Русија

Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина трагичних догађаја у Црној Гори

Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.
Jovan Krstitelj

Рука Светог Јована Крститеља; фото: ruskline

Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?

И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).

Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.

Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.

1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.

Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. 1

1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.

У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).

У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? 2

Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.

Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.

Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.

Богородица Филермоса

Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија

У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. 3

Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. 4

Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.

Честица часног крста

Честица часног крста; Фото: СПЦ

„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ 5

И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.

Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.

Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. 6

Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.

Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)

За Расен превео: Мирко Стефановић

Извор: Десница святого Иоанна Крестителя и Мальтийский орден

Додаци тексту:
  1. Девет векова Малтешког реда
  2. О улози Малтешког реда за пријем Филипа Вујановића код папе пред референдум за независност Црне Горе.
  3. О формирању реда малтешких витезова у Црној Гори
  4. Како сам открио Филермосу!
  5. Реаговање др Антуна Сбутеге поводом формирања Малтешког реда у Црној Гори
  6. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић о хришћанским светињама на Цетињу
Сродни текстови:

Крсташке пљачке Цариграда
Црна Гора као Венеција војводе Драшка
– Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
– Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
– У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком
– Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ
– Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
– О приморским Србима
– Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

 

Сергеј Јесењин о Америци

Овако је и Сергеј Јесењин у новинама Известија 1923. године писао:

“Онај ко зна Америку преко Њујорка и Чикага он познаје само ону празничну или боље рећи парадну Америку. Американци – и црнци и белци су сасвим примитивни, нарочито по питању духовне културе. Владавина долара је уништила код њих тежњу за било каквим сложенијим духовним питањима. Американац се у потпуности уноси у «Business» и не жели да зна ништа више. Уметност у Америци је на најнижем нивоу…

Сергеј Јесењин

Свет Америке понекад бива ужасан. Море светла са Бродвеја осветљава у Њујорку гомиле подмитљивих и непринципијелних новинара. Такве људе код нас ни пред кућу не пуштају, без обзира на то што ми живимо мал’ те не уз керозинске лампе или често без светла…

Огромне зграде и сила гвожђа и бетона, су притисле мозак Американца и сузиле његов поглед. Чујте – рекао ми је један Американац – ја знам Европу. Пропутовао сам Италију и Грчку. Видео сам Партенон, али то све за мене није ново. Знате ли ви да се код нас, у држави Тенеси налази Партенон много бољи и новији од оног у Грчкој. После таквих речи човек не зна да ли да се смеје, или да плаче. Ове речи изузетно карактеришу све оно што чини духовну културу Америке.“

Сергеј Јесењин о Америци у писму пријатељу 1922. године:

,,Шта да кажем о овом најужаснијем царству малограђанштине које се граничи са идиотизмом. Осим фокстрота овде нема скоро ничега, овде ждеру и пију и опет фокстрот. Човека овде још нисам сретао и не знам где бих га могао наћи. У највећој моди је господин долар, а за уметност им се фућка – највеће достигнуће им је мјузикл. Ја чак ни књиге нисам хтео овде да издајем, без обзира на ниску цену папира и превода. Па оне никоме овде и не требају… Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад … али зато имамо душу која није за продају.“

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“. 

Извор: НСПМ

Сродни чланци:

Сергеј Јесењин о Србима

Дошла два друга из далеког света у бој

Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Дечани

Манастир Високи Дечани 1912. године

 

ДОШЛА ДВА ДРУГА

Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић
Текст: Милић Радевић

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Бранећи земљу
Да стану у строј
Ударио душман три пута

Удари, удари
У груди ме рани
Боле ме боле ране сад

Једна је мог деде
Друга је мог оца
А од треће моје могу умрети

Не брини ништа
Мајчице мила поздрав од сина
С Косова Поља

Сестрице мила
Дај чиста папира
Да напишем писмо својој деци

Син ће да прочита
А ћерка да се пита
Зашто отимају срце из груди

Чувајте децо Косово наше
Ма где год били сложни да сте сви

Стисните зубе
Док још није касно
Дигните чело
Викните

Да Русија братска
Уз браћу стане
Словенска вера то ти је

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој
Из далеког света у бој

 

Там шли два  брата

(Извођач: Кубанский Казачий Хор)

Кубански козаци

Кубански козаци; Фото: ruspravda.info

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.Лишь только переступили
Мы польскую границу,
Ударил поляк три раза.Ударил, ударил,
Он в грудь меня поранил,
Болят мои раночки, болят.Одна нарывает,
Другая заживает,
От третьей я должен умереть.А дома детишки,
Жанёнка молодая
Всё ждёт не дождётся меня.

Сестрица родная,
Дай чистой мне бумаги,
Родным я письмо напишу.

Отец прочитает,
А мать того не знает-
У сына нет правой руки.

Детишки возроснуть,
У матери спросют:
„А где же отец наш родной?“

А мать отвернется,
Слезами зальется:
„Убит на турецкой войне.“

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.

[Но пусть поджидает,
Кому какое дело,
Они не дождутся меня.

Лишь толечко дождётся,
Глубокая могила,
Вернее дождётся меня.]

Ишла су ишла два брата
са турског фронта
враћали су се кући.Тек што смо прешли
пољску границу
ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио,
у груди ме ранио,
боле моје ране, боле.Једна се гноји
друга зараста
а од треће већ морам умрети.А кући дечица
и женица млада
сви чекају мој повратак.Сестрице родна,
дај ми чистог папира
да напишем својима кући.

Отац ће да прочита
а мајка неће знати
да јој син нема десну руку.

Дечица ће порасти
мајку ће питати
а где је наш мили тата?

А мајка ће окренути главу
сузе ће јој потећи –
Убијен је у походу на Турску.

Ишла су два брата
са турског фронта
са турског фронта кући.

 

 

Приредио: Расен

 

Сергеј Јесењин о Србима

Сергеј Јесењин, један од најзначајнијих руских песника између два светска рата, био је песник природе, снажних осећања и страсти. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Прочитајте како је говорио и певао о Србији.
Sergej Jesenjin

Сергеј Јесењин, 1922.

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“. 

Овако је Јесењин говорио о Србији:

У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.

Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат: једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“:

Греция

Могучий Ахиллес громил твердыни Трои.
Блистательный Патрокл сраженный умирал.
А Гектор меч о траву вытирал
И сыпал на врага цветущие левкои.

Над прахом горестно слетались с плачем сои,
И лунный серп сеть туник прорывал.
Усталый Ахиллес на землю припадал,
Он нес убитого в родимые покои.

Ах, Греция! мечта души моей!
Ты сказка нежная, но я к тебе нежней,
Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.

Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою.
Напомни миру сгибнувшую Трою,
И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.

1915

 

Наводно су и ово речи руског песника о српском народу, али за сада немамо потврду аутентичности:

„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“

Сродни чланци:

Сергеј Јесењин о Америци

Тако је говорио Достојевски: Европа поштује само јаку Русију

Преносимо текст Фјодора Михајловича Достојевског на тему Европе и Русије, написан седамдесетих година 19. вијека. Свјесни да се од тада мало шта промијенило, а да је овај текст, у оној мјери у којој народи Црне Горе, Србије и Русије дијеле исту судбину, примјењив и на наше прилике.
Достојевски

Достојевски

Дакле, како сте прешли на дјело? Давно сте почели, врло добро, и, шта сте дакле учинили за свечовјечност, то јест за побједу своје идеје?

Почели сте од бесциљног скитарања по Европи, жудно желећи да се препородите у Европљане макар само по изгледу. Кроз цијело осамнаесто столеће смо готово једино изглед мијењали. Навикавали смо се на европски укус, јели смо сваког ђавола трудећи се да се не намрштимо: „Ето, вели неко наш, ја сам вам прави Енглез: ништа не могу да прогутам без кајенског бибера.“ Мислите да се подсмевам? Никако. И сувише добро схватам да друкчије није могло почети.

До Петра, за вријеме московских царева и патријараха, неки тадашњи млади московски фићфирић, скоројевић, обукао је француско одијело, о бедро припасао европски мач. Свакако смо морали почети са презирањем свога и својих; а што смо пробавили цијела два вијека на тој тачки, не мичући ни назад ни напријед, вјероватно нам је тај рок природа досудила.

Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумијевати. У Европи нас нијесу збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.

Туђинци и дошљаци

Затим, током времена, још боље размисливши, искрено смо се ухватили за цивилизацију, и брже боље повјеровали, слијепо и одано, да се у њој баш састоји оно „свеопште“ чему је суђено да уједини човјечанство. Европљани су се чудили гледајући нас, туђинце и дошљаке; чудили се тој нашој занетој вјери, тим више, што су они тада већ почели помало губити ту вјеру у себе.

Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Карамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо послије тога, крајем прве четврти данашњег вијека, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју вјеру нијесмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тјешили. „Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост.

Затим, половином текућег столећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње рјешење свечовјечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовјечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе.

Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо вјеровали, па и сад вјерујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне прије свршетка опита, то јест прије свршетка свих људских судби на земљи).

Наши посједници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то вријеме смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мјере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нијесмо ни у што рачунали, него нијесмо уопште признавали да народ има неки карактер.

Гледају нас са подсмијехом

Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били увјерени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо. На рачун тога је код нас кружило неколико врло смијешних анегдота о народу. Наши свељуди су према свом народу поседници, и то послије познате сељачке реформе.

А шта смо постигли? Резултат је чудноват: прије свега, да нас сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нијесу хтјели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, па тако и до сада. У пословице смо њихове ушли. И што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали.

Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нијесу ни слушали, или су додавали, с учтивим осмјехом, иако желећи да нас се што прије отарасе – да их „нијесмо добро разумјели“.

Достојевски

Достојевски

Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нијесмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у последње вријеме су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумјети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!

Међутим, ми ипак никако не треба да се одрекнемо Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увијек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо?

Да постанемо Руси

Да постанемо Руси, на првом мјесту, и прије свега. Ако је свечовјечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све промијенити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.

И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човјечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма.

И говорили бисмо с њима паметније него прије тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове ријечи, које би Европљанима неизоставно биле разуљивије.

Чак бисмо и ми сами тада увидјели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумјевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву ријеч какву тамо још нијесу чули. Увјерили бисмо се тада: да праву социјалну ријеч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човјечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано дјелом, живим примјером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсјечених глава…

Уосталом, јесам ли заиста хтео неког да убјеђујем? Ово је била шала. Али – човјек је слаб: можда ће прочитати неко од подмлатка, новог покољења?

Извор: ин4с

Србин тајни саветник руског цара

Дипломате највишег ранга на руском двору, гроф Сава Владиславић, Херцеговац са дубровачком дипломатском школом, био је наш највећи обавештајац свих времена

Прича је једноставна, почиње у XVII, а завршава се у XVIII веку. Кроз причу пролазе каравани, курири, шпијуни, појављују се тајна писма из Русије која нуде слободу хришћанским земљама на Балкану, појављује се, нормално, сабља, нормално, одсечена глава на огњишту, крв која гаси ватру али не и идеју ослобођења, збегови, робље, прелепе Херцеговке, напаљени Турци, хајдуци, устаници, цареви, краљеви, владике, посланици, конзули, кипови античких Венера, мошти светих жена, и наш човек који стицајем околности учествује у заплитању и расплитању историје на релацији Цариград – Русија – Венеција – Русија.
Sava Vladislavić

Гроф Сава Владиславић Рагузински, Поштанска маркца Републике Српке из 2018.

О главној личности наше приче, о том нашем човеку у иностранству, поуздано се зна да је рођен у Фочи – по једним изворима, по другим у Попову, па у Јасеники, па у Гацку, па ипак да је из Житомислића. Значи, човек је из околине! Функционисао је у време папазјаније ратова када сви тврде пазар и хоће да се бију, по принципу „држи ме убићу га“ и покушавају да за столом извуку корист. У игри на политичком терену су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина и хајдуци, Русија и између свих, политичких прелакирани, талентовани, Дубровчани.

Тај наш човек из околине, је претеча познатијег Мустафе Голубића, Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић са пуно министарских и саветничких функција.

Ова веласкезовска херцеговачка фигура је била или стварно општи шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или велики блефер који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.

Дубровачки дипломатски универзитет

Сава Владиславић је рођен 1664. године, по неким документима 1670, и стицајем једног кобног ноћног или јутарњег сусрета са комшијама, беговима Ченгићима, одлази на своје путешествије у велики свет.

Једне ноћи или јутра бегови Ченгићи су стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца надаље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца властелинске породице Владиславић. Ударили су на Владиславиће, разорили им огњиште и тиме несвесно кориговали историју у неким њеним етапама. Део породице Владиславић бежи за Црну Гору, други део, по предању, неки муслиман из породице Звиздић, из Гацка преводи у Дубровник, јер су им породице биле у пријатељству, а један део одлази за Русију.

Сава Владиславић у Дубровнику, како Јован Дучић каже, виђао се 1687. године и дружио са највећом властелом. У том периоду када је у Дубровнику било осипање становништва, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава са крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, „који увек добија чак и када јачи од њега губе.“

Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, доносећи искуство уметности, образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме – Рагузински. У Цариграду успоставља везе са руским посланством, које нашег Саву из Околине, лансира директно до грофа (титулу добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I за заслуге Русији) па до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу ту игра Савин ментор, загонетна и тајанствена и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.

Постоји неколико народних предања о узроку блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим. Изгледа да је мотив за то пријатељство Савин удео у вођењу танане политике између Русије и Турске. Ту је основ за поверење које му је током живота указивао Петар I, касније Катарина I и напокон Петар II. Томе су нормално допринели прилично конфузни руски посланици у Цариграду који нису успели да обављају задатке због којих су послани а које је са лакоћом решавао Сава Владиславић.

Сава Владиславић

Дворац грофа Владиславића (у средини) на обали у Санкт Петербургу. Бакрорез из XVIII века

Цару се даје, а не узима

О мајци Саве Владиславића госпођи Сими, која је Дубровник напустила 1722. године и са сином се преселила у Русију, где умире 1728. постоји, како пише Јован Дучић у књизи „Гроф Сава Владиславић“ – посебан спомен у народном предању.

