Српски језик

Заборављене речи старе Србије, лепше од оних којима су замењене

Ако кажете да вечерас идете “до чаршије” неко ће вас вероватно и разумети, али куда сте се упутили ако идете “на чаир”? И ко вас то прати када са вама иде и “дост”? Још кажите да ћете успут свратити до “џамбасина” и никоме највероватније неће бити ништа јасно!
Књига

Књига у Шуми; фото: pixabay

Језик је жива творевина сваког народа и стално се мења. Неке речи улазе у употребу, друге излазе, а има и оних које после неког времена постану потпуно заборављене.

Представљамо вам речи за које многи од вас вероватно нису никад чули.  Зато, бришемо прашину са неких од тих израза и представљамо вам 20 српских речи које су користили стари Срби, а чије значење данас ретко ко зна!

БРКЉАЧИТИ – нејасно говорити, мумљати, брондати

ВАЈКАТИ – жалити се, кајати се; “Не вајкај се на живот, већ се ватај каквог честитог посла!” – вели народна пословица.

ГЕКНУТИ – умрети, али и пропасти (финансијски)

ДОСТ – пријатељ, а одатле је ДОСТЛУК – пријатељство

ЕГЕДА – виолина; “Са својом дворском музиком (с егедама) и с неколико момака … пошаље [их] у цркву те се венчају” – Вук Караџић

ЖДРЕПЧОВИТ – коњ које је спреман за парење, али у пренесеном смислу и мушкарац који мисли само на “шврљање и швалерисање”

ИЗВАНЉУДНИК – нечовек, човек без људскости

ЈАРА – велика врућина ако се односи на временске услове, али може да значи и повишену температуру тела, грозницу

ЛИПЦАЛ – угинуо, обично се односи на животињу. Одатле је настала реч “ЛИПСАО” са истим значењем

ЉЕСАК – сјај, одблесак; “Од љеска зимског сунца … изгледало је то пиво прозирно” – Петар Пеција Петровић

МАКАЊА – мало, сићушно дете, ситно “попут макова зрна”

НЕКЊА – прекјуче

ЊЕГОВСКИ – карактеристичан за њега, њему својствен; “Проку је обезнанила његовска, љута крв” – Вељко Петровић

ОКНУТИ – викнути, дозвати некога

ПОЛЗА – Корист, добитак, успех

ЋУТУК – глупак, будала

УСРЖИТИ – учинити да нешто скроз захвати, да продре у срж нечега

ХРШУМ – повика, викање на некога, љутња (још и “РШУМ”)

ЦУБОК – изнутрица

ЏАМБАСИН – трговац, продавац (још и “ЏАМБАС”)

Извор: Ћирилица

Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш србски језик најсроднији древном санскритском језику (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!
Бранислава Божиновић

Бранислава Божиновић – Речник сросдних санскртских и српских речи

Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишао сам на сајт: „Пешић и синови„ на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави: „Одлазак Последњег Српског Санскртолога“» и њеном грандиозном раду на пољу сродности српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће „Пешић и синови“. Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта „Пешић и синови“:

Треба одати захвалност госпођи Весни Пешић и њеној издавачкој кући „Пешић и Синови“ што се уопште зна о Бранислави и њеном речнику, јер је наша званична „научна“ јавност одавно у спрези са властодржачком структуром власти, којој је циљ да срби идентитетно вечито буду тиква без корена, саобразно лажној и изфалсификованој историји по којој су срби хорда дивљака која се од некуд (можда и са Марса) доселила на Балкан у VII веку (662 год.) и почела све живо да убија, да отима земљу народима који су ту живели. Врхунац тог културно-духовног геноцида кривотворењем србске историје достигнут је данас:

„На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“ су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало…“ (Vesti online)

Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“. Ово сам одмах на почетку истако, јер душебрижници „теорије завера“ који бдију интернетом да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре …. „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“ итд.. итд…

Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? Јер, кад чујемо одређену свежу историјску лаж, одмах препознамо да је лаж? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Такође, и та дубља историја је некад била свежа и најновија. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.

Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје!

Каже се:

„Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју“

Отуда и овај мој подухват, ради нашег освешћења и враћања својим истинским коренима, трагом језика, ЈЕЗИКА-БИЋА…

Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Што се тиче србског језика и његове сродности са санскритом, мора се нагласити да је Бранислава првенствено имала намеру да изучава санскритски језик, па је тек накнадно, увидевши сличност и сродност са србским, започела свеобухватни грандиозни рад на пионирском, али изузетно културно-стратешки важном подухвату израде речника сродних србских и санскритских речи, то се види у овом њеном исказу:

„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту….“

Ово наглашавам због тога јер етикеташи „теорије завере“ одмах залепе ту етикету неком истинском трагаоцу србског порекла и идентитета, без опсежне провере и чињеничне анализе њиховог дела, по принципу „пљуни, па залепи“, јер наводно они прво без икаквог проучавања било чега, умоболно и шарлатански замисле да је србски народ најстарији, па онда измишљају некакве тобоже историјске документе, искривљују их и прилагођавају их својој „умоболној теорији“.

Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић (Рођен 1906. у ВРБИЦИ код Зајечара. Аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“ ), професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића, чија сам предавања нашао на интернету, срећом неко је и то поставио као видео прилог на YuTube, али из више делова, из осам. Нешто сам мало погледао те видео прилоге и мој неки будући прилог о сродности србског и санскритског језика биће посвећен раду професора Радмила, спојићу те делове у видео прилог из једног дела и објавити га на свом блогу. Заинтересовани могу то да погледају и сада: Професор Радмило К. Стојановић: „Корени српског језика“: (први деодруги деотрећи деочетврти деопети деошести деоседми деоосми део).

Рад Браниславе Божиновић на овом грандиозном подухвату израде речника сродних српско-санскритских речи, по величини онога што је она дала, нешто је заиста блиставо и сјајно за србски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратку србског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег БИЋА, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује УПРАВО ДАНАШЊИ ТРЕНУТАК, кад нас разбијају и уништавају сопствени интелектуални изроди, најгори издајници и злочинци, служећи страним душманима више од једног века у уништавању србског идентитета, националне самобитности и државотворности, јер су се размножавали у свим властодржачким структурама и временима: институцијама, образовању, комунизмима, социјализмима, демо(Н)кратизмима… и тако владају над нама, пре свега нашим умовима, мозговима, психама!

Кад се мало боље погледа, само њено име, Бранислава Божиновић, говори нам да је та величанствена жена од Бога послата (Божи-новић) да брани и слави (Брани–Слава) истинитосно знање о идентитету нас Срба, о нашем БИЋУ путем ЈЕЗИКА, јер ЈЕЗИК је исто што и БИЋЕ.

Санскрт, Рг Веда, Веде

Издање Рг Веде из 19. века; фото: Википедија

Бранислава Божиновић:

То је драма наше интелигенције! Она боље зна туђе, него свој народ! Не може се калемити на тај народ хришћанство … Па га онда, калемити му национализам, национализам западне Европе 19-ога века, па смо сада испали националисти. Па му калемити комунизам, па се ни тај пелцер није добро примио. Много боље у градовима, много мање на селу. Јер је ту прави српски народ.

Па ћемо му сад калемити либералну демократију, и сви ти калемари су дубоко уверени да је важно само донети пелцер. А где је, на шта се калеми тај пелцер? Оће ли он родити оволике воћке (рукама показује да мисли на велике воћке) или неке кврге?

Па ћемо констатовати кроз 50 година, да смо и ту нешто промашили. То је због корена. Не можемо ми о коренима говорити до Светог Саве и примитка хришћанства. Питам се… где смо били пре тога?

Ко смо пре тога!
То је ЈЕЗИК!!
ЈЕЗИК, који је тај народ сачувао!…“

Бранислава је у праву, свака част Светом Сави, његово дело треба поштовати, међутим, примитком хришћанства и калемљењем на њега почели смо да се одкорењујемо од самих себе, од свог културно духовног кода, менталне матрице. Тачно је, покушало се да се и у примитку хришћанства одржи нешто од наше изворне духовности, од нашег изворног духовног кода и правца, да се то помеша са хришћанством и тако сачува, али временом смо се све више одкорењивали и од тих „религијских привезака“ изворног духовног правца, заслугом наших „интелектуалаца“, „учених људи“ и „духовњака“, тако да данас готово да немамо ни један траг изворног духовног правца, и ако га имамо све се свело на испразни фолклор слављења славе без икакве дубине и духовног садржаја, све се свело на ждрање, опијање и подсећање на минуле доживљаје и догодовштине из живота, ко је с ким и шта урадио, ко се разболео, ко се оженио/удао, ко је умро. Да је откорењивање опасан пут без повратка, ако се на време не заустави, показује нам садашњи тренутак, јер ускоро наше најмлађе генерације, заслугом екумениста у врху СПЦ, неће знати ни ко је био Свети Сава утемељивач наше неизворне хришћанске религије, а шта онда рећи о оној изворној, која по ЈЕЗИКУ видимо задире у прастара ведска времена?

Није нам као народу лак пут повратка својим пра изворним коренима и идентитету, али треба га започети, препородити се идентитетно путем раскринкавања наше лажне историје, осветљавањем праве, изучавању нашег језика, упоређујући га са санскритским, онако како је тај пут зацртала наша Посвећеница – Бранислава! А кад неко то крене да ради као она, целим својим БИЋЕМ и ЗНАЊЕМ, стекне се увид да је србски (са доста заборављених речи и појмова, без туђица, са речима којих нема у речницима, али су живе у народу) и санскритски језик, један те исти јези, што је у једном моменту и сама Бранислава рекла објашњавајући сродност србских и санскритских речи:

„Ма, нема… српски и санскрит, то бре исто… „

Суштина која одређује истину да је ЈЕЗИК=БИЋЕ одређује оно што је Бранислава рекла:

„Језик излази из мишљења, мишљење се образује помоћу језика…“

Мисао ствара реч, реч се враћа ка мисли, и кад се из употребе избаце многе речи, по мери сакаћења аутентичног језика србског народа, будући да о њему овде расправљамо, смањује се и опсег мишљења и способност размишљања у корелацији са стварношћу, проницањем у њену дубину и суштину, у њеном схваћању, у филозофском погледу на њу, у овладавању многим знањима, будући да је основна перцептивна „алатка“ код човека за то ум, који се непрекидно изграђује, надограђује, унапређује или назадује, у међусобној сродности, зависности и утицајности на релацији односа СРБСКОГ ЈЕЗИКА и МИШЉЕЊА, УМОВАЊА.

Поготову је најпогубнија ствар када се нека оригинална србска реч која означава неки свеобухватни појам, избаци из употребе до заборава, замени неком неразумљивом туђицом, или допола схватљивом, чиме се поремећује већ урођени опсег мишљења, размишљања и схватања стварности (базирано на основу оригиналних и одмах схватљивих појмова урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, којих сада нема) онога што неко писаном речју или својим говором, беседом жели да објасни, саопшти. Дешава се, то је свима нама познато, да када србски ум чита неко штиво са доста неразумљивих или допола јасних туђица, а тога је све више и више… нит спознаје и ПАЖЊЕ се константно ремети, тако да том уму, да би све правилно разумео и схватио, потребно да поред себе има стално лексикон страних речи и израза, да га држи отвореног, па кад тако уз утрошено време за читање лексикона разуме ту туђицу, да се поново врати на читање претходног штива које је већ започео, не би ли га коначно и потпуно разумео.

Међутим, та нит спознаје се никад не би изгубила када би цело штиво било у духу урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, она би имала свој нераскидиви ток са далеко већим потенцијалом за спознају, у датом моменту, готово тренутну. По мени, што је дебљи лексикон страних речи и израза, што више има речи у њему, то је веће сакаћење и губљење знања властитог ЈЕЗИКА-БИЋА, јер какав је то језик, не само србски, ако ти мораш стално поред себе да имаш дебеле лексиконе страних речи и израза, да би користећи их схватио нешто?

Или, пак, мораш да их узмеш у руке и ишчитаваш стално док по принципу аутоматизма не схватиш све туђице, не би ли тако без лексикона ишчитавао неко штиво или значајан спис, да не би изгубио нит разумевања и спознаје онога што читаш, или кад слушаш неког говорника. Међутим, чак и тад, по мени, ти губиш основну матрицу идентитета која се добија рођењем у ЈЕЗИКУ-ВИЋА неког НАРОДА, СРБСКОГ у нашем случају, ти си као тада нешто схватио, али изгубио си себе, свој идентитет, прилагођавајући се уз помоћ туђица другом ЈЕЗИКУ-БИЋА.

Ово су суптилне ствари, али постоје људи који ово до савршенства знају, свесни су свега…

Наравно, мали је број људи који потпуно овладају лексиконом страних речи и израза, туђице многе, да кажем „избацију из такта“, јер константно морају да преврћу лексиконе не би ли схватили оно што читају, па одустају од читања неког штива са доста туђица, или га површно прочитају, али тада губе схватање и разумевање праве поруке и знање које одређено штиво носи, јер нису разумели правилно туђице, или их уопште нису разумели. Тако се, са доста туђица у језику, губи способност и опсег мишљења и разумевања, будући да су свеобугватни појмови носиоци неких кључних карика, везивног ткива ка знању и разумевању читаног штива. То се дешава зато, мислим да то најбоље знају неуро-лингвисти, јер неразумљиве туђице уносе нервозу у урођено ЈЕЗИК-БИЋЕ, све више људи одустају од читања неких значајних штива, „јер је то компликовано“, чак и одвраћају човека од размишљања и умовања, будући да губитком и заборавом урођеног богатства речи и појмова из УРОЂЕНОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, ум атрофира, губи способност мишљења и размишљања, губи вољу за умни рад, за умовање (поготову данас, реч и мисао се губи и нестаје, бива прогутана царством визуелних импресија електронских медија, интернета…) будући да је за размишљање, умовање и схватање нечега потребан ВОЉНО УЛОЖЕНИ УМНИ РАД, константан рад и кретња умне енергије, иначе ум атрофира.

Истоветна је ситуација када се ради о читању неког штива, као и слушању неког говорника са доста туђица и неразумљивих фраза, па отуда имамо честу реакцију да особа каже:

„Е, ништа га нисам разумео, али види се да је паметан ?!„

Ако хоћеш да створиш идиота, створио си га, јер многи наивно „мисле“ да ако неко у говору користи њима недовољно разумљиве и схватљиве појмове, фразе, или их уопште не разумеју, да се у том случају само по себи подразумева да је особа паметна, јер користи речи из лексикона страних речи и израза, њима неразумљиве фразе, итд… а они то нису савладали, па је стога „та особа паметна“. То може да буде дакако и тачно, али и погрешно, тип може да прича бесмисленом испразном реториком, са неразумљивим фразама и појмовима који уопште немају никакву градивну везу са оним што причају, немају СМИСЛЕНУ СРЖ за схватање и разумевање, цео „велики говор“ је права будалаштина, али тип добија аплауз идиота који ништа не разумеју, „мислећи“ да је овај „велики мудрац“, „велики говорник“.

Такву врсту „мудрујаштва“ користе стопроцентно наши политичари.

Истинско схватање и разумевање јасно је само у оним моментима када је у континуитету, оном ко чита неко штиво или слуша неки говор, све разумљиво, одмах и сада, свака реч, појам, фраза, под условом наравно да је све смислено, са богатством мноштва различитих речи и појмова; ЈЕЗИКА-БИЋА!

Суштина изучавања србског језика, паралелно са санскритским и његове сродности са србским, лежи у пописивању заборављених речи из србског језика које су још живе у народу настањеног у селима, али их нема у србском речницима. Савет ка таквој врсти трагалаштва Бранислави је дао њен професор Стојановић, а сама Бранислава нам је споменула неке примере, из торлачије, навешћу један.

Бранислава Божиновић:

„На пример, у санскриту ћете наћи да се стеница каже „ТИТИБА„, а торлаци кажу „ТАТАБА„.

Не знам колико је на том плану урадила Бранислава и наши санскритолози, да се из нашег народа по селима попишу све могуће речи које су они упамтили путем усменог преношења с колена на колено, а нема их у нашим речницима, јер још мало па ће та генерација изумрети, заједно са селима. Наша интелигенција одавно некритички све што стигне са запада слепо прихвата, а источна мисао сродна нашој готово да је заборављена, зато и немамо тимове стручњака који би радили на проучавању санскрита, који се код нас на прсте могу избројати, а то су по подацима са сајта „Пешић и синови“ поред Браниславе још и: Павле Јевтић, Радмило Стојановић и Радивоје Пешић, отац Весне Пешић.

Међутим, ипак их има и данас, овој групи србских санскритолога додајем и једног великог познаваоца биљака и здраве органске исхране, то је Мирјана Петровић, санскритолог и преводилац са санскрита. Нешто о њеном познавању санскрита и веда можете погледати у емисији: „Космос: Чему нас уче веде„.

Многима ће вероватно бити интересантан детаљ на који је Бранислава указивала објашњавајући сродност србског и санскритског језика, што је заиста индикативно, јер је доста распрострањено у нашем народу, а то је да су наше псовке и називи расплодних органа истоветни са истим у санскритском језику. Да има прегршт речи из нашег језика које су сродне са санскритским говори нам један детаљ, када је Бранислава говорила о својој првој књизи речника:

„Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским„.

