Станислав Винавер

Стеван Сремац: мржња према духу западне грађанске културе

Међу нашим сатиричарима Стеван Сремац је можда први који стварно мрзи сами дух западне грађанске културе. Али не у име фолклора, не у име идеалисаног народа. Он мрзи дух грађанске културе јер тај дух уништава елите које је ранија култура, па и наша патријархална култура успела да оствари. Елите или елитне духове.
Стеван Сремац

Стеван Сремац

А те елите и ти елитни духови у ономе што је у њима вредно и дивно не мере се мерилом западне хултуре, богатством, сјајем, и макојом другом таштином. Они се мере сумом људскога достојанства и праве човечанске среће, која је у њима, и којом зраче. У њима је више но нека честитост, у њима је нека верност себи и своме оствареноме типу.

Те елите морају да изумру под додиром грађанске културе, која нивелише, која је позитивистичка, која поставља и материјалистичка и материјална нехумана и тупа мерила, место старих и необично специфичних и специјалних мерила.

Сремац се радује када нађе једну средину која је толико израђена да се њене врлине и њени греси дају мерити само крајње специјалним, потпуно нарочитим мерилима.

Смех, хумор, као сретство Сремчевог приказа и као област у коју он своје личности пројектује, врше своју животну и социјалну функцију коју им је одредио Бергсон. Смех помаже животу и помаже друштву у правцу који је на дневноме реду и који треба да победи.

И на тај начин сви ти најсимпатичнији за: Сремца људи – Сремац то осећа, – смешни су утолико што је време противу њих и друштво противу њих, што је наш пут којим се крећемо у супротности са њиховим опстанком. Они морају пропасти. Сремац их благим хумором окружује као икону светачким ореолом: али они већ припадају нечем што ишчезава, они су покојни. Можда и зато тај готово светачки ауреол око многога од њих.

Ако Сремац мрзи дух западне културе он је потпуно свестан којим се правцем иде. Он тај правац не воли, али њему не пада на памет да се противу тока историје испостави, испрси. Могли бисмо замислити и таквога сатиричара. Ми га нисмо имали у доследноме донкихотскоме виду. Да је Јаша Игњатовић био већма човек од сатире можда би он дао нешто одређеније, битније у томе баш правцу.

С једне стране многобројни типови, чудни, чудесно остварени, чудесно схваћени и дати са понекипут готово фантастичном кујунџиском финоћом која је навлаш срамежљиво сакривена испод хотимичних вулгарности које треба само да затуре траг. А с друге стране Сремчев некако аристократоки протест противу просташтва и нихилизма.

Сремац не воли а можда и не жели у довољној мери да усвоји идеал простог природног Русовљевог или епског човека. Нарочито га не воли у његовом дегенерисаном виду тј. када на пр. епски човек хоће маријерске и филистарске задатке да врши помоћу реквизита, помоћу речника и менталитетом епскога човека. Он пре свега ту види, рецимо у „Вукадину“ једнога шеретбудалу који се служи оним што је најсветије једноме народу као што је српски народ, а да би постигао нешто што је тако често супротно ономе што би прави свесни епски човек у таквоме моменту имао чинити. Дегенерисани епски човек служи се својом епопејом ради циљева епопеји неприкладних. А шта ће и тај јадни епски човек, зар он нема права да прибегне своме десетерцу и гусларењу када је то све што има?

Ето ту је Сремац неумољив, он епскога човека: тера натраг у епопеју, он му не да живи у данашњици.

Нихилизам према Сремцу јесте потез код оних који иду да обарају све предрасуде и сматрају све остварено пред собом као предрасуду, док стварношћу називају само своје позитивистичке апстракције. Сремац мрзи тип нашега оштрога позитивисте који уништава естетику и све друге наслеђене и освештане вредности, као предрасуде. Он осећа у њему нешто безлично, неку силу мржње и уништења.

Сремац није успео довољно да тога „новога човека“ прикаже. У његовом демонизму, у нечем фанатичном и доследном то је осетио најбоље Лаза Лазаревић приказавши новог учитеља из Школске иконе. Код Сремца овај је ипак и сувише површан, без хладне страсности решенога фанатика, без нечастивих сила невидљивих са којима пактира.

Нама изгледа; Сремац наш најлепши и најдубљи хумориста. Он је имао великих мржњи као и Домановић – а код сатиричара негодовање ствара стих, како вели стари латински песник – само су његове мржње биле одређеније, конкретније, нерасплинуте, нерастворене у коначну маглу, за то и дубље. Сремац је имао и љубави за све оно што му је изгледало чудесно и благородно у остварењима старије културе.

И смејући се над немоћју тога остваренога живота који је зрачио, над немоћју његовом да се одржи и очува, новим силама времена упркос, – он се њима смејао по својој такорећи природи хумористе, по својој наметнутој дужности, по призвању: јер хумориста, јер комичан писац мора да се смеје и смех је начин на који он мрзи и воли.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Васкрсли чиновници и бирократе из Домановићевих сатира

Радоје Домановић као сатирични писац који је носио у себи у почетку она расположења из Светозара Марковића, као и Глишић, развија их у широком опсегу.
Радоје Домановић

Радоје Домановић

Он се најпре обара на бирократију и чиновништво, на чиновништво које у нашем друштву оличава такорећи у то доба целокупну интелигенцију. Та интелигенција, и по старинском рецепту Стерије Поповића, и по новом демагошком рецепту који настаје, крива је јер она једина носи одговорност, јер добри народ и није одговоран него може само да буде заведен.

Целокупну патријархалну културу људи код којих идеје Светозара Марковића остварују књижевни приказ, осећају као нешто застарело, али што се може лако заменити модернијим, савременијим, и кориснијим, готово исто тако просто као што се стара хаљина замени новом хаљином. Важно је да управљачи и вођи буду на своме месту и да се напрегну како би се та замена извршила.

Ти писци, ти критичари, ти утописти, не виде да је човек стварност а да се појам о једноме стању добија тиме што се прави апстракција, извод, што се од многих конкретних чињеница изведе као синтеза један општи приказ стања.

Ти утописти мисле да ако је стање такво и такво, рецимо, застарело, рецимо архаично, онда треба само имати доследан план промене и промена ће доћи такорећи применом плана, савесном и решеном применом. Чак и темпо којим ће се то омогућити изгледа им да се може извести како се жели, све просто зависи од вештине и савесности управљача.

