Словенска митологија

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Српски идентитет – словенски, православни и светосавски

Христијанизација је била дуг и добрим делом болан процес. Привођење хришћанству је било понекад драговољно, а понекад насилно. С друге стране, потискивање и одбацивање старе вере је текло недоследно и по начинима неуједначено – понекад је обрачун с њом био суров, а понекад стрпљив и компромисан.

Српски идентитет кроз миленијуме

Словенска митологија, под којом подразумевамо свеукупност митолошких представа древних Словена (Прасловена) од прадавнине до времена њиховог културног и језичког јединства, односно до краја првог тисућлећа наше ере, иако фрагментарно очувана, сведочи о развијености старог словенског Пантеона и веровања.

До пре десет векова је међу словенским народима постојала целовита и у многоме за све јединствена митолшко-религиозна основа и представа о свету и животу, чувана и развијана од прасловенске давнине. Премда се не може говорити о јединственом Пантеону Западних и Балтичких, Источних и Јужних Словена, подударности и сличности у њиховим разликама су више него очигледне.

Данас су нам, између осталих, са више или мање појединости, позната и божанства највишег ступња божанства ниже равни и њихова улога у обредним, правним, привредним и војним појавама одређених етничких и племенских заједница

БОЖАНСТВА НАЈВИШЕГ СТУПЊА

– Перун, Хорс, Дажбог или Дабог, Стрибог, Симаргл, Мокош, Велес, Сварог и Сварожић, Рујевит, Поревит
– Троглава божанства: Триглав и Тројан,
– Божанства са четири лица: Поренут, свевидећи Световид – Вид,
– Богови одређених годишњих доба: Јарило (Јаровит, Герувит, лат.), Купало, Кострома,
– Божанства друштвених појава: Радогост (Радхошт),
– Божанства производних сила природе: Припегала,
– Божанства младалачке раздраганости: Лада, Љељо,
– Божанства претка заштитника: Чур,

БОЖАНСТВА НИЖЕ РАВНИ

– Божанства судбине и коби (Суд, Усуд; Доља, Лихо),
– Божанства истине и лажи (Правда, Кривда),
– Божанства болести и смрти (Нав, Морена),
– Божанства рађања и живота (Род, Жива),
– Божанства грознице и узрујаности (лихорадки),
– Божанства оваплоћења смрти (мари, мора),
– Родословни хероји (Киј, Шћек, Хорив),
– Митски преци (Чех, Лех, Крак),
– Митолошка бића (Див),
– Чудовишта змајолике природе,
– Личности из предања и прича (Баба Јага, Баш-челик, горски, водени и морски цар, шумска мајка),
– Духови дома (домовие),
– Духови дрвећа (лешие),
– Русалке,
– Виле,
– Духови у животињском обличју (медвед, вук) и бројна ванприродна бића.

Све је то, наравно, налазило места у старом словенском календару, а много је, уз разумљиве преинаке, али и без њих, унето и у прихваћени хришћански календар и смештено уз хришћанске празнике, па и уз оне најглавније.

Верска нетрпељивост, иза које су, по правилу, поготову кад је реч о Словенима, стајали други разлози и побуде, доносила је ратове, покоље, разарања светилишта, рушење идола. Православна црква је у том погледу била толерантнија, што се посебно огледа у мудром деловању светога Саве, чијим су просветитељским умећем премошћена два недовољно успела претходна покрштавања Срба.

Османлијска најезда и њено вишевековно завојевање наших крајева уназадили су Српску православну цркву и народ је, уз оскудно и недовољно учено свештенство, у основи чувао хришћанска уверења и припадност, упркос разним недаћама и сеобама које су за последицу имале кидање многих нити и токова народног живота.

Испречујући се и одолевајући Османлијама и исламу, Срби су чували и неговали своје традицијско наслеђе, налазећи у томе потврде своје историјске прошлости, етничке свести, верских особености и културне самобитности. У склопу тако чуваног наслеђа узајамно су прожимани хришћански наук и древна предачка веровања и обичаји, из чијих су се дотицаја изнедривали, љупки и дирљиви у својој наивној чистоти, оплемењени садржаји са људском димензијом живота и веровања.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака, што је несумњиви знак очуваности прадавних веровања.