Једна стара санскритска реч, односно појам, још из доба веда: „МАЈА“ има значење: обмана, илузија, што је истоветно са нашим изразом за обману и илузију: „заМАЈАвати“… па зато често користимо тај израз кад некоме желимо да скренемо пажњу да нам не сеје разне илузије и обмане:

‘Ма немој бре више да ме „заМАЈАваш“…’
или…
‘Доста смо се „заМАЈАвали“…

Желећи да обогатим овај текст са што више података о сродности србског и санскритског језика, посебно онима који су заинтересовани да крену истраживачким путем, трудио сам се да нађем што више података, да их линкујем, да их што више има на једном месту, у једном тексту, па тако наиђох на Scrib сајт на коме се може наћи електронска верзија првог тома Браниславиног српско-санскритског речника. Линк ка тој веб страници је овде, а са овог линка можете скинути речник, има 166 страна.

Санскрт

Санскрт

Издвајам неке интересантне детаље:

„Реч две о турцизмима. Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрта и од њега насталих живих језика. Већина речи које Вук Караџић и лингвисти после њега називају турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За овај увод нека као аргументи послуже: кабадахијадиванат.

Већина српских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскрту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак. Мислим да је дошло крајње време да се ово зна!

Не знати то, а усуђивати се на расецање српског бића ради олаког доношења закључака по којима он јесте оно што није и није оно што јесте, значи нехатно се и безобзирно односити и према своме народу и према самоме себи.“

—————

„У свакој егзистенцијалној кризи и поготово оваквој у каквој се нашао српски народ, из бројних разлога и особито ради подршке идентитету, актуализују се трагања за коренима. Према мојој обавештености и оцени она се врше на два неприкладна начина. Првим се пребира по адвентивним коренима, по онима који су избили пошто је српски народ преведен у хришћанство и добио азбуку, ушавши тиме у историју; дубље од тога његово стабло се калеми на византијски и чак на семитски корен. Други начин је неопростиво романтичан, препознавање фонетских сличности измеñу имена неких географских локалитета, пошавши од Ганга па наовамо, са српским речима, изводећи из овога произвољне закључке о старости и кретању Срба.

Српство има српски језик, а ако је биће језик, како то песници и лингвисти кажу и ако је он најближи рођак санскрту, онда се дубина српских корена мора мерити језиком. Само санскрт може бити еталон, а Рг- веда циљ трагања за најдубљим српским коренима. Моја истраживања показују да се сродност два језика очитује на том најдубљем, доступном слоју.“

—————

„На крају, изражавам дубоку захвалност моме покојном оцу Светиславу Божиновићу који је неговао моју интелектуалну радозналост и упозоравао ме да не будем лаковерна, професору Радмилу Стојановићу који ме је учио санскрту и Аруе Волтеру који ме је упутио да на насиље и понижење узвратим иронијом и цинизмом, јер не умем да очувам духовни мир на начин како то учи Индија: зато и даље остајем „крај ногу“ великих учитеља Jadžnjavalkje и Buddhe, без наде да ћу досегнути оно што су они називали знањем и просветљењем. Најзад, али не и последњи, ту је и мој издавач, коме у највећој мери захваљујем за подухват изношења ове књиге на светлост дана.

Мај 2000 године. Београд и Вражогрнац „

Оно што Бранислава није довољно појаснила у овој емисији, јер не може се све ни рећи у пола сата, може се наћи у предавању њеног професора Радмила К. Стојановића, које сам дао на увид, где Вида Томић која је правила интервју са њим каже:

„у српском језику, као и у санскриту, не само да постоје мноштво речи, са истим значењем, него и граматички склопови су исти, али, оно што је још важније, начин мишљења мисаоних структура санскрита, идентичан је са начином мишљења српског језика. Наравно, онда кад се он његује и поштује. Професор Радмило Стојановић, цео свој радни век посветио је овим питањима…“

Санскрт

Санскрт

Бранислава се с правом пита:

„… Тако да су се код нас у свести помешали разни утицаји, и колико ће српски народ да остане српски народ, и да одоли свим тим разним калемарским захватима, ја то не могу да вам кажем, мада је штета да такав ентитет пропадне, јер је ширина његовог видика, много већа. ( ову реч за једну струку нисам добро чуо, почиње са „Са…“ то је на: 16:30…) и лингвисти кажу од граматике, структуре граматичке, зависе опсег мишљења и колико се нешто може мислити, ако се нешто може мислити.

Да, ово је право питање за све нас, јер смо на историјској прекретници, најтежој и најдраматичнијој, управо из разлога што смо се стално одкорењивали од самих себе, тако да можемо поставити питање: „Има ли у Србији уопште Срба?“ Будући да смо беспомоћни робови, барем се тако понашамо, наше домаће издајничке псеудо елите, која нас константно готово садистички уништава као нацију, служећи као најгоре слуге страним налогодавцима, чак и са великом страшћу учествују у томе, иначе не би смо усред Београда имали позоришну представу хрватског редитеља, где:

Представа почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише „Новија српска историја“ а завршава сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице а владика Амфилохије Радовић са „калашњиковим“ држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку „Устава“ пише: „Руке су нам крваве али нам је савест чиста!

Ако под хитно не доведемо на власт истинске србске патриоте које ће извући нацију из беде и свакојаке кризе, укључујући и идентитетну, ми ћемо као народ нестати! Кад доведемо на чело Србије србску власт, треба посебно оформити тимове разних стручњака: историчара, лингвиста, санскритолога и свих осталих потребних, тако да се паралелно изучава наше порекло путем језика и кроз историјске списе, да се потпуно оголи и раскринка наша лажна историја, а светлост дана да угледа истинита! Неке ствари из фалсификоване историје су и раскринкане, на научни начин, у том контексту поменућу само Порфирогенитов фалсификат, о тобоже „великој сеоби народа“ по коме су се Срби наводно доселили на Балкан 626 године. Да је тадашња „велика сеоба народа“ у техничко-физиком смислу била немогућа, доказује у једном делу своје књиге: „Континуитет Винчанске цивилизације“ (од могућих хиперборејских корака до данас)“ Драгољуб П. Антић. Тај део можете скинути и прочитати овде.

Потребна нам је једна свеопшта духовно-национална катарза и чишћење, посебно ће бити потешкоћа код срба православних хришћана, јер нам је хришћанство вештачки накалемљено на Србско Право-Славље Живога Бога. Наравно, то је разумљиво, у свеопштем разбијању свеопште србске, националне и културно-духовне самосвесности, идентитета, Светосавље нам је сада једини чврсти ослонац по чему се идентификујемо да смо ми, ми… отуда и страх код православних хришћанских срба да се и то не изгуби као идентитетни ослонац, као „сламка спаса“ на путу испитивања и истраживања наше изворне духовне стазе од које смо се одкоренили.

Дакако, на том путу самоосвешћивања никако не требамо одбацити тренутно Светосавски правац, већ се држати њега на путу освешћивања нашег истинског духовног кода, и када нам изворна духовна стаза буде потпуно јасна, треба је понудити народу, без обавезе да се то по сваку цену мора прихватити. Не, треба ценити и поштовати обичан ум, ум из народа, све му потанко и лепо објаснити и дати да то сам проучава, и ако сматра да је то-то, он ће се сам вратити том изворном духовном правцу. Супротно томе, ко од срба православних хришћана то не жели, нек се држи хришћанског православља, битно је да нам је свима заједничка окосница национално-идентитетна, да знамо ко смо и шта смо, али коначно, на крају крајева, духовност и спиритуалност је лична ствар, тако да у нашој нацији могу да кажем „пуноправно да битишу“ и они Срби којима је духовни правац рецимо медитација, будизам, јога, или шта већ неко увиди да му одговара као духовни правац, или нешто потпуно новоУопште не видим проблема да са свим тим србским духовним групацијама буде проблема, да су наводно неки у духовном смислу јеретици, отпадници, а неки „они прави“, јер сви су они Срби, то им је заједничко и тога се треба држати, те окоснице у културно-националном идентитету, укључујући и србе атеисте, и они имају права да верују да Бога нема и да тако перцепирају стварност.

Погледајмо Индијце, од њих можемо учити, њихов највећи духовни правац је хиндуизам, али постоје и индијци који су муслиманске вероисповести, затим хришћани, оба усмерења, и католичког и православног, али зато њихова најборојнија хиндуистичка популација не напада и дискриминише индијце муслимане и хришћане, попут нас, да су „продали веру за вечеру“, „да су отпадници“, „јеретици“, да су мање индијци него они, јер сви се држе основне идентитетне окоснице да су сви ону за овоземаљске прилике равноправни индијци са истом културном матрицом.

 

Будимо једном и ми мудри…

Штета што нисам чуо за Браниславу Божиновић пре њене смрти, па да је упознам и посетим, јер њен Вражогрнац ми је веома близу, за пола сата вожње стижем до Вражогрнца из Бора, но сигурно ћу отићи у Вражогрнац кад ми се укаже прилика, да на Браниславином гробу положим букет цвећа, једној величанственој жени која је са пуно ентузијазма и љубави, на научном нивоу, радила на проучавању дубине србских корена и порекла, проучавајући саснскритски језик у корелацији са нашим србским језиком, ЈЕЗИКОМ-БИЋА.

Овај невероватно драгоцен и важан подухват израде и сачињавања тротомног српско-санскритског речника обично годинама раде тимови људи од по 50 до 100 стручњака, али као што рече сама Бранислава, да уради овако нешто сам самцит може само србин, пун ентузијазма и љубави за оно што ради, не штедећи ни себе ни време, па макар његово дело и не угледало светлост дана. Да је то тако, види се из ове емисије, то је невероватно колико се из сваке Браниславине речи, покрета, гестикулације, погледа… осећа и уочава огромна енергија, ентутзијазам и љубав за оно што је тако посвећенички радила, темељно проучавајући санскритски језик, упоређујући га са србским речима, уочавајући сродност невероватно великог броја србских речи са санскритским…

Нажалост, код нас постоје тимови људи, на државном институционалном нивоу, који годинама константно раде да избришу сваки истинити идентитетни историјски траг о Србима, о њиховом језику. На срећу, и захвалност издавачкој кући „Пешић и синови“, иако је умрла 2004. Бранислава Божиновић је по свом величанственом делу, у срцу србског народа присутна, бесмртна и вечна!

Њено дело биће везивно ткиво садашњим и будућим истраживачима на путу повратка србског народа самоме себи, својим правим истинским коренима и идентитету!

Небојша Јовановић 

Текст са пратећом галеријом можете у оригиналу прочитати на страници: Небојша

Откуд долази и шта значи реч „бре“

Откуд долази и шта значи реч „бре“. Можемо се наслушати свакојаких тврдњи о значењу  и пореклу ове речи али све је то у некој „магли“ и без јасног закључка. Aли кренимо редом.

Бре

Када је у питању употребно значење (семантика) речи ту се скоро сви слажу да се она користи када се жели нешто нагласити! Она се третира као узвик којим се жели неко дозвати или скренути пажња кроз љутњу, радост и друго усхићење и сл. Она се често изједачава или повезује са речима „море“, „х-еј“ итд.

Момо Капор за реч каже следеће: „ … Она служи да изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбрење, сокољење и за преклињање. У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама – чини се, оно је наша суштина … “.            

Већи проблеми настају када се треба објаснити порекло (етимологија) саме речи „бре“. У свој тој гунгули издавају се неколико најпопуларних хипотеза порекла: „турска“, „грчка“, „келтска“ „шпанска“, „италијанска“ и аутохтоно-нихилистичка хипотеза.

Турска хипотеза је најстарија и до скоро најпопуларнија. По овој хипотези „бре“ значи стока, магарац или пак будала, глупак или нешто слично томе.

Све више је познато широким народним масама да бечко-берлинска школа, касније потпомогнута комунизмом, све речи које су туђице, а нису романско-германске, проглашава турским. Оно што је занимљиво јесте да готово све туђице које су наводно из турског језика су у ствари персијске речи, који су, додуше, у највећој мери пренели Турци. Реформом турског језика  1928. године, коју је спровео Мустафа Кемал Ататурк, настао је турски језик који користи латинично писмо и из ког су избачене скоро све речи из арапског и персијског. И гле чуда, туђице у српском језику, које су наводно турске, већине нема у данашњем турском језику.

Нешто мање популарнија је грчка хипотеза која каже да „бре“, као и „море“ и сличне речи, па и „болан“ потичу од средњовековне грчке речи βρε (бре), која је се развила од старогрчкоге речи μρε (мре) а она од старогрчке речи μορέ (море) што је вокатив речи μορόϛ, μῶροϛ (морос) а значи луда, лудак, будала, морон и сл. Други кажу да су Грци то предали Турцима а они нама, док трећи кажу да је било обратно тј. турска реч ушла у грчки па из грчког у српски и остале језике. Неки пак кажу да то има и неке везе и са италијанском речју „ре“.

Када смо већ код италијанског да кажемо да постоји и верзија у којој се верује да „бре“ долази од италијанско-латинске речи fra што је скраћено од frater што значи брат.

Келтска хипотеза каже, пошто су Келти јелте били у овим крајевима, да ово „бре“ потиче од келтске речи „бри“ што значи поштовање, моћ, снагу и сл.

Шпанска хипотеза која, у задње време, постаје најпопуларнија јесте да ова реч потиче из шпанског језика тј. од речи hombre што значи човек. Ова хипотеза има и две потхипотезе. Прва је да ова реч у Србију и међ Србе, наводно, доспела преко крсташа међу којима је било и доста Шпанаца. Наиме шпански крсташи су се, пролазећи кроз Србију у 12. веку, међусобно а и локалце називали „хомбре“ и тако се она усталила. Друга, више заступљена, потхипотеза је да реч „хомбре“ није ушла непосредно из шпанског већ из Ладино језика Сефардских Јевреја који су, као што је познато, из Шпаније једним делом дошли у Србију и Београд. Где су, ни мање ни више, баш Дорћолци скратили ово њихово „хомбре“ на „бре“!

Аутохтоно-нихилистичка хипотеза, како смо је овде назвали, тврди да „бре“ није туђица али и да нема значење тј. да има аутохтону етимологију али нема праву семантику. Дакле по заговорницима ове хипотезе „бре“ је слог који је као крик или звук попут уздаха, као што су речи „јао“, „ух“, „их“ „пу“ и сл.

И тако, пробасмо на свим језицима па и на немуштом, где год, макар и случајно, постоји реч или део речи састављено од слова „б-р-е“ односно „р-е“ само не на језику у ком се користи тј. српском. Као што већ закључујете тврдимо да је ова реч аутохтоног порекла тј. да није туђица већ из српског језика, а то ћемо и показати!

Момо Капор

Момо Капор; фото: Курир

Ова реч представља скраћену верзију вокатива речи БРАТ односно скраћеницу речи БРАТЕ! Развој речи изгледа овако: БРАТЕ  >>  БР’ТЕ  >> БР’Е >>  Б’Е. Овде лепо видимо како услед брзине говора или неких других утицаја реч постепено губи слова. „Брте“, као прва промена, је израз који се такође често користи као узречица, нарочито у Босни, а „бе“ јесте најкраћи облик ове речи који је највише заступљен на југоистоку Србије као и у Македонији и Бугарској. Такође у БиХ постоји и „ба“ облик. Данас је и цела реч „брате“ такође узречица код многих а у Црној Гори готово неизоставна. Ова реч мења свој облик и на друге начине а не само скраћивањем речи. Неке од тих су следеће речи:

1)    БР облик: братко, брацо, брале, брајане, браћко;

2)    БТ облик: батке, батко, бате, бато, батане;

3)    БЈ облик:  бајо, баја, бајуне;

4)    БЋ облик: баћо, баћко, баћане;

Поред оволко синонима речи „брате“ јасно је како је било лако да настане „бре“ и чија то реч. Но ово се може доказати и на примеру других речи! Реч „хајде“, за коју се такође тврди да је турска, што за нас у овом тренутку није ни битно, такође има поступак скраћења.

РМС

Речник Матице Српске

ХАЈДЕ >> АЈДЕ >> АЈД >> АЈ >> АЕ

 АЈДЕ >> АЈЕ >> АЕ

ХАЈДЕ >> ХАЈД >> ХАЈ >> АЈ >> АЕ

                 ХАЈД >> АЈД >> АЈ >> АЕ

Скраћење речи „хоћеш“.

ХОЋЕШ >> ОЋЕШ >> ЋЕШ

                ОЋЕШ >> ОЕШ >> ОШ

ОЋЕШ >> ОЋ >> ОЧ

Скраћење речи „марш“.

МАРШ  >> МРШ >> МШ

Сада ћемо навести врло занимљиве примере када од две речи настаје једна кратка. На почетку те речи се изговарају спојено као једна а онда се постепено скраћују и постају једна кратка реч.

ШТА ЈЕ >> ШТА-ЈЕ >> ШАЈЕ >> ШАЕ >> ША

                   ШТА-ЈЕ >> ШТАЕ >> ШАЕ >> ША

ШТА ХОЋЕШ >> ШТА ОЋЕШ >> ША-ОШ >> ШАШ

ГДЕ ЋЕШ >> ДЕ ЋЕШ >> ДЕЋ >> ДЕЧ

   ДЕ ЋЕШ >> ДЕШ

ГДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИДЕШ >> ДЕ ИШ >> ДЕШ

Речи у овим примерима могу додатно да се усложне показивањем истих на разним дијалектима и наречјима. А замислите неке примере пре Вукове реформе. Али ови примери су сасвим довољни да се увиди механизми који су утицали на образовање речи БРЕ од речи БРАТЕ. Можемо закључити да се речи најчешће скраћују када су у вокативу, императиву или у упитном облику а да брзина изговора има можда и највећи утицај.