Ми знамо наравно, да се конкретни створ, човек, не мења ни тако лако, ни по команди, ни по произвољноме темпу.

Утописти у нашем интелектуалном животу, – да не наводим никакве друге средине – сматрали су као сасвим природно да се патријархални човек има претворити жељеном брзином у позитивнога човека који је њима изгледао пожељан. Наравно тај позитиван човек требао је још приде да понесе и изнесе и згодне особине из патријархалнога времена – док би друге просте одбацио као шкодљиве. Те згодне особине биле би јунаштво, издржљивост и пожртвовање за идеје правих позитивних вођа.

Радоје Домановић ударајући на режим онога времена, полази најпре од таквога једнога става. Народ је, онај широки сељачки народ, сасвим пасиван, код њега и према њему. О томе народу мало се говори или нимало. Али појам интелигенције, појам одговорних вођа постепено се протеже на готово цео виши грађански сталеж, на све оно што је у сржи важно.

Тако криви су у првом реду наравно код Домановића министри вођи начелници, јер, не мисле на стварно народно благостање него само искључиво на своје уске личне интересе, протекције, везе, фамилијарне односе. Као вођи они су потпуно неспособни, некомпетентни, шта више и глупи.

Баш због те њихове празнине и глупости сатира губи своје најважније стреле и отрове. Јер о глупости се нема много шта да каже и њој ипак недостаје онај макиавелизам, она решеност, оно нешто дрско и заинаћено, оно уистини тиранско против кога је Његошу изгледало да је борба најсветија. То су обични фразери, лењивци и глупаци као у народној причи. У њима нема ничега демонскога, хоћу да кажем Домановић у њима није видео ничега демонског. Они су наивни.

После високих чиновника долазе нижи чиновници који су им слични. Остајући глупаци, фразери, мали и ситни људи они се не виде тако тешко, тако судбоносно опасни и шкодљиви као људи перверзије и зла које шибају Гогољи и Шчедрини, руски писци који нашима служе у томе тренутку за узор, и који им пред очима лебде.

Тај свет Домановићевих бирократа није чак ни пакостан. Они су сви оријенталски лењи, оријенталски фамилијарни, иначе са запада поврх тога захватио их је и дух филистарства, дух бегства од свакога напора не само физичкога него и моралнога. Тај дух назива Домановић мртвим морем. Мртво море значи средину која је неспособна за велика па и просечна и мала, одушевљења, за новачења и за макакав пионирски рад.

Чак и кад се појави какав сликар, књижевник, уметник, у тој средини она га убије својим индиферентизмом. Пионира нема, односно ако се неко као такав ма и најмање појави инидиферентизам га убије.

Још више, да би такав човек који усталасава жабокречину. који изводи из равнотеже мирну и запарложену средину, да би што пре био уништен, средина предузима и неку врсту напора, – који јој је толико недраг – само да би га се што пре отарасила. И онда долази стање потпуног мртвила које Домановић карактерише страшном реченицом: „нигде поветарца“.

Прећутно Домановић је сматрао у својим најзрелијим творевинама да варош треба да поведе село путем праве културе, путем који ће да нас благослови оним напретком који би омогућио мисију Србије, мисију ослобођења Срба испод туђинца и препорода заостале земље, напредак као здравље, као благослов: заосталост је проклетство.

Али Домановић баца анатему на варош, као мртво море, које није свесро свога задатка, задржава нас у ходу, баца нас у амбис.

Ово је можда крајња визија о ономе што је осетио Домановић. Он је осудио варош која се заразила западњачким филистарством, оне његове покојне стрине, која се бојала свега и свачега и која је забрањивала детету апсолутно и сваку игру, само да се не би убило или ударило.

Чудна је ствар, али разумљива: Домановић полази од идеја позитивистичких али осуђује малу буржоазију и бирократију – оне који, силом околности, треба да их приведу у дело. То код Домановића долази сасвим спонтано и током његовога свеснога искуства. Он оптужује варош. Ова сатира као и многе друге не само код нас завршује се неком врстом нихилизма. И пошто одређено водство није спообно да изврши задатак то се поставља сумња и у сам задатак и у могућност његовога извођења.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама

Од Стерије настао је код нас низ писаца који се баве као главним и основним питањем: просвешченијем тј. како ћемо да усвојимо западну културу. За старог Гетеа проблем је био: култура или варварство. За нас пак, како је то схватио Стерија и други: просвешченије или потпуна неписменост.
Петар Кочић

Петар Кочић на слици Јована Бијелића)

Вук Караџић међутим мрзи „учене људе“ јер види како они кваре основне народне вредности. Караџић мисли: што мање учен човек, то ближи народу, то ближи народној стихији.

Караџић је несумњиво веровао да је народ створио већ довољно вредности, и да би се од самих тих вредности могла остварити једна култура. Караџић је шта више желео да ми и законе и правно мишљење подредимо мисли из народних обичаја. За њим, у томе, нису пошли: фолклор је био недовољан, да замени правно образовање.

Мало је људи имало чврсту веру Вука Караџића. Чак и они који су обожавали народну стихију, идеализовани народ из умотворина, и они су увиђали неминовност „просвешченија“. Исмејан је додуше до трагичности криви начин на који је западна култура долазила до широких маса: преко снобова, шарлатана, дегенерика и надри-учености.

У Босни, нарочито према Кочићевој визији ствари – просвешченије не долази преко наших посредника. Јер какви су да су – наши су. Него долази преко туђинске, окупаторске власти. И Кочић, који већ и иначе мрзи туђинску власт, мрзи и њено просвешченије.

Он свакако, не верује у народну стихију онолико као Вук Караџић, потпомогнут немачким романтизмом и окриљен Гетеовим ауторитетом. Само, Кочић и не ставља под дискусију народне вредности. Други их стављају, и сумњају, болно у њих, и воле их, уз сву сумњу. Вук Караџић не сумња. Кочић пак, рекли бисмо, мрзи просвешченије, не зато што се ту бори ново и антипатриархално доба са патриархалним и вољеним – него зато што оно долази од стране Аустрије.

