Стефан Немања

Свети Сава и хала (Народна легенда)

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.  Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце.

Ђорђе Крстић; Свети Сава благосиља српчад, 1891.

У једној причи Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола.

Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима.

Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу.

Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама.

Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.

Свети Сава и хала

Праведна судба за неке грехе казни Светог Симеуна те уђе у њ хала прождрљива. Од тога доба обичан ручак Светом Симеуну бејаше печен во и у волу ован, и у овну кокош, а у кокошчици јаје – и од свега тога иза његовога ручка не остајаше ништа.

Један пут дође Свети Симеун у Хиландар, па у дугом разговору са Светим Савом огладни и стане хитати да иде да руча, али га Свети Саво вештим разговором задржи, док хала у њему сасвим не огладни и много га умори, Онда му Свети Сава пружи поскурицу, а из Светог Симеуна зину хала и обвину поскурицу. Свети Сава докопа тад халу рукама за врат, извуче је из њега и баци у море. И од тада не могаше Свети Симеун ни целу кокошку да поједе.

Народна легенда

Украс 1

  • Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.
Struma

Кањон реке Струме у Бугарској

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,1— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

River Struma, Greece

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.4

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:5

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion  Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. 7

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.9

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.10

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор11 са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.12

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,15 потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.16

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,18 да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.19

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.20

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.21

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.22 Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.23

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила24), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.25

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты  41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton  Melenikon dhmosiakh  planinh  h  Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

Ко је био отац Стефана Немање?

Ни у домаћим ни у страним, познатим и објављеним, савременим изворима није забележено, ко је био и како се звао Немањин отац. Стога се већ у 15 веку у Србији није знало, ко је био отац оснивача српске државе.
Стефан Немања и Ана

Св. Анастасија и Св. Симеон

У модерно доба занимало је и српске и стране историке много то питање; о њему је много писано, и о личности Немањиног оца постављено је неколико хипотеза. Тако су у разним расправама проглашавани за Немањиног оца: Деса, Тихомир, Градихња, Драгихња, Урош, Стеван Вукан.

Љуб. Ковачевић је у својој приступној академској беседи поставио и врло духовито бранио мишљење, да је Немањин отац био Завида (Глас 58, 1900, 1—106; ту су изнета и сва ранија мишљења и хипотезе о Немањином оцу).

Ковачевићево мишљење, да је Немањин отац био Завида, примљено је било у науци и важило је дуго времена као сигурно, све док Г. проф. Драг. Анастасијевић није 1914 год. штампао расправу: “Отац Немањин“ (стр. 32), у којој је, са пуно оправданих разлога, побијао Ковачевићеву хипотезу о Немањином оцу, а поставио и изнео доста доказа за своје мишљење, по коме је Немањин отац или Деса или Урош II Примислав (стр. 22), а дед да му је свакако Урош I, отац Десин и Уроша II (стр. 24).

Анастасијевићеву хипотезу је прихватио Г. проф. Ф. Шишић, a одлучио се за Уроша II, и нагласио је неке моменте, за које мисли, да утврђују ту хипотезу (Летопис попа Дукљанина, 1928, 93—4, 97).

Међутим питање о Немањином оцу није ни Анастасијевићевим ни Шишићевим расправљањем дефинитивно решено. Хипотезама остаје још увек отворено поље.

Ја сам рад да овде изнесем хипотезу, за коју се, мислим, може сматрати, да има много разлога за вероватноћу. Место многог разлагања и обарања других мишљења, ја ћу сасвим кратко изнети разлоге и доказе, који говоре у корист хипотезе, да је Немањин отац био Стеван Вукан.

Ана Комнина прича у биографији свога оца цара Алексија Комнина, да је рашки жупан Вукан дао цару 1094 год. за таоце своја два синовца: Стевана Вукана и Уроша (Ed. Воn. I, 460. Ср. F. Rački, Rad 31, 1875, 225; К. Јиречек, Историја Срба I, 176; Н. Радојчић, Гласник Скопског Научног Друштва 3, 1928, 21).

Према томе би генеаологија, по подацима Ане Комнине, овако изгледала:

У Летопису попа Дукљанина прича се: Interea populi, congregantes se, constituerunt regem Vladimirum, filium. Vladimiri, filii regis Michala ….. Congregavitque ad se omnes fratres suos et accepit uxorem filiam. iupani Rassae….. Postquam accepit rex filiam Belcani….. (Изд. Шишића, стр. 366).