Сугласнички група БРТ и БРД као и сугласнички минимум БР а самим тим и слог БРЕ се појављују у више језика. Некад су повезани а некад не. Леп пример који је у корист наше тврдње је и енглеска реч за брата „BROTHER“ која у жаргонској верзији има скраћени облик „BRO“.

Зашто је најпростије решење увек најтеже и зашто све ово није опште позната ствар!? Постоје најмање два разлога за ово! Први разлог је погрешна методологија где се сматра да реч „бре“ непромењена постоји у српском језику. Могло је, у другом језику, да се фонема „м“ претвори у фонему „б“ а у српском језику ова реч је „зацеметирана“ и непромењена, сложићете се да ово нема логике.

Други разлог је са много више импликација! Наиме ова узречица се у овом облику користи, поред Србије, у Црној Гори, БиХ, Македонији, Хрватској, Румунији, Бугарској, Албанији и откуд код њих? За Хрватску, Црну Гору, БиХ, Македонију и Бугарску ствари су јасне и очигледне али делује занимљиво за Румунију и Албанију.

У Румунији се у 18.-19. века писало ћирилицом а дан данас постоји велики број словенских и српских речи у употреби. Па то уопште није чудно јер и званична наука (додуше стидљиво) признаје да Румуни имају делом и словенско порекло. Ми би смо рекли у „најмању руку“.

Албански језик је образован почетком 20. века. Албански језик има два дијелекта, Гег и Тоск, названи по двема подетничким групама Албанаца. Ове две подетничке супине се не разликује само по језику већ и другим културолошким особинама као и у физиономији. Тоске су у мањини, и захватају Албанце са југа Албаније, највише испод реке Шкумбин и из дела северне Грчке. Геге су углавном у северном (већем) делу Албаније и Албанци који живе у Црној Гори, Србији и Македонији. Ове две скупине се тешко споразумевају а у неким крајевима уопште се не разумеју. Разлог овоме је сигурно и то што међу њима велики проценат заузимају поарбанашени словени.

Комунисти, доласком на власт, стандардизују албански језик на основу Тоск дијалекта са мало Гег елемената. Зашто је тако? Па највероватнији разлог је тај што је Гег имао много више словенских (читај српских) речи него Тоск. Иначе оба дијалекта обилују туђицама словенског, грчког, италијанског, турског, латинско и др. порекла. У ствари питање је шта је прави албански језик. У оваквој ситуацији уопште није чудно што се нека српска реч употребљава међу Албанцима.

У Турској и Грчкој се ова реч, као што смо већ видели, користи а да ли је у питању само случајно поклапање речи тј. изоморфе, односно међујезички хомоними или је пак утицај био обрнут од онога што тврди званична етимологија остаје да се види.

Просто је немогуће да два народа, са две културе и два језика, која међусобно тесно опште не утичу узајамно један на другога. Нама се представља да су само Турци утицали на Србе а не обратно! Занемарују се чињенице: да је српски језик био један од званичних језика турског отоманског царства; да је у турској живело и данас живи значајно српско и  словенско становништво; утицај јаничара, поглавара и службеника са ових подручја; да су неколико султана били Срби по мајци итд.

Мала одступање. Реч „душман“ која се сматра турцизмом, и ако је јако слична са српским речима „дух“, „душа“, „душан“ итд.. Иста реч је, и дан данас, у употреби у језику Хинди, главном службеном језику Индије! Да ли су Турци и Индусима поклонили речи!? Не бисмо рекли! Али зато ово отвара друга питања којима се ми сада нећемо бавити.

Што се тиче грчког језика прилике у науци су од прилике стоје овако: „Све ми дирај ал’ Грке ми не дирај“!. Грчка култура је у данашњим званичним научним „круговима“ „света крава“ науке и од ње је све потекло а на њу ништа није утицало. За ово је заслужна британска наука а касније подупрта бечко-берлинском школом. Ко жели да верује да је грчко „бре“ настало од старогрчког „море“ нека изволи али сигурно је једно, да Срби „бре“ нису добили од Грка!

Дакле званична наука ће смислити и прихватити било које објашњење и решење само да не прихвати аутохтоност јер: „Срби су дошљаци, узели су туђу земљу, туђи језик, они су силеџије и хегемонисти … и ништа није њихово и зато им ништа и не припада! “. А опет са друге стране у исто време смо, наводно, добили име по речи која значи роб, која противречност! Звучи прејако али потајно, а негде и јавно, се тако резонује у „просветљеним круговима“ код нас и на „западу“ и њима интересно блиским скупинама.

Тако мала реч а тако велико значење!

За Расен: Слободан Недељић

Језик као сведок историје народа

Језик својим лексичким фондом (као и целокупном структуром) може да буде својеврстан историјски споменик. Илустроваћу то на примеру старе српске земље – Косова и Метохије. 
Надежда Петровић Грачаница

Надежда Петровић, Косовски божури – Грачаница, 1913.

Већ и само име ове територије указује на њено старо словенско, тј. српско становништво. Косово је добило име по птици косу, а Метохија по термину метох, балканском грцизму који значи црквено имање, црквени посед. Старије име Метохије јесте Хвосно (првобитно Хвостно), што је описно име ове равнице која обилује коровском биљком коју су стари Словени називали хвост, јер их је подсећала на реп (хвост на словенском прајезику значи реп).

У време средњовековне српске државе немањићки владари су најбоље и најлепше земље даровали црквама. Тако су се у Хвосну почели оснивати и ширити пространи метоси, потврђени тзв. хрисовуљама (даровницама), стварајући Метохију. У поменутим даровницама забележени топоними готово су у потпуности српски. Да поменемо само неке: Пећ (старa словенскa реч пешт – пећина), Приштина (опет стара словенска реч пришт – избочина), Митровица (по цркви св. Димитрија), Вучитрн, Призрен, Гораждевац (старо Горажда Вас – Гораздово село), Исток, Љутоглави, Бањица, Васиљево, Белица, Берково, Брестовик, Дубовик, Кош.

На излазу из Пећи је Ругово, планински предео који је добио име по старом словенском имену Руг или Руго. Преко две трећине њива, ливада, пашњака, поља, извора у Ругову и данас носе словенска имена, мада ту већ три века нема Срба. Њих су постепено потискивали Шиптари, преузимајући називе локалитета (да су Шиптари дошли на празну земљу, свакако је не би именовали српским именима).

Није тешко ни међу старим именима предела: Подгор, Дреница, Прекорупље, Средска, Србица, Гора, Опоље, Голак – препознати словенске речи. Ови називи су до данас сачувани, иако је већинско становништво албанско. Управо то недвосмислено говори о претходном етничком стању. 

Албанци се на Косову и у Метохији јављају тек у турско време, и то најпре око Ђаковице и Призрена. И о овоме нам сведоче имена, пре свега имена људи, забележена у хрисовуљама и у турским пореским књигама – тефтерима. Поређењем тих докумената долазимо до података о демографским променама на овим просторима.

Током XV и XVI века Албанци се постепено шире попуњавајући проређене српске земље. Да бисмо илустровали интензитет тога ширења, навешћемо податак да је према турском попису из 1485. године у пећкој нахији било 4910 српских кућа и 164 албанске (однос је, дакле, 30 према 1), у вучитрнској нахији је било 287 српских и 5 албанских кућа, а у приштинској 91 српска и ниједна албанска кућа.

До интензивнијег продора Албанаца у ове крајеве дошло је тек када су они масовно почели да прелазе у ислам бивајући тако привилеговани и када су Срби кренули у велике сеобе. Тада почиње и вековна српска драма на овим просторима, која не престаје. Срби су под терором одлазили са Косова и Метохије, али се на њега и непрестано враћали и на њему истрајавали.

Уочи Другог светског рата још увек их је овде било око педесет посто, а по попису из 1961. нешто мање од тридесет посто. То говори да Косово и Метохија нису само историјска српска земља, већ и савремена.

др Рада Стијовић

Институт за српски језик САНУ 

Отимање српског језика и српске културе уз аминовање Републике Србије

Недавно је Комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона признао „црногорски језик“, чиме је Црна Гора добила међународни код за језик. Свесни смо да не можемо пресудно да утичемо на дешавања у Вашингтону, но поражавајућа је чињеница да је и Република Србија прихватила овај „језик“, и то још 2010. године када је у Малом Иђошу, због значајног удела црногорске популације, уведен овај измишљени језик.
Црногорски језик

Мило Ђукановић учи Његоша језику; фото: Идентитет

Да се разумемо, право је сваког појединца да се национално и верски изјасни како жели, али одобравати некакве назови језике, науштрб домаћег језика и домаће културе, у најмању руку је негирање сопственог језика и културе, односно сопственог идентитета. Јер, „црногорски језик“ није никакав засебан језик нити постоји научна основа која би га третирала као посебног, понајмање различитог од српског. Неки ће наћи образложење у чињеници да се ради о другој држави, но то оправдање нема никакав научно утемељен значај, јер српски народ не бивствује само у Републици Србији, већ је историју и писану реч стварао и на територијама мимо данашње Реп. Србије, а најбољи пример тога је управо Црна Гора, земља у којој је од вајкада буктала српска ватра и где је српска историја и књижевност саздала тврђаву на чијој застави и вековима доцније лепршају Његошеве речи: „Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“. А када се узме у обзир да не постоји никакав „аустријски, швајцарски, амерички, аустралијски, бразилски или канадски језик“ (иако је дистинкција у неким случајевима неупоредиво већа него што је то случај код српског и „црногорског“, „босанског/бошњачког“ и „хрватског“), посве се стиче закључак да је политика преузела преимућство над лингвистиком и науком уопште.

И не ради се овде само о именовању језика, већ о преузимању језика, а самим тим и културе, традиције и идентитета. А став појединих „српских научних институција“ да су горе поменути језици, да парафразирам, „у суштини српски, али се другачије називају“ је исувише слаб и неадекватан одговор и очито да „српска елита“ болује од политичке коректности, чим ствари не сме да назове правим именом, и то најпре са научног становишта.

У свему овоме кумује и Реп. Србија. „Хрватски језик“ је одавно прихваћен, а и „црногорски“ и „босански“ се „одомаћио“ толико да се „домаћин“ повукао и да на том простору постоји само у прошлости, а по свој прилици и историју ће му преузети.

Остаје да се види докле ће овај национални суноврат ићи и докле ће Србија зарад којекаквих „права и толеранција“ ампутирати сопствено ткиво. На Балкану пословица „колико језика знаш – толико вредиш“, с правом постаје (траги)комична. Оваквом континуираном самонегирајућом политиком одајемо утисак да нити шта знамо нити шта вреднујемо, а понајмање свој језик и сопствени идентитет.

Иван Петровић

Извор: Идентитет

Часопис „Идентитет“, можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Identitet

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна. 

Библија, Свето писмо

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“. 

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Анђелија Станчић-Спајић

Анђелија Станчић – Спајић као медицинска сестра у Великом рату; фото: Радован Сремац

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Годишње нестане на десетине језика – да ли ће српски ускоро бити међу њима?

Лингвисти наводе да сваког месеца у свету нестане више језика, а процена је да ће до краја 21. века нестати између 50% и 90% од преко седам хиљада постојећих језика. Многи од тих језика још увек нису ни адекватно забележени, те би њиховим нестанком заувек било изгубљено и сећање на локалну историју, традицију, колективне мудрости, културу, природу…
Карта, Штокавско наречје

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Како изумиру језици

О изумирању језика се говори када један језик нема више изворних говорника. Тада се тај језик назива мртвим или изумрлим језиком. Разликују се две врсте смрти језика:

У првом случају реч је о језичком помаку: језик изумре, али језици (или дијалекти) који су се развили из њега и даље се користе. Пример је латински језик, из кога су се развили романски језици.

У другом случају језик изумре без да остави наследничке језике. У тим случајевима говорници напусте свој матерњи језик у корист неког другог језика. Пример је Коптски језик који је као говорни језик Египта изумро у 17. веку, а заменио га је арапски. 

Језик може изумрети и услед природне непогоде, болести, политичког притиска или рата у којем се физички избришу читаве заједнице. То намерно уништавање једног језика назива се и лингвоцид. Тако је ерупција вулкана збрисала индонезијски језик тамбора, а инфекције које су донели колонизатори десетковале су говорнике памлико језика у Америци. Тасманијски Абориџини су истребљени током 75 година контакта са Европљанима, а читава заједница чешких Рома, говорника чешког ромског језика нестала је услед геноцида у Другом светском рату.

Поступна смрт језика је чешћи случај. Она може кренути од самих говорника, који прво постају билингвални на језику доминантне или бројчано веће заједнице, а потом престају да преносе свој језик наредној генерацији. Близак појам је замена језика – када читава заједница један језик или варијетет замени другим, који повезује са друштвеним и економским престижом, мотивисана економским разлозима или услед урбанизације.

Смрт језика често је покренута од стране институција система које отвореним претњама или на друге начине (нпр. субверзивним моделом језичких образовних политика или измештањем аутохтоног становништва са њихове земље, одузимањем ресурса или спречавањем њиховог начина живота), врше притисак на део становништва да се асимилује.

Језичка мапа света

Карта језика у свету; фото: IPFS

Оживљавање мртвог језика

У врло ретким случајима смрт језика није коначан резултат језичног развоја. Хебрејски је језик пример изумрлог језика, који дуги низ векова није имао изворне говорнике, већ је служио само као литургијски језик. Његова ревитализација је успела, тако да је данас поновно живи језик. Такође су у току процеси обнове манског језика (коришћеног на британском острву Ман), абориџанских језика каурна и гурнаи, охлонских језика (језика староседелаца северноамеричког континента) чочењо и мутсун, вампаноанг и других.

Неколико изумрлих језика и даље су били у употреби у књижевности, науци  или литургији. То су уз коптски, који се и даље користи као црквени језик египатских хришћана још и старословенски, латински или санскрт.

Најугроженији језици

Најугроженији су језици са малим бројем говорника, а има их много којима говори само неколико стотина или десетина људи. Такође, угрожени су и језици оних заједница које немају своје писмо,  организоване институције и локалну самоуправу. У Немачкој, на пример, доњолужичкосрпски говори још само око 7.000 људи, у Северној Америци само око 250 припадника народа Кајуга користи свој матерњи језик, а Далабонским језиком се служи само 11 људи. Истраживачи су утврдили пет најкритичнијих области: Источни Сибир, централна Јужна Америка, Северна Аустралија, две области у Северној Америци – Оклахома и северозападни пацифички плато.

Од 1950. године је, према подацима организације UNESCO, изумрло више од 200 језика, а последњих деценија, број изумрлих језика се повећао.

Језик одређује културу

Речи које описују поједине културне обичаје, навике или идеје ретко се могу прецизно превести на други језик. Међу угроженим језицима много је оних са богатом усменом културом у виду предања, песама и прича. Њиховим ишчезавањем губе се читаве културе. Уз то, изучавање староседелачких језика користи бољем разумевању околине и напорима за њено очување. Староседелачке групе које су хиљадама година у блиском додиру са природом разумеју локалне пределе, биљке, животиње и екосистеме, од којих многе наука још није документовала.

Кроз историју човечанства, језици моћних група су се ширили прерастајући у светске, док су језици мањих култура ишчезавали. Све то је последица званичних политика, али и дражи престижа који се постиже употребом владајућег језика. Језици с великим бројем говорника се шире, док они с малим бројем говорника изумиру, и деца заборављају језик својих предака. Будућност неког језика у највећој мери се налази у рукама деце, а језик постаје угрожен када га деца више не уче као матерњи.

(Не)брига о српском језику

Иако одумирање прети првенствено језицима мањих заједница, требало би обратити пажњу и на језике који имају већи број говорника. Тако се домаћи лингвисти залажу и за развијање српског језика, језичке културе и очување традиције уз помоћ језика. Лингвисти сматрају да су нам потребна нова издања правописа, речника и других нормативних приручника.

Сведоци смо протеривања српског језика и писма из држава бивше Југославије, небриге према језику и писму у матичној држави и велике експанзије енглеског језика. Хрватска је недавно затражила оснивање лектората на Филозофском факултету у Новом Саду, а званичници наше државе су се са тим сложили. То представља недопустиви „удар на логику“ била је једна од реакција наше стручне јавности. Из нашег Министарства просвете такође је недавно најављено признавање диплома црногорског језика, што такође представља један апсурд заснован на политичким, а не на стручним и националним интересима.

На делу је и невиђена отимачина српског језичког и културног наслеђа, пре свега у Босни и Херцеговини, где се присваја и прекраја све, од српских културно-историјских споменика до писаца и научника. Сличне тенденције опажамо и у Хрватској, Црној Гори, Македонији, али и на Косову и Метохији. Због свега тога имамо много разлога да српски језик и писмо сматрамо веома угроженима и заложимо се за хитне мере заштите, како у Србији, тако и у околним државама и окупираним територијама.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Друштво Српске Словесности дало је Загребу свог највећег филолога оног времена, др. Ђуру Даничића, да онамо крене у изграђивање новог речника заједничког штокавског језика српских народних песама, Српски филолог је у току израде тог дела умро, оставивши да Рјечник продужи други Србин, Дубровчанин др. Перо Будмани, а најпосле хрватски филолог, др. Тома Маретић.

