Словенија

Мариборске новине „Стража“ 1919. о стварању заједничке државе СХС

Износимо мишљење из мариборских новина „Стража“, августа 1919. у вези стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. У њему је јасно речено у каквим су се условима 1918, налазиле Србија, са једне стране и словенски народи изашли из поражене Аустроугарске, са друге стране. Наглашена је улога Србије као спасиоца тих народа, што сасвим негира Јосип Видмар у свом интервју Нин-у, осамдесет година касније.
Соколска друштва

Соколске прославе дана уједињења

Мариборске новине „Стража“, августа 1919. године:

Бесмислена су сва говоркања да смо ми могли да прогласимо своју републику или нешто слично… Природно је да смо после распада Антанте, у тим земљама били непознати или смо чак важили за непријатеље…

Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антанте и у њој има приличан углед, или да трпимо да Антанта ради са нама, као са својим непријатељима, шта хоће. У том случају морали бисмо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили…

При распаду Аустрије није више било питање да ли се неком Србија свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да спасемо што се спасти може. Ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су имали реч и морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенског народа, јер смо се са Аустријом борили против Србије.“

Скоро осамдесет година касније (1988) Јосип Видмар ће изјавити за НИН:

„Уверен сам са смо ми, Словенци, економски искоришћавани и да због тога много трпи наша култура. Питање шта би било са Словенијом да није ушла у састав Југославије изгледа ми, наравно, не само изазивачко, већ исувише неразумљиво да бих се њиме бавио. Ушли смо и – баста.“

Извори: Др Чедомир Антић: „СРПСКА ИСТОРИЈА“, Београд, 2013, стр. 24-25

Јадовно, Српски лист, Новине Стража 30 – 10. август 1919. Новине Стража 31 – 17. август 1919. Новине Стража 32 – 24. август 1919. Новине Стража 33 – 30. август 1919.

Слушај ‘амо! Крећемо у борбу макар сви изгинули!

Ово је говор команданта прве чете 40. пешадијског пука, капетана Луке Ђурашковића, војницима у Помореки, код Брезовице (Словенија) 26. маја 1940. године. Због могућности напада фашистичке Италије на Југославију изведена је делимична мобилизација војске с концентрацијом трупа у Словенији. Смотри борбене спремности присуствовали су и страни војни аташеи и новинари. Приликом обиласка свог пука, стенографисан је говор капетана Ђурасковића одржан војницима, сачуван у архиву Српске академије наука и уметности (САНУ – А36-119-263). 
Лука Ђурашковић

Плакат за монодраму „Слушај ‘амо“ Томислава Г. Панајотовића

Говор командира прве чете, Четрдесетог пешадијског пука, капетана Луке Ђурашковића, који је погинуо при ослобађању Трста као мајор Југословенске армије, војницима на дан 26. маја 1940. год у Помореки, код Брезовица, преносимо вам у целости (Због аутентичности говора из 1940. год унапред се извињавамо због псовки које су у оригиналу пренете и упозоравамо оне којима сметају исте да га не читају):

Ми живимо у озбиљно доба и сваки од вас знаде зашто смо ту. Сви сте већ старији и жењени људи, ви читате новине, је ли тако? Ако нам ко пружи рат, јебо га отац, ми ћемо га прихватити и ратовати. У том случају, јебо му пас матер, морали би ми да примимо борбу, па макар сви изгинули.

То би било од нас часно, јел тако? Наши суседи Талијани, е то су курве једне. Они, јебо им пас матер, боје се ратовања, а хоће да добију земљу без крви. Они, фукаре једне, кажу да имају право на Далмацију. Јесте добиће, али курац! Јел тако? А зар ми немамо право на Трст, Истру и друге наше крајеве?! Па дабоме да имамо. Сада се праве пријатељи, а сутра напали би нас, курве једне! Јел` вам то јасно? Јебо им пас матер, само нека дођу, послаћемо их у пизду материну.

Друго, ми Јужни Словени били смо и јесмо најбољи војници Европе. Јел тако? Дабоме да је тако и тако мора да буде. Мусолини је доста учинио за Италију. Он је много дао Италијанима, али их никад неће начинити храбрим, макар им курац дао, неће моћи да им да срце јуначко. Јел тако? Јел вам јасно?

Е, друго кажу Талијани: они веле – код нас је све моторизовано. Наши су митраљези ФИАТ, наши су тенкови ФИАТ, наши су авиони ФИАТ и шта све ја знам у пичку материну. Знамо ми то, али је у њих и срце ФИАТ, јебо их Свети Јероним на небу. Само има једно: они нас не знају, пичка им материна. Јел` тако? Дабоме, баш тако, и тако и треба да буде.

Друго: хоће да нам буду куратори, да гарантују наше границе, пизда им материна. Талијани и ко зна који курци, Немци, Енглези, Јапанци, Кинези и други, па чак и Друштво народа. А шта се нас тичу њихове гаранције, пизда им материна? Знамо ми шта су то гаранције! Јебо им пас матер, гаранцијску и курварску!