Шта је драже једноме књижевнику него ли његов рођени језик? А Аустрија, својим чиновничким галиматијасом, шта више квари и сам народни језик и прави од њега чудовиште. Мрзећи Аустрију као Србин, као народњак, као претставник простог пука, као феудални кмет – он је још и мрзи што му квари народни језик, највећу светињу, најдрагоценије благо.

У Кочићевој „Суданији“, мало познатом сатиричком спису где се квареж Аустрије приказује у тровању самога горског и јуначког језика српскога, – дати су потези невероватне видовитости, до данас још неразјашњени. Показано је како се гангрена увлачи пре свега преко самог израза. Колика је ту поука и ужасна интуиција!

Само су Руси умели да се освете бирократији подвргавајући руглу језик бирократа, језик не као начин исказивања, него као најљући отров, који све квари и претвара сваког у роба. Но код Руса бирократски језик захвата мале отсеке званичног Петрограда, и већ у провинцији није толико отрован, колико комичан: народни се језик рогуши, побеђује, постаје потпуно имун, и још лепши, звонкији, сочнији.

Код Кочића народни језик страда: није страдалник само народ, него чак и народни језик, није страдалник само ова генерација, него и све генерације које су оствариле језик.

Код Кочића не буни се само писац, интелектуалац. – који би се под притиском просвешченија болно бранио као од пораза. Буни се језик, буни се смртно увређени народни геније противу кога је почињена богохулност. Буни се, повлачи се у себе, у своје чисте изворе и врела. Где су? Повлачи се тако далеко, тако Дубоко, тако скровито, да га чак ни писац више не може да пронађе довољно, искаже довољно, изнесе довољно.

И саме планине тужне су и туробне, и неће да покажу своје право лице, сакриле су га, све док Аустрија не устукне, све док је ту Аустрија. И оне су се повукле у себе, увукле у себе.

Код Кочића народни геније повукао се, најнедокучнијом осеком. Он није ишчезао. Он је повучен негде далеко за страшну и немилосрдну борбу последњег обрачуна: у неким кланцима за које нико не зна, у тајанственом, недоступном, – далеко и од садашњице, и од времена – у чистом и обетованом пределу, ван стаза и путева. У озареном надахнућу које се не казује, јер би казивање било – проказивање, било издаја…

Код Сремца, код Лазаревића, као и код Боре Станковића најсмернија поражена патријархална лепота избегла је у „весело царство поезије“ [Његош тим изразом проглашује поезију за непроменљиву и непролазну]. Она је за свагда спасена ту: већма видљива но живот, у коме најдрагоценија блага остају тајна, а најчудеснији потези хаотични и неразмршени.

Код Кочића, не само да је; ван живота и његова домашаја него и – ван сваке видљивости. Можемо само да је наслућујемо, да у њу верујемо. Кочић не доказује народ, он верује у народ и то у тајни, недокучни народ. Веровали су и други. Веровао је и Вук.

Али сви они, као некада схоластичари, (а гоњени истом грозницом разлога), паралелно су доказивали разумом, оно што су доживели откровењем: догме своје вере. Кочић се бојао да прибегне доказима, он је зебао „од много мишљења“, бојао се чак и уметности, као од неког експеримента који би му могао прекројити, довести у неки крој – његов народ. Прибојавао се: (…Да и уметност није – „швапска“?).

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Милован Глишић: између идиличног народа и покварених чиновника

У Србији једно ново доба цвета огромним напором и полетом: позитивистичко јеванђеље Светозара Марковића примљено преко Русије. И Русија у историји своје културе имала је да издржи један сличан трзај као српство. И пред Русијом поставља се питање: Петар Велики или стара Москва и стрелци.

Милован Глишић

После Кримскога пораза водећи интелектуалци сматрају да је темпо којим се врши европеизирање, којим се уводи грађанска, култура, зачмао. Сматра се да тај темпо треба довести до најживљега тока. Оно што има да се измени личи многим интелектуалцима не само лишено лепоте и романтике, него чак и шкодљиво, у данашње време.

Ради тога темпа код неких интелектуалаца појављује се и огорчење на естетику као на реакционарну и отпорну ометајућу чињеницу. И код нас ова Писаревљева идеја уништења естетике стече приврженике, који, сиромаси, још лакша срца но богатији Руси жртвују естетске вредности.

Природно је, да се та идеја није могла довољно изразити кроз лепу књижевност већ из самога техничкога разлога: што они који гаје и обрађују лепу књижевност имају према њој већ самим тим неку склоност, неку дубљу присност и у основи не могу се сложити с тиме да естетику треба до краја презрети.

Али за многе писце од осетљивог и дубоког односа према своме времену овај проблем означавао је тешке и неиздржљиве моралне муке. Писци су сумњали у себе, сумњајући у потребу онога што чине, онога што желе да чине. У томе је – и није једина – трагедија нашега највећега писца у Србији, Лазе Лазаревића. Можда и Војислава Илића. Та трагедија направила их је можда већим писцима – а можда их је и убила.

Међу писцима који се по темпераменту прикључују овој србијанској струји спомињемо од сатиричара Милована Глишића и Радоја Домановића. Глишић сматра да своме роду треба да послужи и својим пером. Гледајући лево и десно он види разне злоупотребе пре свега у администрацији која ради са народом, и код зеленаша.

Те злоупотребе он жигоше сатиром мале анплитуде и честитог негодовања. Наравно он ту такорећи нигде ни не види човека, личност, него више један апстрактан појам, оличење ружних и шкодљивих особина. Народ Глишићу остаје идиличан и некрив. Глишићу никад ни на ум није пало да народ ма у чему и ма због чега оптужи. У ствари Глишић не продубљује ни тему ни односе па према томе задовољава се површним подражавањем Гогољу.

Гогољ је видио поквареног чиновника, па кроз чиновника продирућим погледом видео поквареног човека, покварено друштво, и најзад покварену и досадну и саму Русију, и саму васиону. А затим настаје најтамнији и најстрашнији сукоб који је могућ за религиозног човека који беше Гогољ: питање и о самој доброти божанства?