Петар Велики

Петар Велики (Пол Деларош,1838)

„Сава је своју мајку водио на царски двор да је представи цару Петру Великом. Овај није могао да се довољно нагледа њеног лепог херцеговачког одела, пошто је она била обучена сељачки: у копоран, зубун, опрегачу, руком плетене вјечве, капу са повезачом, појас и папуче, а за појасом носила бритвицу… Цар је сам, лично, водио по свом дворцу старицу да јој покаже његов сјај и раскош, а кад се она нагледала свих лепота и чудеса, указа се и царева ризница пуна злата и драгог камења. Тад јој цар руски рече: „Узми, бако, за спомен од мене оно што ти се у овој ризници највише допало.“ Тада Савина мајка одговори руском цару, ставивши најпре иза појаса своју бритвицу на царево благо: „Мој синко да се одавде дизало, а не овде мећало, вјеру ти дајем, давно би овог блага нестало.“

Херцеговац као дубровачки Рус на турској Порти

У самом старту, Сава Владиславић, кога у Цариграду (због јасних, очигледно биографских података) зову Рагузински, повезује се са руским послаником на Високој Порти, Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, 1699. године. Украјинцев је упућен са задатком да са Султаном закључи јасан мир, пошто је Русија на Карловачком конгресу са Турском закључила само несигурно примирје. Украјинцев наилази на компликоване услове. Почетак мисије изгледа као крај мисије. У писмима влади, спомиње Саву Рагузинског (Владиславића) и јерусалимског патријарха Доситеја као људе од поверења. Јерусалимски патријарх Доситеј је, једноставно речено, до краја живота био стуб руске политике у турској престоници.

Сава чини услугу Украјинцеву по којој постаје познат на руском двору: набавља му списе свих међународних уговора које је Турска закључила са Француском, Млецима, Ћесаром и Енглеском. Руска дипломатија то до тада није имала.

Гроф Петар Андрејевић Толстој; Слика Јохана Готфрида Танауера

После закључења мира са Турском, Петар I повлачи Украјинцева и шаље новог посланика, Димитра Михајловича Галицина, са мисијом да од Турске добије право слободне трговине за руске бродове у Црном мору. Галицин од великог везира добија неповољан одговор. Галицин се враћа у Русију. Уместо њега стиже необична трагично-комична личност, Петар Андрејевич Толстој, уман, дипломатски опрезан, лукав, проницљив, окретан, спреман на коришћење свих средстава да би остварио циљ, али само са једном маном: када треба да искористи све те своје способности он преигра, ошамути се, падне у депресију и зове у помоћ Саву Владиславића. Толстој је на крају, после неколико својих занимљивих, али нимало пријатних, и са стране гледано духовитих и апсолутно некорисних потеза завршио трагично – у тамници Катарине I, 1730. године.

Стварање руске шпијунаже

Са ошамућеним Толстојем, Сава Владиславић Рагузински започиње своју дипломатску каријеру. Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и тамних мрачних турских политичких личности, има у старту одличне препоруке за човека који може да учествује у стварању обавештајне службе, каква је у то доба Русији била неопходна, јер је већ изашла на Црно и Балтичко море. Људи за такву службу су били јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Владиславић.

Несрећни Толстој се жалио писмом да две године боравка у Цариграду није успео да се сретне са патријархом Доситејем. Нормално, Доситеј му је делегирао свога ученика Саву, који чини неколико крупних услуга Русији. То сазнаје Порта и турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Толстој моли Петра I за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Москву. Сава експресно креће у Азов са путним налогом: „Поучавање пута Црним морем у Москву“.

Исте године 1702, Мустафа II је збачен са престола и братски се грли са својим братом и наследником на престолу, лукавим, извежбаним за све завереничке методе, спремним на византијске интриге, Ахметом III. Значи, на терену се појављује озбиљан играч. Савин одлазак дешава се управо у време ове смене. На власт у Турској долази странка одана шведском краљу Карлу XII а против руског цара Петра I. Постоје нагађања да је Савин пут био у вези са државним ударом у Турској.

У Азову се Сава Владиславић налази са царевим ујаком, грофом Апраксином, са чијом породицом одржава најтешње и најинтимније везе до краја живота. Једно време у Петербургу су становали дворац до дворца. У пар случајева поверљивим информацијама омогућава грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у тадашњој Русији. После првог сусрета са Владиславићем Апраксин пише цару:

„Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем, он је зналац и сав је предат задатој речи.“

Sava Vladislavić

Гроф Сава Владиславић Рагузински, потрет из прве половине 18. века

Трговац на мору и на копну

У јулу 1703. срећу се цар Петар I и Сава Владиславић. Сава добија „пожалевану грамоту“ тј. право на слободну трговину, од цара, што је значило највише што је могло да се учини једном странцу у тадашњој Русији. То је значило пут ка богаћењу. У тој грамоти руски цар назива Саву „илирским племићем“. Право на трговину добио је и на мору и на сувом. Отварао је агенције и водио послове преко посредника. Касније има неколико монопола у Русији.

Цар му поверава разне мисије тајног карактера. Сава Владиславић цара Петар I види као православног идеалисту, као човека који може да Савино српство ослободи од 300-годишњег турског ропства.

Задаци које Сава испуњава само учвршћују царево поверење. Нижу се датуми и градови. Шаље га поново у Цариград да помогне грофу Толстоју који је тренутно у ситуацији иза очајања. Савиним доласком сиротом Толстоју се побољшава ситуација:

„Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити“. пише гроф Толстој у Русију.

На повратку из Цариграда Сава цару доноси „Тајни опис Црног мора“ које је до тада Русима било непознато и „по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама“. Знатно касније, 1729. године, сличан документ Сава Владиславић доноси са свог пута у Кину. „Тајни опис Кине“ – исти наслов и исти садржај.

Поклони Манастирима од Илирског кнеза

Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Саву Владиславића за Српство и Балкан. То се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог, ослободи Српство и православни Балкан. Види се и у херцеговачким манастирима, у којима се чувају свештене ствари и црквене књиге које је Сава Владиславић слао из Русије, а на тим књигама је често стајала и својеручна посвета са Савиним потписом: гроф илирски Сава Владиславић. Такве поклоне је, како пише Јован Дучић, слао манастиру Пиви, ман. Житомислићу, цркви на Топли код Херцег-новог и цркви у Рисан. И то за живота (1732) и затим тестаментом (1738). Народне песме, по Дучићу, опевале су Саву Владиславића као велможу у Русији, као љубимца Петра Великог, али и као Херцеговца и увек великог Србина.

Царски дворац на поклон и два три имања

За опис Црног мора, цар га обасипа поклонима: дворац на Покровки у Москви, 325 рубаља за личне издатке годишње, право за слободни извоз у иностранство и право за трговање у Азову и Малој Русији.

Враћајући се, 1705. године, из Цариграда у Москву, Сава Владиславић је довео на поклон цару Петру I малог Арапина. Петар I прихвата поклон и кумује малом Абисинцу кога касније шаље у иностранство ради школовања. Тај Абисинац, Ибраим, кумче Петра I и поклон Саве Владиславића, је предак песника А.С. Пушкина.

Бави се трговином, оснива агенцију, постаје главни лиферант бакра за руски државни новац… једноставно развија трговину – на југу у Азову, на северу у Архангелску, а има и своје људе у Венецији. Његово богатство постаје чувено.

Млади шведски краљ Карло XII под Полтавом 8. јула, доживљава коначан пораз. Тиме је утврђена руска хегемонија на Балтичком мору. Заслуге Саве Владиславића, нашег човека у иностранству, су у овој бици велике. Вршио је дужност шефа интендантуре целе оперативе руске војске. Као признање за добро обављен задатак, добија 12. фебруара 1710. од цара Петра I имање Топал, Парафејску и Вишенку. Постао је дворски саветник за питање православног истока.

Тако и први у Русији покреће такозвано „источно питање“ које је затим два века било једно од најважнијих питања европске политике.

Сава Владиславић

Троисцкосавск (данашња Кјахта) током 1880-их

Саветник Петра Великог за источна питања

Постављањем за главног саветника царевог у источним питањима, Сава доводи у директну везу Петра Великог са владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, са Владиком Данилом, кнезом Црне Горе и са Дубровачком Републиком.

Победа Руса код Полтаве и нагли пораст руског престижа после те победе изазвали су страх на турском двору. Ахмет III је указао своје гостопримство савезнику Карлу XII, који једини није падао у депресију, већ напротив, сада у улози рањеног античког јунака, из Цариграда развија све већу акцију против Русије. Рат је одговарао свима осим Русији и Турској. Турски Диван, 12. октобра 1710. објављује рат Русији а наш јунак гроф Толстој истог момента бива, са целим чиновништвом, бачен у цариградску тамницу у Једикуле.

Ту сада крећу поткупљивања од Млечана који се плаше овог рата, сплетке између Влашке и Молдавије, између кнеза влашког Константина Бракована и молдавског кнеза Димитрија Кантемира, па турско скупљање пореза, да би 25. фебруара 1711, цар Петар Велики на московском Успењском сабору објавио народу вест о рату против непријатеља крста Христовог.

За то време Сава Владиславић препарира кабинетског кнеза Молдавије Кантемира и прима од цара дужност да води целу цивилну страну рата против Турске.

Одмах по објављивању рата, Владиславић из Москве инспирише устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да крене напоредо са руским операцијама у Молдавији. Сава је рачунао да ће добро смишљена акција Срба против Турака на Балкану да ослаби Султана и доведе га у забуну. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило.

Сава пише, цар потписује, а владика извршава

На Видовдан, на Цетињском пољу, владика Данило је сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петар I, руског, коју је очигледно писао Сава Владисавић. Онда је преписао у више копија и разаслао их у суседне херцеговачке и арбанашке крајеве. Црногорци су, онај остатак који није носио копије цареве прокламације, отишли у Дубровник да купе барут и олово. Дубровник се пржио на ватри. Али, нашли су решење, пошто нису били расположени према овом устанку, они су истовремено наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.

Устанак је почео пуном жестином. Нападнут је Спуж, Оногошт (Никшић), Подгорица и Жабљак. Турци су сабијени у тврђаве. Одушевљење међу Србима је било неисцрпно а теренске позиције у рукама устаничке војске. Али, баш у тренутку када је успех био загарантован, од цара Петра је са Прута стигла вест да је приморан да потпише мир са Турцима и да препоручује и владики Данилу да прекине бојеве са Турцима и да се са народом повуче у брда.

Владика је био задовољан утолико што је успео да спречи својим устанком херцеговачке и албанске муслимане да у масама пођу против Русије.

Дубровник

Православна црква Светог Благовјештења данас у срцу Старог града Дубровника; фото: trebinjelive

Изазивач рата и потписник мира је Турска

А на Пруту је било весело. Прво се у Галицији цар разболео, онда оздравио и настале су сјајне вечеринке код књаза Сињавског, на којима се пуно играло и пило. Битка још није почела, а изгледало је да се слави победа. Онда су кренула радосна писма. Онда фелдмаршал Шереметев у мало тамнијем тону од радосног, исто у писму, обавештава цара да није успео да спречи излазак Турака на Дунав. Онда је војска била гладна. Онда је, 24. јуна, цар стигао на Прут код Чучора. Митрополит је благословио императора крстом и пошкропио водом, бољари су га љубили у руку. Један царев буфон је показивао неке своје ексцентричности на таласима Прута, коњ је пливао, а он је стајао на коњу, претпоставља се пијан, и онда су и коњ и спретни буфон потонули. Кнез Кантемир, 25. јуна, спрема велики ручак за цара. Цар га љуби у чело. Онда дижу чаше, па се опет љубе. Сутрадан, на годишњицу победе код Полтаве, пуцало се, из 40 топова и пило колико је могло. Онда је 28. јуна, цар спремио ручак за Кантемира. Бољари су преспавали у том логору и пробудили се опељешени, пошто су им руски војници чисто за успомену, као сувенир за сусрет узели коме пиштољ, огртач, узде итд. У ноћи између 9. и 10. јула, цар се у депресији затворио у шатор. Прича се да је успела да уђе једино Катарина и да задобије цара за преговоре о миру са Турцима и то по предлогу, нормално, Саве Владиславића. На Пруту практично праве битке и није било. Мир је између осталих потписао и Сава Владиславић.

Свађа са Дубровником

Дворски саветник цара Петра I, Сава Владиславић, моли га 1716. за одсуство како би отишао у Дубровник да се види са мајком.

На пут полази са својеручним писмом Петра I дубровачком кнезу и Сенату, у коме Петар Велики препоручује Саву Владиславића и тражи да му у потпунсоти, током његовог боравка, изађу у сусрет.

Сава захтева да дигне на имању своје мајке православну цркву, Сенат то одбија, Сава се љути и одводи мајку у Петроград, где је и сахрањена у благовештенској цркви, у лаври Александра Невског. Ту је сахрањена, под гробним местом 5 мајка, а испод бр. 10 – Сава.

Конкордат са папом и орахове даске за цара

Следећи његов задатак за живота Петра I, био је Венеција и склапање Конкордата са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Владиславић 1720. постаје посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.

Док је боравио у Венецији, води се стална преписка између њега и царске породице. По преписци, главни задатак Савин је био да набавља по Венецији статуа, макета разних лађа, украсе за царичине хаљине и друга уметничка дела, што сведочи Савино писмо Петру I, од децембра 1717:

„Два кипа Адама и Еве које сам поручио најбољем овдашњем мајстору Бонацију скоро ће бити готови и надам се да ће бити тако добре ствари да ће се и у славном Версају ретко моћи видети такве. Послаћу вам такође 100 или 200 орахових дасака за украс куће вашег величанства.“

Учествује у трампи између цара и папе Клемента XI тако што уз папину помоћ, цару шаље диван примерак античке Венере а цар шаље папи мошти св. Бригите.