Урош Предић – Свети Сава благосиља српчад; Народни музеј у Београду

Обрезање Христово се у народној маси и не помиње, него се тога дана празнује Српска Нова Година.
Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, што је такође заостатак из словенске древности,
Сретење се светкује као сретање зиме и лета,
Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца,
Лазарева субота се светкује као Врбица,
Вазнесење се светкује као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине старог божанства Перунова, као што се они разазнају и у празновању Илиндана.
Свети Власије је добио атрибуте Велеса, бога стоке, а
Свети Ђорђе је добио атрибуте пролећног Јарила.
Рођење Св. Јована Претече се живописно славило као Ивањдан, уз очуване остатке летњег словенског празника Ивана Купала,
Преображење се славило као преображавање природе, и сл.,

Многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Строги теолози Запада, наводни верски чистунци, на основу овога су наше светосавско православље означили као „словенско двојеверје“. Да се под овом оптужујућом назнаком скрива права побуда, а из историје знамо како је мрачно њено лице, види се из тога што њиховом чистунству ни најмање не смета то што су се, са знањем и благословом Свете Столице у Риму и њеног верског поглавара, дешавале и дешавају многе ствари које су не само несаобразне него и дубоко противне основним хришћанским законима и начелима.

За неупутан и недоличан рад српски народ има пословицу која гласи: Залудан поп и јариће крштава, а на десетак минута хода од Свете Столице и дан данас се, уз највеће хришћанске празнике, изводи стока код цркве, где свештеници благосиљају магарце, муле, козе, као и кућне љубимце – псе, мачке и папагаје, па и мајмуне. И сад, сточна слава или говеђа богомоља код Срба је „двојеверје“, а њихова работа – чисто хришћанство! Наше поворке крстоноша или бела недеља са прерушеним учесницима су пагански заостатак, а њихове процесије и бучни карневали и машкаре, које настоје уновчити као туристичке атракције, треба да важе као богоугодне радње, итд.

Примећујући духовито да се не може тврдити да историја почиње са Новгородом, јер је пре тога морао постојати бар један град да би Новгород добио назвање које има, Борис Ребиндер – показујући убедљиво да су „цивилизовани“ народи, који су написали светску историју, то јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали Старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа друго до да заподевају кавгу“.

Не улазећи даље у историјско и верско лицемерје, желимо само да нагласимо да су, на исти начин као и Срби, и остали европски народи, градећи своје обичаје, настојали да своју животну свакодневицу обогате лепотом и значењима који изражавају исконску људску тежњу да се што садржајније траје испод звезда.

Али, и да тиме завршимо, словенски народи, а поглавито Срби међу њима, учинили су то темељније, продуховљеније и то богатство свог наслеђа очували целовитије. Српски обичајни календар то најбоље потврђује.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Код нас и чума слави славу – Ово је чумина слава

Према народном веровању, чума, морија или зараза долази као божја казна због људских сагрешења. Она живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. Тридесетог дана у години помешана су стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем те је тога дана чума заузета слављењем славе па људи могу мало да одахну. Ипак. на овај дан се треба чувати тежих болести, јер су неизлечиве. Већ сутрадан, другога дана своје славе, чума ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.

Чума, Морија, Морана; фото: mediarepost

У складу са народном пословицом, која гласи: „Добар је Бог, али су и ђаволи јаки“, у дану 30. јануара су помешана стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем. Чума, што је друго име за заразе праћене масовним помором људи и стоке (каже се: И на зечеве чума напада), по народном веровању, долази као божја казна због људских сагрешења.

Чума живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. У српској варијанти, Чума, која се другачије назива морија, јер неумољиво мора и оставља пустош за собом, у ствари је куга, па се у народу, да би је умилостивили, ублажено назива кума.

Многа су места, поготову у средњем веку, запустела или расељена услед епидемије куге. На такве страшне и опомињуће чињенице подсећају и народне пословице и искази (Купи као чума децу. Не избија као куга из Сарајева, или Кад морија Мостар поморила).

Но, српска митологија је незамислива без крсне славе, те стога и Чума има своју славу. То је 30 јануара, па се отуда тај дан у народу назива Чумина слава. По веровању, тада Чума слави, те људи док је она обузета светковином, могу мало да предахну, али већ сутрадан, другога дана своје славе, она ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.

30 јануара је Свети Антоније, кога по предању слави Чума, а сутрадан је Свети Атанасије, који се назива Чуминдан, па се ова два празника називају Чумини свеци.