По томе је краљ Владимир имао за жену ћер рашког жупана  Вуканa. Владимир је, по Дукљанину, са ћерком рашког жупана Вукана имао сина Михаила : Michala, filius Vladimiri regis (стр. 371). Михаилова мати била je дакле ћерка Вуканова. Према томе:

Гргур, архиепископ барски, писао је (како се обично узима, око 1178—1180 год.) у Сплит: Knesius quoque Michahel….. ab avunculis -molestatus, ad ea quae nos cupimus, nunc intendere minime valet (Kukuljević, Codex Diplomaticus II, 1875, 115). Да je avunculus yjak в. Анастасијевић, I. c. 12; Шишић, 1. c. 93; 0. Schrader, Reallexikon der indogermanichen Altertumskunde II2, 1929, 128.

Ујаци кнеза Михаила, који се у овом писму спомињу, без сумње су Немања и његова браћа (К. Јиречек, Историја Срба I, 196), и према томе је мати Михаилова, koja je била ћерка Вуканова, сестра Немањина, па је онда и Немања син Вуканов. Дакле:

За хипотезу, да је Немањин отац био Вукан говорило би можда и то, што је најстарији Немањин син добио име Вукан, и ако ја тај доказ не сматрам много јаким.

Да напоменем још, да се у Летопису попа Дукљанина изрично каже, да је Деса син Урошев: Adduxerunt Dessam, filium Urosci (стр. 375).

Према томе би, на основу наведених података, цела генеалогија овако изгледала:

Далеко сам и од помисли да је питање о Немањином оцу овим решено. И ова хипотеза, као и све друге, има много несигурних елемената и претпоставака. Пошто ми није стало до тога, да се моја хипотеза прими и одржи, него да се дође до истине, навешћу одмах сам све оне сумње, које су мене мучиле, када сам се решавао да саопштим ове податке овако везане, и да на основу њих изнесем мишљење, да је отац Немањин Стеван Вукан.

Пре свега, питање је, да ли је тачан податак Ане Комнине, да су Стеван Вукан и Урош синовци Вуканови? Ако је то тачно речено, питање је, да ли су они били Вукану синовци од једног или од два брата ? Па онда, велико је питање. да ли су тачни сви наведени податци код Дукљанина? Да ли су Михаилови ујаци, који се помињу у писму барског архиепископа Гргура, били његовој матери браћа и по оцу и по матери, или само по оцу, или само по матери?

Размак времена је доста велики од првог Вукановог помена 1094 год. до Немањиног рођења, особито ако се он родио око 1123, како мисли Ковачевић, или чак око 1134, како изгледа да мисли Анастасијевић. Истина, толики размак времена иије немогућ, јер је Стеван Вукан. кад је 1094 год. дат за таоца, вероватно био дечко, рецимо око 14 година, родио би се дакле око 1080, те би, ако се Немања родио чак 1134, имао у то доба 54 године. Не треба уз то заборавити, да је Немања био најмлађи син.

Тешкоћа је и у томе, што по свему изгледа, да је било два Уроша, а можда и у томе, што Вукан, како изгледа, није био владалац.

Велику сметњу хипотези о Вукану чини и белешка о Мирославу, сину Завидином. Али, и ако је Мирослав, син Завидин, заиста брат Стевану Немањи, могли су они бити браћа од једне матере, а од два оца.

Да напоменем још нешто. Кнез Михаило у писму архиепископа Гргура, рецимо сестрић Немањин, помиње се још у једном акту. У лето 1189 год. била је у Дубровнику кнегиња Десислава, жена кнеза Михаила, и издала је ту неку признаницу. Са њом је био и барски архиепископ Гргур. Јиречек са разлогом узима (Archiv für Slavische Philologie 26, 1904, 167—8; Историја Срба I, 196), да је кнез Михаило у Гргуровом писму око 1178—1180 год. и муж Десиславин, поменут у акту 1189 год., исто лице. Михаило је 1180 год. био жив, а по акту из 1189 год. се не види, да ли је још жив. То у осталом не мења ствар. Али има друга једна ствар, која прави тешкоће. На полеђини Десиславине признанице има запис: De Michaheli Bodinj. Јиречек je саопштио овај запис, али није обратио на њега пажњу. Међутим је тај запис врло важан. По том запису кнез Михаило, Десиславин муж, био би син Бодинов. Дубровачки историк Гундулић, који је имао Десиславину признаницу, написао је, да је тај Михаило био unico figlio del re Bodino. (Cp. и Acta Albaniae I, 1913, 33, 35).