Уз све обавезе, Сава успева да се ожени изданком старе властелинске породице, Виргинијом Тревизан, млађом од њега тридесетак година, коју уз веселе Венеције одводи у, за њу тмурни, Петроград. Имали су троје деце, Сава још и сина Луку из ранијег брака, и сва деца им умиру.

Творац прве руске инфлације

У време када је Турска објавила рат Русији и већ био спремљен поход на Прут, цар је схватио да никакав нови порез услед мањка становништва не може бити наметнут. Цареви саветници су се бавили овим проблемом. Један од њих, пише Јован Дучић, Сава Владиславић, поднео је почетком 1711. године и свој посебни предлог под натписом: „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата“. Владиславић је био мишљења да се повиси приход монети, тиме што би њена тежина била смањена за 10% по комаду. Цар Петар је прихватио идеју Владиславића и издао наредбу да се поступи по његовом предлогу. У тој 1712. год. сребрна монета је већ била искварена и није давала довољно добитка, и искована је бакарна која је већ 1713. поплавила пијаце и истерала из оптицаја сребрну.

Црква Св. Саве у Сибиру

У повратку у Петроград, Сава Владиславић отвара Русији нове хоризонте. На двору постаје знатно веселије после смрти Петра I а за време царице Катарине I. Царица Катарина, 18. јуна 1725. године, шаље Саву Владиславића за опуномоћеног министра у Кину. То се дешава практично у последњим тренуцима, пошто несугласице између Русије и Кине узимају маха.

Важна црта Владиславићевог дипломатског метода је било његово познавање људи и њихових нарави: Турака, Талијана, Кинеза и самих Руса. Главни разлог дипломатског и личног успеха приписује се тој његовој одлици, коју Дучић, сматра херцеговачком цртом српског карактера.

У Кини уз много перипетија, дипломатских дивљачких игара, игара нерава, директних претњи, Владиславић успева да до краја оствари циљ свог путовања. Закључује споразум са Кином. У Сибирији зида град Троицкосковски и тврђаву Новотројицску и у њој цркву св. Сави Немањићу. Затим први доноси тачне карте Сибира и то на научној бази. Неподељена места су подељена и то у руску корист.

Разграничава Русију и Кину, то је такозвани Бурински уговор, а граница изгледа по Владиславићу отприлике овако: од пада реке Шилке у Аргун до Алтајских гора – граница река Аргун до задње тачке на западу Шабан – Дагом“.

За заслуге у Кини добија од Петра II орден Александра Невског, 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. После његовог тријумфалног похода и повратка из Кине, повлачи се са дипломатске и политичке позорнице.

Сава Владиславић је писао и преводио. Превео је са италијанског „Историју Словена“, дело попа Мавра Орбинија.

Нагла смрт деце га руши и 17. јуна 1738. године умире у Петрограду где је и сахрањен у цркви Александра Невског.

Српско наслеђе, Историјске свеске, бр. 3, Београд, март 1998.

Сродни чланци:

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја
Србин тајни саветник руског цара
Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина

Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина

О грофу Сави Владиславићу много је писано. Познато је да је био српски трговац и политичар, саветник и дипломата руског цара Петра Великог, путописац, полиглота, велики добротвор… Многим његовим заслугама за руски народ и државу од скора је прибројано и име једног од највећих руских песника Александра Сергејевича Пушкина. Наиме, Пушкиновог прадеду, тамнопутог Етиопљанина, Сава је као осмогодишњака откупио на једном сајму робова у Цариграду и поклонио цару Петру Великом. Ево како се то десило:
Пушкин, Владиславић, Цар Петар Велики

Лево: Петар 1. у ишчекивању црнца; Сава Владиславић и А. С. Пушкин у средини; десно: Петар Велики са црнцем

На ову епизоду из живота Саве Владиславића, за већи део руске јавности до тада непознату, подсетио је књижевник Василиј Соколов у „Петербуршком дневнику“, 18. фебруара 2008. године. Соколов је тада објавио текст о Владиславићу под насловом “Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина”.

Са једног путовања, између 1705. и 1706. године, Сава је довео са собом тамнопуте дечаке из Етиопије (Абисиније) које је откупио на пијаци робова у Цариграду. Сава је у Цариграду боравио као трговац, али је на препоруку јерусалимског патријарха Доситеја, за руског цара Петра Великог предузимао разне тајне мисије.

Како пише Богдан Косановић, није поуздано да ли је овај Пушкинов прадеда по мајчиној линији био пореклом из Етиопије (како се раније мислило) или из садашњег Камеруна, односно Судана, како то тврде новији извори.

Године 1708. Сава се сели у Москву и уз додатне описе утврда и градова на обалама Црног мора, Петру на дар доводи и три тамнопута роба откупљена на пијаци у Цариграду. Једном од њих тројице, Ибрахиму, било је суђено да постане царев миљеник и усвојеник. Малог Етиопљанина Сава је даривао Петру Великом, који се веома обрадовао поклону, јер је волео све што је ретко и необично.

Према царевом наређењу дечак је крштен у Цркви Свете Петке, при чему му је сам цар кумовао, давши му средње име, по оцу, Петар, а презиме по славном картагинском војсковођи Ханибалу. Ибрахимову мајку је на крштењу представљала жена тадашњег пољског краља Августа Јаког, краљица Кристијана Еберхардина.

Од тада се Ибрахим (Абрам) Петрович Ханибал (то је било његово пуно име после крштења) није одвајао од цара, спавао је у његовој одаји и пратио га у походима.

Као царев љубимац, школовао за војног инжењера у Француској, у Мецу и борио се као француски војник у рату против Шпаније.

По повратку у Русију 1716. године, једно време је предавао математику и цртање у провинцијској техничкој школи, а потом је у Петербургу наставио каријеру у руској војсци.

Недуго после Петрове смрти прогнан је у Сибир, али га је одатле спасао Сава Владиславић, по повратку из Кине. Када је на руски престо дошла Јелисавета постављен је за обер-команданта у Талину, у Естонији, где је остао до пензионисања. Умро је у 93. години.

Извесно је да је Ибрахим најпре био ожењен једном Гркињом коју је уз велики скандал отерао због неверства. Са другом женом имао је шесторо деце, а Пушкинова мајка била је кћи Осипа, његовог другог сина.

1799. године Ибрахиму се родио праунук, велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин.

Пушкин је у неким својим делима помињао Саву Владиславића и његовог сина Луку, који се као млад дружио са Ханибалом. Нажалост, Пушкин није стигао да заврши роман „Арапин Петра Великог” из кога бисмо, вероватно, сазнали још више занимљивости о овом царском „поклону” грофа Саве Владиславића.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Политикаsrpska.ru, Телеграф

Владика Николај о љубави Србије и Русије

Владика Николај Велимировић веома поштовао руски народ и цара Светог Николаја Другог Романова. У својој беседи, изговореној јула месеца 1932. године у Београду, говори како су нас Руси много толико задужили у Првом светском рату да Србија вековима неће моћи да врати тај дуг према њима, али да ћемо учинити бар нешто за њих ако им будемо савезници у срећи и тузи.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Убрзо после мученичке смрти (1918) руског цара Николаја Другог Романова у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот.

Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је Владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.

„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?

Николај Други Романов

Николај Други Романов

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Украс 1

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године. 

Из писма Цара Николаја краљу Александру

„Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!“

Приредио: Расен

Велика битка за Стаљинград

Поводом државног обележавања годишњице велике Стаљинградске битке, у Русији

У сваком погледу, НАЈВЕЋА БИТКА у историји ратовања! Тринаест месеци после „Барбаросе“, нацистичка ратна машинерија ангажовала је најбројније оклопне, копнене и ваздушне армијске снаге да изврши „блиц-криг“ у продору на Исток. Многобројне снаге Вермахта поделиле су своју офанзиву у два основна правца кретања : на југ, са циљем да се заузму каспијска нафтна поља, и на исток, са циљем да се избије на Волгу и пређе иста. Отпор Црвене Армије чинио се нејаким кроз непрегледну руску степу… све до Стаљинграда.
Стаљинградска битка

Битка за Стаљинград; фото: myslo.ru

У том тренутку град са неких 800.000 житеља, представљао је оличење наглог индустријског развоја Совјетског Савеза 1930-их. Крајем августа 1942. г. велики град на Волги тотално је разорен бесомучним бомбардовањем до тада најмасовније ангажованим снагама немачког Луфтфафеа. Читав град је данима горео од немачких запаљивих бомби, а преживело становништво се преселило у подруме. Сами направивши од града велику рушевину нацистима је тако било отежано даље напредовање кроз град. Немачком Шестом армијом, задуженом за пробој Стаљинграда, командовао је генерал Фридрих Паулус.

Ипак, нацистима још не успева да пређу широку Волгу. Премда је и Волга у том делу изузетно широка… многи су помислили да је то некакво море у сред Русије, море за које им у Берлину пред полазак нису јавили да постоји код Стаљинграда (!). Руски отпор је све жилавији упркос огромним губицима. Снажном отпору према Паулусовој Шестој армији допринела је и чувена наредба самог Стаљина: Ни корака назад!. Наизменично и од једних и од других, освајала се улица по улица, зграда по зграда, спрат по спрат… Руске трупе су већ потиснуте до саме Волге… Током октобра у поседу ЦА практично се налазила само тзв. Павловљева зграда према речном насипу. Преурањено немачко задовољство због заузетог Стаљинграда прекидано је повременим ракетирањем града из руских Катјуша са леве обале Волге. Специјално за сурове уличне борбе опремљене руске трупе почеле су ноћу да прелазе Волгу.

Уз ово, унутар разрушеног града појавио се нови облик блиског ратовања – по први пут у историји – СНАЈПЕР. Иако се снајпер, у некој примитивној форми, јављао и у неким ранијим ратовима, ово је сад нешто што се први пут виђа у светској историји ратовања. Руски снајперисти су били психолошки посебно обучени борци који су напаћеном домаћем становништву уливали непоколебиву веру у коначну Победу. Најпознатији снајпер-ратник био је чувени Јуриј са Урала, до рата познати ловац на јелене и дивље свиње. Познато је да су житељи Стаљинграда малте не обожавали Јурија, док је за нацисте представљало ноћну мору само и кад чују за његово име.

Пакао Стаљинграда се продубио доласком зиме… и глади у граду.

У међувремену, у Москви је већ увелико и до танчина разрађен стратегијски план којим се, ни мање ни више, намерава уништити Шеста армија! Главни конструктор повесно чувене операције под називом Уран био је маршал Жуков. Велика офанзива ЦА, са бројним тенковским и пешадијским дивизијама, покренута је почетком новембра и кренула је из два правца, северно и јужно од Стаљинграда, са обала Волге према Дону. У виду потковице имало је за циљ да образује широки прстен и сатера Паулусове снаге у обруч. Састављањем северног и јужног крила ЦА на Дону, где је географски најмање растојање од Волге, одређен је и будући исход ове велике Битке. Велика офанзива Вермахта из правца југозапада, којом се настојао пробити дебели обруч око стаљинградске области и доћи до заробљене Шесте армије, умало није уродио плодом. Овако, Паулусовој војсци остављено је да се избори са две страшне немани : глади и руском зимом.

У децембру, ЦА уручује Шестој немачкој армији позив на предају. Изнурена немачка војска у све мањој мери добија из ваздуха помоћ у храни… јавља се и канибализам међу исцрпеним немачким војницима. Генерал Паулус тражи од Фирера из Берлина предају Шесте армије ; Хитлер категорички одбија капитулацију, наређујући да Стаљинград никако не сме пасти! Штавише, унапређује ген. Паулуса у највиши чин – у фелдмаршала. Хитлерова порука Паулусу била је сасвим јасна. С обзиром да до тада ниједан немачки фелдмаршал није жив пао у руке непријатељу, овим је показано да се од Паулуса очекује самоубиство. Међутим, командант Шесте армије наставио је борбу до краја.

Почетком јануара отпочиње страховита офанзива тенкова ЦА према граду, којом се све више стеже обруч и ломи последњи отпор од стране снага Вермахта у Стаљинграду. Црвена Армија разбија и потискује нацисте до саме Волге те уништава и последња непријатељска упоришта. Фелдмаршал, са својим официрима, врши предају ; првих дана фебруара 1943. предали су се и остали немачки официри и војници, који су били у више но очајном стању и највише личили на промрзле и изгладнеле одрпанце. За неколико дана у заробљеништво је пало између 95 и 160 хиљада немачких војника. Многи су убрзо после тога помрли од последица дуготрајног трпљења глади и зиме.

Најмасовнија и најкрвавија битка у историји, са свим својим последицама, укупно је однела близу милион и по жртава на совјетској страни (што војске што цивила) и преко милион на нацистичкој страни. Међу главним узроцима немачке војне пропасти под Стаљинградом, поред невероватно снажног руског отпора, треба налазити и у нередовном снабдевању немачких трупа, што је и сам Фирер индиректно признао у свом чувеном „дефанзивном“ говору с краја лета 1943. године.

Узроке нередовног снабдевања Шесте армије у логистици, ипак, највише треба тражити у кључној улози Срба у Другом светском рату. Да, баш тако! Ово је одлично разјашњено у књизи америчког војног обавештајца, тј. пуковника OSS-a, Роберта Мек Дауела (Robert McDowell). Објављивање књиге је забрањено у САД , а пуковник Мек Дауел наводи како су синхронизоване оперативне акције на европском југоистоку (Југославији и Румунији највише), од стране генерала Драже Михаиловића и равногорских савезника у околним земљама, умногоме допринеле отежаној логистици ка нацистичким трупама под Стаљинградом и у знатној мери допринеле коначном резултату пресудне Битке у великом Отаџбинском рату.

Истине ради, цела тадашња уједињена Европа, уједињена под Хитлером, заратила је против Совјетског Савеза. У војном смислу, цела уједињена Европа се налазила под Стаљинградом. Укључујући и две усташке дивизије… које се нису нарочито прославиле успесима на фронту, али зато су за собом оставиле пустош и масакриране православне цивиле. Има нешто необично у томе?