Овај Рјечник Даничићев је главно научно дело које је икад Загреб кренуо. Даничић је требао да створи онамо језичну основу за језик хрватске Академије Наука. Био је лепо примљен и као пријатељ јединства, што је значило широкогрудости према хрватском националном империјализму, што ће Даничић увидети тек седамдесетих година.

Дошавши 1886, дошао је у доба заједничке борбе с Бечом, која је и на њега дејствовала. Он је већ 1850, с Вуком Караџићем написао на састанку у Бечу са главним Илирима „Правила“ за употребу српског књижевног језика у Хрватској. Писао је дотле и „Разлику српског и хрватског језика“ утврдивши да је језик хрватски дијалекат чакавски, и као Вук, веровао да штокавски говоре само Срби, ма на којем месту се налазили.

Даничић је писао да се Хрвати налазе само у три жупаније, где место „шта“ говоре „кај“; и да их зато зову кајкавцима; додајући: „Али је језик њихов пријелаз од новог словенског (тј. словеначког) на најближи сусједни“ (Др. Даничић, Диоба словенских језика, Београд, 1874). Иначе теза Даничићева је била да су Хрвати у основи само чакавци, као што се види у његовој студији „Разлика између српског и хрватског језика“. Што се тиче Срба, сви штокавци су Срби (као што је утврдио и Вук Караџић), па ма где они пребивали, мислио је и Даничић.

Већ седамдесетих година, Даничић је добро осетио хрватски шовинизам. „Књижевник“ часопис, претеча „Рада“, писао је да се Срби требају у будуће називати Хрвати или Срби. Даничић је стога у то време писао Новаковићу из Загреба: „Овде је смрт а тамо живот…“ (в. Врховац о ђ. Даничићу). Али му се није напуштао Рјечник који је већ достигао био реч „čobo“. Писао је у Београд да би било штета напустити тај велики научни посао: „Боље МИ него ОНИ …“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942.

 

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?

Између мађарског, латинског и хрватског изабрали српски

Ми видимо да у години 1825, Мађари намећу Хрватима као административни језик мађарски а они се боре да им оставе латински, ни не мислећи на свој народни! Али 1835, долазе Мађари и да им натуре мађарски језик као школски и обавезни. Намера је Мађарске била овај пут да Хрватску просто направи мађарском провинцијом. – Пред опасношћу да сасвим не утону, Хрвати, у једном Наполеонском времену национализма (1806-1813), почну одиста да се и сами буде.

Али што је Хрвате нарочито пренуло, то су устанци Карађорђа и Милоша, који су и по другим словенским земљама изазивали дивљење. У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка XIX века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.

У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине, како је изнашао Фердо Шишић, Људевит Гај, бавио се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанцима, а тако исто Српским Народним Песмама, које је Вук Караџић био објавио у то време.

Српски језик којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога, да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима. Тад је покренут „Хрватски Лист“ са књижевннм додатком.

Између словеначке кајкавштине и неразвијене чакавштине

Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво безпримеран случај међу народима).

На кајкавском говору (којег опет Словенци сматрају својим народним језиком), нису Хрвати били ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија. Доказ, што стари хрватски рукопис Винодолски закон, представља равно језик којим и данас говоре Виндолци.

Доцније ће Рачки имати намеру да штампа за свој народ „читанку“, у којој би били средњевековни српски књижевни споменици, Житија, да у недостатку својих сопствених таквих извора, хрватски језик добије извесне класичне образце.

Али нису Хрвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора. „Хрвати уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и стоји неизмјерно труда јер и од свагдашњег домаћег говора далеко им је дости“. (Вежић, Невен, 1855; Милосављевић, II, 28). Чак нису они примили језик српских народних песама ни без протеста. Мишкатовић пише Јагићу: „Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од србске… (Јагић, Спомени мојега живота, 62).

Илиризам је хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтев да тако помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски.

Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.

Српски језик као оружје за инвазију на Србе преко река Купе, Саве и Чазме

До овог доба, како каже један писац, језична линија, а то значи хрватски морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви! Још у „Даници“ 1847, хрватски писац А. Ткалчевић каже да „прави Хрвати преко Купе станују“. — И сам И. Кукуљевић пише да „хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима…“ (Архив, IX, 318; Ђерић 158).

– Да Хрвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини, мењали би затим све оне погрде са западним суседима на заједничком језику кајкавском, место што, на несрећу нашу, мењају данас с нама те своје погрде на штокавштини…

Ни Срби нису баш олако пропуштали да ово акапарисање њиховог књижевног језика, језика из народних епоса, Хрвати изврше, а да то они не објаве као недозвољени плагијат.

Јагић, највећи хрватски филолог, пише: „Само се по себи разуме, да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834 и 1848), да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка литература“. (Јагић, Спомени, II, 247).

Илиризам Гајев и југославизам Штросмајеров

Какав наш Југословен режимски, или који други игнорант народних питања, рекао би да је заједнички књижевни језик, овако „постигнут“ између Срба и Хрвата, ипак донео у политичком смислу извесну солидарност, приближење, осећање заједничког. Али тај Југословен не би рекао да се с њим само солидарисао неко ко му је придигао капут или табакеру!

– Није ни само то. Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра…

Доказ, што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба, нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.

И кад се бан Јелачић инсталирао за бана 1848, у присуству патријарха српског Рајачића, а затим свечано оба ношена на рукама око славолука, стајало је и то у вези са аспирацијама Хрвата да се и Војводини наметну за центар, најпре национални, а затим н верски (унијатски). Ово је друго лице Илирства…

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније.

А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем

Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

Хрватске Народне Пјесме

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да прочита овде.

Вавилонска кула и схватање језика у старој српској књижевности

Схватање језика код православних словенских народа испољава се у најдубљој прошлости и нераздвојно је повезано са постанком најстаријег словенског књижевног језика. Само значење речи ѥзыкь (старословенски ѩзыкъ открива исконску сложеност схватања. Иако још од времена најстаријих старословенских споменика постоји реч narodь, пojaм ѥзыкь има углавном, два значења: „језик“ и „народ. У овој разлици значења као да се открива јединство појмова: језик је нераздвојни део једног народа он је „друштвени део говора, изван индивидуе, која га сама не може створити ни изменити“ (1). Давнашње лингвистичко начело да се читава политичка и духовна историја једног народа одражава у језику – доследно се може пратити у појави најстаријег словенског књижевног језика и његових националних редакција. Свест о припадности једном народу нераздвојно је повезана са језиком тог народа, о чему ће бити речи у даљем излагању.

Градња Вавилонске куле – Мозаик у катедрали у граду Мнреалеу на Сицилији

У српској преводној и изворној књижевности разликују се поједини језици. Тако, у познатом и распрострањеном жанру питања и одговора („вапроси и ответи“) јављају се понекад и извесна питања о језику. Садржај је, углавном, историјски, као што показује овај дијалог из „Слова о небеси и земљи“:

Вапрос: Кто прво научи књигу?

Ответ: Матусал.

Вапрос: Кто прво изобрете грчаску књигу?

Ответ: Меркурије.

Вапрос: А словенску?

Ответ: Кирил Философ (2) .

Кроз питања и одговоре сазнаје се о још већој старости језика, да је језик Адама и Еве био сиријски:

Вапрос: Којим образом хоштет Бог судити миру?

Ответ: Образом и лепотоју прекраснаго Јосифа, а језиком сиријанским хоштет Бог судити миру, поњеже сим језиком глаголаше Адам и Јева.“ (3)

У апокрифним списима енциклопедијске природе излаже се читава мала прича о седамдесет и два народа (језика) православних, правоверних и полуверних. Ту је и казивање „како зачеху се православни језици“ од Нојевих синова Сима, Хама и Афета. (4) На библијској, пак, причи о зидању Вавилонске куле засновано је средњовековно схватање о подељености човечанства на језике, народе и културе. (5) Већ са примањем првих старозаветних књига српски средњовековни читалац је могао у Постању да се упозна са том причом (глава XI). У оквиру казивања о постанку света и племена приповеда се како је после потопа и у време Нојевих синова на целој земљи био један језик (у Септуагинти χειλοζ) и један говор (φωνη). Када су се нашли у Сенарској земљи, почели су да зидају град и кулу чији би врх досезао до неба. Народ (γενοζ) говорио је једним језиком (χειλοζ), док Господ, када је видео да ће стићи до неба, није одлучио да им помете(συγειν) језик (γλωσσα) да не би разумели један другог шта говоре. (6)

Старозаветна прича о Вавилонској кули јавља се у развијенијем облику у средњовековној преводној белетристици. Најбогатија је, изгледа, из оне верзије Откровења Варуховог која се јавља у Зборнику nona Драгоља из треће четвртине XIII века.

У апокрифу се приповеда како је анђео, када је довео Варуха на друго небо, показао неке чудне људе псећег лица, јеленских ногу и с козјим роговима. Били су то градитељи Вавилонске куле који су желели да дођу на небо. Са смислом за појединости из свакодневног и материјалног живота, непознати писац се посебно задржава на самом грађењу. Преводилац са грчког није успешно налазио само сходне српскословенске изразе, већ је и сам, изгледа, сопственим појединостима проширио слику грађења. Матеј Иванович Соколов, издавач Откровења, упућује на један опис који није нашао у грчком изворнику, а где се говори о грађи за зидање: „Ту бо беше видети ови дрва секуште, а ови каменије жегуште, ови тигли тлкуште, а другије же метуште вар и јеже просто решти то бе туга голема људем тем всем.“(7) Грађење куле било је велико мучење и „туга голема“. Но, градитељи су хтели да виде Бога, да проврте небо. Када је, пак, Бог видео њихову лудост („бујство“), невидљивом палицом је разделио народе на педесет и два (ваљда седамдесет и два) језика. Говорећи свако својим језиком, народи су се разишли. Дотле су сви људи говорили „суријски“.

Грађење Вавилонске куле остаје средиште и основа схватања о постанку и деоби језика. Касније обраде старозаветне приче о Вавилонској кули обогаћују се излагањем и о подели вештина („искуства“), знања, нарави и закона према народима. И старији и млађи византијски писци (Теодорит Кирски, Георгије Амартол, на пример) радо излажу древне, углавном, повести, међу којима је и вазда занимљива тема о подели вештина. У време деспота Стефана Лазаревића, на пример, како је претпостављао Љубомир Стојановић, неки непознат српски писац извршио је компилацију Амартолове Хронике (8) У оквиру излагања главних догађaja светске историје од Адама до свога времена, непознати писац је посебну кратку главу посветио грађењу куле („О стлпотворенији“):

„О грађењу куле. Мноштво, дакле, људи послуша сујетни савет Невродов. Почеше зидати кулу хананску превелику веома, што преузвишеном висином умало не достиже месечев круг, и около ње град. Не завршише дело свог сујетног труда. Видевши ово, свесилни Бог рече: Дођите сакупивши се, пометимо језике градитеља. И измеша их на 72 језика (=народа) и од тада се расејаше језици, свако од њих на различите стране и места. Који се нађоше истога говора (‘јединогласан’) с неким, са њима и одлажаше. Због овога се назва ово место Вавилон, јер се у њему смешаше језици кулоградитеља. У том, дакле, месту оста Неврод са онима што су истога језика (‘подобно језичними’), сазда град и назва га Вавилон и у њему је царевао. Ови Перси научише се врачању (‘влхвованију’) и звездарству (‘звездозаконију’), звездословљу (‘звездословију’) и небеским кретањима. Од ових се Јелини научише родословљу, проричући о новорођенчади шта ће бити са њима напослетку. – Други Хамов унук, Месраим, усели се у крајеве египатске и према његовом имену Египат би назван, јер Месраим се на јеврејском језику Египат каже. Ови, дакле, почеше први да царују људима на земљи.“ (9)

Из већине преведених списа, од којих смо неке и навели, може се разабрати да је међу Јужним Словенима и Србима било најраспрострањеније веровање – како је најстарији, први и једини, Адамов језик био сиријски. Ово схватање је имало и шире духовно значење управо за словенске народе. У првим годинама борбе за равноправност словенског књижевног језика, када су тријезичници истицали искључиво право постојања јеврејског, грчког и латинског као језика светих књига, било је значајно и неговање гледишта о сиријском као Адамовом језику. (10) Непознати прерађивач Амартолове Хронике, међутим, преноси причу о јеврејском као најстаријем језику. У посебној глави („О Јевере“), која следи одмах иза оне о грађењу куле, не пратимо само судбину Адамовог језика, већ и историјско-филолошки прихватљиво излагање о настанку азбука и вештина. Све почиње од Јевера, за време којега „бист стлпотвореније и раздељена бист земља“:

„О Јеверу. Јевер сам бејаше од казне слободан и не пристаде на грађење куле. И због тога њему самом и породу његовом остави Бог да има првостворени Адамов језик и писмо за тај језик и закон о звездама који научи од деде својега Каинана. Од овога, дакле, Јевера израилћански народ водио је порекло, који се према његовом имену и Јевреји називаху. Од њега су научили и писмо (‘грамату’) за Адамов први језик, што је остало од њих до овога дана.

А други народи су према својим језицима од истог склопа слова (‘сложенија словес’) саставили писмена. Прво су, дакле, Феничани пронашли писмо. Пророштва, пак, и реторску [вештину] Хомер, дијалектику Зенон Елејац, реторику Кракс Сиракужанин, а склоп слова (‘граматикам сложеније’) и речи и броја, и мере и законе Паламид је пронашао. После ових један филозоф [пронашао је] 5 слова, а други 3 слова, којима се бројеви пишу. И тако се једва саставише писмена јелинска, то јест грчка.

Испрва Јелини не имађаху писмена за свој језик, већ писаху атинским. Потом је дошао философ Паламид и саставио им азбуку од 16 слова на броју. Затим је Кадам Милисије додао 3 слова. После је Симонид додао 2 слова, Епихарм (‘Пихариј’) је додао три слова и тако се сабрало 24 слова. Затим је неки Дионисије Граматик саставио шест двогласних (‘двојесловних’) слова.“ (11)

Прича о Вавилонској кули стекла је временом широку распрострањеност, те је, додуше, у врло скраћеном обиму, срећемо у најчитанијем делу средњовековне преводне белетристике, у Роману о Александру Великом (Александриди). У живом и занимљивом садржају Александриде читаоци и слушаоци сретали су се са поменом куле где су се измешали језици („размешеније бист“). Тако, пред напад на Александра, цар Дарије наређује да се војска сакупи на Сенарском пољу: „сабират се всему на Поље сенарско, идеже језици иногда стлп саздали беху бојеште се втораго потопнаго нашаствија. Ту језиком размешеније бист…“ (12)

У познијем добу старе српске књижевности срећемо и неке новије појединости о деоби народа и настанку српског и словенског имена. Име Срба везује се непосредно за време после грађења Вавилонске куле. О томе се укратко говори у такозваном Пајсијевом родослову, који је састављен свакако пре 1642. године: „Још после деобе народа Србе је назвао неки Јелин, који је Јеладу населио. И у грађењу куле измешаше се језици и отада прозва се Србин и отада је прошло много година.“ (13) У XVII веку, упоредо са све већим занимањем за хронографе, у српској књижевности су се нашли многи изводи из Повести минулих година кијево-печерског монаха Нестора. Тако, у једном српском зборнику с краја XVII века читамо Несторово казивање и о словенском као једном од седамдесет и два језика:

„О словенском језику и руском и од којега cу Нојевог сина.“

У грађењу куле када је Бог разделио људе на 72 народа (=језика), расејао их по земљи и кулу разрушио великим ветром, остало је између Сирије и Вавилона 5433 сежања, и у ширину толико. И после измешаности језика примише Симови синови источне стране, Хамови јужне стране, а Афетови запад и северне стране. И од седамдесет и два језика бејаше један словенски језик од племена Афетова. (14)

Иако је наследила и развијала античке погледе на језик, Византија није спроводила и древно схватање о варварским језицима. Управо на јеванђелском и апостолском начелу да се сваки народ може на свом језику молити и служити – остварила је Византија своју широку духовну заједницу. Уласком Словена међу народе писмене и са својим књижевним језиком, отвара се и такозвано „језичко питање словенске самосталности и равноправности са другим народима. Супротно западном учењу о три света језика (јеврејски, грчки и латински), на осетљивом простору сучељавања западних и источних утицаја јављају се Словени са богослужењем, па убрзо и са уметничком књижевношћу на свом језику. Зато и сва прва, најстарија дела на словенском, посвећена углавном Ћирилу и Методију и њиховом раду, носе у себи и полемички исказано или песнички опевано ово „језичко питање“.