Чуминдан

Александријски патријарх Атанасије Велики једно је од крсних имена у нашем народу (31. јануар). За овај празник се каже да је и цинцарска слава. У народу се овај дан зове и Чуминдан, па се веровало да нема лека ономе ко се тад опако разболи. Многе жене су зато овај дан постиле. У неким местима су на Св. Атанасија заветине, светковина коју цело насеље одржава ради заштите здравља и иметка, а светкује се и као занатлијска слава.

Миле Недељковић

Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Српски и словенски називи за дане у седмици

Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.

Миле Недељковић

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Древност словенског календара

Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. С обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Први који је дошао до замисли да се године рачунају од Христова рођења, и то узео за почетак нове, хришћанске, ере, био је римски монах, а папски архивар, Дионисије Мали (Dionisius Exiguus, око 556), за кога се каже да је био Скит пореклом. Он је 525. године предложио одбројавање година од Христова рођења, што је по њему прозвано Дионисијевом ером. Међутим, такво рачунање времена се почело прихватати тек од VIII-X века.

Пада у очи да назнака о скитском пореклу Дионисијевом намерно замагљује његову етничку припадност. У време Дионисија су Скити одавно сишли са историјске позорнице, последњи одблесак њихове државе је на Криму у II веку, после чега им се затире етничка самосталност и они се утапају у друге народе који су живели на подручју које су настањивали, а у којем су словенски народи били најзаступљенији.

Када је пре пола века Ненад Ђ. Јанковић предао Српској академији наука рукопис књиге „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ (1951), на крају је, с обазривошћу научника, али и са убеђењем истраживача који верује у своју тезу, додао завршну напомену, оделивши је с три звездице:

„Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати… а и пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина или пун месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник“.

У том тренутку свеколико наше фолклорно наслеђе, древни календари сачувани у новијем добу и усмена календарска традиција нису били довољно убедљива потпора на којој би се могло закључити да календарска знања Срба сежу у словенску прадавнину, јер из те прадавнине није било веродостојних доказа за такву тезу.

„Црте и резе“ на старим глиненим судовима

Још пре примања хришћанства, а самим тим и писмености, (863. године), Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност, тврдио је црноризац Храбар, у свом запису из десетог века.

Међутим, убрзо су се ове пророчке Јанковићеве речи обистиниле, а потврдили су их са два значајна открића руски археолози Тихонова и Хвајко. У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, пронађено је 1958. године старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде II-IV века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из IV века, на којем је такође сликописан календар. Откриће без поговора: Лепесовка се налази на древном руском подручју које су настањивала племена Волињана, од VII века позната под именима Дулеби и Бужани, а Ромашка је била насеље старог племена Пољана.

Овим открићима је истовремено потврђено да је тачан запис црнорисца Храбра из X века, који је сведочио да су пре примања хришћанства Словени писали „чертами и резами“ и по њима гатали и огледали будућност.

Дионизије Мали, детаљ из средњовековног рукописа војводе Берија

Пронађени календари у Лепесовки и Ромашки су имали својеврсне „црте и резе“, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков их је недвосмислено одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, на основу чега се закључује да су древни Словени имали соларни календар, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума „паганских“ празника. На представи календара у Ромашки су у тачном поретку наведене светковине русалија, празници Јарила, Ивана Купала, те дан бога Перуна (знак муње).

Значи, Стари Словени су имали утврђен и исписан, календар. И то у II веку. С обзиром на то да је настајање и усклађивање календара врло сложен и спор процес, мирне душе се, на основу налаза у Украјини, може рећи да су наши древни преци имали развијена календарска знања пре више од две хиљаде година.

Рабош, Смолен

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Воденице Божје и Ђавоље

Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.

Воденица у селу Доњи Таор, на обрронцима планине Повлен; фото: niske.rs

Стара воденица поточара на врелу; фото: Стазе и богазе

Воденица; фото: Готовуша

Петар Божовић и Мирјана Николић у филму „Лептирица“

Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.

Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.

Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.

Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.

Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.

Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.

Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.

Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.

За Расен: Ивана Миланов

Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.

Веселин Чајкановић – Изабрана дела

Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.

Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.

Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.

Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).

Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.

Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.

У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.

Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре

примања и у првим вековима увођења хришћанства.

Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.