Дефинитивно, кола Трећег рајха су се поломила о Стаљинград. У резултату, исход Битке је био одлучујућ за даљи ток читавог Другог светског рата. Она је одредила и резултат самога Рата у коначници.

Криптоисторијски аспекат велике битке

Великом броју детаља би се могло приписати да су имали пресудну улогу око крајњег исхода највеће Битке у историји ратовања… Јуриј Воробјовски пише, зашто је Хитлеру толико било стало да освоји Стаљинград. А прво да га немачка авијација сравни са земљом. За прагмате гледано, избијање на Волгу је било потребно због заузимања и контроле над каспијском нафтом. Међутим, нацистички врх је сматрао да се испод Стаљинграда налазе остаци престонице старог Хазарског каганата. Није Хитлер без посебних разлога дуго вршио припреме за страховито јак „блиц-криг“ на Волгу, ангажујући невиђено огромну силу. Воробјовски даље наводи, нацистички врх је веровао да би им налажење остатака древне хазарске престонице улило неопходну магијску моћ којом би успешно освојили и уништили Русију. Очито да су нацисти практиковали магију, што је већ и сваком лаику јасно. Даље, погледајмо само на етничком плану ко су били управо најближи Хитлерови сарадници – Ајхман, Мартин Борман, Ева Браун… па и сам Адолф.

У Стаљинграду се одвијала и велика битка за Православље… ма како сад ово многе згрануло. Бројне снаге ЦА на левој обали Волге, у току припреме за антологијски прелаз Волге и херојске јурише на немачка утврђења у граду, шкропљене су светом Водицом из авиона који је надлетао армијске трупе. По чијем је ово наређењу могао авион да лети изнад руских армијских снага и да их прска светом Водом, просудите сами…. Онолика, рекло би се надљудска неустрашивост руских ратника који кроз ватру и кишу куршума јуришају у одбрану Родине, може се објаснити једино поседовањем неке натприродне енергије. И слика доле, симбол је руске срчаности и неустрашивости ( Павловљева зграда се два месеца држала под опсадом током Стаљинградске битке ).

Ево шта нам још Јуриј Воробјовски износи у свом врхунском криптоисторијском опусу :

“ Ево на који начин је у Другом светском рату спасена Русија. У тренуцима када је Стаљин озбиљно размишљао о предаји Лењинграда, одржана је преписка између митрополита Ливанских гора Илије и њега. Стаљин је прихватио поступке за спас Русије које му је саопштио митрополит. ‘ Да се Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту освештану земљу… Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу! Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије…’. Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве – Русија је спасена. (…) Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945.г. „

Сваки рат је од Бога благословен ако је у питању одбрана Вере и Отаџбине.

 

 

Ауторски текст: Сале Коларевић

Извори и литература:

Јуриј Ј. Воробјовски, Пут запада у апокалипсу, 1999.
Роберт Харболд Макдауел, Стрељање историје,
Документарни серијал Совјет сторм, Англоязычная версия проекта „Великая война“, 2011
Јорг Милер, Себастијан Денхарт, Борба за Стаљинград, ЗДФ
Википедия – Сталинградская битва
Википедия – Дом Павлова

Иван Грозни и православни царизам

–  У сусрет препороду (све)православног царства
– Зашто се запад толико плаши цара Ивана Грозног ?
На дан 16. јануара (29. јануара по новом календару) велики Кнез Иван (може и Јован) крунисан је за првог руског Цара и тиме је обновљен православни Царизам. Порекло Ивана Четвртог је, по женској линији, од србске владарске лозе Немањић. Врло рано остаје без родитеља (умиру му под чудним околностима…), великог Кнеза Василија и кнегиње Јелене Глинске.
Иван Грозни

Иван Грозни, Андреј Шишкин

Иван Грозни је рођен 1530. год. у месту Коломенскоје (део данашње Москве). Пошто је врло рано остао као сироче, управљање Московијом (тадашња руска држава) преузела је Бојарска дума. Тако све до Иванове седамнаесте године. Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. г. круном ромејског Цара Мономаха коју је ромејски Цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху. Oвиме је Иван IV Васиљевич миропомазан за хришћанског Цара.

Иван Грозни

Иван Грозни

Непријатељи Русије (читај: и Србије) као и свецелог Православља, вековима улажу огромну енергију да би преправили и кривотворили историју два братска народа ; заправо они воде рат против руске (и србске) историје, којим подривају темеље руске (и србске) државотворности. Када нам неко са стране пребаци „ви сте оптерећени сопственом историјом“, знајте поуздано да нам то каже зато што они немају своју историју.  Ф. М. Достојевски указује како они размишљају: „ко проклиње своју историју, тај је већ наш“. Философ Иван Иљин пише: „Западни народи се боје нашег броја, нашег пространства, нашег јединства, наше узрасле моћи (када она стварно узраста), нашег душевно-духовног склопа, наше вере и Цркве, наше привреде и армије. Они се боје и ради умирења сугеришу себи да је руски народ варварски, тупав, ништаван, навикао на ропство и деспотизам, на бесправље и жестину, да се његова религиозност састоји из сујеверја и пустих обреда… Европејцима је неопходна представа глупе Русије: варварске – да би је по своме ‘цивилизовали’ ; претећа због своје величине – да би је рашчланили ; завојевачка – да би организовал  коалицију против ње ; реакциоинарна, религиозно разарајућа – да би се продрло у њу са проповедима реформације или католицизма ; привредно неразвијена – да би се претендовало на њена неискоришћена пространства, на њене сировине или у најмању руку на угодне трговачке уговоре или концесије.“ .

Руски народ је у то време био исцрпљен пољско-литванском окупацијом, честим пустошењима од стране татрарских хорди и неретким унутрашњим немирима. Читав век после пропасти Ромејског царства, дошло је до препорода православног Царизма, оличеног у високохаризматичној личности Ивана IV Васиљевича.

Цар Иван потиче из династије Рјуриковича. Преко баке Ане Јакшић Глинске (пореклом Немањић) Иван се у потпуности упознао са србском историјом и културом, пригрливши владарске манире славних Немањића. Када је примио царску круну, у Русију је увео модел владавине по узору на немањићку Србију : симфонија између државе и Цркве. Првог руског Цара на западу уврежено сматрају веома суровим владарем, мада и у самој Русији много је оних који се поводе језуитско-масонској пропаганди и не схватају, рецимо, право значење његовог наденутог имена Грозни, тј. Страшни (може и Силни) по руском. Његово рођење беше уистину мистично ; рођен је по страшно великом невремену какво Русија до тада не памти. Његови родитељи су то разумели као Божанску промисао за Русију, па га назваше Грозни.

Наиме, Цар Иван јесте био грозан и страшан, али само за непријатеље Русије и Православља. Лично ме је одувек занимало зашто је овај Цар у толикој мери оклеветан и зашто су се многи трудили да фалсификују његову биографију и представе га као историјску личност какав он уопште није био. Да, заиста је ово највише оклеветани Император и уопште владар у целој руској историји. И један је од најоклеветанијих православних владара икада. За време његовог царевања Русија се у знатној мери проширила. Казањски Ханат, као и волго-каспијску област Астрахањ, ослободио је од Татара и припојио Русији. Том приликом је ослобођено негде око 100.000 руских заробљеника. После тога и западни Сибир. Руско становништво се такође знатно увећало за његова царевања. Тако је он постао утемељивач Велике Русије.

Либерално орјентисани историчари посматрају Цареву Опричнину и његов крвави обрачун са самовољом Бојара (тадашња Дума), као и узимање све власти у своје руке – као одраз царске бруталности. А при том не маре превише на истовремену и десетоструко већу бруталност у европским монархијама, нарочито грађански ратови у Енглеској и Холандији током XVI века. Царева Опричнина је карактеристична за период Ивановог самодржавља и одлучну борбу против, измеђуосталог и бојарске думе. Бојари су били склони издаји и корупцији, које су допирале и до највиших ешалона власти у тадашљој Московији. Опричнина је представљала од самог Цара строго селектирану војску под Заветом, она је била својеврсни војно-монашки ред. Иван Грозни је успоставио, по први пут у повести руске државности, какав такав правни поредак за суђење преступницима и државним непријатељима. Цар је знао да земаљско царство мора представљати слику Небеског Царства, и да му од Господа није без разлога додељено да у једној руци носи мач а у другој крст.

Велики број митова везан је за Ивана Грозног. Обарање лажних митова и историјских фалсификата темељно је oбрађено у делу Татјане Грачове „Када власт није од Бога“ (одељак: „Рат Антисистема против Русиjе и наметање митова“). Мит о наводном Царевом убиству митрополита Филипа, зато што се овај супротстављао Царевој самодржачкој самовољи, је срушен. Руски антицаристи воле да машу овим фалсификатом као „доказ“ Иванове суровости према неистомишљеницима. Али, како и поверовати овоме ако се зна да су Цар и митрополит били пријатељи из детињства?! Очигледно да је неко темељно радио на обостраном клеветању и стварању раздора између световне и духовне власти, те да су опадачи заузимали високе положаје и у једној и у другој. Истина је да су и Цар и Свети Митрополит били жртве немилосрдних интрига, услед чега је Цар само наредио Митрополитово утамничење.

Иван Грозни

Портрет Ивана Грозног

Историјски значај велике Молодинске битке такође је релативизован. А по своме значају она је била већа можда и од Куликовске битке у XIV веку. Према историографским изворима, кримски Хан је успео да сакупи за то време невероватно велику војску и покрене је на московско Царство са циљем да се под татарску управу поврате изгубљене територије. Војска кримског Хана бројала је око 120.000 добро опремљених ратника, од чега више хиљада турских јањичара. Војска Ивана Грозног била је вишеструко малобројнија. Разумљиво, војска кримског Хана је пре тога запалила целу Москву до темеља, са све Кремљом, сравнила са земљом више десетина руских градова и ретко преживело становништво одвела у ропство. И овај нови велики напад кримског Хана био је усмерен ка потпуном уништењу руског Царства.  У лето 1572. г.,  две армије судариле су се на великом пољу код Молода. Цару Ивану и његовој армији није понестајало духа и одлучности, него је попут Св. Кнеза Александра Невског из XIII века имао ту визију Божјег рата, где није Бог присутан у сили него у Истини, те ако смо ми Божји онда и рат који водимо мора бити Божји. Тако да је и велика руска победа над Татарима код Молода, као победа силе Духа над великом физичком силом, равна чуду Божјем. После Молодинске битке Татарима више никада није падало на памет да организују икакав ратни поход на Русију, штавише након изгубљене велике Битке у непрестаном су повлачењу.

Имала је Иванова Русија још непријатеља и са друге стране. Ватикан је послао к руском Цару своје изасланике, како би Цара а преко њега и сав руски народ покушали преобратити у римокатолицизам. Примењена је слична тактика мисионарења као са Кнезом Александром Невским. На изненађење латинских посланика руски Цар их је дочекао са апологијом једног великог богословског ерудите. Уопште, папске легате је запањила иначе велика ерудиција коју је поседовао Иван Четврти. Запрепастила их је и приврженост руског народа Православљу и одбојност према латинској вери. Морали су да се врате у Ватикан необављеног посла.

Иванова владарска снага огледа се и у новоподигнутом лучком граду Архангелск на северу, ради лакшег обављања трговине са Европом. Затим, основао је и прву штампарију у Русији. Сазидао је Кремљ, и на најистакнутије место у дворцу Кремља дао да се наслика велика фреска Светог Саве Србског. Такође, ктитор је и обновитељ веома великог броја манастира и цркава ; дародавац је и манастира на Светој Гори.

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Рат антисистема против Русије

Прво морамо истаћи да се термин „Антисистем“ односи на организовано рушење монархије, државе и укупног поретка, од стране Хазара (и Ашкенази Јевреја). После уништења Хазарског каганата (X в.) за време Кнеза Свјатослава, па све до данас, хазарским крваво стеченим капиталом се финансира сваки подземни рат против Русије и православне државности. Цариград (као Други Рим) је пао, измеђуосталог и субверзивним деловањем јудејских олигарха у Византији. И, док се Кнез Свјатослав борио против тада видљиве Хазарије, разоривши пиратску државу јудеизираних Хазара, Цар Иван је водио борбу против невидљиве Хазарије, помажући Цркву у Русији да се одупре снажном деструктивном утицају велике секте Жидовствујућих. Руски Хазари, преко своје секте Жидовствујући, настојали су да преузму црквени клир за себе и да руски народ полако јудеизују. Историчар Олег Платонов каже да су Жидовствујући, инфилтрацијом у руске националне институције још с почетка XVI.в, на мала врата уводили Јудаизам у Русију. Организовано олигархско јеврејство водило је антимонархијску и антидржавну делатност против Русије. Хазарска јерес Жидовствујућих била је у савезу са римокатоличком „црквом“. Томе се енергично противставио први Руски Цар. Овде морам истаћи да је Цар Иван очито знао каквој немани се супротставља и од коликог зла брани Отаџбину.

Како сматра Олег Платонов „у организацији секте Жидовствујућих много је сличности са будућом масонеријом: строга конспирација, проникнуће у више слојеве власти и духовништва, ритуал који подразумева изругивање над светињама… Поставши непомирљиви непријатељи Хришћанства, Жидовствујући су скривали своју мржњу према њему, потајно се надајући да ће га постепено изнутра разрушити“.  

У историјском контексту, Цареве репресалије над жидовском јереси резултирале су отклањањем велике опасности по државу за извесно време. Време смутње, како у Русији то воле да кажу, одгођено је за нека каснија времена… Зна се шта је било почетком XX в., када је јудео-хазарски Антисистем напокон успео да у великој крви уништи православни Царизам. Татјана Грачова често упоређује плодове владавине Петра Великог са владавином Ивана Васиљевича. И, на основу историјских факата, износи тезу како су државнички погледи Петра I Великог били управљени ка Европи, а погледи Ивана IV Грозног ка Русији… тачније, управљени ка Светој Русији. А ето, Ивана зову Грозни… Сопствени пораз од царских снага Антисистем је решио да освети самим Царевим животом. Дуго времена Цар је трован… Татјана Грачова износи резултате форезничке анализе где је установљено константно тровање арсеником и живом, не само Цара већ и царице и царевића. У њиховим костима недавно је откривена велика концентрација живе, поготово арсеника! Да се не би могло приметити, тровани су полако и константно. Иста истраживања, још новијег датума, упућују на сличне методе тровања и код Иванове мајке Јелене Глинске.