Друго: сви ви знате да се наша војска најбоље храни. Јел тако? Е, кад је тако, онда храна треба да буде сто пута боља. Имамо куваре, јебо им пас матер, још и не ваљају. Па добро где су ти кувари, јебо им пас матер, сви одреда? Дежурни, дедер звони ми куваре, пизда им материна. Па добро кувари, јебо вас Свети Јероним на небу, послаћу вас да терате митраљезе у брда у пизду материну, па да видимо да ли ће храна бити боља и… Јебо вам пас матер куварску. Јел` тако?

Кувар Тробец: Али, господине капетане, из гриза се не море…

Лука Ђурашковић: Куш, ништа те нисам питао. Марш у пизду материну. Јебо ти пас матер куварску! Кат те распиздим, претворићу те одма` у митраљез. Друго: где је ту онај кога су убиле гаће? Ај, ту је! Е, баш тебе ћу послати на Талијане, јебо те митрополит. И ти си ми курчев војник. Убиле те гаће…

Слушај `амо и шта се смејеш? Сви ви знате да има и других којима се хоће наша земља, пизда им материна! Ено горе оне циганске курве кажу да им припада Срем, Банат и Барања. Па добро, пизда им материна татарска, што не дођу да узму пола Словеније и Хрватске, јебали их њихови грофови, јебо пас матер њима и Хортију и Телекију и грофици Марици!

Друго: јел идете онако преко ноћи у Домжале? А? Знам вас ја добро. Јел тако? Е, видите то не сме тако да буде. У нас постоји преки суд, па ту нема више шале. Одма` те стрељају, јебо те фараон… Да ли ви мислите тако? Ево иде ти командир тамо негде у пизду материну, водници шта ја знам где, јебо их Бог, ионако ништа не ваљају, поднаредници седе у кафани, а ви у Домжале. Па ти сад лепо дођу Талијани, пизда им материна, како би све изгледало и како би нас лепо удесили… мајку им жицарошку!

По то не сме да буде. Јел` јасно? Не може то тако код нас да буде, како је било код Чеха. Јок… Ето и то су курве које се уопште не боре, него само полажу оружје, кукавице, јебо им пас матер и њима! Па ево и Пољаци, јебо их Свети Јероним, борили се… борили, а њихова господа министри – туп у авионче, беже авионима право у Париз. Ништа мање у пизду материну, да тамо тобоже владају, али сами, коме, пичка им мајчина. У нас не сме да буде тако и не може да буде тако, наравно.

Друго: није све што сам вам казао. Ама сви ви знате да сте паметни људи. Ишли сте по свету и сви сте сигурно видели лепу варош Темишвар. Е, видите, кажу Румуни, јебо их Бог отац: “То је наше.” Па добро сад, пичка му материна, шта је онда наше? За који смо красни овде и шта још да бранимо кад ништа није наше? Пизда им материна. Па што плаћамо толики порез, кад је ово туђе? Јел тако? Онда од нас нико неће добити ништа. Даћемо им курац тврд, и то тврд за много година.

Нека дођу ако су јунаци, а ми ћемо са њима право у пизду материну, преко Драве и Саве, па макар сви изгинули! Јел` тако? Јел вам јасно? Е, па дабоме, да јесте, јер друкчије не може и не сме да буде, наравно…

А сад водниче дај људима вољно!

Украс 1

Овај говор је тада био повод за велики спор Мусолинијеве Италије и Југославије. Наиме неко је стенографски записао и доставио влади Италије која је уложила протест влади Југославије.

Говор капетана Луке Ђурашковића, драматизован је од стране Томислава Г. Панајотовића. У монодрами која је изведена 2015. године у Културном центру Параћина у улози капетана Ђурашковића нашао се глумац Марко Вучковић.

 

Словенски натпис на венетској урни са севера Италије

Венетски напис пронађен на урни под ознаком ЕС 89, данас се чува у националном музеју Атестино у Италији. Његово тумачење путем словенске језичке основе показује да су Срби (Словени, Венети) на северу Италије живели више векова пре нове ере. Према тумачењу Матеја Бора текст гласи: „Смрти, ти која нас скончаваш, учини да сен буде лагана оку.“

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Владимир Павшич (псеудоним: Матеј Бор) открио је словна правила венетског писма и граматике. Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

Матеј Бор

Матеј Бор

Владимир Павшич (књижевни псеудоним: Матеј Бор, 1913-1993) био је словеначки лингвиста, књижевник, преводилац и новинар. На љубљанском Универзитету је дипломирао славистику и филологију. По избијању другог светског рата прикључио се партизанима, а након завршетка рата се посветио писању. Био је дугогодишњи председник удружења књижевника Словеније, а од 1965. године и члан Словенске академије наука и уметности. Познат је као заговорник венетске теорије о пореклу Словенаца, заједно са Јошком Шавлијем и Иваном Томажичем. Осамдесетих година двадесетог века путем словенских језика и дијалеката тумачио је венетске написе пронађене широм северне Италије и Словеније.