Код Глишића чиновник је покварен и њега треба научити памети и наравно променити. Код Глишића није чак сигурно ни да ли је тако велики број покварених – кукоља као да нема много и ако је то је просто кукољ у доброме житу. А већ и на памет му не пада да окривљује друштво, средину, народ, државу, васиону и Бога.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Змај као сатирични песник

Јован Јовановић Змај играо је као сатирички песник необично значајну улогу, улогу несумњиво већу но што би се могло очекивати после објективне процене његових стихова. Несумњиво да је томе припомогла баш форма сатире, оне лаке добродушне и памтљиве строфе. Он није дошао до сасвим тешких и опорих епиграма.
Змај

Јован Јовановић Змај

Можда његова емоција није била, када се тиче сатиричних тема, увек довољно доследна. У основном питању о коме смо говорили, о коме говоримо: о проблему усвајања, или неусвајања грађанске културе, он није био начисто.

Он узима од Стерије то да је народ недговоран и да су криви они који њиме владају. Он узима од Стерије страховање да се народ не дегенерише. Он сматра да народ мора да буде дорастао великим задатцима који га чекају, просветном напору и војничком напору.

Његова нам сатира данас изгледа несразмерна и бледа, јер није сама са собом начисто. Нарочито када се рецимо љути на неку малу госпођицу и малог фићфирића из Новог Сада, што су изменили стару народну ношњу. Он их из потсмеха назива „Душановим потомцима“ и констатује да са новим манирима не могу осветити Косово.

Таква је сатира несразмерна, шаблонска и конвенционална. Несумњиво да је и она била потребна, корисна, а наравно и штетна, једном речи да је одиграла своју улогу.

Змај као сатиричар и као хумориста чисто је конвенционалан, он узима апстрактне готове теме, не доживљује их богзна како дубоко, и даје их као општа места. Као песник општих места он има такође један велики значај.

Ми не мислимо да Змај није стварни лиричар и стварни песник. Али овде хоћемо да кажемо, поводом његових сатиричних списа, да је он дао као и у другом своме делу, врло много и општега, баналнога, конвенционалног, али не излишног, хоћу да кажем дао је она општа културна места која су потребна, која су монета за поткусуривање, општа места без којих нема културе већ усвојене, без којих ниједно доба не може, општа места) речена онако како се то очекује и како се то предвиђа.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Уставно-успавна песма

(Пева се – не певала се – у Београду)

Буји, паји, чедо драго, Србијице мала,
доста си се назнојила, доста наиграла.
К’о поточић тихо шушти Дунав, Дрина, Сава,
само тихо, само тихо, наше чедо спава!

Кроз облаке раздеране блед се месец скита,
кроз прозор нам провирује, за злу децу пита.
Добра деца већ су легла, рчу к’о на јави,
љуљу, љуљу, чедо драго, покриј се по глави.

Уранили као вешци клапци неваљани,
зипарају прије зоре Пруси, Талијани,
и комшија твој је уст’о па се нешто брани,
ох, не знају како ј’ слатко спават натенани!

Пс! Полако, пушке, топи и ви, бурни људи,
нек вам срце лакше бије у тих врелих груди’,
полагано, ти Европо, цели свете луди,
само тихо, да се чедо из сна не пробуди!

Отварају с’, обијају с’ будућности двери!
Народи се утркују као горске звери,
отимају с’, наваљују, ко ће проћи први, –
буји, паји, чедо драго, Душанова крви!

(1866)

Украс 1

Билдунг

Душанова два потомка
деветнести славе век,
седе млади код клавира
она „нобл“, а он „кек“.

„Цум ентцикн! Ал’ још само
један валцер, же ву при!“
О, слушајте, како ј’ гетлих
овај нови потпури!

Он штехером такт удара
о свој ланчић, о бижу
(то би рифом боље ишло,
штета што му није ту).

Још цум абшид он је један
одмаук’о пасторел, –
„Ви сте кинстлер, хер фон **!“
„Љубим руку, ‘мадмазел’!“

Душанова два потомка
деветнести славе век.
Схватили су дух времена, –
она ј’ „нобл“, а он „кек“.

Смеј’о сам се да не плачем,
гледајући онај јад,
гледајући ** сокак,
гледајући Нови Сад.

Изобличене нарави у комедијама Косте Трифковића

Коста Трифковић је добар техничар, и он покушава да критикује друштво али не зато што он има у томе некаквога моралнога интереса.
Коста Трифковић

Коста Трифковић

Мени се чини да је код Трифковића технички проблем претежнији над моралним и да Трифковић критикује друштво свога времена у ономе што је омогућено и видљиво за критику али не зато што би га све то љутило, него зато што му је потребан предмет за комедије. А пошто су нарави предмет комедијама, то он изобличава нарави. Само изобличава их благо и добродушно.

Он није ни са једне стране барикаде. Други су у сумњи и болу, понеки би сваки час прелазили с ове или с оне стране и по свакоме питању: у једној прилици били би за грађанску културу, у другој за патријархалну. Код многих питање је у темпу, у брзини усвајања тековина грађанске културе и потискивања патријархалне. Трифковић нам изгледа изван ових моралних тешкоћа, одговорности и сладострашћа.

Он је човек који из чисто техничких разлога употребљава савремене проблеме малога војвођанскога друштва које се формира. Просто да би написао своју комедију.

У време великих и тешких борби, онога што Руси називаху „пракљатије вапроси“ (проклета питања) која нико не може избећи и којима се нико не може отети, Трифковић је био наша дражесна идила, нека врста тврдње да све то не треба узимати срцу, али да се без тога и не може, јер без тога нема ни забаве, ни акцента стварности.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Нушићева сатира не признаје хероје

Нушић спада у писце који су од увек имали признање широке публике. Признање пак књижевних критичара он дуго времена није имао. Мени је лично драга чињеница што сам ја као критичар од увек признавао, ценио, поштовао Нушићев таленат и шта више покушавао да нађем његове најбитније, најскривеније особине.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић; споменик на Тргу Републике у Београду

То што је он имао одобравање публике није ме ни најмање спречило у мојој тежњи ка објективности и ка схватању. Сви мисле да није ништа лакше него схватити Нушића. Можда и он сам то исто мисли, јер све оно што пише и напише он поставља тако као да је сасвим просто, као да се намеће само од себе. Верујте, да је то једна варка.

Ствари изгледају просте, он верује да су оне такве, сви верују да је то збиља у најповршнијем смислу те речи стварно, тојест стварно на онај први овлашни поглед. Сви се варају. Ја то смело кажем. Нушић се претставља и даје као такав. Уистини иза свега тога лежи једна нарочита концепција, да се не бојим те речи када се говори о Нушићу ја бих је изговорио: та је реч метафизика. У основи Нушићевог света она се налази можда више но у основи света каквог другог писца који изгледа дубљи, замршенији и неразговетнији.