Црноризац Храбар, Сказнање о писменима

Језичка настојања и токови најстарије словенске уметничке књижевности крунисани су и једном расправом, познатом под насловом О писменех. Писана на словенском језику, ова прва расправа међу православним Словенима настала је свакако „неко вријеме послије смрти св. Методија, тј. већ у Бугарској држави, гдје су нашли уточиште Кирилови и Методијеви ученици“, највероватније у „критичном раздобљу 891/892, год., можда баш по жељи кнеза Бориса, као припрема атмосфере за црквену реформу 893. године.“ (15) Име уз наслов (О писменѣь чрьноризца Храбра) односи се на састављача списа, како је претпостављено још почетком XIX века, када је дело постало предмет филолошких проучавања. Већина истраживача је у „чрнорисцу Храбру“ налазила псеудоним иза којега би се крио неко од познатих личности из времена после Методијеве смрти и прогона ученика Солунске браће. Тако, претпоставља се да би међу Методијевим ученицима то могао бити Наум Охридски (М. Вајнгарт, А. Мазон, А. Вајан, Ј. Вајс, Ф. Гривец, Б. Конески, В. Штефанић) или Климент Охридски (Ф. Снопек; В. Мошин – док је био у Бугарској, пред одлазак у Македонију). У престоници Преславу расправу је могао да састави Јован Екзарх (К. Ф. Калајдович, Г. А. Иљински), цар Симеон (В. Златарски – док је Симеон био монах, између 889. и 893) или монах Докс, Симеонов брат (Е. Георгијев).(16)

Изворни, старословенски текст Храброва списа није сачуван. Данас се, међутим, широм Свете Горе, Србије, Јадранског приморја, Румуније и Русије налази осамдесет преписа (од XIV до XIX века) у свим словенским редакцијама. Традиција Хамартолове расправе врло рано је прихваћена у средњовековној Србији. Од два сачувана српска преписа, један, старији (Пивски), из XV-XVI века, у текстолошком погледу иде у ред добрих преписа. (17) Поред основног Храбровог текста, код Срба је била позната и доста ретка прерада О писменех (Марчанска варијанта), слична са једном бугарском. (18) Марчански текст се неким својим особеностима разликује од других редакција и варијаната (наслов као у синаксарском житију или похвали; почетак као у синаксарском житију; Адамов језик је био „рушки“ а не „сирски“).

Супротстављајући се непомирљивом схватању тријезичника о искључивој важности јеврејског, грчког и латинског, Храбар се у филолошко-историјском поступку своје расправе дотакао многих питања, која излазе из оквира овог огледа. Издвојићемо само један одломак у коме Црноризац излаже поделу на народе, језике и вештине. И поред тога што је основни склоп и садржај преузео од византијског писца Теодорита Кирског (V век) (19), Храбар је своју причу трајно уградио у схватање о складности поделе на народе, језике и вештине. Подстакнут искључивошћу тријезичника, Црноризац у доказе свог полемичког поступка уводи важну чињеницу сиријског језика и све што је везано за његову судбину:

„Али да кажемо како се из светих књига научисмо – да све по реду бива од Бога, а не од другога. Јер Бог прво ниje створио јеврејски језик, ни латински (‘римски’), ни јелински, већ сиријски, којим Адам говораше, па и од Адама до потопа и од [потопа] па докле Бог не раздели (‘раздели’) језике приликом грађења куле, као што пише [у књизи Постања] када се разделише језици. И као што се језици разделише (‘размесиши’), тако се и нарави (‘нрави’) и обичаји (‘обичаје’) и прописи (‘устави’) и закони (‘закони’) и вештине (‘хитрости’) [разделише] на народе (‘језики’). Египћанима [ceдаде] земљомерство (‘земљемерије’), а Персијанцима и Халдејцима и Асирцима – звездарство (‘звездочатије’) врачање (‘влшвеније’), лечење (‘врачеваније’), чарање (‘чарованије’) и све вештине људске. Јеврејима, пак, свете књиге у којима је написано како Бог створи небо и земљу и све што je на њој и човека и све по реду, као што пише Јелинима – граматику, реторику, философију.“(20)

О писменима и друга дела најстарије словенске и бугарске књижевности која се полемички или књижевно-уметнички баве питањем словенског књижевног језика – била су позната свакако већ у најстаријим српским преписима. Трагови оваквог прихватања могу се и данас пратити у српској писмености. Иако, најстарија уметничка проза на старословенском, – Житије светог Ћирила. од непознатог писца, које обухвата и најпотпуније излагање о спору са тријезичницима, – позната је у шест текстолошки врло поузданих српских преписа. Од четири преписа Прогласа Јеванћеља Константина Преславског – три су српска и један руски. Неколике похвале и службе Ћирилу и Методију познате су у више српских преписа. Друга редакција Климентове Похвале светом Ћирилу, рецимо, најизворнији облик је сачувала у српским преписима.(21)

Поред читалачке и преписивачке традиције најстарије словенске књижевности, у старој српској књижевности се чува спомен на Константина – Ћирила Философа као састављача прве словенске азбуке. О томе најречитије сведоче родослови (крај XIV века) и летописи (XV век). У Пејатовићевом родослову, на пример, за Ћирила се неодређено вели да је саставио „наша слова“: „Ва лето 6360 (852) написаше се наша словеса Ћирилом философом и учитељем чловечаским.“ У заметку, пак, летописа, који је 1416. године саставио познати преписивач Данилац, читамо да се управо „преведе србска књига Ћирилом“. Традиција најстаријих дела на старословенском и други помени Ћриловог имена, мећутим, живо сведоче да се Ћирило схватао као „створитељ“ слова првог словенског књижевног језика. Такво схватање се рано јавља и у најстаријим српским штампаним књигама. Штампар Божидар Горажданин објавио је заметак летописа уз своје издање Псалтира с последовањем (Горажде 1521).

У кратком и пробраном заметку Кирило, састављач словенске азбуке, два пута се јавља као граничник у одређивању хронологије светске и домаће историје: „От Константина цара до Кирила Философа, створшаго слова језику словенскому, и Методија епископа, брата јего – лет 542“ и „От Ћирила Философа до светаго Сави, прваго архијепископа, учитеља и просветитеља србскаго, новаго по истине апостола, и брата јего Стефана, првовенчанаго краља србскаго – лет 280“. (22)

Хиландарска повеља Стефана Немање (1198. / 1199.)

„Језичко питање“ најстаријег раздобља стварања српске књижевности оставило је, изгледа, трага и у званичном схватању Немањине државе. Могло би се рећи да су словенско „језичко питање“ и шире постављено схватање Вавилонске куле – учествовали делимично и у настанку свести о положају Српске земље у склопу византијског погледа на хијерархију држава. Знаменита и прва, оснивачка повеља манастира Хиландара, вероватно из 1198. године, не одсликава само значајно место Србије на сложеној лествици хијерархије држава, већ открива и препознатљиве трагове схватања о раздељености народа (језика), вештина и нарави. Познате су речи из увода ове повеље које изговара монах Симеон Немања. „Тако, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, а Угpe краљевима и сваки народ раздели и закон даде и нарави установи и владаре над њима према обичају и према закону растави својом премудрошћу“. (23) У речима старог монаха Симеона препознају се далеки узори апокрифа, византијских хроника и казивања Црнорисца Храбра о деоби језика, нарави, обичаја, закона и вештина. (24)

Линија исконског схватања јединства језика и народа може се пратити и у називу српскословенског, српске редакције старословенског језика. Писци из доба настајања словенских књижевности – језик којим пишу не раздвајају од народа којему је тај језик у писаном облику намењен. Тако, у тим првим временима, док се још нису појавила разграничавања према националним редакцијама, словенски нема уско, већ шире, новозаветно значење. У најстаријим делима на старословенском читамо како се истим језиком служе Словени у области Солуна, Моравске, Паноније, Бугарске или Македоније. Све је то хришћански народ Божији који се не одређује било којим обласним говором, већ новозаветном поруком јединства. Зато је словенски језик једног словенског народа, Солунска браћа су словенски апостоли и учитељи, Климент Охридски је епископ словенски и сл. Оваквим новозаветним духом и виђењем надахнут је управо Проглас Јеванћеља Константина Преславског. Песма чувеног бугарског песника, позната код Срба већ у најстаријим преписима, представља, поред осталог, и химну том јеванђелском и апастолском јединству. Проглас се у првим стиховима оглашава идејом јединства:

„Проглашење јесте светог Јеванђеља,
као што пророци прорекли су преће,
Христос иде народе да сакупи,
јер свелтост он је читавом свету“ (25)

Христос светлост и сакупитељ народа, преко апостола је дао и свим народима да разумеју његову реч. Христолико јединство почива на разумевању Божије речи. Константин се стога и обраћа једном народу, словенском, а не народима словенским.

Реч „народ“, а не „језик“ (у значењу – народ) нарочито истиче ову поруку:

„слишите словенски народ вас,
слишите слово, от Бога бо приде“ (26)

Св. Јован Златоусти, преко хиљаду година стар мозаик у Аји Софији

Јако словенско језичко осећање среће се већ у најстаријим српским записима и рукописима. Тако, у запису на Иловичкој крмчији из 1262. године каже се за превод са грчког на српскословенски: „Произидоше [књиге] на свет словенекаго језика.“(27) Српски или српскословенски архиепископ Никодим једноставно назива „наш језик“. У предговору превода Типика светога Саве Јерусалимског (1319) Никодим вели да је књигу превео на „наш језик от писмен грчскаго језика“.(28) На крају свог дугогодишњег превода свих дела Псеудо-Дионисија Ареопагита са грчког, инок Исија (1371) у запису назива српскословенски – „наш језик“ и „словенски језик“.(29) Преводилац Јеванћеља са тумачењима (1392) вели за превод са грчког на српскословенски: „преложени из грчкаго језика на словенскије књиги.“(30) И касније, све до XVII века, српскословенски се назива „наш словенски“ или једноставно „словенски“. Инок Јаков, који је за попа Венедикта 1426. године превео Шестоднев Јована Златоустог са грчког на српски, бележи у запису да је превео „от језика јеладскаго на језик наш словенски.“ (31) За патријарха Никодима је 1451. године опет преведен Шестоднев Јован Златоустог са грчког на српски: „от језика јеладскаго на језик наш словенски.“ (32) У светогорском скиту Света Ана 1697. године преведена је са грчког на српски Агапијева Амартолон сотирија: „от језика грчскаго на језик словенски преведена.“ (33) Исто схватање словенског језика срећемо и у другим православним словенским књижевностима. Тако, и бугарски и руски средњовековни писци свој језик врло често називају словенски. (34) У живим везама између Срба и Руса нарочито у XVII веку, српски монаси свој језик називају словенским. Године 1655, на пример, Хиландарци су дошли у Москву и донели књиге које је одабрао Арсеније Суханов. У писму које су том приликом предали веле да „словенским дијалектом творца“ славе. Хиландарски јерођакон Јоасаф када је стигао у Москву 1670. године, изјавио је на саслушању да је дошао у Русију „ради учења књижного словенского наречја на времја.“ (35)

Општесловенско схватање језика могло се срести и међу Западним Словенима. Познато је, на пример, да је немачки цар и чешки краљ Карло IV по узору на Париски основао Прашки универзитет. Када се Душан прогласио царем (1346), Карло назива Душана драгим братом са којим је везан и „племенитим словенским језиком“ („eiusdem nobilis slavici idiomatis linguaesublimitas“). (36) Упоредо ca изразом „словенски“, српски писци, ипак, чешће употребљавају назив „србски језик“ (срьбскыи ѥзыкь).

Преводиоци у већини случајева бележе у записима да преводе са грчког, руског или бугарског на „србски језик“ (на пример, 1343, 1374, 1426, 1466, 1473, 1569, 1585, 1669, 1690. године). (37) Гаврил Стефановић Венцловић, као што је познато, у првим деценијама XVIII века писао је на народном и књижевном језику. Венцловићев назив „србски језик“ не односи се више на српскословенски, књижевни, већ на народни језик. Тако, за „Поученије избраноје от светаго Јеванђелија“ (1745) вели да је превео „на србски језик ради разумевања простим чловеком“. (38) Значења народног језика у називу „србски језик“ Венцловић појачава и придевом „прости“ – „србски прости језик“ (1732) или „прости језик србски“ (1745). (39) Са истим значењем јавља се и Венцловићев назив „прост дијалекат“ (1736).“ (40)

У предговору Великопостника (1741) Гаврил Стефановић излаже, могло би се рећи, начелно схватање народног или „простог“ језика. (41) Предговор је, међутим, писан књижевним језиком и почиње непосредним излагањем теме: „Превод от прикрвених писанији на просто и уразумитељноје србскоје, за сељане и просце људе…“ Осам и по века после првих књижевноуметничких списа на старословенском, код Венцловића се опет јављају разлози из времена борбе за словенски језик. После навода одговарајућих места из старозаветних и новозаветних књига, Гаврил закључује свој предговор: „Тако и ви, аште не благоразумно слово дадете језиком, како уразумејет се глагољемоје? Будете бо ва ваздух глагољуште, а не људем. Аште убо не увем силу гласу, буду подобан слишештему инојезичаски и глагољуштему мне инојезичаски.“ Као што су први словенски писци подразумевали говорни словенски језик, тако и Венцловић има на уму народни језик. Гаврил, међутим, није залазио у начелна објашњења овог двојног израза (књижевног и народног). На једном само месту, у запису на крају превода Мача духовног (1736) укратко се осврће на ову двојност: „И се же ведомо буди, јако не вса проста сут, поњеже јаже ка Богу глагољут се – сија по писанију књижном вмештено јест, а јаже ка људем – сија по просту.“ (42)

II

Схватања античких писаца о језику и граматици оставила су запажене трагове у образовању византијског погледа на филологију. Познати византијски писци писали су и граматичке расправе – Јован Филопон, Георгије Хировоск (VI век), Теогност, Михаил Синђел (IX век), Никита Серски, Јован Итал (XI век), Јован Глика (XIII-XIV век) и др. Извесни граматички списи бејаху непосредно намењени школским потребама. Познати су овакви списи и расправе чувеног историчара Нићифора Григоре (1290-1360), хуманисте Максима Плануда (око 1255-1305) или његовог ученика Манојла Мосхопула (око 1265-1315), на чије ће се учење после једног века ослонити наш Константин Философ у Сказању изложеном о писменима. (43)

Код Срба у средњем веку филолошки списи јављају се као посебни жанрови. Први и до сада најстарији јесте преведен, а остали су, условно речено, изворни састави. Поред тога, у неким записима се срећу узгредна излагања о филолошким питањима.

Крунисање цара Душана, Паја Јовановић

Крунисање цара Душана, слика Паје Јовановића на којој су приказани српски и бугарски патријарх који стоје иза цара Душана

Најстарија граматичка расправа позната је под насловом „Осам чести слова, јелико глагољем и пишем“ (Осам врста речи, колико говоримо и пишемо). (44) После кратког увода, непознати писац износи предмет свог разлагања (у преводу): „Постоји, дакле, осам врста речи, колико говоримо и пишемо. Осим ових нема других. А то су ове: именица, глагол, придев глаголски, члан, заменица, предлог, прилог, везник.“ У расправи се, међутим, не излаже свих осам врста речи, већ – именица и глагол, са неким запажањима још о придеву глаголском и члану.

Ова расправа од неколико страница није у потпуности изворни спис. Словенски преводилац је имао пред собом разне византијске грчке изворе. Оцењујући општу вредност списа, Ватрослав Јагић вели да чланак делује као „свод од схолија или коментара разних аутора, из којих је словенски преводилац начинио не баш довољно срећан извод, чувајући при томе врло мало задовољавајући редослед“. (45) На основу анализе словенске грађе В. Јагић је дошао до закључка да је чланак састављен у Србији или у првој половини XIV века. Као несумњив доказ („веское доказательство“) о српском пореклу наводи, поред осталог, чиста српска имена Милош и Драгош. Затим, примери именица само са „танким јер“ или грађење будућег времена уз помоћ глагола „имати“ и сл. Недавно је Радо Ленчек у наставку двојине (-ва) нашао још једну значајну потврду Јагићевој претпоставци да је Осам врста речи настало у Србији у XIV веку. (46) Расправа Осам врста речи прешла је из српског рукописа у бугарску, затим влашкомолдавску, па одатле у руску писменост.

У време настанка расправе Осам врста речи, отприлике, непознати српски преводилац Дијалектике превео је и неколико Дамаскинових кратких чланака из филологије и линвистике. Поред питања из логике, са примерима и тумачењима који залазе у област линвистике, Јован Дамаскин посвећује неколико посебних чланака лингвистичким појмовима. Свим грчким изразима преводилац налази одговарајуће српскословенске речи: хомоним (вькоупьимение), синоним (cьiмeньнь), полионим (многоименьнь), хетероним (иноименьнь), пароним (отнихьименьнь). (47)

У Београду, у близини деспота Стефан Лазаревића, Константин Философ је 1423-1426. године саставио прву изворну филолошку расправу – „Сказаније изјављено о писменех“ (Сказање изложено о писменима). (48) Посматрано споља, Константинова расправа је строго и чврсто грађена. После предговора и прегледа садржине, следи четрдесет глава, чија почетна слова дају крајегранесе (акростих) у облику криптограма: „Самодржавному деспоту Стефану раб Константин“. Сказање је превасходно теоријска и филолошка расправа о писаној речи, те није могла непосредно и лако да делује на правописно-језичко усмеравање српско-словенског језика. „Кварење“ књига, мећутим, о којему је Философ писао са горчином, почело је да се исправља у Србији још пре Константиновог доласка, у првим годинама владавине Стефана Лазаревића, крајем XIV века. Овај ток се временом природно усавршавао, без теоријске основе Сказања. Тако, оно што се већ од времена следбеника деспота Стефана назива добрим „ресавским изводом“, добрим „ресавским књигама“, није могло бити производ деловања једне теоријске расправе, већ је то плод настојања добрих преписивача, редактора и преводилаца.