Анаграме и палиндроме многи народи су често употребљавали због тога што им се због двострукости или вишеструкости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су их употребљавали и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“ („Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. 

Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је Матеј Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Овај напис пронађен је на урни ЕС 89, која се данас чува у националном музеју Атестино у Италији.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Срби на подручју Словеније и северне Италије у 15. веку

После пораза српске војске у Бици на Марици 26. септембра 1371. године, долази до првих већих сеоба Срба узрокованих турским освајањима. Миграције су још више појачане иза Боја на Косову 1389. године. Међу првим избеглицама били су бројни припадници српског племства, са којима је бежало и мноштво народа. Главни правци тих сеоба су ишли према западу и југозападу (Босна и Далмација) и према северу (Угарска).

Срби и српска властела Бранковићи на подручју данашње Словеније и северне Италије у XV веку

Пресељавања су често била усмерена у крајеве где су Срби тада били компактно насељени, нпр. на Пељешац¹ али и у подручја удаљенија од матице, па се тако 1404. године обнављају српске колоније у близини Будима (на острву Чепел – Српски Ковин)². Ови први таласи померања српске етничке масе изазвани османлијским продирањима нису захватили подручје данашње Словеније и северне Италије, које је било доста удаљено од српске деспотовине и изван главног правца сеобе. Избеглице су у ове пределе најпре почеле да стижу из Далмације и то у Трст и у Венецију. Зато 1413. године Велико веће града Трста одлучује да откупи од приватника (чак и на силу!) терене крај тршћанског предграђа Контовела (Contovela), где би се могли настанити „Склави, који су већ стигли са границе Босне и Далмације“³.

И у Венецији су у XV веку досељавања Срба била јака, посебно из далматинских градова. У првој половини XV века православних је у Млецима било неколико хиљада, већином Грка. Историчар православља у Венецији проф. Јoaнис Велудис наводи да је у млетачкој православној црквеној општини поред Грка било и много „Словена, то јест Срба“ (Slabon tutesti Serbon)⁴. Никодим Милаш, позивајући се на Велудиса, закључује да је српскога народа у Венецији морало бити доста „… што су они били у стању, у XV вијеку да саставе засебну своју општину, а та општина по млетачким државним законима о асоцијацијама, морала је бројити најмање 250 чланова, породичних поглавица, да би могла законом бити призната, и дакле најмање толики је ту број породица српских морало тада бити“⁵.

Године 1427. умрлог Стефана Лазаревића наслеђује на челу српске деспотовине његов сестрић Ђурађ Бранковић. Деспот је морао да се одупире феудалном сепаратизму али и да се сналази у тешком положају двоструког вазалства (према Угарској и према Турској). Ђурађ, који је од децембра 1414. био ожењен (у другом или трећем браку) са Гркињом Јерином (Ирином) Кантакузин, је покушао да свој положај учврсти женидбеним везама: млађа кћи Катарина се 20. IV. 1433. венчала са грофом Улрихом II Цељским а њена сестра Мара се 1435. удала за султана Мурата II, поневши огроман мираз. Обе намераване удаје честитали су деспоту 1433. године дубровачки посланици Гундулић и Бобаљевић⁶.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није променила веру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија сачувана српска књига на подручју данашње Хрватске. Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Из присуства свештеника Војислав Ј. Ђурић извлачи врло логичан закључак да је Катарина имала придворну цркву у Цељу или Вараждину⁷. Лик грофице (од 1436. кнегиње) Катарине Цељске остао је овековечен на једном рељефу из 18. века, који се и данас налази у Цељу⁸. Из 15. века је „цељски олтар“ у цркви на Птујској Гори, познатом католичком ходочасничком месту. На олтару је рељеф Богородица са плаштом; испод плашта, међу угарском властелом, приказан је и лик деспота Стефана Лазаревића. По мишљењу Бога Графенауера je кнежевски двор у Цељу је био, пoрeд Трстa, једино место на словеначком подручју, куда су допирали европски културни и уметнички токови (хуманизам и ренесанса)⁹.

После уступања Београда Мађарима, канонски духовни старешина свих православних Срба и Румуна у Угарској је био митрополит београдски, који је јурисдикцију над тим великим подручјем задржао скоро један век (1429-1527). У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана митра, дар Катарине Бранковић, кнегиње Цељске, београдском митрополиту. Катарина је очито, одмах по венчању, у неке од тврђава довела себи верне посаде – Србе, а Срби су чак постављани и за заповеднике. То видимо из чињенице, да је Угарски сабор својом одлуком 1439, захтевао од Ђурђа Бранковића и његовог зета Улриха II Цељског, да управу над градовима и доменима не смеју давати странцима¹⁰. Деспот је међутим тек 1451. преузео обавезу, да команду над тврђавама неће више поверавати Србима, већ само Мађарима. Ипак, 1453. заповедник града Вилагош је Влатко а његов помоћник Бранислав¹¹. Споменуту одлуку Угарског сабора нису поштовали ни Улрих II ни Катарина, па је још 1456. (иза убиства Улриха) каштелан у Медведграду и жупан Загребачког поља био властелин из Деспотовине, Србин Богавац Милаковић; у оба Калника је заповедао Павле Микшић, такође Србијанац. Српске посаде су тада, средином XV века, биле смештене у многим утврђењима Цељских: Медведграду, Раковцу (код Врбовца), Малом и Великом Калнику (код Крижеваца), Копривници. Број Срба („Rasciani“) у тим тврђавама сигурно није био мали ако им је угарски краљ Владислав III 1447. г. писао да не узнемиравају грађане и сељаке разним теретима и кметским работама¹².