Нушић схвата личности као необично слабе. То су поводљиве јогунице. Они не умеју да се одупру ни својим навикама, балканским фамилиарним навикама, ни својим случајним жељама, а ни другима ако се други испрсе. Метафизички те су личности слабе, слабе по својој немоћи да се одупру.

И таква једна Нушићева личност не би могла наћи ни начина ни простора да се развије, када би околина била јача, снажнија, када би било организованог отпора. Али све личности које меће Нушић на позорницу прављене су од исте суштине.

И нико се тако рећи не противи туђем сну. Сваки живи и изживљује свој живот, а други га пуштају нешто зато што их се не тиче други човек и што су и сувише заузети собом, нешто зато што као да сматрамо на крају крајева да на овом Балкану који је тако несретан треба мало оставити људе и себи, а највише можда још и из радозналости и севапа.

Радозналости: Хајде да га пустимо да видимо шта ће, како ће, докле ће.

Севап: па и гори су боље пролазили.

Радозналост је по неки пут свирепо балканска, али драматичне европске свирепости која тера у акцију, која убрзава кретњу, која тражи од човека да сам себе превазиђе ето тога нема и чак би било са гнушањем одбијено.

Чича Илија који је у своме позоришном раду био епигон Нушићев а уосталом црпео је из сличних расположења, отишао је мало даље у чарламу и завитлавање. Али и ту је ипак очувана једна блага мера.

Европска позорница познаје оно разигравање страсти, ону тежњу да се све појача до немогућности, до експлозије, до крајњих граница бића, до искакања из рођене коже. Та европска традиција која је тако савршено дата у Шекспиру и која чини да добијамо најизразитије моменте, о којима природа није правила претпоставку, јер њој није био циљ врховна драма, та европска традиција у суштој је противности са нашим навикама, нашим крупним инатом и жустрим севапом, и радозналошћу, и жалбом за младост, за болест и за смрт.

Ми не тражимо од људи да сами себе превазиђу. У томе лежи и много балканског здравог разума који је једна од многобројних поука из Нушићеве сценске комике. Тај здрави разум шта више удара и по јунаштву и по највећим епским вредностима, не одричући их, Боже сачувај, али довикујући им: не можемо и нећемо да будемо вечито јунаци, хероји, лапидарни мргодници, хоћемо стваралачког одмора, хоћемо ненапорне разузурености, спавања после ручка, комодитета и да велике фразе за неко време заћуте, јер нас нервирају.

Поука тога хумора, њена васпитна страна – по Бергсону још; увек, – не би била у томе да се вековне српске вредности пониште, него да се од њих одморимо, да их не потрзамо када им није време, да их оставимо за онда када ће нам опет требовати.

Ја бих Нушића назвао: одмором од епопеје и застанком у решавању неизбежних питања Истока и Запада. А зар не мислите да је тај одмор потребан? И не само одмор, него и поштовање према великом, које се оставља на миру изван свакидашњице.

Може се бити и потпуно другог мњења, али се мора схватити тежња једног дела и најхрабријих, и најваљанијих да се забаве једним лаким светом слабога отпора према фантазији, ћуди, ћефу, да се забаве једним светом у коме се на крају крајева живи готово без одговорности и са најмањим напором.

Можда је баш ово позориште које не признаје хероје, позориште – за хероје. До овог искуства дошли смо експериментално!

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Скоројевићи варалице и лаковерни народ Стеријиних сатира

Јован Стерија Поповић најзначајнија фигура у области хумора и сатире после Доситеја, доживљује борбу тако рећи са друге стране барикаде… Стерија јетко примећује у својим комедијама и полемичким списима како та култура која долази не даје стварних вредности а уништава највеће, најтрајније, оне које су сачињавале српски народ.
Јован Стерија Поповић

Јован Стерија Поповић

Он пре свега види пред собом огромну масу шарлатана и варалица који се праве да доносе културу а уствари само раде за своје најниже материјалне циљеве. С друге стране они доводе женски свет у манију лудог подражавања, у распикућство, у материјалну и моралну пропаст. Истина, Стерија је оштар и према самоме народу које хоће да одбрани од надрикултуре. Он га приказује као претерано лаковерна.

Стерија у својим мислима идеалише народ и тежи да тај народ остане неокрњен у његовој епској величини, али када изводи на позорницу и људе из народа, оне људе које не жели да оцрни и унизи, оне који су му симпатични, онда се види да о њима мудрује: еј, лаковерни српски народе, па теби се може свако чудо и свака накарада наметнути.

Стерија није довољно свестан овог момента. Ни код једног критичара и писца који се бавио Стеријом нисам нашао овај детаљ као истакнут. Мени он изгледа од пресудне важности. Јер, култура која саму себе до толиког степена не може да одбрани уствари је такође осуђена. И не знајући то, са мало црта и потеза Стерија је показао неодрживу слабост оног што би имало да буде од челика, од камена, од мрамора. Народ је лаковеран, може се од њега учинити шта се хоће.

Из овог дубоког уверења Стеријинога, које и он није довољно јарко изразио у виду личног признања, али које се види из целог дела Стеријинога, следује, рекли бисмо као основа теорема једно: интелигенција је крива и вођи су криви за све што се зло догоди са тим народом. Народ је подвргнут до краја сугестијама својих вођа и својих надри-вођа, својих лажа и паралажа.

Тако се већ код Стерије јасно оцртава и остаје као завештање за будуће нараштаје: народ није крив, народ не може бити крив, криви су вођи, крива је интелигенцја. Вођи и интелигенција испали су код Стерије Поповића страшни и наопаки.

Један једини међу њима, Гавриловић у „Родољубцима“ ипак је са великим напором измајсторисан до исправности. Само он задовољава се јетким примедбама једног мрзовољнога резонера – што је несумњиво био и сам Стерија – али нити шта постиже, нити можда у дубини душе и жели да постигне. У дубини душе он је јалови цензор задовољан када има шта да критикује као ненародно, несоцијално и нездраво.

