно претресао и ирске саге и друге радове о проблему, еминентни научник Лот у њима, дакле, није нашао несумњивих података за идентификовање келтских божанстава Луга и Луговеса, што значи да Ирска, иако сматрана као ризница келтизма, нема у овом конкретном случају тих несумњивих података.

Да ли је било потребно више продубити Херикусову етимологију, појављену у речи Lucdun..?

У латинском језику, поред luc као корена речи lux, јавља се luc као корен речи lucus, ca значењем гора, шума, а однос латинске речи lucus према келтској Луг не само није довољно испитан, него није уопште ни испитиван, иако је она употребљена баш у митолошком смислу.

У Germania, IX, lucos… consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a на многим другим местима Тацит говори о лукусу као светој шуми.

Сем lucus-a, према Тациту (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, из чега је јасно да је поред lucus-a, као светог места, тадања Германија обожавала и Hertham, мајку земљу.

Из овога се, даље, поставља питање да ли је и реч lucus латинског порекла или је, као Hertha, страног, па на туђ корен додат наставак luc-us, и тиме латинизирана? Ми знамо, Lugdun додат латински наставак. Ми, даље, знамо и из Лота на пример, да Лугдун није латинско име већ је на келтски за претварање г у к, што се, свакако, јавља и код речи Lugdun, Lucdun, где је очевидно да је Lugdun и у једном и у другом виду истог, келтског порекла. Из овог је, даље, свакако несумљиво да су luc и lug једно исто.

Ово, разуме се, још не смета да luc буде корен од lux а не од lucus.

Да проверимо Тацита.

Кад lucus налазимо у Тацитовим извештајима као велико, веома велико германско светилиште, а Hertham, Terram mater, као обожавану in commune у Германији, морамо, ако су његови извештаји тачни, и данас наћи у германским племенима макар индиција и о једном и о другом. Јер, факат да германски радници у облику луг нису ништа открили у германским језицима, не треба да значи да појам не треба потражити и у другојачем облику.

У R. А., t XX. р., 1924 у чланку Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, који је читава ризница података, Лот је написао и ове редове:

Порекло шведске шуме Тиведен (Tiveden) било је предмет контроверзе скандинавских лингвиста. Та је контроверза остала без икаквог резултата све до појаве еминентног келтисте из Кристијаније С. Marstrander-a. Он је утврдио да Tiveden значи шума богова, да је сложена из старе норвешке речи тивар — богови, у множини, и од вед, шума. Германски облик је тива виду. Порекло јој је идентично са средњоирским де — фид, деид, божанска шума.

Тацит је, дакле, имао право. Постоји и данас његов lucus код германских племена, али само у германском називу. Но, иако се овим потврђује да је Тацитов извештај о шуми као светом месту код Германа тачан и да су Тацитов lucus и германски tived, тива виду итд. исто, ипак се не утврђује да су Луг и lucus, односно Луг и Тивед исто.

Не треба заборавити да и за Цезара и за Тацита Германија није етнографски појам, већ географски. Она је Средња Европа и читава кошница разних народа. А, и код једног и код другога, Германи, етнографски узети, играју споредну улогу према другим племенима, која нису, етнографски, Германи у данашњем смислу. Из утврђене чињенице да је Тацит знао за свету шуму у Средњој Европи, и из чињенице да је није означио германским појмом Тивед, тива виду итд. као што је означио Hertha и објаснио латински, већ појмом lucus, требало би да значи да је он у Средњој Европи и тада нашао келтска племена од којих је и појам узео. Међутим, опет код, еминентнога Лота (R. A. t. XX. serie. V. 1924) ми налазимо и следећу реченицу: “Le deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c’est le bois sacre, ou Celtes et Germains allaient invoquer la divinite. . .“ из чега излази јасно да lucus није ни старокелтски ни германски појам.

Чији је? — српски.

Где га је Тацит нашао?

Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.

Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.

Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.

Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.

Гавран

Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.

“Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога…
Ја два врана, два по богу брата“.
(Бој на Мишару, Вук, IV).

И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.

И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор — помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.

Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.

А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?

Тацит Germ. (IX) вели: “pars Sueborum et Isidi sacrificat“, a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L’Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.

Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.

Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално — закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:

Јал’ће ми је царе поклонити,
Јали ћe ми на мејдан изићи —

где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан. — Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.

Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља — Tailtiu, корен tal.

У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.

У (Germ. XXVI) Тацит каже: “Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .“

Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље — тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.

Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском — Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер. Остало би да се реч dun објасни на српском.

Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).

Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29—30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111—13,

Пошетала Владимировица
Мила снаха Вуче џенерала
По бедену града Вараждина,

а дала је и реч бетон. Друга врста ограде — Цезарев систем cippes — постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке — цепанице, коље, плот.

Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:

Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце

(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564—5).

А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.

Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.

Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).

Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.

Откуда Келтима српски Луг?

Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој – Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.

Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени — једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.

Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.

Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.

Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.

Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ “нордијаца“, из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.

Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану — белу — у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.

У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, — и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.

Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.

Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.

Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју — Nemetes — Nemates.

Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?

Аутор: Илија М. Живанчевић

 

Извор: Гласник Југословенског професорског Друштва, књига XVI, свеска 9, Београд 1936. године; Магацин