Крајем маја 1440. тада 65-годишњи деспот Ђурађ био је на подручју Цељских (по Мавру Орбину боравио је у Загребу¹³), одакле је са женом и неколико стотина коњаника, преко Фурланије кренуо за Зету, на поседе који су били у склопу српске деспотовине. Млечани су га лепо примили и он је са својим људима 9. јула, на млетачким галијама, испловио из Марана (западно од Аквилеје), одлучан да поведе борбу против Турака. За казну, следеће године султан је ослепео заробљене деспотове синове Гргура и Стефана, а Ђурађ се, после војног неуспеха и породичне трагедије, након тромесечног боравка у Дубровнику вратио у Угарску, покоривши се новом краљу Ладиславу V (Ладислав Посмрче – Постумус). Године 1443. му је умро унук Ђурађ, син Катарине Цељске. Било је то раздобље тешких притисака од стране Турака, династичких борби и неприлика у Угарској али и форсирања Фирентинске уније (Ферара 1438 – Фиренца 1439 ). Упркос свему, Ђурађ Бранковић, као једини од православних владара, није послао изасланике на сабор у Фиренцу а касније није прихватио унију, коју је склопио византијски цар Јован VIII Палеолог.

Јуна 1448. је у Цељу заручена Јелисавета, једина кћерка Улриха II и Катарине, за Ладислава, старијег сина Јанка Хуњадија. Три године касније, након окончаног рата између Хуњадија и Јелисаветиног деде деспота Ђурђа и склапања мира у Смедереву између њих двојице, тада десетогодишња Јелисавета је била поново верена – овај пут са млађим Хуњадијевим сином Матијом. Био је одређен и датум венчања: 6. децембар 1453. (на Св. Николу). Значајна је деспотова одредба да Јелисавета (она је иначе у то време боравила на његовом двору) и после удаје остане у православној вери (in ritu fidei Grecorum) и „да буду увек са њом и у њеној породици свештеник грчког обреда и племићи, госпође и девице, које ћемо ми или наши синови изабрати“¹⁴. Следеће, 1452. године, Цељски су доживели велики губитак: умро је њихов наследник Херман IV, Јелисаветин брат. Претпоставља се да је венчање Матије и Јелисавете одржано (можда о Св. Николи, децембра 1454?) и да је она иза тога отишла у дворац Хуњад у Ердељу, док је Матија као коморник пошао на Владиславов двор¹⁵. Три месеца касније, оболевши од неке неизлечиве болести, Јелисавета је умрла у четрнаестој години живота (1455).

Дана 9. новембра 1456. у Београду је Ладислав Хуњади на превару убио Улриха II, последњег грофа Цељског; месец и по дана касније, у 81. години живота умро је његов таст и савезник Ђурађ Бранковић. Покушавши да одржи што више поседа свога мужа, Катарина се на имањима у склопу Угарске одржавала уз помоћ подбана Јана Витовца, чешког капетана, који је раније био у служби Улриха II Цељског¹⁶. У погледу наслеђивања Урлихових поседа у аустријским земљама, споразум Катарине и аустријског цара постигли су у Грацу 15. децембра 1457. њени преговарачи Андреас Баумкирхер и Фридрих Ламбергер¹⁷. Удовица је морала да изручи утврђења која је још држала; у замену Фридрих III јој је дао у доживотни посед дворац Гуркфелд (Кршко) са свим приходима и обећао годишњу ренту. Имамо податке и о уговору склопљеном 10. марта 1458, којим се Катарина одриче неких својих имања у корист цареву; овај уговор је касније био још три пута обновљен¹⁸. Последњи кнегињин непосредан контакт са грађанима загребачког Градеца збио се почетком 1457., када су представници тог слободног краљевског града дошли на разговоре у Цеље.

У једној жалби из 1458. године наведен је податак о кнегињином саветнику у том правном послу – вараждинском архиђакону Жигмунду као „капелану госпође кнегиње“ (capellanus domine comitisse). Из тог податка Нада Клаић неправилно закључује да је Катарина примила римокатоличку веру¹⁹. Разумљиво је становиште Катаринино, да живећи далеко у дијаспори треба имати добре односе са католичким свештеницима, поготово ако се очито ради о поузданику и капелану њеног покојног мужа. Зато израз „капелан госпође кнегиње“ не треба узети строго лично, већ у смислу капелан на двору кнегиње. Да је тако потврђује и кардинал Енеа Силвио Пиколомини, каснији папа Пио II, који у својој „Историји императора Фридриха III“ за Катарину бележи да је додуше „лепог изгледа и понашања“ (facie et moribus honesta) али „оскврњена грчком поквареношћу“ (graeca perfidia maculata)²⁰.