Стерија постиже велики књижевни успех. Он је не само поставио и видео проблем, он је дао и своја решења. Ова решења имаће највећег значаја, за развој наше књижевности, за репертоар наших типова који се приказују преко књижевности, најзад за сам избор тема у великој културној борби.

Ма колико у својим списима Стерија стајао са оне друге консервативне стране, како су то запазили и истакли сви критичари, он ипак није тако једноставан, посматран са једног вишег гледишта које обухвата целу личност. Јер Стерија импонује целоме свету и постиже највеће ефекте својим стилом, својим начином излагања, техником којом пише и занатом којим се служи. А све је то узето са стране од оне исте културе грађанске противу које он хоће да одбрани свој свет.

Његов стил у трагичним позорјима јесте савремена патетика, потпуно страна српском патриархализму, кад пише пак комедије он се служи техником запада, заплетима, триковима, свим могућим тадашњим реквизитима. Зато он изгледа целоме свету и целоме народу учен човек. Његова ученост та је која највише импонује. Јер у сржи он је као што знамо хладан, без маште и без нарочитог полета. Његово главно преимућство то је оно што му је дала грађанска култура: техника савременог писања.

Је ли Стерија уопште противу једне грађанске културе? Мрзи ли он њен дух? То се не би могло рећи већ и по томе, што он усваја од тога духа баш оне тековине, за које је најосетљивији, писац усваја технику писања. Он приказује у ствари не толико борбу између грађанске и патријархалне културе, него технику преноса, начин на који се она код нас преноси. Људи који је преносе, па и људи који је усвајају у ствари су приказани као назови културни, и накарадно оплемењени.

Да ли би Стерија имао шта против да се код нас могла грађанска култура некако пренети без таквих посредника и без оних страховитих појава посртања, несигурности и некарактерности? Би ли једном речи Стерија био противан да сви Срби постану онако културни као он, онако учевни као он? Што се мене тиче ја мислим, ја сам уверен да сам дух грађанске културе није био Стерији тако одвратан, да је он имао врло много релативистичкога смисла, и да један човек његове суперкритичке врсте не може ништа да воли као апсолутну вредност. Он брани патријархалну културу – али по нашем најдубљем уверењу он и њу не воли богзна колико. Он брани нешто што не воли много од нечега што воли још мање.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Комика и шала Доситеја Обрадовића

Доситеј Обрадовић који са жаром прима идеје просвећености служи се најрадије у својој дидактици, комиком, благом шалом. Такви су сви добри дидактичари. Истина, Доситеј узима од нових идеја оно што му изгледа преко потребно и неопходно за овај час.
Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (Арсеније Теодоровић)

Он узима најпре идеје о толеранцији, без којих се не би дао замислити рад у целоме народу, идеје о потреби просто-народнога књижевног језика који би сви схватили, идеје о реформи црквеног живота које су се наметале саме по себи.

Доситеј као да није у трагичној дилеми о темпу, о брзини којом треба вршити и извршити програм просвешченија. Он је на почетку.

Може се замислити и друкчији Доситеј, са више темперамента, радикализма, журбе, нестрпљења, огорчења) и бола. Међутим, прави догођени Доситеј Обрадовић био је такав, и од те историјске чињенице морамо да пођемо као такве.

Да је био друкчији то не би омело оно што се избећи не може, али би дало несумњиво другу боју, друге акценте, друге ритмове нашој књижевности и нашој култури…

…Доситеј верује у просвешченије. Истина, он није сувише рђаво говорио о Краљевићу Марку али то је по свој прилици зато да људе не дира и не позлеђује без потребе и пре времена.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Станислав Винавер – Сатира у сукобу између традиционалног и модерног

Један народ огромне душевне и моралне снаге, који је израдио себи епопеју не за то да би се кроз њу расплакао него да би се преко ње ослободио, затиче пред собом једну другу, нехеројску грађанску културу којој су многе од најсветијих традиција тога народа проста заосталост и застарелост. Јављају се у нашој ужој позваној средини проповедници те нове културе која треба да надвлада, да замени оно што имамо.
Станислав Винавер

Станислав Винавер, поштанска маркица из 2016. године

Разни интелектуалци тога времена – почевши од најтиших сељака пречанских који су нешто видели па до чиновника, учитеља, официра, свештеника и свих оних скромних трудбеника благостања материјалног, општења већма усклађеног – размишљају на свој начин и подложни су већ првоме врењу. Они нису писци и о њима и њиховом раду немамо довољно писаних података. Несумњиво је да се у многима од њих догађало не само да су заражени новим идејама рационализма, борбе против предрасуда, жеље за преуређењем нашег друштва, него да се одигравала у њима и драма, тешка драма са лајтмотивом вечним: треба ли, сме ли се то увести код нас? неће ли то проузроковати ненакнадиву штету?

Писци свих родова, интелектуалци и интелектуални посленици, културни раденици, сви имају да решавају то питање. Њега решавају на свој начин и својим реакцијама и најшире масе. А књижевност даје нам један од путоказа да се снађемо у томе току, у томе врењу.

Књижевност у исто време служи још и као једна од нарочито видљивих арена на којој се борба старих традиција и нових потреба пластично приказује. Интересантно је да, пошто се борба за грађанску културу у свима њеним видовима води у име идеја 18 века који је у разуму гледао духовну силу човечанску, интересантно је да се због тога ова борба добро огледа баш код сатиричара, код хумориста.

Они који претпостављају чист разум осећајима, они траже разлоге и стил који говоре интелекту. А комика је, како нам је магистрално показао Бергсон, најпретежније област интелектуална. Бергсон види у комици једно од оруђа друштва и природе који иду на то да изврше потребне коректуре над појединцима који се одмећу или одстрањују од линије живота и линије друштва. Пошто се ради о потребној и друштву корисној казни – јер се комиком кажњава кривац – то је по среди функција интелекта, јер казна ће бити праведна, само ако је заснована на разуму.

Овим нисам хтео да кажем да се комика и сатира не могу појавити у доба када се интелекту придају мања права. Али хтео сам рећи да је доба са којим почиње велика борба о којој је реч једно у коме комика и сатира долазе брже и природније до изражаја.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Црна Гора као Венеција војводе Драшка

Програм постављен од Његоша овај је: Ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!
Венеција

Трг Светог Марка у Венецији крајем 19. века

У најважнијем песничком документу српског народа, у Горском Вијенцу, међу толиким сценама које приказују народ, његов дух, његова схватања, и све што је основно у њему, налази се и једна комична и сатирична епизода од монументалне вредности. Могло би се рећи да она у неку руку има програмски карактер тј. показује оквир у коме се има кретати српска сатира, српска комика, српски хумор од тада па до данас. Та је епизода повратак Војводе Драшка из Млетака.