Најозлоглашенији мит је о убиству сопственог сина, царевића Ивана. Утврђивање резултата константног тровања царске породице потврђује нам од чега је заправо умро и царевић Иван. Они који су све њих убили а који су успели утећи од мача Цареве Опричнине, морали су да се скрасе у неким европским земљама и потом су постали аутори ове застрашујуће лажи, овог мита о Ивановом убиству сопственог сина и наследника.

Заслуге Ивана IV Васиљевича у очувању Русије, тиме и Православља, огромне су и несагледиве. Пуно је после требало времена силама мрака јудејског Мешијаха да се консолидују и, тек од времена француске буржоаске револуције, када је отпочела демонтажа државе, узму учешћа у још грозничавијој антицарско-антидржавној делатности према Трећем Риму.

А да ови тамни коридори моћи заправо представљају снаге антихристовог царства, снаге над којима је победу у XVI в. извојевао први Руски Цар, експлицитно су показали после свргавања Николаја Другог и Револуције 1917.г. Сатанска деструктивност јудeo-хазарског Антисистема огледа се у непрегледном мору руске крви коју су пролили у само првих десетак година послереволуционарног заноса. Показао је Антисистем сав свој рушилачки антицивилизацијски карактер: прогони над Христовом Црквом и бруталност над верним народом превазишли су оквире свих у историји забележених прогона од стране неке власти. Преко 80.000 припадника свештенства и монаштва свирепо је побијено до 1927.г. Више десетина милиона становника је гурнуто у смрт, што у бруталним ликвидацијама по гулазима и свугде, што у геноцидално изазваном грађанском рату од 1919. до 1923.г.  Геноцид над Русима у XX в. организован је на Западу и имао је форму спољне агресије, ослоњено на издају из врха националних институција. Главне архитекте геноцида су два водећа хазарска клана – династије Ротшилда и Шифа, са дебело плаћеним извођачима радова – Лавом Троцким (Леон Бронштајн) и његовом хазарском скупином од тристотинак главосеча истренираних у Рокфелеровим камповима у САД.  Ротшилдова групација циониста сматра се главним организатор-финансијером и Фебруарске и Октобарске револуције. И после читавог столећа крвавих револуција и тоталитарних диктатура, светских ратова и глобалних криза, они знају да још није све готово, те да православни Царизам има основе за препород, чиме ће поново бити одгођен дан који они сањају и ишчекују пуна два миленијума. Свеједно, Антисистем, поражен од Цара Ивана Грозног, вековима гради духовну (и сваку другу) инфраструктуру за довођење и свесветско зацарење јудејског Мешјаха. Тако, како се по плодовима својимсвако може препознати, макар и само на духовном пољу, тако бројне данашње суботарске псеудохришћанске а у самој ствари јудаистичке секте, можемо распознати као потпис невидљиве Хазарије. .Њихов потпис препознатљив је и у глобалном екуменистичком покрету, покренутом (гле „чуда“?) управо након ликвидације Царске Породице Романових… но то је сад за неку другу тему.

При крају, додао бих и ово. Протојереј-ставрофор СПЦ отац М. К. (Ставе код Ваљева) сачинио је Акатист службу Цару Ивану Грозном. Лично ми је то саопштио.

Рат против једног народа може да се води на више начина. Најубитачнији је на пољу његове историје и језика (историјски подаци се вешто фалсификују а језик се подвргава „романтичарској“ реформацији). Имамо могућност да осетимо како је то рађено са србском историјом, како су наметани митови и кривотворили се историјски подаци. Паралеле између прошлости Руса и Срба могу се подвући на примеру кривотворења података : Цар Душан Силни убио свог оца и Цар Иван Грозни убио свог сина. Шаблон је препознатљив а аутори крупних историјских лажи су уједно и аутори осталих крупних лажи које су нам тоталитарно глобалистички наметнуте кроз образовни систем. Но, на ма колико превара и лажи почивао овај свет, ковачи обмана увек пренебрегну ону непролазну јеванђелску истину: нема ништа тајно што неће постати јавно и нема ништа сакривено што се неће открити.

Нема сумње, први Руски Цар оставио нам је образац како се треба бескомпромисно борити са снагама Антихриста. Јер, деструктивна    активност Антисистема на плану рушења Државе и монархијског поретка, јесте вид насилног поништења свих цивилизацијских тековина и успостављање Антипоретка, које и јесте Антихристово царство. А резултати Иванове борбе, тиме и велике победе над Антипоретком, донели су свем слободарском свету свакако могућност да увиди у ком ће смеру ићи кола луциферијанског тоталитаризма уколико не будемо испуњавали Христове заповести. А то се једино и тражи од нас .

Царь грядет !

Ауторски текст :  Сале Коларевић

Југославизам у виђењу Јована Дучића

Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам. У овом су се Хрвати битно разликовали од српског схватања југославизма. Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размену свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару. Ја мислим да би се могло данас „на крају баладе,“ а што значи после свег проживљеног и окушаног, рећи ово: у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват.

Уосталом, славизам је међу католичким Словенима био увек слабији од њиховог католицизма; а католички су Словени и сами нагонски осећали да та два осећања не иду заједно. Словенство је по својој општој идеји о животу, о односу човека према његовом Богу, потпуно јелинско, што се види по његовој ведрини и човекољубљу; а католички Словен представља једну деформацију која долази из сукоба његове младе словенске крви, здраве и оптимистичне, са католичком мистиком, произишлом  из друкче крви и друкче идеје о животу. Словенство и католицизам су међусобно противуречни. Фаталност овог случаја огледа се довољно у историјама католичких словенских народа.

Православни народи су међу собом повезани двоструко: расом и вером. Ако су са Грцима и Румунима повезани само вером, а не и расом, зато су с њима повезани заједничким историјским доживљајима. Наиме, сви су они подједнако робовали Монголима или Турцима. Ово чини, дакле, да су с овима такође повезани двоструко: вером и историјом. Додајмо овде и да су они сви заједно наследили благодети византиске културе и уметности, које су неколико векова служиле узором и Западу (ех Oriente lux). Ова велика духовна породица од Белог до Егејског и Јадранског мора, постаје тиме један веома интересантан блок, у погледу моралном пре свега. Ово осећање сродности, ишло је понекад и до породичног осећања.

Хрватство, напротив, одељено од тог словенског блока Аустријом и Мађарском, и потиснуто добро на југозапад, било је много одвојено од других и главнијих католичких Словена. Везе између Загреба и Варшаве биле су одувек незнатне. Али је Хрватска у толико природније гравитирала према групама своје вере, које су ближе, остављајући по страни групе своје расе, које су биле даље, и далеко. Кад су се Хрвати борили с Римом да добију словенску службу у цркви, то је значило само да католичанство направе још већма својим народним ultimum refugium, у опасности од православља, а затим и од муслиманства.

За православне Словене би се могло рећи да их везује православље већма него и крв словенска. Ово се видело како је Русија помагала српски Устанак против Турака кад год није сама била у том ометана од стране других, нарочито Наполеона. Цар Александар I је тако помагао наш први Устанак, а Александар II је ослободио на Плевни православну Бугарску. Руске су услуге тако исто православној Грчкој биле велике. Ако је Русија доцније на Сан-Стефанском Конгресу прешла одвећ на страну свог детета са Плевне, то је била једна политика словенске Русије одиста изван њене традиције.

Најзад, крајем XIX века су постојала три разна славизма: „панславизам“, који jе био стварно панрусизам, империјалистички и искључив; затим „неославизам“ др Крамаржа, чији је циљ био окупити све Словене у монархији око Прага, са тенденцијом да се тај покрет прошири и међу њихове сународнике око монархије; и најзад, „југославизам“, који се сматрао покретом из Београда, револуционаран и некомпромисан, са циљем да окупи све Јужне Словене у заједницу моралну, на бази језика, и заједницу политичку, у државу Југославију.

Сва три ова славизма су пропала, сваки на свој начин. Вероватно да ће у послератним приликама бар једно од ових трију славизама поново избити као каква идеологија неке од словенских група. Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. Он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је и стављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном…

Било је, извесно, врло погрешно, и сасвим грешно, подметати Хрватима како су они творци једне идеје о солидарности Јужних Словена, која се зове „југославизам“, и коју је требало сматрати довољном као основу и за стварање једне заједничке државе тих Словена. Ни сами Хрвати нису ништа слично за себе тврдили. Чак су се најватренији патриоти хрватски од такве идеје и отворено отресали…

Истина, овај данашњи свеобимни рат је својим неодољивим потресом донео и друга изненађења и разочарења. И народи који су до јуче веровали да су повезани разним историјским или расним везама, као једно здраво и коначно уобличено друштво, показаше се овим ратом, и ненадно, и напротив, као међусобни противници, чак и злотвори. Нарочито су словенски народи дали од себе жалосну слику у овом погледу. Пољаци су за неколико квадратних миља у Шлеској отпочели деобу Чехословачке, осуђене на пропаст. Али су мало затим и Руси са Хитлером поделили ту исту Пољску, и то на основу ратних победа чисто нацистичких! И Словаци су напустили Чешку, за једну „независну“ државу која ће трајати од данас до сутра. Најзад је Хрватска издала Србе предавши се непријатељу на фронту већ првог дана, а затим поклавши нејач својих суграђана Срба, на начин какав не памти европска историја од свог постојања. А зар већ Бугари нису и прошлог рата пошли против Русије са Турцима, од којих су их ти исти Руси ослободили петовековног ропства, полу столећа раније…

Почнимо од наших држава средњег века. Да видимо да ли је међу Јужним Словенима било икад икаквог знака осећања расне и племенске солидарности, на начин како су то у наше доба хтели сматрати „југославизам.“

Никаквог знака у тим временима о каквој националној или расној идеологији, као вези међу нашим државним јединицама! Није, уосталом, сличан феномен постојао ни међу државама других етничких група у Европи средњег века. Национализам је уопште једно осећање скорашњег порекла; за њега се рекло да је рођен после битке на Валми, за време француске Револуције, а затим се национализам дефинисао тек Наполеоновим ратовима. – За Словене се може рећи да су, напротив, увек ратовали међусобно, и кроз велики број векова.

Никаквог ни спомена о савезима међу нашим југословенским државним групама. Ако се каже да је на сабору хрватског краља Томислава био и наш хумски „великославни“ кнез Мирослав, „са српским великашима“, ништа није наличило на какав савез, или на пут уједињавању. Ако су и два српска владара, кнез Лазар и краљ Твртко, једном доцније помагали хрватске побуњенике против Мађарске, то је можда више да ослабе краља Жигмунда, него да одиста спасавају Хрвате, и онако осуђене да буду побеђени. Према томе, нема знака о макаквом расном и југословенском афинитету између Срба и Бугара и Хрвата кроз цео средњи век, све до освита ХIХ-ог века. А видићемо колико га је истински било и у том столећу.

Свакако, треба унапред имати на уму да је ово XIX столеће долазило после крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за време Марије Терезије нарочито. Ови прогони су били слични оним који су за време Светог Доминика вршени у Пиринејима. Сви Срби који нису хтели прелазити у католичанство, или унијатство, скапавали су по тамницама, на тортурама, или натеривани на исељавање у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију.
Ови прогони су, уосталом били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II наредио био мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила; али и православних, који су увек сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат је трајао шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мешовита  (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали претци данашњих усташа онако како то и ови чине данас.

Овакве су успомене постојале међу Србима и Хрватима све до пред освит XIX века. Никакве племенске солидарности, и никаквог „југославизма“ кроз цео средњи век.

Ми смо видели да до освита ХIХ-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се и у том XIX веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанштва и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа.

Кад је Србија 1804 под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци. који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом „Хетеријом“, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! – Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875 са Турском, ни 1885 са Бугарском, ни 1914 са Аустро-Угарском!  Напротиа. најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Хрвати заробљеници на руском фронту у прошлом рату 1914, официри аустријске војске, међу којим је било и официра резервних, и то интелектуалаца, настојали су преко Франа Супила, који се онда бавио у Русији „у мисији“, да изради како би Руси дозволили да се образује један нарочити, и посебни, „Заробљенички Хрватски Корпус“. Ово је привукло и словеначке официре да заједнички раде на дефетизму. Не само да је познати Тума уређивао сепаратистички лист, који су помагали словеначки официри, преко неког Перклеа, него је са Герлуцом учннио да су 100 официра Хрвата и Словенаца иступили из корпуса… Герлуц. уредник „Хрватског Права“, пропагирао је отворено одвајање Хрвата и Словенаца од Срба. Умешао се у ово и италијански консул преко неког Пичинића и Аралице.

Као што видите. већ онда, и већ онамо: једна минијатура будуће Југославије… (види „Словенски југ“ II, 29 а.по. 1917. чланак др Јамбришака  члана југ. Одбора). – А затим су заједно са Словенцима официрима радили да се прокламује и „Независна Хрватска и Словеначка“, како пише сам Франо Поточњак у својој књизи „Из Емиграције“. 11. 51. . Кад су из Русије затим отишли на Солунски Фронт у помоћ српској војсци 4.000 добровољаца, скоро сви Срби, онамо су Хрвати одмах покушали да направе своју „чету Зринског“, али нису били ни толико многобројни да образују ни ту једну чету!.. Ово је својим пријатељима у Београду доцније казивао командант те „Југословенске дивизије“ генерал Воја Живановић, (како пише у својој књижици др Милосављевић).