По мужевој смрти, кнегиња је столовала у Загребу, Вараждину и Постојни (Аделсберг)²¹. Почетком 1459. Катаринин слепи брат Стефан је био свргнут са деспотског престола и побегао је у Будим. Затим се склонио код своје сестре и затражио од Дубровчана да га приме, што они нису учинили да се не би замерили Турцима. Дубровачко Веће умољених је с тим у вези закључило да се треба извинити посланицима кнегиње Цељске²². Средином маја 1460. кнегиња Катарина је боравила у Вараждину, о чему нам сведочи један сачуван документ²³. Уговором у Загребу од 8. маја 1461. она је продала Јану Витовецу и браћи Жигмунду и Валтазару од Вајспријаха два замка и једанаест утврђења у Славонији (овај географски појам је тада обухваћао и данашњу северозападну Хрватску). Уговор је склопљен и у имену деспота Стефана (regni Rasciae despotus)²⁴. Августа претходне године слепи деспот Стефан је отишао у Албанију Скендербегу, чији је пашеног постао.

После склопљене купопродаје са Витовецом, Катарина је отпутовала за Дубровник, где је тражила депозит београдског митрополита, који се налазио код Марина Ђурђева Гучетића. Тада јој је понуђена судска расправа²⁵.

Деспот Стефан је у међувремену напустио Албанију, отишавши прво у Италију а затим на поседе своје сестре Катарине. Јуна 1462. налазимо Стефана у фрањевачком самостану у Венецији, где су га посетили бискуп Модене Ђовани Антонио и Антонио Гвидобони.

Слепи деспот је описан као ретко достојанствен, високог стаса, озбиљан и мудар. Око 1465. године (по Орожену 1463.²⁶) Стефан је, заједно са својом сестром Катарином, купио од грофа Леонарда Горичког замак Београд (Belgrado, Belgrad) у Фурланији. Деспот се са породицом преселио у тај оронули дворац и у њему васпитавао синове Ђорђа и Јована и кћерку Мару. До 1457. са браћом је преузео мали део очеве ризнице који је остао у Дубровнику (209 литара злата односно 68,5 кг) али то није битније поправило његов тежак материјални положај. О Стефановом финансијском стању сведочи одлука дубровачког Већа умољених од 3. јануара 1466. којим му се дарује једно одело (una vesta) у вредности 15 дуката²⁷.

Године 1469. Катарина се одрекла Кршког у замену за исплату једнократне одступнине и преко Дубровника отпутовала у Јежево у Македонији, где је живела њена сестра, султанија Мара. Од пресељења у Јежево кнегиња је писала своја писма само на српском а гласници су јој били већином српски калуђери²⁸. Она и Стефан су 1472. заложили дворац Београд грофу Леонарду²⁹. Деспот је умро 1477. године и сахрањен је у цркви, коју је имао на свом фурланском поседу³⁰. У Београду је наставила да живи његова супруга Ангелина са децом. И поред заштите Млетачке републике била је узнемиравана од својих суседа, па је по савету Катарине крајем 1478. са синовима отишла у Беч да се жали Фридриху III. Цар ју је узео у заштиту, уступивши јој дворац Вајтерсфелд (Weitersfeld) у Корушкој, а Ангелина му се са децом заклела на верност³¹.

О намераваној продаји Београда сачувана је опширна кореспонденција између Венеције, Цариграда и горичког грофа, између којих је посредовао Јеврејин Симон 1480. године. У лето те године је у истој ствари Катарина из Јежева, на српском језику³², писала горичком грофу у Линц. Писмо је послала по свом духовнику, калуђеру Марку („Marcus kaloier“ по немачком документу), којег је на путу у Аустрију пратио кнегињин слуга Ђорђе Србин³³.

На посредовање Фридрихово, Ангелинина кћерка Мара се 1485. у Инзбруку венчала, у присуству самог цара, за Бонифација Палеолога V, монфератског пограничног грофа.

Катарина није нашла купца за Белградо, па је зато одлучила да дворац поклони своме зету (сестрином мужу), грчко-арбанашком властелину Матеју Спану, али се потом ипак нагодила са грофом Леонардом (који је убрзо цело имање поклонио немачком цару).

Када је 1485. Ангелина са синовима кренула у Угарску, понела је собом и мошти свог покојног мужа, деспота Стефана. Тиме је завршено раздобље живљења властеле Бранковића на просторима данашње Словеније и северне Италије. Катарина је крај живота дочекала у Македонији; сахрањена је око 1492. г. у манастиру Конча, западно од Струмице.