Ако је запис на Десиславиној признаници савремен и тачан, и ако је Десиславин муж Михаило заиста син Бодинов, мора се прво поставити питање, који је то Бодин био Михаилов отац? На краља Бодина тешко је, због великог размака времена, мислити, ма да није ни то баш апсолутно немогуће, а у Летопису попа Дукљанина каже се, да је краљ Бодин заиста имао сина Михаила (стр. 360, 365), али се изрично каже, да му је мати била Јаквинта. Да није који од синова краља Бодина имао сина, коме је дао дедино име? У Летопису попа Дукљанина, где су набројана многа, вероватно сва, бар мушка, деца појединих династа, нема помена о другом неком Бодину. Да ли је, ако је та белешка тачна, сигурно да је Михаило Десиславин муж из 1189 год. и Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура око 1178—1180 год. и Михаило кога помиње Дукљанин као сина Владимира и ћери Вуканове,—исто лице? Шишић н. пр. мисли, да је кнез Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура “јамачно син једнога од браће кнезова Радослава, Јована и Владимира, синова краља Градихне“ (стр. 93). Али би у томе случају Михаилов отац, по Дукљанину, имао за жену своју рођену сестру од стрица. Шишић je, у осталом, изгледа, дошао доста близу мојој комбинацији, али је прошао поред ње, јер није довео у везу податке у Летопису попа Дукљанина и у писму барског архиепископа Гргура.

Станоје Станојевић

Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

…Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица.

Рођење Светог Саве; Фото: Јутјуб принтскрин; Цртани филм: Принц Растко (Ђакон Дејан Јовановић)

Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује: 

Рад чудеса калуђера Саве
Словенске га све државе славе.

Како се родио Свети Сава

За време зидања Студенице допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнаду калуђери, који су се однекуда такође били ту док се манастир зидао, реше да га сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и у вече је подметну цару уместо оне девојке.

Цар мислећи да је то она девојка проведе с њом до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га даде. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царице. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете.

Кад чује Немања, да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затече код куће, за неверство погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући она му показа прстен и исприча све, како се била договорила. Мушко дете, које се Немањи тад нашло, био је Свети Сава.

Народна легенда

Украс 1

Погледајте цртани филм

 

Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Студенички крст и орао из 12. века

„Студенички Крст“ и „Студенички орао“ представљају два широко позната обележја овог манастира. Оба су исклесана у 12. веку, први изнад северних врата Немањине Богородичине цркве и други, такође на улазу у главну Студеничку Цркву  Оба ова мотива манастира Студеница верно репрезентују Србију и времена Стефана Немање. 

Познати „Студенички Крст“ је исклесан током две последње деценије 12. века. Налази се изнад северних врата Немањине Богородичине цркве. Овај Крст је постао препознатљиви знак градитељства, културе и доба Стефана Немање. Он представља комбинацију две символике: ранохришћанске символике сидра, тј. спасења и сигурности у Царству Божијем, и символике раста и напретка која се види у биљно декорисаним завршецима Крста.

„…И као неки небопарни орао… који се истргао и у вис узлетео…“

Овако Преподобни Симон Монах (српски краљ Стефан Првовенчани), почетком 13. века, описује свога оца – Преподобног Симеона Немању.

По старом монашком предању из Манастира Студенице, исклесани мермерни Студенички орао из 12. века на улазу у главну Студеничку Цркву представља Стефана Немању, српски народ и државу која се чупа из свих метежа овога света да би се развила и узлетела ка вечном пристаништву – Царству Христовом.

Извор: manastirstudenica

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања1190. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

sveti-simeon-stefan-nemanja-freska-ljeviska-crkva-prizren-300x244

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“

Миле Медић - Завештање језика

Миле Медић – Завештање језика

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички

РЕЧИ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“

Свети Сава, Житије Светог Симеона