Увек одвојени у приватном и јавном животу, Срби и Хрвати одиста представљају два народа најмање слична, и најмање способна за лични додир. Овакав случај се видео само међу народима разне боје коже. У политичким борбама и у штампи, били су увек противници, ако није био по среди какав привремен и увек лабав споразум према противнику; и увек на кратки рок. – За ово не знају Србијанци. Они ће увек бити готови да умру за Босну, а често су за њу и умирали, али никад да за њу живе. Чак ни да дадну себи труда да упознају њен живот, и његове необилазне законе…

Тако и наше омладине у Грацу и Бечу, никад нису имале никакве заједнице, него су, напротив, деценијама биле познате са својих туча по кафанама и улицама тих градова.

Жути мрави! У Хрватској је једна крв пала због неког српског чланка у „С. К. Гласнику“, 1903; други пут, кад је био атентат у Сарајеву, 1914; трећи пут 1918, кад је за време Преврата мучки погинуо у Загребу велики број Срба… И тако кроз деценије. Ма колико ово било жалосно у хуманом и словенском погледу, требала је српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро познавати ове неразумљиве појаве националпог и верског лудила, да затим не зида на оваквим осећањима заједничку кућу, у којој ће већ сутрадан наставити ово лудило, убијањем једног честитог Краља; клеветањем једног великог и витешког народа, издајством на фронту његове две српске државе, унешене у заједницу са мало памети, али и са пуно љубави; и да покољу овај пут стотинама хиљада српске нејачи. Није се могла само извртањем факата о Илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без нарочитих научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица… Није чудо што се тврди да је стари српски државнкк Никола Пашић казао за Југославију, какву он никад није замишљао, да је то, на жалост, брод за који нико не зна где ће најзад допловити.

Постоји једно раздобље врло интересантно за „кристализацију југославизма“, која је предходила непосредно оснивању државе Југославије. То је најпре оно доба које иде од анексије Босне и Херцеговине, 1908, до атентата у Сарајеву 1914 године.

Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале; а тако исто српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, на против. Загреб, који је увек за себе говорио да је „царске вере“, и већ одувек певао песме налик на ону Округлићеву „Ко ће тебе, мајко, хранит, кад ја одем Цара бранит“, био је, напротив усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за Српство да заузме ове покрајине. Тако задовољени у својој нади, да ће једног дана и припојити Босну Хрватској, Хрвати су пуно „југослависали“ у том кратком раздобљу, од 5 година. Тада је старо југослависање прешло на омладинске покрете, на соколашка друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете чак и до далеких центара осталих Славена.

Истина, ова подмлађена идеологија је више долазила из Прага, него из Београда; и од Масарика, више него од Пашића. Балкански ратови ће још унети и узбуђења и манифестација. Истина, рат са Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат са Бугарском; и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба… Али су чак и франковци показивали интересовање за даље кретање Србије, која је онда изгледала у нарочито срећном положају међу европским пријатељским државама. Бојали су се, после Брегалнице, нових аспирација у Босни. У „Москви“ београдској је вечеравао понеки крупан човек „Југословен“ из Загреба са српским друштвом, да све добро размотри; виђао се међу нашим црнорукцима Аписом и Туцовићем, на првом спрату „Москве“, у засебном салону, чак и др. Хинко Хинковић, са госпођом. Шеф франковаца са шефом наших завереника!… Да се све добро одмери!

Али са атентатом у Сарајеву, ова веза је наједном прекинута поново.

У Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе, кад и Беч није ишао даље од новинарских чланака. Викало се за рат. У таквој атмосфери је одиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ни једног момента нису губили из вида да је нестао Фрања Фердинанд у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити Тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аустрија и Мађарска и Хрватска, заједно, једине чине монархију католичким царством, чак и каква по снази није одавна била раније.

Никола Пашић није никад мислио на југославизам.

Уосталом, Пашић је већма био швајцарски демократ, него српски националац; и србијански државник, више него српски идеолог. Његове везе у Босни Далмацији и Војводини, нису ни опажене. У Јужној Србији је текла наша пропаганда у стилу Стојана Новаковића; и др Гођевац и Лука Ћеловић су, независно од његове владе, послали онамо прве четнике, однели прве победе, а задобили тек затим званичне кругове да тај покрет прихвате и помогну. Као што је реч „наш Пијемонт“ дошла од Срба са стране, тако је често наше званичне кругове, као на сну, ухватио понеки случај од највећег значења. Краљ Петар једини, ни као старац, није заборављао да је четврт века раније и сам као српски четник војевао у Босни.

У таквим моралним приликама дошла је за „југославизам“ загребачки опет једна велика проба; ратна 1914 година. Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, ставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници иа адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе. Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки „југославизам“. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца…

Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак…

Европски рат, кренут на српском питању, избацио је на површину једно ново име југословенско, најзначајније у неком погледу, од времена бискупа Штросмајера.

То је био др Анте Трумбић.

Др Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору, познат као некадашњи велики присталица хрватске странке права Старчевићеве. Изабран је као primus inter pares претседником Југословенског Одбора, који је био за време рата састављен на страни, под видом помоћног органа Пашићевој влади Србије. У Одбору су били и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на Државу Српства, значи свих српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југославија! Они су искрено и безазлено желели заједничку краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…

У ствари, овај Одбор је имао циљ да контролише српску владу у њеној акцији. Трумбићев Одбор је првим актом изишао да скупља добровољце из несрбијанских крајева у „Југословенску Легију“, с тим да се она окупи у Италији, и онамо вежба оружју. Али ни речју није поменуто да је она створена да ради у смислу изјаве српске владе у Нишу 24 новембра 1918; нити да иде на српски фронт где се, међутим, водио рат за заједничку ствар! Многим Србима је онда изгледао подозрив овај Одбор, нарочито кад се чуло да је један круг хрватских патриота тражио од државног подсекретара талијанског, де Мартинија, стварање Велике Хрватске. Хрвати нису могли замишљати своје икакво ослобођење без Рима, на који су иначе свагда бацали дрвље и камење. Вест је зато изазвала сензацију. Али како је, по несрећи, закључен био Лондонски Пакт, којим се задобила Италија да уђе у рат на страни савезника, зашто су јој савезници свечано обећали велики број далматинскнх острва и земљишта на обали, дубоко је потресао Хрвате. Од тог момента су почели да ипак верују више у Србију, него у своју Легију, а више него и у своју дипломатију.

Било је свакако врло занимљиво за држање Хрвата у Југословенском Одбору, који се најпре звао Хрватским, а тек затим Југословенским, што је већ почетком рата путовао за Петроград као делегат, познати новинар и првак Франо Супило, и онамо дао Цару руском у име представника Трумбићевог првог Одбора један хрватски Меморандум, после чега је Сазонов писао Крупенском, свом посланику у Рим, да га Његово Царско Величанство не може узети у обзир, пошто је руска влада нашла тај Супилов Меморандум несагласан са већ раније добивеним Меморандумом српског академика Љубе Стојановића, и који садржи територијалне претензије српске. (Србија и Југославија, 53).

Архива Југословенског Одбора др Трумбића није никад била објављена, осим неколико успомена Н. Стојановића. О њему је писала само једна странкиња др Матилда Паулова! Било би међутим врло интересантно испитати неке случајеве. Много се даје пореметити самим претпоставкама. Свакако, утицај др Трумбића, паланачког адвоката са малим духовним могућностима, који није био на гласу ни да је што важно написао, ни изговорио, ни урадио; али који је био несразмерно амбициозан србофоб, тежак као стена за Србе статисте у његовом друштву; и опседнут сталним привиђењима да ће га Пашић изиграти, и да ће Србија преварити Хрватску. И Хинковић је у Одбору био фаталан. Постоји претпоставка да је Југословенски Одбор присилио Пашића да потпише познату Женевску Декларацију од 6/9 новембра 1918, која би, да је одржана на сили, све тековине рата уступила, место Србији, Хрватској, која је, као што се зна, ратовала и онда против савезника, на страни Немачке и Аустро-Угарске, до последњег дана.

Али Пашић није пропустио да, брзо након рата, објави под редакцијом једног познатог публицисте београдског, Милана Ђорђевића, извесна документа о односима Српске Владе и Југословенског Одбора др Трумбића. У тој Пашићевој публикацији пише (стр. 33) да се 13 априла 1916 г. Југословенски Одбор обратио француској влади Меморандумом, у којем је стајало: да о стварима Срба и Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, мора у сваком случају и Југословенски Одбор имати своју реч, а не само Србија, с којом се они слажу само у начелу; и да је Југословенски Одбор легални представник целе емиграције; и једини представник Срба, Хрвата и Словенаца укупно. – У том Меморандуму је у исто време нзнесен и план који треба да буде извршен на свршетку рата: Уједињење у једну независну Државу, али с тим да они имају главну реч, као што су то тобож одобриле све исељеничке организације. Наравно, каже један писац, да никад  Савезници нису Југословенском Одбору одобрили ову компетенцију (в. Србија и Југославија).

Трумбићева је лозинка била „да је Србија пропала“, и „да Србије више нема“, како би ту земљу ставила на степен Хрватске. А, међутим, Србија је у почетку оног рата имала читавих својих 5 милиона становника, и у балканским ратовима проширена, и са својих 87,303 кв. километара, према малој Хрватској која се није ни разазнавала у границама туђе монархије.

Јован Дучић

Јован Дучић

Интриге Трумбићеве су биле, одиста, познате у савезничким круговима у Паризу. Једном је, каже један писац, Лојд Џорџ одговорио Трумбићу да „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“… Трумбић, као данас Крњевић или Шубашић, никад неће разумети да су они у кући Савезника потпуно „персоне инграте“, пошто се они боре за један идеал, а ови за други; дакле само уљези, које савезници подносе, благодарећи једино лошим и неразумљивим настојањима извесних Срба.

Трумбић, у једном моменту „луцидне интервале“, осетио је како се ипак мора приближити српској влади, да се на тај начин приближи и њеним Савезницима. Тако је постала Крфска Декларација. 7/20 јула 1917, манифест о будућем државном јединству. Али је пало у очи да је са овим манифестом на Крфу, (20 Јула 1917) потписана, једва мало раније (30 маја 1917), и у Бечу такозвана Мајска Декларација, у којој онамошњи посланици нашег језика у Рајхсрату изјављују да Хрвати, Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије, и под круном Хабсбурга… (в. „Um die Jugoslavia“ од професора универз. Усеницки). – Један наш писац види везу измећу догађаја на Крфу и овог у Бечу, (Милосављевић, 1). Исти додаје да је у оно време, и по сведочанству осечког „Хрватског Листа“ од 2 фебр. 1922, из Хрватске отишло много политичара да одржавају везу са Трумбићевим Одбором, (Шуштерчић, Мачек, Андрић, Барац, и то у Берну, Цириху, Лозани и Женеви). Ово потврђује и Франо Поточњак у свом делу „Рапалски Уговор“,стр.32.

Али потписавши у Крфу фамозну Декларацију са Пашићем, др Трумбић је убрзо из Београда учинио да исту Декларацију нападне Америчко Југословенско Народно Вијеће (дон Нико Гршковић), у својој „Отвореној Ријечи“, како је Уставотворна Скупштина изиграла члан 1 те Декларације, који се односи на династију, изгласавши да Карађорђевићи остају владарима Југославије. Тражила је та „Отворена Ријеч“ да Краљ абдицира, како би био затим и од Хрвата биран за владара!.. Додаје се да је у Крфској Декларацији било у том погледу само „сугестија и жеља“ односно исте династије, али ништа више. Ово је значило већ одмах подрити ауторитет круне.

Међутим ово је била неистина, јер је I члан Крфске Декларације гласио буквално овако:

„Држава ће бити уставна демократска и парламентарна монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа.“

Они Хрвати, који нису неколико година раније ни једном аустријском предстојнику смели учинити ни најмању ствар на жао, насрћу свим бесом на нашу славну династију. Само су наши глупаци могли веровати после овог да ова акција Хрвата против српске династије неће и до краја остати главним предметом при рушењу државе.

Овакав је био „југославизам“ и др. Трумбића на освитку југословенске зоре. Не заборавите да је др. А. Трумбић прешао Радићу баш у оним данима када је овај осуо био највећу паљбу на државу коју је тобож и сам Трумбић стварао, и на династију коју је исти Трумбић први напао.

Доцније ће доћи као природна последица ове Трумбићеве акције, и Радићеви говори против Краља, и Марсељски атентат, и најзад плебисцит у исељеништву Хрвата америчких који је направио недавно хрватски музичар Владо Колић, помоћу патриотских корпорација, односно будуће владавине Петра II.

Треба знати да је дон Н. Гршковић слао своју „Отворену Ријеч“ после изјаве Вилсонове о слободи самоопредељења народа, која је онда пред собом потрла све одговорности Хрвата за саучесништво у рату. Онако, како то и данас сматрају Хрвати изјаве Черчила и Розвелта о том самоопределењу што и чини положај Крњевића у Лондону осионим и онако безочним.

Нећемо говорити о „југославизму“ за време државе Југославије. Свако зна да за 23 године заједничког живота, није било мира у тој држави, и једна цела периода је прошла у губљењу времена, излишним и недостојннм борбама, унижењима какве ни један народ није својевољно поднео, и, најзад, крвопролићима која се никад неће брисати. Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова од 1912 до 1918 г. изишао био као победилац трију непријатеља, који су морали с њим закључити три мира на бази: ве виктис. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територију бивше Југославије! И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не могне порећи!

Овако је Србија у државни оквир укључила у заједничку државу, на основи Штросмајерова „југославизма“, Хрватску за више него једну трећину пасивну; Далмацију са свим пасивну; границу на мору за пуних 1.000 километара дужине; а на суву без мало двоструко толико! Без икаквог нарочитог сопственог добитка. А са свима моралним и најгорим испаштањима. Да најзад дође до издајства хрватског на фронту, и покоља српске нејачи… А пре свега овог и до капитулације 25 авг. 1939 г.