Најтипичнији претставник црногорског схватања и живота коме су то схватање и тај живот нормални и морални, долази у додир са венецијанском префињеном културом. Његов приказ те културе јесте најоштрија њена осуда. Људи који претстављају Венецију, тај непатријархални и антипатријархални Вавилон јесу нејунаци. Њих убија тескоба, они живе у доставама, храна им је у ствари нешто одвратно, све сами слаткиши, уопште они су бабетине и после 30 година од њих тема ништа.

Цела епизода могла би се рашчланити најопширније, али би се увек правиле варијације на једну исту тему: овде Црна Гора – тамо Венеција, овде простор, здравље, нормалност, моралност, јунаштво – тамо тескоба, болест, изопаченост, искоришћавање других, нејунаштво.

Програм који нам поставља Његош за размишљање, обраду и хрвање овде је дат у хумористичноме виду. И сам Војвода Драшко није мислилац, филозоф, мудрац, светац, државник, политичар – којих такође има у Црној Гори Горског Вијенца. Он је нормални Црногорац тога спева, за њега не може да постоји сумња у црногорске вредности и он не може да прими оно што је супротно као здраво, ваљано и блиско разуму. Венеција је код њега поред покварености, изопачености, болештине и неморалности још и – лудост.

Наравно постоји могућност, која је дискретно остављена у области слутње, да су други Црногорци, чији је видокруг шири, у многоме несложни са Војводом Драшком. Али у суштини, чак и најумнији, чак и најпросвећенији и најпросветљенији међу њима осећају исто то, додуше другим изразима.

Дакле, поставља се питање: Венеција или Црна Гора. Одговор је у Горском Вијенцу: да, Црна Гора онаква каква је, без икаквог оклевања и без иједног потеза у корист Венеције.

А какав је програм за све хумористе, све сатиричаре а шире и најшире за интелектуалну елиту најпре, а најшире слојеве народа на крају? Програм постављен од Његоша овај је: ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!

…Речито износи Војвода Драшко да је она Црна Гора здравље а она Венеција – болест. Дакле, сасвим по страни од морала, од цивилизације и од других значајних људских мерила. Али проблем који се постављао пред српски народ није био само проблем историје, проблем биологије, проблем цивилизације, једном речи скуп разних задатака који су имали да се реше. Он је био и проблем судбине.

Ми смо морали хтели не хтели у ту другу културу. Чак и кад, бисмо знали да је та друга култура заиста болест. Међутим ми то пре свега нисмо знали јер то није било утврђено ни онда као ни данас, а затим да се замислити да би увек једни ишли макар и за болешћу, јер није доказао да је једини циљ наш у здравом, нормалном и чврстом опстанку.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Британска списатељица Ребека Вест у Србији – О Србији и Србима

Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело – обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. Колико је интересовање ова књига изазвала сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Овде преносимо њена запажања о Београду и Србији тога времена.

Ребека Вест

Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица и феминисткиња позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун.

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941,, у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’

У рано пролеће 1936, године у Београд је дошла Ребека Вест, романсијерка, која ће заволети Београд и Србију и написати веома запажену књигу „Црно јагње и сиви соко“, коју ће најпре објавити 1941. године у Нјујорку, а потом 1942. у Лондону.

По доласку је одржала предавање о савременој енглеској књижевности, а била је и гост на вечери српског ПЕН-клуба. Ево њених описа Београда и Србије, у коју ће долазити у више наврата:

„Прејели смо се за ручком, што у Београду лако пређе у навику ако је човек довољно издржљив да може поднети сељачку храну која је луксузно припремљена захваљујући урбаном расипништву намирницама и турској традицији финих и јаких зачина. Супе, сосови и јела са пиринчем овде нису ништа слабији од најбољих које сам пробала.

Прича се да је Београд центар европске шпијунаже. Ови Југословени као да никада нису боловали нити патили у животу. А чини се да би требало бити обрнуто ако узмемо у обзир све историјске чиниоце. Јер сви Југословени преко четрдесет година морали су доживети најстрашније ратне недаће, а сви млади морали су у детињству доживети такву оскудицу и опасности какве никад нису угрозиле француску, енглеску или немачку децу…“

Ребека Вест говори о Београду и овако:

„Донедавно био је балканско село. Имао је свој карактер у којем се огледала спремност на отпор, одлучност да се опстане, као и мученичка оскудица. Било је то свето балканско село. Брег на којем стоји посвећен је крвљу људи који су умрли захтевајући само живот, на који имају право. Модерни Београд је прошарао тај брег улицама које су на другим местима много боље направљене…

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“.

Њен водич по Србији и по Београду био је писац и новинар изузетног духа – Станислав Винавер, кога ће у својим мемоарима и кореспонденцији задржати у најбољем сећању,  а у самом делу га није тешко препознати у лику Константина. Обићи ће Тополу, Шумадију целу, а онда Фрушку гору, Нови Сад, биће и на Косову и описаће ту колевку српства са љубављу и добром намером.

Весели и здрави људи

Ребека Вест: „У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Из есеја о Грачаници:

„Ништа на овој цркви није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајња интелектуална истанчаност… То је она врста цркве какву су могли саградити архитекти двора у Хемптону да опсесија готиком није владала у том ћошку Европе. Било је то за мене узбудљиво сагласје, будући да је српски краљ Милутин, који је саградио Грачаницу неких седамдесет година пре Косовске битке, веома личио на нашег Хенрија VIII…”

Изводи из текста: Љубавна афера са Србима (Драгана Букумировић)

Њено дело није било објављивано у Југославији све до осамдесетих година прошлог века, када је објављено у цензурисаном издању, без многих поглавља. Разлог томе била је чињеница што је „њена књига протумачена као „брутални напад на братство и јединство” и на разне национално-идеолошке митове, што није било по вољи ондашњег режима.“  

„Тај креативни и зналачки извештај са шестонедељног путовања по нашим крајевима бујао је и разгранао се у двотомни, такорећи енциклопедијски опис Југославије, земље које више нема. И више од тога, Црно јагње и сиви соко је династичка сага о Хабзбурзима и Карађорђевићима, научни рад о византијској археологији, паганском фолклору и хришћанској и исламској философији. Уз све то, књига нуди и величанствену психоанализу немачког ума и порекла фашизма и тероризма у XX веку. Многи су дело оценили и као упозорење на опасност у коју је тоталитаризам довео Европу 1940. и у годинама које ће уследити…

Пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон.