Неколико деценија после Сказања, у другој половини XV века, како су показала проучавања Георгија Петкова, (49) неки непознати писци прерађују, поједностављују и скраћују Константиново дело. (50) У наслову ове расправе од десетак штампаних страница истиче се компилаторско обележје списа и његова веза са Константиновим делом: „Сија словеса вкратце изабрана от књиги Константина Философа Констенчаскаго, бившаго учитеља србскаго ва дни благочастиваго Стефана деспота, господина Србљем, и имат образ сицев ка писатељем.“ Тако је сада КонстантиновоСказање преко Слова о писменима могло и непосредно да делује на успостављање реда у писању и правопису.

Убрзо после Слова о писменима, у другој половини XV века, настала је Посланица ћакона Григорија о језику.(51) Недовољно запажена као књижевни жанр, Посланици припада значајно место у развитку средњовековног погледа на словенске језике. Ђакон Григорије упућује Посланицу опет неком Григорију, којега наш писац назива духовником. Побуда за састављање Посланице је непосредна: духовник је раније, из далека, посланицом тражио да му ученик пошаље добар текст Акатиста Јовану Крститељу. Ученик вели да му је и раније писао по неком попу, чиме се открива развијен обичај епистоларског општења код Срба у средњем веку. Том приликом ученик је послао свом духовнику исправљен текст Јеванћеља, који је пре тога био искварен, очигледно, продором говорног језика, па је због тога имао најгрубљу мисао („дебелејши ум“). Учени ђакон није могао да чита такав текст Јеванћеља, јер је на уму имао добре ресавске узоре, на којима се, вероватно, и васпитавао. Упpaво од исправљања текста Јеванћеља ђакон отвара основну тему Посланице. Колебљивост и неуједначеност надредних знакова, претпостављамо, подстакле су га да се позабави наглашавањем, нагласцима („сила гласу“) писаног текста. Зато највећи део посланице посвећује казивању и разврставању надредних знакова „оксије“, „варије“, и „периспомени“. Григоријев спис није проста компилација Слова о писменима.То је самостално дело у које је унесен део грађе из Константина Философа. У Григоријевој Посланици одсликавају се управо живи односи између тек насталих Слова и ресавског писања које се још није растало са старијом традицијом.

На крају Посланице ђакон Григорије дао је савете своме духовнику за лакше савлађивање надредних знакова – нека за себе групише речи према врстама надредних знакова. Временом се осетила и потреба за неком врстом каталога речи распоређених према надредним знацима. Један такав каталог од преко хиљаду речи под називом „Начело оксиару“ сачувао се у српском рукописном зборнику с краја XVI века. (52)

Највећи део посланице Григорије посвећује значају надредних знакова („белега“), нагласака („сила гласу“), који показују мелодијско-музичке особености и разлике између српског и бугарског језика. „Српски говор као да споро и пуно тече“, – вели Григорије, – „а бугарски оштрије, као да на грчки личи.“ Писац се трудио да усклади ове утиске са самим надредним знацима, те тумачи да српски језик „више воли“ варије (тешке нагласке), а бугарски – оксије (оштре нагласке).

Овакав облик емотивног филолошког расуђивања није необичан у средњем веку. Има га у Словима о писменима. Ту се за бугарски каже да је „најдебљи“ („дебелејши“), а српски – „најтањи“ („танчајши“), у неким преписима Слова да је и са „високим гласом и тесним“. Доживљавање звучне стране језика има дугу традицију. Још у античко доба извесни нагласци осећали су се на музички начин, на пример, као оштри (acutus) или тешки (gravis), што се одржало у називима и после средњег века.

Григорије у посланици говори само о звучној страни српског и бугарског језика. Страни писци и преписивачи, међутим, осећали су и друге разлике – лексичке, фонетске, морфолошке, па и синтаксичке. О томе најречитије говоре српски преписивачи који преписују са бугарскословенског на српскословенски. Тако, 1374. године јеромонах Јаков и Јаникије пренели су (“преставили“) Триод са бугарског извода (предлошка) на српски. Као највећи разлог могућим грешкама у српскословенском тексту преписивачи наводе што је извод био бугарски, па је било тешко да се преноси на српски: извод „бугарскога језика, тер Бог вест велма ни је било усилно престављати га на србски језик.“(53) Шест деценија касније (1434), за време деспота Бурђа, и неки дијак Грубац имао је невоље када је преписивао Триод. Предложак (извод) био је бугарски, па је било тешко преносити (изводити) на српски, те у запису моли читаоце ако нађу нешто неправилно, да га не куну, јер није био вешт бугарском говору и речима („слов“): „Сију књигу, сиреч Триод, изведохом из бугарскије књиге на србски чин, да ако је нечто и недоставено, не проклните велми, мољу ви се поњеже не бихом вешти слову том.“ (54) Српски преписивачи могли су да виде или осете и када су се у тексту предлошка налазили само елементи бугарског. Такав извод деловао им је старином, „заносио“ је бугарски. Неки дијак Симон, на пример, завршио је 1560. преписивање Пролога. У дужем запису моли читаоце да не буду строги према грешкама у његовом препису, па наводи разлог: „Писах из извода стара, бугарски заношено.“ (55)

Изгледа да се преписивање и превођење са бугарско-словенског на српскословенски сматрало као посебна вештина. У том смислу би се и сам поступак преношења граничио са вештином превођења. У XVI веку, рецимо, неки непознати преписивач преписао је Празнични минеј за септембар-јануар са бугарског извода. Молећи читаоце да му опросте грешке, преписивач вели у запису да није био вешт бугарским речима („слова“) и знацима („јусица“): „Сију књигу писах од бугарског извода. Простите ми јако сам где и сагрешил у словех у јусицех, јере сем невешт бив.“ (56)

Ђакон Григорије не износи никакве утиске о звучању руског језика, који је, као и јужнословенски, писан ћирилицом и надредним знацима. Стари српски преписивачи и преводиоци, међутим, оставили су неколико драгоцених сведочанстава и о односу српскословенског језика према рускословенском. У сусрету са рускословенским књигама српски читаоци и преписивачи осећали су се као и према бугарскословенским. Стиче се утисак да је рускословенски текст деловао неприступачније српском читаоцу. Живописни и драгоцени опис „примања“ руског текста у српској средини даје нам свештеноинок Василије, раније назван Григорије. Овај српски монах са Свете Горе превео је 1585. године са рускословенског на српскословенски Јудејски рат Јосифа Флавија. Први део Василијевог записа вишестрано је значајан, те га наводимо у целини:

„Лета 7093 (1585) преписах ову књигу премудрог Јосифа, – који је међу Јеврејима задржао најближу љубав према мудрости Мататија, – са руског извода, јер се ова књига Јосифа није налазила на нашем српском језику ни на Светој Гори у српским манастирима, ни у Српској земљи. Јер много сам тражио и испитивао, не знам – ако је нема негде у Бугарским земљама, али нисам сазнао пошто сам и тамо питао. Но, донесена би из Руске земље. Веома тешко бејаше нашем српском народу за читање, јер многи нису знали шта читају, не разумевајући руске речи. А ја сам као манастирски посланик и по други пут био у Руским земљама код побожног цара и великог кнеза Ивана Васиљевића, у монаштву Јована монаха, те много царског милосрђа и милости примисмо, нека му је вечни спомен. И тамо се привикох мало руском језику колико да бих могао разумети многе руске речи у овој књизи. И преписах српским речима, али писати реч нисам умео, нити сам слово учио, нити сам учен био, већ као један од најпростијих и незналица. Простите Господа ради. И опет много сам тражио други извод да проверим, али се не нађе.“ (57)

Рускословенски и бугарскословенски нису схватани као страни и туђи језици. Василије не каже да је научио, већ да се „привикао“ руском језику. Наравно, овде, и у другим случајевима, мисли се на руски језик у књигама, руски књижевни језик, рускословенски, који није био и говорни језик. Можда отуда и потиче тешкоћа преписивача. Није било једноставно спојити извесне представе, па и знања, о руском или бугарском говорном језику са њиховом књижевном надградњом. Ближе новијем времену, рускословенски и бугарскословенски осећали су се као све тежи и удаљенији језици. Тако, један преписивач Златоустових јеванђелских беседа 1616. године каже да му је предложак („извод“) био тежак, јер је био руски („велми бе тежак, почто беше руски рукопис“). Зато у запису поручује будућим преписивачима да добро обрате пажњу на његов извод. (58)

Угледни хиландарски јеромонах Дамаскин, који ће страдати пред Грцима Светогорцима због читања и штовања руских штампаних књига, износи занимљиву историју преписивања Шестоднева Јована Златоустог. На крају обимне преписане рукописне књиге (1633), у запису, Дамаскин казује какве је све невоље имао са предлошком на руском, чије су „речи тврди, не по језику“. Дамаскинов запис је драгоцено сведочанство и за познавање начина рада средњовековних преписивачкоредакторских радионица. Може се закључити да су у исто време са једног (руског) предлошка двојица преписивача преписивала два Шестоднева. Први, непознати преписивач преписивао је непосредно са предлошка, па је преписане свешчице (табаке, тетраде) давао Дамаскину на даље преписивање. До каквих је невоља касније дошло, описује сам Дамаскин у запису:

„Ова књига писа се лета 7141 (1633). Опростите Бога ради, оци који читате и преписујете, много се трудисмо и намучисмо преписујући ову књигу: узимао сам од неког брата тетраде па сам писао, а он је из извода писао. Када сам од њега извод узео да проверавам, нађох једно изостављано, а друго наопако писано. И много смо се мучили док смо стругали и исправљали колико смо могли. Али, и извод руски – речи тврде, не како је у језику. Па молим читаоце и преписиваче ове књиге, благословите нас а не куните, јер ако је и слабо написано, ми смо се трудили колико смо могли, пошто се у то време ова књига не налазаше у нашем језику. Ако неко хоће (одавде) да преписује, нека пази ако може исправљати руске речи на свој језик добро и ваљано, а ако не може, он нека пише како нађе у изводу.“ (59)

Од Дамаскиновог времена рускословенски језик као да постаје даљи српским читаоцима и преписивачима, све теже разумљив. Преношење са једног на други језик већ почиње да се означава глаголом „преводити“. Тако, Самуило Бакачић, Светогорац украјинског порекла, истиче у запису да је 1669. године књиге Месија истини Јоаникија Гаљатовског превео на српски – „на језик србски от рускаго ва Светој Атонској Горе преведени“. (60)

Изворна сведочанства показују да су бугарски и руски преписивачи и читаоци осећали српскословенски текст исто онако као што се код Срба прихватао бугарскословенски или рускословенски језик. И поред јасног испољавања одлика српскословенског, бугарскословенског и рускословенског, средњовековни човек није видео ове језике као стране, као грчки, на пример, већ их је, изгледа, по неким изразито звучним особинама разазнавао, па и доживљавао. Овакво средњовековно осећање словенских језика нашло се као трајно сведочанство једног доба и у Сказању Константина Философа. Емоционално и „пансловенски“ ношен, Константин, наравно, није могао знати право извориште старословенског језика, иако му је близу био, већ је литерарно живо представио како су Ћирило и Методије („добри и дивни мужеви“) од разногласних словенских језика створили један јединствени књижевни језик (за „божаствене списе“):

„У почетку они који су хтели издати на словенском језику, јасно је да не могоше бугарским језиком, иако неки говоре како се на овом издаде. Јер како се тананост јелинска или сирска или јеврејска могаше издати најдебљим језиком. Па ни српским високим гласом и тесним. Стога, расудивши они добри и дивни мужеви, изабраше најтањи и најкраснији руски језик, а њему се на помоћ придодаде бугарски и српски и босански и словенски и чешкога део и хрватски језик – на које да ставе божаствене списе.“ (61)

Схватање о седам језика који стварају „словенски“ преноси се и касније. У Словима о писменима, која су непосредно рађена према Константиновом Сказању, наглашава се како словенски – „от 7 језик састави се“. (62) Трагови оваквог схватања запажају се и касније. Тако, у једном зборнику философско-богословских расправа из XVI века, српске редакције, на задњој корици читамо запис из нешто каснијег времена: „Блгари, Срвље, Руси, Словени, Чеши, Босани, Леси – от сих 7 језици саставише словенска књига.“(63) Претпостављамо да је непознати писац под утиском Сказања и Слова саставио овај запис. Именовање народа углавном се слаже са Константиновим набрајањем језика. Разлика је само једна. Писац записа изоставља Хрвате („хрватски језик“) и на њихово место ставља Пољаке (Леси).

Изворним српским филолошким списима могли би се придодати и први лексикографски покушаји. Тако, већ од раног XIV века уз српске преписе Лествице Јована Лествичника јављају се речници са преко тридесет одредница од грчких и већ архаичних словенских речи.(64)

Добри стари српски преписивачи имали су и развијену свест о филолошким чиниоцима текстова које преписују. У записима ових преписивача могу се срести, најчешће узгред, многи филолошки изрази, појмови, па и тумачења. Григорије Хиландарац, на пример, који је по жељи деспота Стефана Лазаревића 1408. године завршио преписивање и прерађивање Зонарине хронике, у дужем запису једну реченицу посвећује улози знакова у редовима: „Знаци мали, велики и средишњи, а такође и три куке по истоме реду, од којих велике повише реда леже, средње на средини, а мале нешто мало ниже, као нека променљива устава – одмориште речи, [где су] се уставиле силе што належу на речима.“ (65) Григоријев опис је ретко и драгоцено сведочанство о значају знакова („срока“) у реду приликом ритамско-логичког образовања текста. (66)

Марљиви преписивачи, нарочито у познијим временима, посебно истичу извесне филолошке чиниоце текста. Неколико само рукописа из збирке манастира Хиландара пружиће довољно сведочанстава. У записима преписивачи најчешће употребљавају филолошке изразе – „оксија“, „просодија“, „слог“ или „слогња“, „слово“ и „реч“. Изрази „слово“ и „реч“ одговарају савременом – реч; „оксија“ се свакако односи на „оштар“ нагласак, а „просодија“ је, вероватно, скуп свих надредних знакова који учествују у звучно-акценатском и логичком обликовању текста. Редак назив „слог“ или „слогња“ могао је обухватати појам „стила“, али у нашим записима се јавља у свом основном значењу – као недељива скупина гласова, слог.

На крају свог преписа Псалтира с последовањем јеромонах Дионисије 1597. године моли читаоце да му опросте грешке „ако је и веома груба реч и слог“ („аште и зело грубо јест слово и слоге“). У светогорској ћелији Преображења у Светој Ани јеромонах Антоније је за манастир Хиландар 1652. године преписао Златоуст цветни. На крају записа преписивач моли будуће читаоце и преписиваче ако нађу нешто неисправно у речима, слоговима или просодији („аште что обрештет се погрешено ва словех или ва слогах или ва просодијах“), нека исправљају духом кротости. Осам година касније, опет на Светој Гори, у манастиру Хиландару непознати преписивач је узорним ресавским правописом преписао Изборни апостол(1660). Непознати Хиландарац поручује читаоцима и преписивачима да не мењају ни реч, ни слог, ни оксију („ни реч, ни слогњу, ни оксију“) јер је све преписано „от старих преводник ресавских“ који немају никакве мане. И други светогорски преписивачи воде рачуна о свим филолошким чиниоцима текста. Тако, поп Гаврило који је у Хиландару 1670. године преписао Празнични минеј, моли као и јеромонах Антоније – ако се нађе нешто погрешно „ва словех или ва слозе или ва просодијах и оксијах“, нека се исправља духом кротости. (67)

Када се крајем XIV и почетком XV века у Русији осетио јачи талас српских књига и српске уметности уопште, почело је у Руској земљи све више да се испољава и схватање о српском језику. У том, првом добу стварају се непосредне представе о звучној и „спољашњој“ страни српског језика. Једно од најстаријих и мало запажених сведочанстава налазимо на руском, у опису путовања руских представника на сабор у Ферари и Фиренци („Хождение во Флоренциго“), где је требало да се расправља о унији између Источне и Западне цркве. Руска делегација, на челу са митрополитом Исидором, на свом дугом путу стигла је 1438. године у Нирнберг, главни град Баварске. Непознати писац Хожденија вели да се Нирнберг налази „среди Аламанские земљи“ (Јужна Немачка) и да су разлике мале. Да би руским читаоцима био што јаснији, каже да су ове разлике као Русије према Србима, као руског према српском језику. Руски читалац је, дакле, већ морао имати одређене представе о српском језику када је читао овај опис у Хожденију: „Аламанская земля, то есть не иная вера, ни ины язык, но есть едина вера латиньская, а язык немецкий же, но разно, яко и Русь сербы, тако и оне с немьци.“ (68)