: Веселин Чајкановић

: Веселин Чајкановић – Мит и религија у Срба

У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.

Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.

Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.

Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.

Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:

„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”

— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)

Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).

Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.

Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.

Војислав Ђурић

CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973

1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).

2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.

3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним
листовима (из 1939).

МУЗИКА / СЦЕНСКИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије

Русалка је опера чешког композитора Антоњина Дворжака. Чешки либрето написао је пјесник Јарослав Квапил на основу истоимене бајке Карела Ј. Ербена и Божене Њемцове. To је једна од најуспјешнијих чешких опера, и представља основу репертоара чешких оперских кућа.

Опера Русалка, Прашка опера

Русалке су митска бића из словенске митологије, или водена бића слична вилама која по словенском народном вјеровању, обично настањују језера и ријеке.

Опера ‘Русалка’ је први пут изведена у Прагу 31. марта 1901. године, са Руженом Матуровом као првом Русалком. Постигла је огроман успјех код домаће публике, а убрзо је стекла успјех и у иностранству.

Најпознатија нумера из ове опере је “Пјесма мјесецу“ („Měsíčku na nebi hlubokém„) из првог чина, која има многобројна посебна извођења.

У првом чину, који се дешава на ливади поред шумског језера, три шумске виле задиркују Водењака, владара језера. Његова ћерка Русалка открива му да се заљубила у Принца, који се купа у језеру. Ужаснут мишљу да она жели да постане људско биће, Водењак се враћа у дубине језера, говорећи да јој једино Јежибаба може помоћи.

Русалка тада пјева своју чувену љубавну арију – Пјесму мјесецу, најпознатију нумеру из ове опере. Непоколебљива Русалка моли Јежибабу да је претвори у жену, иако зна да ће бити вјечно проклета уколико доживи разочарење у љубав. Притом, Јежибаба јој одузима моћ говора. Приближава се зора и у даљини се чују ловачки рогови. Долази Принц, који бива опчињен Русалкином љепотом и одводи је у свој дворац.

Други чин се дешава у Принчевом замку. Спрема се свадба између Русалке и њеног изабраника. Но, Принц је фрустриран ћутањем и хладноћом своје вјеренице, док је дворјани оговарају иза леђа. На гозби се појављује страна принцеза која привлачи Принчеву пажњу. Водењак ламентира над Русалкином судбином, а она, несрећна, бјежи у врт гдје близу фонтане поново задобија моћ говора. Тада моли свог оца да јој помогне. Принц изјављује љубав страној принцези, а када се Русалка појављује он је одбацује. Водењак се заклиње да ће се осветити Принцу, кога страна принцеза оставља.

Несрећна и уклета Русалка, коју је Принц одбацио, враћа се у шуму. Јежибаба јој нуди да је врати назад у њен облик уколико убије Принца, што она одбија. Русалка, због тога, постаје једна од блуднички – водених духова који прогањају смртнике. Ловочувар моли Водењака да помогне смртно болесном Принцу, али он то не жели. На обалу језера долази Принц који у делиријуму моли Русалку да му се врати. Она му говори да ће га њен пољубац усмртити, на шта он пристаје. Молећи се за његову душу и прихватајући своју тужну судбину, Русалка се спушта у дубоке језерске воде.

Од мноштва сценских извођења, издвојили смо посебно два, филмску верзију опере у режији Пјетра Вајгла из 1977. године, те кратак приказ “Русалке“ на сцени Прашке државне опере. Уживајте!

Приредила: Сања Бајић

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Васко Попа – Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука

Вучја со, објављена 1975, сачињена је од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа.

Васко Попа – Поклоњење хромоме вуку

Тед Хјуз, у свом уводу за Попине Сабране песме, пореди их са псалмима. То је тачно. Те песме славе фигуру хромог вука, али јој се и моле, не би ли откриле тајну претварања камена у облак, облака у јелена са златним роговима, јелена у бели цвет босиљка, и тако даље, заувек. Изнад свега, то су псалми поетске метаморфозе.

Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку

1
Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке
И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке
И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери
Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена
И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину
.
2
Простро сам се пред тобом
Хроми вуче
Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато
Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим
Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва
Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче
.
3
Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче
.
4
Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче
.
5
Подигни камен са свога срца
Хроми вуче
И покажи ми како претвараш
Камен у сунцоносни облик
И како облак у јелена златорога
И ако те не замара покажи ми
Како претвараш јелена у бели босиљак
И како босиљак у шестокрилну ласту
И покажи ми ако се још сећаш
Како претвараш ласту у жар-змију
И како змију у алем камен
Подигни камен са свога срца
И на моје га положи
Хроми вуче
.
6
Дај да ти приђем
Хроми вуче
Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе
Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво
И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак
Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче
.
7
Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди
Врати се у своју јазбину
Походићу те и дворити у сну
Хроми
вуче

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

ПОТОМЦИ ВУКА

У српској митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом врховног српског бога Дажбога или Дабога, према једним изворима – бога сунца и кише, а према другим – бога подземног света. Дабог је Сварогов син, односно један од Сварожића, који је у каснијој народној традицији постао Хроми Вук или Хроми Даба.

Мит о Дабоговом и Моранином сину Вану – кога је мајка проклела да постане вук, а сестра га од тога проклетства спасила – представља Вана као митског вучјег претка Срба. Према неким записима суседи Словена били су убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове.

Под утицајем Хришћанства Дабог је од бога сунца и кише и врховног бога Срба, окарактерисан као персонификација зла, а његово име није се смело помињати. Помињање његовог имена до данас је опстало у клетвама „Дабог да…“, иако се ове речи често погрешно схватају као „Да Бог да“.

Када су Срби примили хришћанство, Дабогов култ је замењен култом светог Саве. Свети Сава је преузео готово све Дабогове карактеристике, посебно оне вучје, због чега се и називао заштитником вукова и „вучјим пастиром“. Као што је то некада чинио Дабог, Свети Сава као мудрац обилази људе и решава њихове проблеме.

Приредио: Далибор Дрекић

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Баук у српским веровањима

Баук се у народу замишља као страшило у животињском облику, које својом појавом улива страх малој деци, па и одраслима: „Ето баука!“

Баук, фото: Јутјуб

„Дете се уводи у културу и страшењем митолошким бићима. Код свих словенских народа постоји низ персонификација које служе само за страшење деце (да не плачу, да не праве неред у кући, да се не купају у реци када је то ризично, да не иду сама у шуму, да не прилазе бунару, да не газе жито или грашак, да посте, уче молитве, да не псују итд.), нпр. код Срба – баук, бабучка, баба рога“

Баук се дању крије по угловима запустелих кућа, рупама и мрачним местима, отуда вреба жртву да је уграби, однесе, удави и прождере: „Погле, отац, крај шуштава луга, зар не видиш ноћнога баука. Око куле шикарје порасло, у шикарју вуци и бауци. Лисна горо, ватром сагорела, (јер) у теби нигде ништа нема… нити вука, нит’ љута баука.“

У једној дечјој народној успаванци мајка пева детету: „Несанке ти вода однијела, гдено нема вука ни баука.“ Баук се гони виком, лупањем и светлошћу, а тако се гоне и медведи.

Бауков ономатопејски израз „бау“, његов трапави ход „бауљање“, по којима је и настао назив баук, његова места пребивања, прождрљивост и друге особине упућују на то да се бауком називао медвед, а не вук, како мисле неки писци. Назив медвед није се спомињао да се не би деца плашила, па се место њега употребљавао хипокористик баук, као што се употребљава за змију, лисицу, вука и друге зверове.

Медвед је данас ретка звер у нашим планинским крајевима, а у неким се о њему зна само по предањима. Али се свуда зна да је то опасна звер: „Село јаче од медведа“. Зато се у народу његов назив замењивао еуфемизмом баја, баук. Остатак релативно старијег, могућно и прастарог страха од медведа одржао се у обичају и светковању Мечкиног дана (30. XI).

Народна загонетка

– Отуд иде баук, стаде деце јаук?

Одгонетка: Ораси

Топографија

Колико је веровање у баука распрострањено међу Србима показују и бројни топоними, попут Баукове главице у Херцеговини.

У популарној култури

Баук се користи као превод енглеске речи goblin у српским издањима дела Џ. Р. Р. Толкина, која су први превели Мери и Милан Милишић. Такође се користи као превод енглеског надимка The Imp у српском издању Песме леда и ватре, које је превео Никола Пајванчић. Баук се још користи и као превод енглеске речи ogr у серијалу цртаних филмова Шрек.

Милорад П. Шапчанин: Баук