Тих деценија друге половине XV века, морем и копном су према северозападу кретале многе избеглице. Године 1463. „Sclavi“ долазе у Савудрију; 1469. г. у циљу верског одгоја новопридошлих православних (schismatici) „Морлака”, копарски бискуп предаје цркву Св. Ивана Еванђелисте фрањевцима трећередцима³⁴. Године 1476., када су „Склави“ стигли у Пиран, општина им је дала необрађену земљу Каштела, ослобађајући их свих давања за десет година; крајем века Ускоци се насељавају на тршћанском Красу и продиру све до Соче. У списима јавних нотара у Пули из XV века остала су забележена имена појединих „Склава“ – грађана Пуле, која сведоче о њиховом пореклу: Марко из Србије, син покојног Павла (Marcus de Servia, f. qm. Pauli); Марица Јованова из Медуна; Љубиша Јованов; Милица Симина; Милка.³⁵

Од 1474. упадали су Турци у Белу Крајину а у урбарима из тих година срећемо прва имена придошлица: Радаковић, Цветковић итд. (Побрежје код Адлешића, 1477. г.); Матеј Родослав (Желебеј, 1490 г.); Јаков Радуровић, Радинковић и Попковић (Грибље, 1490. г.) итд.³⁶ Био је то тек увод у пуно бројнија насељавања Срба у ове крајеве, до којих је дошло током XVI века.

Никола Милованчев

Чланак је објављен у зборнику „Срби у Словенији“ (симпозијум у Сремским Карловцима 1996), Београд 1997, стр. 87-95, а прештампан у часопису „Беседа“, Љубљана, I/2000, бр. 1, стр. 80 – 88.

—————————————————————————————————————-
¹ Хрватски историчар Никола Звонимир Бјеловучић у свом делу „Povijest poluotoka Rata (Pelješca) sa dijelom povijesti Zahumlja (Hercegovine) i Dubrovačke republike“ (Сплит, 1921. год., стр. 124 – 125) о томе каже : „Како је било врло мало пучанства на полуотоку уопће, а поготово иза буна 1346-7, и 1362-3; Дубровчани населише Броце 1364. год; па сад опет стонску околицу са Србима год. 1386. Ови нови насељеници Срби ојачаше православље и богомилство на полуотоку. Дубровчани сами нам потврђују год. 1371, да су становници полуотока Срби, насељени из Србије; сада након 15 година опет насељују Србе у Стон, и стонску околицу, то јест на полуоток; ово је очити доказ из оних давних времена из XIV в., да су полуоточани оних времена били Срби.“ Бјеловучић је до овог закључка дошао служећи се Растићевом „Дубровачком хроником“ (Resti: Croniche di Ragusa – Monumenta Spectantia Historiam Slavorum Meridionalium, knj. 25. Scriptores vol. II, JA, Zagreb 1893, урeдиo Нaткo Нoдилo) и „Дубровачким споменицима“ (Monumenta Ragusina, tom I – V, JA, Зaгрeб 1879 – 1897).
² Цркву и манастир Ковин на Чепелу подигла је краљица Јелена (кћерка рашког жупана Уроша), која је средином XII века – за време малолетности њеног сина Гејзе II – владала Угарском. У то време њен брат Белош је био палатин угарски и бан славонски (хрватски) – Радослав Грујић : „Православна српска црква“, Београд 1921, стр. 81.
³ Pietro Kandler: Codice diplomatico istriano, Трст 1847-1861 (нoвo издaњe: Трст 1989). Цитиранo пo Браниславу Мeсaрoвићу: „Seobe u Dalmaciju i Istru od 1371-1540. Godine“, Београд 1986, стр. 20.
⁴ Jоанис Велудис (Ιωάννης Βελούδης/Veludo): Ελλήνων ορθοδόξων αποικία εν Βενετία. Ιστορικόν υπόμνημα, Венецијa 1893, 26. Цит по: Никодим Милаш, „Православна Далмација“, Нoви Сaд 1901, стр. 234.
⁵ Никодим Милаш: Православна Далмација, Нoви Сaд 1901, стр. 234.
⁶ Nicolae Jorga: Notes et extraits pour servir à l’histoire des croisades au XVe siècle, Paris 1899, 315-316.
⁷ Војислав J. Ђурић: Последња уметничка жаришта. Историја српског народа, књ. II, Бeoгрaд 1982, стр. 542 .
⁸ O oвoм рeљeфу je писаo Aлекса Ивић: „Kaтаринa Цељскa, кћи деспота Ђурђа Бранковића. Рељеф грофице Kataрине у Цељском музеју.“ „Времe“, Београд, IX/1929, бр. 2824, 4. новембар 1929, стр. 1,3.
⁹ Bogo Grafenauer: Celjski grofje. Enciklopedija Slovenije, књ. 2, Љубљана 1988, стр. 15.
¹⁰ Corpus iuris hungarici, 290. Цит. пo Meсаровићу.
¹¹ Monumenta Hung. hist. XXXIII; No 245. Цит. пo Meсаровићу.
¹² Радослав Грујић: Пакрачка епархија, Споменица o српском православном владичанству пакрачком, Нoви Сaд 1930, стр. 8 .
¹³ Maвро Орбин: Kраљевство Словена, Бeоград 1968, стр. 112.
¹⁴ Janko Orožen: Zgodovina Celja. II del. Цеље 1927, стр. 103 – 104.
¹⁵ Истo, str. 116.
¹⁶ Koнстантин Јиречек: Историја Срба, књигa I, Београд 1984, стр. 385.
¹⁷ Oрoжен, исто, стр. 139.
¹⁸ Aлекса Ивић: Нови подаци о грофици Катарини Цељској. Летопис Матице српске књ. 268, Нoви Сaд 1910, стр. 45-47.
¹⁹ Nada Klaić: Zadnji knezi Celjski v deželah Sv. krone, Љубљана-Цeљe 1991, стр. 78.
²⁰ A. F. Kollar: Aeneae Silvii episcopi Senensis (qui postea Piuis papa II fuit) Historia rerum Friderici III imperatoris, Analecta monumentorum omnis aevi vindobonensia, т. II, Беч 1762. Цит. пo Нaди Клaић, истo, стр. 19.
²¹ Jиречек, истo, стр. 409.
²² Consilium Rogatorum, XVI, 82-82* и Jorjo Tadić: Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939, стр. 95. Цит. пo Душaнкa Динић-Кнежевић: „Sremski Brankovići“, „Istraživanja” 4, Нoви Сaд 1975, стр. 20-21.
²³ J. Stipšić – M. Šamšalović, Isprave u Arhivu Jugoslavenske Akademije, Zbornik Hist. instituta Jug. akad, vol. 3, стр. 593.
²⁴ Нaдa Клaић, истo, стр. 78.
²⁵ Ђорђе Сп. Радојчић: „Хагиолошки прилози o последњим Бранковићима“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду, XII/1939, стр. 103-114.
²⁶ Oрoжен, истo, стр. 139.
²⁷ Душaнкa Динић-Кнежевић, истo, стр. 23.
²⁸ Јиречек, истo, стр. 409.
²⁹ Mилкo Кoс: Srbski Brankovići in goriški grofje. Časopis za slovenski jezik, književnost in zgodovino, Љубљaнa, II/1920, стр. 95.
³⁰ Војислав Ј. Ђурић, истo, стр. 542-543.
³¹ Алекса Ивић: Историја Срба у Војводини, Нoви Сaд 1929, стр. 19.
³² M. Кoс, истo, кaжe „v slovanskem jeziku”.
³³ Нијe jaснo зaштo M. Кoс (истo, стр. 93) рeч „Syriff” (Србин) прeводи сa „Šerif”.
³⁴ Meсаровић, истo, стр. 50.
³⁵ Meсаровић, истo, стр. 62.
³⁶ Душaн Кoс: Urbarji za Belo krajino in Žumberk (15-18. stoletje), књ. I, Љубљaнa 1991, стр. 118, 178, 212.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска, Спц.рс