Ребека Вест се дивила интензивном животу на овим просторима, јаком пићу, зачињеној храни, седељкама у ситне сате, лепим мушкарцима и народним ношњама. Словенима је приписала „безграничну способност за испитивање и разматрање”. Толико нас је волела да је чак у својим коренима нашла трагове словенства.“ 

Милош Црњански је био одушевљен њеном књигом и узалуд је у Лондону тражио издавача. „Налазили су много разлога да одложе издавање, које је окончано тек 1941.“

На крају издвајамо интересантну мисао Ребеке Вест о владици Николају Велимировићу:

Најизузетније људско биће које сам икада срела“ (Владика Николај Велимировић).“

Црно јагње и сиви соко, 1941.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости Радован Поповић), Никола Кољевић: О књизи Ребеке вест „Црно јагње и сиви соко„, Национална Ревија (Драгана Букумировић)Википедија

Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом

Велики индијски књижевник, драматург и филозоф Рабиндранат Тагоре боравио је током 1926 године у Београду. Том приликом одржао је два предавања о индијској филозофији, култури и стању савременог света и добио велике овације. Сусрео се са Ниолајем Велимировићем и бројним интелектуалцима Србије, а на поласку је као поклон добио збирку народних рукотворина: један српски костим, у злату, рађен на Косову у 18. веку. Одговарајући на Николајеву беседу, Тагоре је између осталог рекао: „Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа… Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да одушеви… Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу…”

Рабиндранат Тагоре

Велики индијски књижевник, драматург и филозоф Рабиндранат Тагоре (1861-1941) дошао је 1926. године у Београд. , Одсео је у хотелу „Палас“, на четвртом спрату. Био је веома предусретљив према новинарима и свим знатижељницима. Путовао је са својим секретаром „у црној мантији, са сребрном дугом косом и лелујавом брадом, са класичним светитељским ликом…“

Једна од основних његових мисија била је повезивање истока и запада, због чега је приближавао западну културу Индији, а индијску и своју поезију преводио је на енглески језик.

Тагоре је 1913. године добио Нобелову награду за књижевност, а 1915. британска влада га је прогласила за витеза. Ове титуле се одрекао после масакра у Амрицару 1919. године, у знак протеста против владара.

Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. Чланови Српског ПЕН клуба приредили су му ручак код „Српског краља“, коме су присуствовали и ректор Универзитета Павле Поповић и угледне званице. Ректор га је поздравио на течном енглеском језику, а Тагоре је захвалио на срдачном дочеку и гостољубивости.

У разговору за Политику, објављеном 14. новембра, Тагоре је говорио о културама истока и запада, о људској слободи, о фашизму и бољшевизму.

,,Сам покрет фашизма скрива велику опасност за суседе. Он је изграђен на повреди слободе ближих и то му је грешка која не може остати опроштена”, рекао је Тагоре, а на питање да ли ,,налази сличност између фашизма и бољшевизма”, одговорио је следеће:

,,То не бих могао још рећи јер ја не смем говорити о бољшевизму, пошто нисам видео својим очима његове последице”, објаснио је Тагоре. Изнео је и мишљење да ,,начин рада садашње руске владе одбија и немогућ је, јер поништава наше највеће добро: слободу.”

Рабиндранат Тагоре

Тагоре је одржао у Београду и два предавања о индијској филозофији и култури, прво у новом здању Универзитета, а сутрадан на Коларчевом универзитету. У обе прилике се ,,окупио цео Београд”.., а преводио је писац Александар Видаковић.

Он је говорио о прогресу и савременој цивилизацији, али је ,,најлепши део вечери” било песниково рецитовање песама на бенгалском језику, тако да је ,,и тај бенгалски језик свима слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао близак, познат и разумљив”, јавила је ,,Политика”.

Тагоре је, говорећи о тренутку тадашњег света, рекао и ово:

,,Страсти су полуделе. Дошла је жеља за експлоатацијом и све велико и лепо изгубило се. Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога. Војници и трговци који нам данас долазе, не доносе нам идеале првих пионира, већ само страст за материјалним богаћењем. Можете ли се поносити цивилизацијом која носи страх. Савремена цивилизација одвојила је науку од духа. Наука ствара дисциплине, даје снагу, али без идеала… Све што не црпе снагу духа, није лепо, него је ружно. Снагом може да се поноси лав, тигар, слон. И кад се човек поноси снагом, он је као животиња.”

Сутрадан је Тагоре одржао предавање о значају уметности, а ,,овације песнику биле су бескрајне”, известила је ,,Политика“.

После предавања, Тагори су три студенткиње књижевности, у народној ношњи предале букете цвећа и његову седу главу окитиле ловоровим венцем. Када је изашао са Универзитета на улицу, гомила омладине окружила је са свих страна његов аутомобил и клицањем га поздравила и испратила све до хотела.

Из Београда је Тагоре понео поклон – збирку народних рукотворина: један српски костим, у злату, рађен на Косову у 18. веку. Њега му је приликом обиласка Академијине збирке народних рукотворина и ношње поклонио „власник музеја“ Данило Поповић. Поповић је приказао песнику своју уистину вредну збирку и том приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на Косову у 18. веку…”

Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију, узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само у посебно свечаним приликама.

Пре одласка Тагорине ћерке посетиле су Коло српских сестара, а песник је посетио друштвени дом Хришћанске заједнице младих људи, где га је дочекао епископ Николај Велимировић и поздравио беседом која се дуго потом препричавала .

Одговарајући на беседу владике Николаја, Тагоре је између осталог рекао: „Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа… Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да одушеви… Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу…”

Отпутовао је 16. новембра 1926. заједно са своје две ћерке, возом за Софију, а потом, преко Цариграда за Индију, .

Извор: НовостиПолитикаХипербореја