Ми верујемо да смо овим нашим написом нарочито утврдили да је идеја за заједничку државу између Срба и Хрвата, или била сасвим немогућна, поред историјских успомена које су они вековима међу собом имали; или бар за једно цело столеће преурањена, врло мало и недовољно озбиљно припремана, чак можда и импровизирана у заносу постигнутих победа у Србији; а у очајању Хрватске, након катастрофе свих њених вековних идеала: после уништења Хабсбуршке монархије. Ми смо на другом месту већ истакли: Држава, то је пре свега један духовни појам и једна душевна творевина; зато ако држава није национална, значи производ националне идеологије, она представља само једно велико предузеће, али не и једну државу.

Тако је „југославизам“ био за Хрвате оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање, и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићске идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму… За Хрвате је „југославизам“ био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке Цркве, хрватског Државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости. Законитости какву је познао хрватски народ, иако често понижаван, у хабсбуршкој монархији, која је ипак представљала једну од најсавршенијих администрација, и једно од примерних правосуђа европских.

Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, које су у нека времена биле прве државе на Балкану; и својом народном културом, средњевековног књижевног живота, сликарства, песништва; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем, никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.

Хрватски вођи су бојкотовали изграђивање Видовданског Устава, којим су могли добити сва права која су хтели. Већ се добро знало да су они некад у Пешти имали неког тобожњег министра без портфеља, а у Београду су имали право да у свакој влади имају својих шест министара, и то са портфељима… У једној влади Давидовићевој одмах на почетку имали су Хрвати својих седам министара!.. Затим су имали председника Парламента свог Хрвата, а то је ранг председника владе. Уосталом, није било никаквог закона ни да Хрват не постане и председником министарског савета. – У дипломатију су онда слати и Хрвати и Словенци макар и са тешкоћама што нису познавали довољно француски дипломатски језик. У Београду је била борба око чиновничких положаја, али само између кандидата, иначе ни једна влада није правила ни квоту ни питање око тога откуд је који чиновник долазио.

Утакмица је престала тек кад је Загреб стао потпуно на ратну ногу против Београда. Не може се одиста прекор правити Београду да је био ни првих година себичан. Стакло на које су загребачки политичари гледали било је укаљано, и ствари су добијале нечист изглед и кад тога ни најмање није било. Међутим, да бојкот против државе није спровођен на основи таквог битног питања, као што су положаји, Радићева пропаганда не би ни онако брзо захватила све кругове онамошњег друштва. Хрвати су то добро знали.

Трећи елеменат у држави, Словенци, држали су и сами до свог националног индивидуалитета колико и они други. Прва њихова брига је била да добро подвуку како њихов језик, језик на ком су писали један Цанкар и Зупанчић, није дијалекат српског или хрватског, него посебни национални говор.

Створили су затим  и  свој сопствени Универзитет, који раније нису имали, а затим и Академију Наука. Све ово стога да се не би утопили у идеји „југославизма“, о чему се толико говорило. Због овог су Словенци били пример партикуларизима, и више сметали него везивали. У крвавој игри Срба и Хрвата, за 23 године државе Југославије, ови културни, мирни и позитивни Словенци, остали су цело време код себе, не мешајући се у спор, не зовући браћом Србе, али нарочито никад ни Хрвате, (који, напротив, сматрају Словенце „горским Хрватима“). Словенци су остали овако међу нама 23 године скоро више као поштен ортак у једном заједничком послу, него као трећи брат у заједничкој породици.

Последњих година је „југославизам“ изгледао само идеја министарска и режимска. У име његово су направљена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. „Југославизам“ је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је „југославизам“ постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора. у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницнма против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.
Јован Дучић

Јован Дучић

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918 формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћу словеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. – Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава, (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941 године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914 објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима које су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем то било фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо …“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индутријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!.. На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Радић се у младости називао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. („Ја сам Србин који говори хрватски“ викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. – Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановнма Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик..

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним … Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Бсоград, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог „југославизма“, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. — Додајмо овој историји „југославизма“ загребачког још један факат. Кад су 9 априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило,- иако погрешно, — у везу са „југославизмом“, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Руска књига из 19. в. о српским хусарима у руској војсци

“Историјски опис одежде и оружја Руске војске“ (Историческое описание одежды и вооружения Российских войск) је вишетомно дјело и најобимнији рад у историји руског издаваштва са јединственим приказом руских војних снага од 862. године до времена цара Николаја I и његовог вишетомног објављивања које је трајало 20 година – излазило је у Петрограду (данас Санкт Петербург) од 1841. до 1861. године. Издања су штампана у двије варијанте: скупа – са дјеломично илустрацијама у боји и на скупоцјеном папиру и јефтинија – са црно-бијелим илустрацијама. 
Српски хусари

Хусар Сербског пука од 1741. до 1761. / Историческое описание одежды и вооружения Российских войск; фото: rsl.ru

Почетак рада на овом захтјевном дјелу односи се на 1830. годину када је по наредби цара Николаја I задатак организовања описа униформи и опреме руских оружаних снага додијељен једном војном администратору (генерал-потпуковник П.А. Клейнми́хель). Он је тада формирао посебан комитет за састављање историјског описа униформи и наоружања руске војске. Касније ће бити формиран и специјални департман при Војном министарству под руководством пуковника И. Г. Бибикова. У току рада, чланови овог департмана истраживали су архиве Војног министарства и друге историјске архиве.

Ова публикација је до данашњег дана један од најпопуларнијих извора информација о историји војничких униформи. Богато илустрована она садржи подробан опис војне и цивилне одјеће, униформе, оружје, заставе разних војних јединица, грбове и др. 

На сајту Руске државне библиотеке могу се наћи електронске копије појединачних томова „Историјског описа одежде и оружја руске војске“ из различитих година њихових издања. Види: Фонд електронских докумената Руске државне библиотеке

У дијелу у ком се приказују хусарски пукови ангажовани у руској војсци, дати су цртежи и српских хусара. Српски Хусарски пук (Сербский гусарский полк) је коњичка јединица која је постојала у руској царској армији од 1724. до 1785. године. 1724. године на подручје Украјине доселило се око хиљаду Срба. Тада је формирана Српска команда, која је 1727. године преформирана у Српски хусарски пук. Овај пук је престао постојати под српским именом између 1783. и 1785. године када је ушао у састав Олвипољског хусарског пука.

Остале илустрације можете погледати овдје

Сања Бајић 

 

Ђорђе Крижанић: католички калуђер који је покушао да поунијати Русију

Католички калуђер, теолог, писац, језикословац, композитор и заговорник црквеног и словенског јединства према унијатском моделу Ђорђе Крижанић (1617/8-1683) ишао је у Русију са идејом да целу славенску Русију приведе католичкој Цркви. Све наде полагао је у Конгрегацију за ширење вере којој је 1641. године предложио своју „Промеморију“, представку о мисији у Русији. У њој је јасно изложио своју намеру да придобије благонаклоност руског цара како би својим утицајем на њега поунијатио православну Русију. У ту сврху је преводио књиге из слободних наука и уметности на московско наречје, како би из њих цару давао савете, а такође је написао и похвале старим и савременим кнезовима.
Москва, Русија

Црвени трг у другој половини 17. века (Аполинарије Васнецов)

Крижанић се школовао  у језуитском манастиру грчке народности (Collegium graecum) у Риму, да би се нарочито спремио за овакав напад на грчку цркву, У Русији је развио до тада непознату католичку пропаганду у највишим круговима.

Био је заокупљен идејом да руског цара наговори да ослободи све Словене туђинске власти, да их уједини у један савез под својом влашћу и да пређе на католичанство према моделу признавања уније. Од када су 1596. године у Бресту кијевски црквени поглавари прихватили црквену унију с Римом, овај модел постао је веома популаран приликом свих планова ширења утицаја Ватикана на словенски исток. Била је то врста славизма коју је врх католичке цркве радо подржао, због тога што је укључивала подвођење свих Словена под утицај Ватикана.

Јуриј Билиш Србин у Русији

На основу допуштења Конгрегација за ширење вере он 1646. године креће на своје прво путовање у Русију и тамо остаје близу два месеца. Своје верске предлоге у Русији Крижанић није излагао као на конгрегацији у Риму, него их је лукаво представљао као уједињавање православних и католика.

Приликом свог другог доласка у Москву 1650. године Крижанић се представљао као Јуриј Билиш Србин. Тада је на двору предлагао бројне реформе, пре свега на пољу језика. Писао је у Рим да ће, ако само успе да добије место библиотекара у царском Двору, покатоличити Цареву породицу, а затим и цео руски народ.

У Москви је набавио књигу руског православног мислиоца Кирила која је садржала оштре критике православних мислилаца на рачун католичанства. По повратку у Рим почео је да пише обимно дело „Свеукупна књижница расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa) трудећи се да оповргне те критике и покаже како су православни Словени у заблуди. Ту „заблуду“ Крижанић није карактерисао као јерес или расколништво, него је објашњавао незнањем и утицајем Хелена. Имао је теорију да за успех у руском свету не треба нападати Православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе:

„Ја не држим Московљане нити кривовјерницима нити расколницима (јер њихов раскол није настао из охолости, правога коријена раскола, него из незнања), већ их држим за кршћане који су једноставно доведени у заблуду. И тако мислим да ићи међу њих и разговарати с њима не значи ићи проповједати им вјеру (потхват који се ја никад не бих усудио преузети), већ значи ићи потицати их на врлине, на знаност, на слободна умијећа.“

Као основни свој задатак у Русији наводио је: „потицати их на врлине, на науку, на слободна умећа. Кад ово буде уведено, бит ће после лако показати им њихову лажност и превару, што ће бити дело других, пуних крепости и духа“.

У папином кругу пријатеља

У Риму се дружио са људима из најужег круга папиних пријатеља, међу којима је био и представник конгрегације за пропаганду вере Франческо Инголи. Посебан круг његових пријатеља били су украјински ђаци и свештеници унијати, који су у то време у Ватикану били омиљени као симбол продора на православни исток. На примеру унијаћења Украјине Крижанић је изградио целу своју теорију заоденувши је у славизам, уједињење цркава, ослобођење из ропства.

У Русију се поново запутио 1661. године, овога пута без дозволе папе и римске конгрегације, јер је његова молба одбијена. Између 1659. и 1661. радио је на царском двору на послу писања граматике старословенског језика и латинско-руског речника. Књигом О светом крштењу (Об свјатом крешчении) супротставио се пракси прекрштавања католика. Приликом сукоба између руског цара и патријарха Никона, који је увео литургијске новине по узору на католичку цркву, Крижанић се приклонио Никону. Због тога, као и због коментарисања актуелних политичких и црквених питања у Русији био је константно праћен, а најзад и царским указом 1661. прогнан у Тоболск у Сибиру, где је провео петнаест година.

Након смрти цара Алексеја Михајловича, његов наследник Фјодор Алексејевић допустио је Крижанићу да се врати у Москву, а 1677. и да напусти Русију.

На крају се нашао у војсци пољског краља Јана Собиеског која је победила турску војску код Беча 1683. године. Крижанић је погинуо је 12. септембра 1683. године приликом опсаде Беча.

Ликом и делом Ђорђа Крижанића посебно је био фасциниран Мирослав Крлежа.

Далибор Дрекић

Извори:

Ђуро Даничић, Граматику Гјургја Крижанића, Rad, Томови 14-17, 1871.
Гласник српског ученог друштва: књига XII., свеска XXIX., (старога реда), Књига 12, Београд, 1871
– Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942
– Горан Сунајко, Крижанићев теоријски концепт политичке теологије као предувјет практичноме остварењу славенскога јединства, Антхропос 1-2 (225-226) 2012, стр. 303-322
– Божо Ковачевић, Фасцинантни живот Јурја Крижанића који би земља с мало више културе претворила у филмски сценариј
Ватрослав Јагић, Књижевне обзнане, Рад Југославенске академије знаности и умјетности, Томови 18-21, Загреб, 1871.

Иван Буњин – први руски нобеловац је преко Србије пребегао у Француску

Иван Алексејевич Буњин је рођен 22. октобра 1870. године у руском граду Вороњежу. Био је романописац, песник, приповедач и први Рус добитник Нобелове награде за књижевност.
сунчаница, никита михалков

Сунчаница ( плакат филма)

Иван Буњин

Пореклом је из породице у којој се књижевност неговала и у којој је било знаменитих песника. Породица Буњин је имала племићко порекло тако да је имала могућности да младом Буњину обезбеди најбоље школовање. Своје прве песме ( збирка песама Јесен ) Иван објављује 1901. године са непуних 17 година и за њих добија Пушкинову награду.

У својим раним двадесетим упознаје Пушкина, Чехова и Горког. Преводи са француског и енглеског Лонгфелоуа, Бајрона, Темисона и Мисеа. Први објављени роман “ Село „ објављен 1909. године му отвара пут на Академију. Успех овог романа у великој мери дугује скандалу – сељак, идеализован код руских писаца, приказан је ограничен, похлепан и насилан.

У време Октобарске револуције Буњин бежи у Француску преко Србије, успевајући да избегне стрељање захваљујући Луначарском. Горки га је сматрао највећим руским мајстором стила. Чак је и Стаљин размишљао да му омогући повратак у државу.

Важно је рећи да су Буњинове књиге за време Стаљиновог режима биле забрањене за читање. Сматрао је да Русија сама треба да решава своје проблеме па је тако изјавио “ радије бих умро него се вратио у Русију уз помоћ Пољске и Енглеске „. Јавно диже свој глас против социјализма 1933. године. Такође, 1933. године добија Нобелову награду за књижевност а за преводе са енглеског језика награђен је премијом Руске академије наука.

Његова најпознатија дела су: “ Село“ , “ Господин из Сан Франциска“ , “ Живот Арсењева“, мемоари “ Успомене „ и многа друга. Сунчаница „, кратка прича из Буњиновог дневника  “ Проклети дани „ екранизована је од стране Никите Михалкова у филм који има исти назив као и приповетка.