Назив „српски језик“ у Русији се временом све чешће сретао, али је почео да се схвата шире, као јужнословенско језичко наслеђе. Још је кијевски митрополит Кипријан (око 1330-1406), родом из бугарских крајева и стриц Григорија Цамблака, називан Србином. Управо је са Кипријаном почео јачи продор јужнословенског наслеђа у руску писменост. Оставило је то трага и у руском књижевном језику. Зато су Максим Грек и његови сарадници и ученици замислили да би руски језик требало ослободити од ових слојева. Као слика схватања ових питања јавља се предговор Нила Курљатева Псалтиру у преводу Максима Грека (рукопис из 1552). Нил сматра да је „кварење“ руског језика почело са Кипријаном, који није знао добро грчки, а ни руски, те је све српски писао. Наравно, назив „српски“ овде се односи свакако на јужнословенски слој језика руских књига. Према схватањима Нила Курљатева руски и српски се разликују и звучно и визуелно. Тако, Руси говоре „чисто и шумно“, а за Србе се необично каже да говоре „моложаво“ (69)

А. Кипријан митрополит није добро грчки разумео и наш језик није доста знао. Ако је с нама и један наш језик, то јест словенски, ми говоримо према нашем језику чисто и шумно, а они [Срби] говоре крепко и у писању наш говор са њима се не слаже. И он је мислио да је поправио псалме према нашем [језику], а више је неразумљивости у њима написао у говору и у речнма, све је српски написао. И сада многи код нас и у ова времена књигу пишу, а пишу из неразумевања све српски. И да говоре према писму, према нашем језику стварно не умеју. И многе се неразумљивости подигоше.“ (70)

Схватања блиска Нилу Курљатеву могла су се срести и ван граница Русије. Тако, познати пољски историчар, географ и лекар Матеј Мјеховски (1457-1523) сматрао је да српски језик представља основу црквенословенског, те у Трактату о двемаСарматијама каже: „У руским црквама на богослужењу читају и поју на српском, то јест на словенском језику“ (,,Inecclesiis Ruthenorum lingua Seruiorum, que est Slauonica, divinacelebrant, legunt et cantat“). (71)

Српски језик ce јавља и у свом основном, ужем значењу. Тако су у Русији староверци („старообрядсы“) налазили потпору своме учењу у српским старописним књигама. Протопоп Никита Добрињин („Пустосвјат“), саборац протопопа Авакума, на пример, налазио је у старим српским књигама потврду учења старовераца – да се крсти помоћу два прста. Описујући путовање старца Арсенија Суханова у Јерусалим и на Атос (средина XVII века), протопоп Никита, поред осталог, пише: „И тамо се том старцу Арсенију учинило познато када је био на Атонској Гори – у скиту живи старац, Србин родом, свет живљењем. И код тог старца је била старописна (’старописанная’) српска књига, а у њој је писано како се заповеда да се помоћу два прста крст на лицу прави.“ (72)

Схватање језика и погледи на језик могу се пратити код православних Словена у далекој прошлости. „Језичко питање“ представља, заправо, средишњу тему најстаријих изворних дела на старословенском. Свест о припадности словенском народу нераздвојно је била повезана са језиком тога народа. Размотрена на једном месту, дела преводне и изворне књижевности показују да су Срби, као и други словенски народи, посматрали језике и народе у склопу богате средњовековне традиције, која израста из старозаветне повести о Вавилонској кули. Из развијеног средњовековног српског наслеђа одваја се посебна област изворних и преведених списа о језику. У овим списима и извесним записима преписивача и редактора налазимо, поред осталог, и оцене звучног деловања словенских језика. Руски, пак, извори сведоче да се и у старој Русији разазнавала звучна и речничка страна српског језика, који је временом постао и ознака за јужнословенски слој руског књижевног језика.

Ђорђе Трифуновић

НАПОМЕНЕ

1 Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, Beograd 1969, стр. 24.

2 Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога. Сaставио Стојан Новаковић. Београд 1904, стр. 526. У овом огледу српскословенске текстове доносимо у фонетској транскрипцији (по читању). – О жанру питања и одговора: Ђ. Трифуновић Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1974, стр. 226-230. И у замецима старих српских летописа налазимо вест о Меркурију: „Обрете грчкују књигу Меркурије“ (Стари српски родослови и летописи. Средио их Љуб. Стојановић. Ср. Карловци 1927, стр. 117, бр. 224).

3 Примери књижевности и језика, стр. 528.

4 Памянтники отреченной русской литературы. Собраны и изданы Николаемъ Тихонравовымъ. Томъ II. Москва 1863, стр. 439-444. Упop. слична места и у другим преписима: Љ. Стојановић, Неколико прилога из бечке царске библиотеке,Гласник Српског ученог друштва, 63, Београд 1885, стр. 61; Б. Цоневъ, Описъ на ръкописитï и старопечатните книги на Народната библиотека въ София, София 1910, бр. 309; Р. М. Грујић, Легенда из врeмена цара Самуила о пореклу народа,Гласник Скопског научног друштва, XIII, Скопље 1934, стр. 198-200; Б. Ст. Ангелов, Из старата българска, руска uсръбска литература, II, София 1967, crp. 57.

5 Ова питања у склопу историје човечанства и цивилизације богато су обрађена у књизи: A. Borst, Turmbau von Babel.Geschichte dеr Meinungen über die Viefalt der Völker und Sprachen, I, II/1, II /2, III/1, III /2, IV, Stuttgart 1959-1963.

6 Упop. у Делима светих апостола (II, 1-6) како су се разделили језици дванаесторици апостола.

7 М. И. Соколовъ, Апокрифическое откровенiе Варуха,Древности. Труды Славянской коммисiи Императорскагоoбщества. Томъ четвертый, выпускъ первый. Москва 1907, стр. 207.

8 Стари српски родослови, стр. LXXII

9 Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др. Прибрао их Љуб. Стојановић, Споменик Српске краљевске академије, III, Београд 1890, стр, 113 (наш превод).

10 O oвом питању упор. И. Дуйчевъ, Изъ старата българска книжнина, I, София 1943, стр. 204-205; К. М. Куев, Черноризец Храбър, София 1967, crp. 68-70.

11 Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, стр. 113-114 (наш превод). Исто схватаље о Јеверу као човеку којега је Бог поштедео и није му узео језик Адамов – налазимо у руској Повести минулих година (Повесть временных лет), коју је саставио кијево-печерски монах Нестор око 1113. године(Начало русской литературы XI – начало XII века. Москва 1978, стр. 104-107).

12 Приповетка о Александру Великом у старој српској књижевности. Критички текст и расправа од Стојана Новаковића. Београд 1878, cтp. 45.

13 Стари српски родослови, стр. 40 (наш превод).

14 П. Срећковић, Зборник митрополита Михаила, Споменик СКА, XV Београд 1892, стр. 8 (наш превод). – Несторов текст у: Начало русской литературы, стр. 22-25.

15 V. Mošin, Još o Hrabru, slavenskim azbukama i azbučnim molitvama, Slovo, 23, Zagreb 1973, crp. 13, 14.

16 Преглед схватања: V. Mošin, Još o Hrаbru, стр. 12-13; K. M. Куев, Черноризец Храбър, стр. 38-44. – К. Кујев сматра да на Храбра треба гледати као на посебног старог бугарског књижевника „c’c собствена физиономија“ (стр. 44). Уколико би Храбар, ипак, био псеудоним, К. Кујев, као и В. Златарски, мисли да би иза њега могао стајати цар Симеон.

17 Објавио га К. Кујев (Черноризец Храбър, стр. 207-210). Према њему и доносимо превод одломка О писменех.Критичко издање, односно успостављање првобитног текста (restitutio): Черноризец Храбър, О писменех. Критическое издание. Изготовила Алда Джамбелука-Коссова. София 1980. Приказ овог издања: С. Николова и И. Тодоров у Език и литература, 1, София 1982, crp. 108-113.

18 Српска прерада се налази у једном зборнику око 1550. године из збирке Радослава М. Грујића у Музеју Српске православне цркве у Београду број 219. Зборник је припадао некада манастиру Марчи (у Славонији), а од XIX века манастиру Лепавини (област Бјеловара). Текст је објавила Биљана Јовановић-Стипчевић – Maranska varijanta „Skazanja о sloveseh“ Crnorisca Hrabra, Slovo, 14, Zagreb 1964, стр. 52-58. Упop.: H. Драгова, Втората апология на българската книга и нейните извори Константин-Кирил Философ. Юбилеен сборник по случай 1100-годишнината от смъртта му. София 1969, стр. 315-347.

19 И. Дуйчевъ, Изъ старата българска книжнина, I, стр 205.

20 Наш превод. Вид. напомену бр. 17.

21 Хиландарски рукописи о постанку словенске писмености,Нови Сад 1963; Б. Сп. Радојичић, Традиције ћирило-методијанске код Срба, Књижевност, XLIII, 12, Београд 1966, стр. 431-449; V. Kyas, Delší а kratší čtení v rukopisech životaKonstantinova, Slavia, XXXVIII, 4, Praha 1969, стр. 574-581; Климент Охридски, Събрани съчинения, Том първи. София 1970, стр. 428-430, Том трети. София 1973, стр. 34-45; К. Куев,Съдбата на старобългарските ръкописи през вековете,София 1979, стр. 13. – Занимљиво би било испитати колико се и како односи Стефан Стратимировић према средњовековној традицији у својој расправици о ћирилици. Текст расправе из 1802. године: М. Костић, Стратимировић о ћирилици и књижевном језику Срба и других Словена крајем XVIII века,Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XX, 1-2, Београд 1954, стр. 95-99.

22 Стари српски родослови, стр. 51, 111, 115, 116, 117.

23 Cnucu Св. Саве. Издао их Д-р Владимир Ћоровић. Београд – Ср. Карловци 1928, стр. 1 (наш превод).

24 Станислаус Хафнер, који, иначе, до сада најпотпуније расправља о уводу (аренги) Хиландарске повеље, нигде не спомиње могућност утицаја и традиције о којој говоримо. Упop.: S. Hafner Studien zur altserbischen dynastischenHistoriographie, München 1964, crp. 54-77.

25 Български старини изъ Македония. Събрани и обяснени отъ проф. Йорданъ Йвановъ. София 1931, стр. 339 (наш превод).

26 Български старини, стр. 340.

27 Стари српски записи и натписи. Скупио их и средио Љуб. Стојановић. Књига I. Београд 1902, бр. 19, 38.

28 Стари српски записи, I, бр. 52.

29 Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, Крушевац 1980, стр. 42, 84-86.

30 Стари српски записи, I, бр. 1107; Стари српски записи и натписи. Скупио их и средио Љуб. Стојановић. Књига III. Београд 1905, 6p. 4948.

31 Стари српски записи, I, бр. 239.

32 Стари српски записи, I, бр. 293.

33 Стари српски записи, I, бр. 2042.

34 Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, стр. 42.

35 Грађа за српску историју из руских архива и библиотека.Исписивао прота Ст. М. Димитријевић, Споменик СКА, LIII, Сарајево 1922, стр. 125, 127.

36 Ј. Радонић, Међународни положај Србије у XIV веку,Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, I, Београд 1951, стр. 19.

37 Стари српски записи, I, бр. 144, 240, 328, 682, 775, 1927;Стари српски записи, III, бр. 4938, 4994, 5572, 5695.

38 Каталог рукописа и старих штампаних књига. Збирка Српске краљевске академије. Саставио Љуб. Стојановић. Београд 1901, бр. 99 (139).

39 Каталог рукописа, бр. 94 (271), 101 (137).

40 Каталог рукописа, бр. 92 (267).

41 Примери књижевности и језика, стр. 181-182.

42 Каталог рукописа, бр. 92 (267).

43 О схватању језика у Византији и средњем веку уопште упор. основне радове: К. Krumbacher, Geschichte derbyzantinischen Litteratur, München 1897, стр. 296, 543. 546, 579-593; R. H. Robins, Ancient-mediaeval grammatical theory inEuropa, London 1951; H. Arens, Sprachwissenschaft. Der Gang Entwicklung von der Antike bis zur Gegenvvart, München 1955; H. H. Кечакмадзе, Граматико-логический трактат ИоаннаИтала, Византийский временник, XXVII, Москва 1967, стр.197-205 (са старијом литературом).

44 Издање текста са прегледом читаве рукописне традиције и студијом: Разуждения южнославянской и русской старины о церковно-славянскомъ язикï. Собралъ и объясниль ординар. акад. И. В. Ягичъ. Санктпетербургъ 1885-1895, стр. 326-365. О спису у целини видети најновију студију: Е. Weiher, Die ältesteHandschrift des grammatischen Traktats »Über die achtRedeteile«, Anzeiger für slavische Philologie, 9-2 (1977), стр. 367-427.

45 Разсужденiя, стр. 347.

46 R. L. Lenek, Konnica 1. osebe dvojine v starih srbskih tekstih, Зборник за филологију и лингвистику МС, ХIХ/2, Нови Сад 1976, crp. 27-33.

47 E. Weiher, Die Dialektik des Johannes von Damascus in kirchenslavischen Überzetzung, Wiesbaden 1969, crp. 122-128. За основу овог издања Е. Вајхер је узео српски препис са воденим знацима између 1355. и 1370, који је некада припадаоманастиру Крушедолу, а сада у Музеју Српске православне цркве у Београду. Опис: С. Петковић, Опис рукописа манастира Крушедола, Ср. Карловци 1914, 6p. 63 (Ж. 4. 43).

48 Једини потпуни препис Сказања, из друге половине XVIIвека, сада у Патријаршијиној библиотеци у Беогреду, издао је и пропратио студијом В. Јагић (Разсужденiя, стр. 366-517). – Важнији и новији радови о Константиновом Сказању: Н.Schultze, Untersuchungen zum Aufbau Skazanie o pismenehъ vonKonstantin von Konstenec, Göttingen 1964 (докторска дисертација, шапирографисано); O. Недељковић, Правопис „ресавске школе“ и Констаншн Философ, Стара књижевност. Приредио Борђе Трифуновић. Српска књижевност у књижевној критици, I, Београд 1965, стр. 467-475 (друго издање 1972, стр. 482-492); Г. В. Петков, Текстологични проблеми в „Сказание за буквите“ от Константин Костенечки, Велико Търново 1974 (автореферат); Г. Петков,Евтимий Търновски и школата му според „Сказание о писменех“ от Константин Костенечки, Търновска книжовна школа. София 1974, crp. 531-544; H. Goldblatt, Orthography andOrthodoxy: Constantine Kosteneki’s Treatise on the Letters, Yale University 1977 (докторска дисертација, ксерографисано); Г. Петков, Въпросът за „двете редакции“ на „Сказание за буквите“ от Константин Костенечки, Търновска книжовна школа. 2, Coфия 1980, cтp. 225-229.

49 Вид. радове Г. Петкова у напомени бр. 48.

50 Преглед свих преписа једног српског преписа: Б. Ст. Ангелов, Из старата българска, руска u сръбска литература,II, София 1967, crp. 200-223.

51 Једини до сада познати српски препис Посланице из XV-XVI века издао је В. Јагић у Разсужденiя и поново Б. Ст. Ангелов у Из старата българска, II, стр. 223-226. Превод Посланице на савремени српскохрватски језик са књижевно-филолошким освртом: Ђ. Трифуновић, О Посланици ћакона Григорија и о звуку словенских језика, Зборник Матице српске за књижевност и језик, XXVIII/1, Нови Сад 1980, стр. 17-25.

52 Сада у Патријаршијиној библиотеци у Београду, број 167. Издао В. Јагић у Разсужденiя, стр. 1022-1023.

53 Стари српски записи, I, бр. 144.

54 Стари српски записи, I, бр. 263.

55 Стари српски записи, I, бр. 613.

56 Каталог Народне библиотеке у Београду. IV Рукописи и старе штампане књиге. Саставио Љуб. Стојановић. Београд 1903, бр. 144 (666).

57 Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Београд 1978, бр. 280 (наш превод).

58 Стари српски записи, I, бр. 1036; Б. Ангелов, Руско-южнославянски книжовни връзки, София 1980, стр. 97; Б. Ангелов, Книжовна дейност на Йов Шишатовац,Мећународни научни скуп Текстологија средњовековних јужнословедских књижевности, Београд 1981, стр. 327.

59 Д. Богдановић, Каталог, бр. 188 (наш превод).

60 Стари cpncm Записи, III, бр. 4994.

61 Разсужденiя, стр. 396 (наш превод). Упор. Г. Петков,Взгляды Константина Костенечого на литературный язык славянских наpoдов, Старобългаристика, IV, 1, София 1980, стр. 92-99.

62 Б. Cт. Ангелов, Из старата българска, II, стр. 212.

63 Б. Цоневъ Onucъ на ръкописитï, бр. 311. стр. 259.

64 Ђ. Трифуновић, Речници уз српске преписе Лествице. Прилаг познавању српске средњовековне лексикографије,Јужнословенски филолог, XXXVIII, Београд 1982, стрГ 79-87.

65 Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови. Приредио Ђорђе Трифуновић, Боград 1979, стр. 180.

66 Ђ. Трифуновић, Стара српска црквена поезија, О Србљаку, Студије, Београд 1970, стр.53.

67 Д. Богдановић, Каталог, бр. 93, 411, 107, 250.

68 X. А. Казакова, Западная Европа в русской письменностиXV-XVI веков, Ленинград 1980, стр. 31.

69 Руски „моложаво“ у основном значењу је младолико. У Ниловом тексту то ће, вероватно, значити – млађано, живахно, крепко.

70 Л. С. Ковтун, Лексикография в Московской Руси XVI – начала XVII в., Ленинград 1975, стр. 96 (наш превод). – Нилов кратки предговор није значајан само као сведочанство о заједничком преводилачком раду Максима и Курљатева, већ садржи и „теоријски“ занимљива запажања о тешкоћама превођења с једног на дрги језик и оцену преводилачке праксе.