Да ли је венетска култура = српска култура?

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе. Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retia (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatia (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture). Између 10. и 6. века п.н.е. становници ових простора у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година потом називају их Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п.н.е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија (Plinius, Tacitus, Procopius) помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini, Anti), која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњи југ, у Малу Азију.

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п.н.е. Херодот у 5. веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti). Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п.н.е.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Бронзане чаше из Идрије у Словенији

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и граматике. 

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2).

На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а сa лева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). 

На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Далибор Дрекић

Додатак: тумачење читаоца:

Туга гдје и вина гдје оро дијти гдје
лађа јуниа гдје в рода (мрља)
и житие ( ) ишћи и житие ришћи

Туга гдје и кривња , гдје је оро дјеце, гдје
лађа младих гдје је у рода (мрља)
и живот (можда П, пишћи описуј) и живот цртај , тј биљежи

ТГА ГДЈе ВИНА ГДЈе ОРОДИЈТИ ГДЈе
у тумачењу
туга гдје је кривња , гдје се ородити, гдје

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и венетске граматике. 
Етрурске златне таблице

Етрурске златне таблице из Пирга; фото: geocities

Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.

И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и Радивоје Пешић и Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца). 

Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)

Италска и балканска варијанта

Зависно од простора где се употребљавало, етрурско писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Упоредни приказ етрурског, феничанског, латиничног и винчанског писма

Венетска култура

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Етрурска азбучна таблица

Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, сверној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retija (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatija (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture).

Између 10. – 6. века п.н.е. становници ових места у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година називају се Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета који се простирао између Балтичког и Јадранског прекинула је најезда Келта (око 400. г. п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура.

На пример у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске венетске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари као што је Плиније, Тацит и Прокопије (Plinius, Tacitus and Procopius) помињу сродна племена као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini and Anti) која у првом и другом веку живе на северу око реке Дњепар до југа око реке Висле.

Венети се помињу и у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњем југу, у Малој Азији.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8 века п. н.е .

Херодот (Herodotus) у 5. ветом веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti).

Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4, веку п..н.е.

Анаграми

1. натпис са таблице ЕС 27 нађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

Палиндроми

1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна. Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су стари Хебреји себе називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“(„Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Венети, Етрурци

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест; фото: trinitas

4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.

5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.

Венети, Етрурци

Прва и друга страна жртвене посуде CA 4 bis: фото: Korenine

прва страна: 

слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“; 

здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;

– друга страна:

слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;

здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“

6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере. На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле. Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.

Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“)- унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад. Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.

7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

Венети, Етрурци, Дачани

Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:

са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.

са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).

Венети, Етрурци

Натпис са латиничним и венетским словима; фото: Korenine

9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни  величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.

са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)

са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу  живота!“)

 

Венети, Етрурци

Натпис на глиненој плочици Ес 86; фото: Korenine

Најстарији венетски запис

10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу без знакова интерпункције.

Многи италијански, француски и немачки венетисти били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог венетског божанства, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Венети, Етрурци

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120; фото: adolfozavaroni

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза и невероватна сличност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

A Janežič, Slovensko nemški slovar, Verlag der Buchdruckerei der St-HermagorasBruderschaft, Celovec 1926.
A Marinetti, AKEO I Tempi della Scrittura, Veneti antichi. Alfabeti e documenti, TIF Cornuda, Montebelluna, Museo di Storia Naturale e Archeologia, Cornuda 2002
B Grafenauer, Zgodovina Langobardov, Obzorja, Maribor 1988
Brižinski spomeniki, ZRS SAZU, Ljubljana 2004.
Чудинов В.А. Дешифровка венетских и этрусских надписей Матеем Бором (Рецензия на книгу “Венеты”) // ГУУ. Экономика. Управление. Культура. Сборник научных работ, выпуск 6. М., 1999.
Чудинов В.А. Мировоззренческая основа названий славянских племен // Мир человека и человек в мире. Сб. ГАСБУ, М., 1997,
Чудинов В.А. Глубинные слои русского языка как хранители древнейшей культуры // Вторые культурологические чтения.. Сб. ИППК МГУ. М., Диалог, 1997
F. Bezlaj, Jezik in slovstvo 1964, lX, 65 – 68
F Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, ZRC SAZU, Ljubljana 1995.
F. S. Smole, Nekaj o venetskih napisih, zbornik četrte mednarodne konference Evropski staroselci, Ljubljana, 2006,
F Žagar, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Obzorja Maribor, 2001.
G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, LLV II)Lejeune M., Manuel de la langue vén`ete, Hdlb., 1974.
G Fogolari, A L Prosdocimi, I Veneti antichi, Lingua e Cultura, Padova 1988
G Tomezzoli, M Silvestri, Venetic Language Database, 02-30/07/04
I Tomažič, Slovenci Kdo smo? Od kdaj in odkod izviramo?, Editiones Veneti, Ljubljana 1999
J Kastelic, Umreti ni mogla stara Sibila, Modrijan, Ljubljana 2000
J Šavli, M Bor, I Tomažič, Veneti naši davni predniki, Editiones Veneti, Ljubljana 1987.
J Toporišič, Slovenski pravopis, Založba ZRC, ZRC SAZU, Ljubljana 2001, (SP)
K Sturm Schnabl, Nismo več vredni od drugih, manj pa tudi ne, Književni listi, Delo, 24. junija 2002
Kucharski Jędrzej // Powszechni dzennik krajowy , 1829.
Kucharski Jędrzej // Pamiętnik naukowy Krakowski, 1838.
Leciejewski Jan, dr. Runy i runiczne pomniki słowiańskie. Lwów-Warszawa, 1906.
M Lejeune, Manuel de la langue Venete, Carl Winter, Universitätsverelag, Heidelberg 1974.
M Pallottino, G Mansuelli, A L Prosdocimi, Il Venetico, Lingue e dialetti dell`Italia antica, vol.VI, Roma 1978, 257-380
M Peruš, Vse v enem, eno v vsem, DZS, Ljubljana 1995.
M Pleteršnik, Slovensko – nemški slovar I – II, Založilo knezoškofijstvo, Ljubljana 1894-1895
M Snoj, Slovenski etimološki slovar, Mladinska knjiga, Ljubljana 1997, (SES)
Нерознак В.П. Венетский язык // Лингвистический энциклопедический словарь. М.,1990.
Попов А.И. Названия народов СССР. Л., 1973.
R L Lenček, Izbrane razprave in eseji, Slovenska matica v Ljubljani, 1996.
Šavli Jožko, Bor Matej, Tomažič Ivan. Veneti. First Builders of European Community. Tracing the History and Language of Early Ancestora of Slovenes, Wien, 1996.
[Воланский Фадей [Тадеуш]]. Памятники письменности славян до Рождества Христова // Новые материалы для древнейшей истории славян вообще и славяно-руссов до рюриковского времени в особенности с легким очерком истории руссов до рождения Христова. Издание Егора Классена. М., 1854

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.