71 Наведено према: Н. И. Толстой, Старинные представления о народноязыковой базе древнеславянского литературного языка (XVI-XVII вв.), Вопросы русского языкознания, 1, Москва 1976. cro. 189.

72 Наведено према: Н. И. Толстой, Старинные представления,стр, 203 (наш превод).

Објављено у: Књижевна историја, XVIII 67-68, 1985.

Извор: Златоусти

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.
Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)

У уџбенику „Земљопис“, штампаном 1911. године у државној штампарији на Цетињу, писало је да у Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком“.

Земљопис краљевине Црне Горе, 1911

Аутори уџбеника који је био намијењен трећем разреду основне школе су Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Срби из Црне Горе.

У уџбенику се наводи да Срба у Црној Гори има око 300.000, те да су углавном православци, а има нешто и мухамеданске и римокатоличке вјере, „али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности“.

„Осим Црне Горе, има још српских земаља, има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби“, истиче се у уџбенику.

Наводи у уџбенику сведоче о насилној промјени и дискриминацији Срба у Црној Гори, чему смо свједоци и у актуелно доба, гдје црногорски режим доследно спроводи антисрпску политику.

извор: ИН4С

Буквари код Срба

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“! Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.

– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.

Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.

Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.

– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.

Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.

Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.

– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.

Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.

Извори: Србин инсајд, Дигитална БМС

Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“

Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер.
Матија Бећковић

Матија Бећковић

„Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу.

То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама?

Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова.

Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све.

Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница.

Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.

Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?!

Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас.

Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц.

Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља:

Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

извор: НСПМ

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића

Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.
Лаза Костић

Лаза Костић

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава, Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа.

На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Рјечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти. (Даничић је радио и на сређивању хрватске латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. )

Прелазак Даничића у Загреб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и „хрватски језик“ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља,а потом мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лигвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика.

Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког југословенског пројекта први је писао Лазар – Лаза Костић, српски књижевник, песник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар.

У раду „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: „Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: „The Kroatian, According to Safarik, should not be reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.“ (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edinburgh, 1855) .

Према томе што такав ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: Кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“…

…„Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може се читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у такозваних хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, уколико је некада било, сасвим без трага.“ …

,,По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

извори: Огњен Војводић

У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски

Објављујемо статистички део овог календара у којем су, поред података о броју становника у Дубровнику и припадајућим насељима, између осталог може видети и изјашњавање којим језиком се говори у кући.
Дубровник

Дубровачки календар 1898

Дубровник је (са насељима Груж-Лапад, Бргат Горњи, Бргат Доњи, Грбавац, Мартиновићи, Макоше, Буићи, Петрача, Челопеци, Чибача, Брашина, Завреље, Солине и Плат) по попису из 1890. године имао 11.177 становника.  Од тог броја највећи број су чинили католици (10.327), православних је било 546, евангелиста 221, Јевреја 79, мухамеданаца два и један унијат, те један становник без верског опредељења.

На питање који језик говоре у кући 9713 се изјаснио да је то српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 немачки, 52 чешки, 19 словенски, шест пољски и два руски језик.

Календар „Дубровник“ (овај број је изашао 1897. године, а за наредну 1898. годину), штампан је на латиници и бавио се књижевношћу, историјом, културом и политиком, а уређивао га је (период: 1897-1903) Антун Фабрис (1864-1904), дубровачки Србин католик. Сарадници Фабрису на календару „Дубровник“ били су многи тамошњи угледни Срби католици: Андра Мурат, дум Иван Стојановић (1829-1900), Марко Цар (1859-1953), Вид Вулетић Вукасовић (1853-1933).

Кликните на линк да видите оригинални документ: Дубровник, статистика из 1890.

извор: Порекло

Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској.
Дубровник, Карта

Дубровачка република до 1808.

Да бих објаснио овај прилично једноставан феномен, морам најпре да извршим једну терминолошку интервенцију: објаснићу сам појам „Хрват“. (Хрвати)

Прави, односно протохрвати, несумњиво су постојали у средњем веку и настањивали су простор северног Јадрана, односно доње Далматије од ушћа Цетине близу Омиша па до Истре. У ово доба главни погон бродова је на ветар, па је морска струја, иако од само пола чвора, представљала значајан фактор у пловидби, а, сходно томе, старим морнарима је Адрија била скоро више река него море; много лакше се пловило „низводно“ уз обалу и то углавном дању. Хрвати су живели дакле низводно од Срба у Далматији.

Из неколико сачуваних споменика писаних глагољицом, делимично се реконструише језик који по прихваћеној подели припада словенској групи, већином чакавско-икавског типа. Хрватска држава углавном се поклапала са етничким простором Хрвата уз обалу, с тим што је неодређено захватала унутрашњост континента. Када је крајем једанаестог века поражена и пала под власт Маџара, кренуло је и симултано уништавање народног језика од три околна ентитета: маџарског, немачког и млетачког; иако расно и језички прилично удаљени једни од других, сва три народа нашла су заједничку платформу – католичку – наступања приликом затирања словенске писмености, а тиме и имена.

Овај „рад“ Римске цркве трајао је преко хиљаду година, с обзиром да је почео одмах после моравске мисије у деветом веку. Уништавањем глагољских књига нестајао је и словенски језик из литургијске употребе, а то је уједно значило и постепени нестанак књижевног језика Хрвата. Римски бискупи завршили су истребљивање попова глагољаша уништењем њихове енклаве на Крку, спречивши тако да књижевни језик Хрвата доспе у ново доба.

Мудри у покварености, уједињени католици свих народности нуде у Аустрији малобројним Хрватима чакавцима језичко уједињење са изолованим загорским кајкавцима (који су уз то и екавци) и то преко чистог српског херцеговачког говора. Тако је с великим успехом лансирана ноторна лаж која је успут и невероватна глупост: како хрватски језик има тобоже три огранка – кајкавски, чакавски и штокавски. То је та морбидна аустријска идеја илиризма која је требало да усиса и избрише Србе. Срећом, имали смо тада Вука који је можда био и лопов и лажов, али је био и геније и Србин, па можда баш њему и његовом објашњењу да је глупо мењати живо и славно име за мртво и непознато треба да захвалимо што данас нисмо Илири; бар ми који сматрамо да је добро и лепо бити Србин.

Процес унијаћења који је бивао све бржи од нестанка српских држава Рашке, Босне и Зете, требало је да добије крила увођењем Хрвата у Вуков штокавско-ијекавски говор; и добио је. Покатоличени Срби млетачке Далматије и аустријске Војне границе на готово волшебан начин постајали су Хрвати, јер више није било верске, а ни језичке баријере убеђивању Хрвата да је штокавско-ијекавски њихов хрватски језик од „памтивијека“! Овај план је заиста генијалан у својој једноставности, јер је осовљен на две неизбежне црте људског карактера: грамзивости и кукавичлуку. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Тако се број Хрвата кроз позни средњи век и ново доба увећавао без престанка, поглавито због српских конвертита.

Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента. Наслеђено стање од својих идеолошких предака „научно“ су уобличили брозовски „научници“, у ствари обични лингвистичко-историјски кондотијери, измишљајући на добро утабаном путу све нове и нове синтагме, не стидећи се ни једне. Тако је било и остало да Међимурец и онај са отока Вргаде обојица буду Хрвати иако се уопште не разумеју, као ни онај са Виса што не може са загорским дудеком ни једну унакрст, али ето то је све „постао“ један језик са „дијалектима“ – а што личи Јову не личи волу – ауторитет је чудо, а бечко-берлинска школа се ево исказала и у лингвистичким сферама.

Покатоличени Срби Брача, Хвара, Корчуле, Мљета итд. постали су тако „Хрвати“, а сличних примера је заиста безброј. На охлађени ка унд ка патишпањ, фино се слегао брозовско-србождерски крем, па је тако 1946-е напором московских „лингвиста“ конституисан и македонски језик са пет (!) дијалеката, мили брате!!! Најамника са свих страна није фалило, па се „истраживању“ прикључила и наша, „српска“, Академија канонизујући којекакве глупости. Једна од таквих је и језичко размеђе у јужнословенској маси на линији: ушће Тимока – Осогов – Шара. Ова граница је наравно измишљена и откида велики број Срба остављајући их у тами Шоплука под Бугарима или свежим Македонцима.

Србин из Баната без проблема разговара са Македонцем из Охрида, али они су припадници два „различита народа с посебним развојем“. Ту скоро написао човек црногорску граматику. То је наравно лакрдија, али има и она „од играчке плачке“, с обзиром да Македонци већ преко педесет година уче македонски, заживео је ево и бошњачки, а чека се изгледа и права промоција црногорског. Уз одређени маркетинг, политичку подршку и, наравно, новац, све, сваки локализам било где, а камоли код нас, може да скочи на ниво језика. Можда би, да нису толико шкрти, Пироћанци издали пироћански речник и граматику (ово је само неуспела парафраза вицева о Пиркету).

Док сам био млађи, веровао сам да у нас постоји неко правило бар што се тиче језика, које објашњава где престаје дијалект а почиње други језик. Ратосиљао сам се ове заблуде посредно кад сам схватио да не постоје ни правила по којима су у Југославији повучене границе република, изузев једног начела: гледај да Србија буде што мања! Примера је опет сијасет: Барања, Скопска Црна Гора, високо Подриње итд. Имала је тако и српска Далматија да постане на брзину све друго само не српска. Срби „католичани“, данас непостојећи феномен, били су значајан чинилац нашег националног корпуса кроз цело турско доба, без обзира у којој су држави живели: Аустрији, Млетачкој или Турској.

А Дубровчани под разним државама кроз средњи век и ново доба, ко су они и којим су језиком говорили? Одговор је прост, два језика, они који су били Талијани – Млечани служили су се наравно венецијанским, а остали српским.

Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско. Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Не на једном примеру види се да дубровачко Славен значи (само) Србин, а словенство српство. На прелазу из 16. у 17. век, Мавро Орбини је, пишући Краљевство Славена, имао на уму некадашње српске државе и наше владаре, што је из садржаја и очито.

Нема код дубровачких писаца све до аустријског доба ни трага од Хрвата, сем у једном случају који посебно волим, јер много казује: ради се о Држићевој подели ликова у Дунду Мароју где међу „епизодистима“ са Јеврејем Садијем стоји и Хрват; али најбоље је његово име – Гулисав, што значи „сав огуљен“ – одрпан, а то су у то доба (половина 16. века) Хрвати и били – слуге Немаца, Талијана и Маџара, увек у ритама. Па и Гулисав је слуга код Тудешка – Немца, шта би друго. Дум Марин се као бивши ђачки ректор Сијенског Универзитета одлично разумео у националности и овај лик није могао тек тако да залута у његову поделу.

Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Па ко су онда Хрвати и постоје ли уопште, јер идентичан процес овом на приморју збивао се у кругу кроз целу Границу и Провинцијал широм државе Хабзбурга? Тих такозваних „правих Хрвата“ данас више скоро да нема, осим оних у чакавским и кајкавским „острвцима“, Званични језик неоусташке државе је српски, Вуков језик (припремљен напором наивног Ђуре Даничића) који с придодатим новим речима а затим и подражавањем немачке синтаксе и акцената хоће да постане и тврди да јесте хрватски! Следећи корак после присвајања нашег језика је вероватно преузимање наше историје, па би у том смислу било идеално да српски владари Дукље, Босне, Травуније постану Хрвати, јер се њихови дворови у Стону, Мљету, Скадру ионако већ налазе у иностранству.

Лако је Јован Дучић разобличио хрватску глад за традицијом и њихових четиристо владара (!), што банова, што краљева, али залуд; та је политика живља но икад. Своју првобитну етно-психолошку константу, Хрвати су потпуно изменили претапајући Србе. Кроз српске конвертите добили су на првом месту духовитост и физичку пропорционалност, али и негативности које су им ови прозелити морали дати: малодушност, поквареност, грижу савести која опет за собом повлачи сијасет проблема, а на све ово треба додати тзв. изворни хрватски карактер који се на првом месту огледа у језику, туробном, изобличеном спорошћу до имбецилности, и простачком.

Све ово је уочио, дакако, и највећи хрватски писац који је сва дугачка дела написао на српском (са немачким украсима), изузев Керемпуха који је очити пример језичког ћорсокака; ти цоперњаки, бедаки, трпутеци не могу даље. Поимање лепог поменутог изворног Хрвата огледа се у фолклору где је врхунски домет лицитерско срце праћено попевком: ена пура два пандура. Укмећени, гледали су Хрвати из Провинцијала у Србе Граничаре са страхом, а за мржњу се побринула католичка црква доливајући уље кад год је требало.

То је онај елеменат који је довео до дефинитивног уобличавања тзв. „кастративног типа“ народа, како је то генијално поставио Јован Рашковић. Ти Хрвати су они који се вечито жале, стално су у нечем закинути, кукају и наравно – ударају мучки. С обзиром на све ово, сматрам да би најпогодније име за ове данашње тзв. „Хрвате“ било полу-срби, а ево и зашто: прво, видели смо да биолошки углавном нису Хрвати, и друго, служе се српским језиком, а нису Срби.

Синтагмом полу-срби очувала би се уједно и традиција из нашег старог законодавства и литературе уопште, где се за католике користи израз „полуверци“, а израз полу-срби је свакако лепши од термина „квазисрби“, који тако остаје слободан да се употреби за одрођене из самог српства.

Радован Дамјановић, историчар

„Српско-српски речник“, Београд 2003.

 

извор: Трипод

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Српски језик и азбука у Западној Бугарској

Ово је азбука – гласови којима се користе екавци у Западној Бугарској.

Азбука српских говора западне Бугарске

Азбука српских говора западне Бугарске

Видимо да Срби Западне Бугарске користе гласове попут Ћ и Ђ као и сливено ДЖ (Џ) који су карактеристички искључиво за српски језик и нема их у бугарском. Осим српских гласова, користе се и локалним гласом „Ѕ“ које је такође српски, иако се, због Вукове реформе, данас не налази у правопису.

Овај глас изговара 1/3 становника Србије, као и источни део Црне Горе и Рашке области (зетско-јужносанџачки, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички). Такође, овај глас користе и Срби у Маћедонији. У маћедонској књижевној норми постоји као део књижевног језика, сачували су га, за разлику од српског. Занимљиво је напоменути да ово слово, и поред Вукове реформе, постоји на рачунарској тастатури, као део српске ћирилице.

Проверите, налази се на месту латиничног Y. Глас „Ъ“ постоји само у бугарском књижевном језику. Међутим, иако је, као и глас Ѕ, избачен из српског језика Вуковом реформом, оно и данас постоји у нашем говору. Најпознатији је пример наше слоготворно „Р“, односно „РЪ“ (у речима „дръво“, „пръви“, „пръст“, „Сръбија“ и слично). Такође, често се јавља уместо гласа „Х“ који се губи („ърђа“, „ървати се“), или вокала после Р („умръо“). У последња два примера га је чак и Вук користио, избачен је после његове смръти. Дакле, као што видимо, неоспорно је да се шопски говори могу без икаквих проблема записивати српском ћирилицом. А како и не би, када је у питању староштокавски дијалекат.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ
ПРИМЕР СРПСКОГ ГОВОРА ИЗ ОБЛАСТИ ЗНЕПОЉЕ (ГРАД ТРН)

Посвета у књизи „Трнски крај“ коју је написао Радослав Тодоров 1940. године. Дајемо је буквално преписану у оригиналу, само на српском правопису:

„Таја књига је наречена за памет на сви наши знајни и незнајни браници Трнчање покојници, што су се борили, оратили и писали да брану нашетога б’лгарскатога рода од чужду напас и от другу веру през нашуту тешку и дл’гу робију. Наречена је и на сви офицерје, подофицерје и војници од Трнско, који с’с своји кости и крв су прославили Трнчанина – Знепољца и доказали на цел свет како се гине за цара и баштинију и су написали паметне думе у нашуту војну историју. СЛАВА ЊИМ!“ * (следи фуснота, преведена са бугарског књижевног језика) *

Посвета је написана на трнском дијалекту који је сачуван и до данас у целом трнском крају.

ЗАКЉУЧАК:

Дакле, видимо чисто српске језичке особине:

– граматичке (ДАТИВ кога нема у бугарском)

– српске речи (КЊИГА, СВИ, ШТО, РОБИЈА, итд. уместо буг. КНИГА, ВСИЧКИ, КАКВО, РОБСТВО).

Говор је дефинитивно српски, и јасно је да ће га становник Бањалуке без икаквих проблема разумети, док становник Варне неће скоро уопште. Наравно, постоје и локалне језичке особине (Трнчање уместо Трнчани, оратили уместо говорили итд.) којих нема ни у српском ни у бугарском књижевном језику. То заправо потврђује да је језик српски, јер, осим стандардних српских и локалних српских језичких особина, не постоје ниједне друге.

Извор: Срби у Бугарској

Аустријско-бугарски прогон ћирилице и српског језика

Ћирилско писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Бугари уништавају српске књиге и српске рукописе, писао је славни француски књижевник о аустријско-бугарској окупацији Србије током првог светског рата.

„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.

Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.

Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.

У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.“

Извор: Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“, Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Украс 1

Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. – Париз 9. новембар 1918.), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.

Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.

Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“), а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована“ и „Искуства младог Дон Жуана“.

Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.