Није био присталица књижевних покрета, и био је ближи реализму, психолошком портрету и класичној књижевности него сложеној радњи. Приповедао је о пропасти племства, декаденацији царске власти, беди сељаштва, пропасти царства као и о својим путописима из Азије. У Русији се и данас мало зна о животу и раду Ивана Буњина тако да већина Руса још увек није упозната са његовим ликом и дело. Иван Буњин је остатак свог живота провео ван Русије. Умро је 8. новембра 1953. године у Паризу.    

извор: Блицова едиција Великани руске књижевности

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Срби и њихови потомци у козачким војскама

Сличност Срба са козацима су одавно примећивали многи руски путници. Трпезар (чин на руском двору) Петар Андрејевич Толстој, упућен од стране Петра Првог у Венецију ради проучавања поморске вештине, завршио је путовање по Далмацији. 11 јуна 1698. године он пише у свом путном дневнику: “Допливасмо до места које се зове Пераст (Бока Которска), у којем има много Срба, који су у суштини грчког обреда (вере). Ти Срби живе додирно са турским градовима и селима. Ти Срби су војници, личе у свему на донске козаке, сви говоре словенским језиком. Уживају благостање, куће су камене градње, к Московљанима се обраћају са поздравима и поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено прижељкују рат са Турцима, а повремено се боре са Млечанима (Венецијом).“

За српске и козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су били висока мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њима образује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције.

Козаци и Срби

Ако “јунаци” имају сличности са слободним козацима, то онда “граничари” – крајишници сличе посељеним козацима на Кавкаској граници. Граничари становници војних насеља на турској граници, углавном Срби били су ослобођени већине феудалних обавеза, користили су се самоуправом и водили рачуна о заштити границе. У ратно време били су дужни да дају утврђен број (количину) пукова. Потребе војног снабдевања граничари су, као и козаци, обављали за свој рачун и добијали новчано издржавање само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж река Саве, Тисе и Дунава која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18 веку граничари су чинили трећину аустријске армије.

Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16 века. У петстостраничном регистру сачињеном 30 марта 1581 године бележи се “Марко .. Српске земље”. “У Сич ишли су … и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени”.Заједничка православна вера и језичка сродност су значајно допринели њиховој адаптацији у козачкој средини. О српском пореклу сведочи значајна количина презимена са кореном “серб” – Серби, Сербиново, Сербиненко. Многи су добили надимке од распрострањених имена међу Србима: Драган (драгоцени, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошских козака се сусрећу српска презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирали су се на највише војне дужности. Србин Остап је 1698 и 1700. године био војни писар Запорошске Војне Дружине. Томе су много доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и турске војне тактике. Запорошка “Сабља” се попуњавала емигрантима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. у последњем периоду постојања Запорошке “Сабље”, могло се у њој набројати и по неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и војна уверења – документи.

Константин Србин је започео службу као “тумач, преводилац с тураског језика. Од 1744. он је више пута на Крим пратио посланике и ту су се очигледно испољвале његове дипломатске способности. Увиђа се његова учтивост и вештине регулисања конфликата. У козачку јединицу су пристизали захтеви “за именовање тумача козака Брјуховецког из јединице Косте Србина”. Константин Србин је 1754. г. био у чину козачког потпуковника – међу делегатима Истражне комисије по питању решења претензија кримских татара. А 1757. је био изабран за атамана Брјуховецке козачке јединице. Јосип Иванов син Србина је 1743. почео да служи у Запорошској Војној Дружини Полтавске козачке јединице. У војном документу се оцењује савесно испуњење свих наредби јединице. Јосип Србина је 1756. био изабран за пуковског писара Каљмиске паланке (вероватно округ или срез), а 1759. г. за пуковског писара у Самарској паланци.

Током 17 века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци. За један од веродостојних извора држи се и регистар из 1649. године сачињен на темељима “Зборовског договора”. У њему се међу надимцима – презименима етнонимског порекла сусреће се име Сербин – Србин.

Срби су у пуковнији су улазили у ред чак и козачке гнералне пуковније. Србин Митко Мигај је хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (ја бих рекао ађутант – носилац козачке палице). Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније и пуковника Запорошке Војске у периоду “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко – Рајићи, Милорадовићи, два рода Србина: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Србина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” Војце Србина, пуковника пјереславског (1675-1677, 1679 – 1683), а од 1687 – 1688. козачки есаул. Козаци српског порекла у пуковнијама и у Генералној пуковнији су се често користили својим утицајем. У Пјереславској пуковнији Срби су читав век заузимали кључна места. Дмитрашко – Рајићи, Новаковићи, Србини, Требињски (Угричићи – Требињски)од друге половине 17.века чине команду пука.

Потпуковници-пуковници Пјереславског пука српског порекла

Дмитрашко-Рајићи грба “Сас”

прво колено

Родион (Рајча) Григорјевич Дмитрашко (ок.1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник “волошких хоруга (украјинска јединица која брине о застави)”, пуковник пјереславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688).

друго колено

Марко Васиљевић (ок.1645-1690), сестрић Родиона Дмитрашка, пуковски потпоручник, пуковски капетан (1687), “војни пријатељ (заменик сатника)” (1688).

треће колено

Алексеј Марковић (ок.1680-1704), “пријатељ-бунчужник” (заменик ађутанта који носи палицу).
Дмитриј Марковић (ок.1680-1715), “војни пријатељ”, умро у сибирском прогонству.

четврто колено

Фјодор Алексејевић (ок.1704-1726), “пријатељ-бунчужник”, погинуо у Гиљанском походу.
Василиј Алексејевић (ок.1704-1753), березански сатник, пријатељ-бунчужник, школовао се у Шлезији и Прагу.
Андреј Дмитријевич (ок.1705-1760), пријатељ-бунчужник.
Владимир Дмитријевич (ок.1709-1735), пријатељ-бунчужник.
Пјотр (Петар) Дмитријевич (ок.1709-1749), пријатељ-бунчужник.
Иван Дмитријевич (1703/1707-1775), пријатељ-бунчужник, био је ожењен ћерком пријатеља – бунчужника Степана Милорадовића.

пето колено

Фјодор Андрејевич (1736-1797), у служби од 1759, канцелариста одговара појму секретара) Генералне војне канцеларије, војни пријатељ (1765), пријатељ – бунчужник (1782).
Павел Петрович (1736-1774), пуковски заставничар Пјереславског пука (1764-1767), градски пуковник.
Фјодор Иванович (1744-1784), пуковски секретар, војни пријатељ.
Иван Иванович (1767-1822), војни пријатељ.

Извор: Четници

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја

Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.

Бока Которска

Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу

На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији

У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:

“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“

Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.

Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.

Далибор Дрекић

Принцеза Јелена Карађорђевић и трагедија породице Романових

Јелена Карађорђевић је била најстарије дете Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и принцезе Зорке, ћерке црногорског краља Николе. Удала се за руског кнеза Јована Константиновича Романова, који је брутално убијен у Алапајевску са још петоро чланова породице Романових, дан након погубљена царске породице у Јекатеринбургу.

После ране смрти мајке Зорке, одрасла је код тетака Анастасије и Милице Петровић Његош. Јелена се образовала на Смољном институту, санктпетербуршкој школи за високорођене девојке. Памте је из тог периода као слатку, крупних црних очију, веома тиху и љубазну.

Преко своје тетке Јелене Савојске у Италији је упознала кнеза Јована Константиновича, унука руског цара Николаја Првог. Венчању су у Санкт Петербургу 3. септембра 1911. године присутствовали цар Николај Други и краљ Петар Карађорђевић.

Током Балканских ратова платила је са својим мужем отварање болнице у Врању, а и сама је дошла у Србију да помогне. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу све до 1914. године.

Када је почео Први светски рат књегиња је ступила у милосердне сестре Царске Прве армије,и о свом је трошку отворила болнички воз. У међувремену је морала да напусти студије, не само због рата, већ и због тога што је 20. јануара 1914. родила своје прво дете, кнежевића Всеволода. Испоставиће се да је он последни мушки Романов који се родио на царском тлу. Кум му је био Његово Императорско Величанство Николај Други лично. Ћерка Јекатерина је дошла на свет 12. јула 1915.

Након Октобарске револуције, кнез Јован је ухапшен од стране бољшевика, а Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу и покушавала да издејствује његово ослобађање. Прво је био заточен у Јекатеринбургу, да би ускоро био премештен у Алапајевск.

17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатјевих, стрељани су цар Николај Други, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор.

Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску долази до ликвидације шире породице Романових, међу којима је и кнез Јован Константиновић. Ово се одиграва на посебно бруталан начин. Са изузетком великог кнеза Сергеја Михајловича којег су морали да убију пре него што су га бацили у рупу, сви остали преживљавају пад. Све жртве умиру споро, и у великим мукама; поред мужа Јелене (који у том тренутку има 32 године), ту су и његова млађа браћа Константин (27) и Игор (24), затим Владимир Павловић Палеј (21-годишњи песник и син великог кнеза Павла Александровича Романова са Олгом Палеј), као и Фјодор Ремез, секретар великог кнеза Сергеја.

А ту су и велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, немачка принцеза из куће Хесе-Дармштад, унука британске краљице Викторије, удовица великог кнеза Сергеја Александровича, која је канонизована од стране Руске православне цркве као света преподобномученица; ту је и њена пријатељица, монахиња Варвара Јаковљева коју је РПЦ такође прогласила за светицу.

Јелена Петровна није успела да помири са смрћу мужа. Није хтела да себи прави нови дом, зато што је сматрала да ће без њеног „милог принца Жана“ кућа увек бити празна. После његове смрти, пребачена је у Кремљ да би 1919. године добила дозволу да отпутује за Шведску, где ју је већ чекала свекрва са децом. Након свега проживљеног Јелена није желела да деца уче руски језик. Преселила се у Француску, у Ницу, где је остала до краја живота. Није се више удавала, а децу је одгајала продајом своје српске имовине.

Романови

Кнез Сергеј Михајлович, Јован Константинович, Константин Константинович, Игор Константинович и Владимир Павловић Палеј

Остаци Јована Константиновича и Јелисавете Фјодоровне након извлачења из рударског окна

Након три месеца Алапајевск је био ослобођен од стране белогардиста и одмах је почело истраживање и потрага за остацима Романових. У октобру 1918. тела мученика су била извађена из рупе и сахрањена у цркви. У јуну 1919. Црвена армија је кренула у офанзиву, а белогардисти су одлучили да понесу остатке са собом, да би спречили скрнављење. Остаци су споро путовали возом кроз Грађанским ратом обухваћен Сибир и у марту 1920. стигли су у Пекинг. Потом су пренети на православно гробље у цркву Серафима Саровског. Крајем године мошти св. Јелисавете и св. Варваре достојанствено су пренете у Јерусалим и сахрањене у цркви Свете Марије Магдалене (коју је св. Јелисавета једном посетила), где се и данас налазе.

Након јапанске окупације Кине дозвољено је да се тела осталих мученика сахране на територији Руске мисије у храму Свих Светих Мученика. Долазком комунистичке владе у Кини, земља Руске мисије предана је амбасади Совјетског Савеза, а храм Светих Мученика 1957. године је срушен. До сада се тачно не зна да ли су остаци били враћени на православно гробље, које је касније претворено у Парк језера омладине, а на месту цркве направљено игралиште за голф, или су сакривене испод уништеног храма, чији је темељ био откривен током истраживања 2005. године.

Парк језера омладине на месту руског гробља у Пекингу

Приредила: Анастасија Немкова

извори: ТелеграфВикипедија  –  Алапаевские мученики

Први српски балони

С краја 18. и у 19. веку, у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Али и пре званичног разматрања, захваљујући домаћим ентузијастима и заљубљеницима у балоне, у Србији се о овој теми писало.

Први балон конструисала су 1783. године браћа Joseph-Michel и Jacques-Etienne Montgolfier од хартије пуњен топлим ваздухом, који су назвали монголфијера. Балон је полетео 5. јуна 1783. године у француском градићу Анонеу (Аннонаy).

Пионири балонарства у Србији

У првом уџбенику физике на српском језику аутора Атанасија Стојковића, издатом 1801. – 1803. године, на крају поглавља о ваздуху и гасовима, посебан одељак од седам страница, посвећен је „дивним машинама посредством којих се ми у ваздух дизати и по ваздуху лешћети можемо“.

Да би означио саму справу, осмислио је термин „шар аеростатически“ који је представљао комбинацију руске речи „шар“ (лопта) и тада највише коришћеног француског термина аеростатика, којом се означавао лет справа лакших од ваздуха.

На неколико места у тексту, Стојковић за „справу“ користи и реч балон, која ће у српском језику бити коначно прихваћена и усвојена тек крајем 19. и почетком 20. века.

Ђорђе Станојевић

Ђорђе Станојевић: Шетња по облацима, 1884.

Матија Бан, Дубровчанин настањен у Србији, средином 19. века објављује прве чланке о балонству на овим просторима у оновременом  листу „Новине Сербске“. Крајем истог века 1884. године у издању Краљевско-српске државне штампарије у Београду издата је  књига Ђорђа Станојевића (велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште) који је превео, обрадио и допунио прву стручну књигу о балонству под називом „Шетња по облацима“. Оригинални назив књиге је „Promenades Dans Les Nuages“ (Француз Шарл Делон) издате у Паризу 1881. године.

Пред Београђанима (изнад Калемегдана) први балон је летео 1873. године, док је изнад Панчева летео 1880. године (Француз Никол Беде, балонист – артист). По непотврђеним записима, један балон је 1875. године полетео са Врачара.

Коришћење балона у војне сврхе почетком 20. века

Да би обезбедило стручњака за ову област, Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића, да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије, он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење, али није наишао на разумевање надређених.

Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустроугарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. Он је септембра исте године учествовао на маневрима руске војске у близини Петрограда, где је слободним балоном прелетео 180 километара, досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша.

Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак, због недовољног интересовања надлежних, ово ново техничко средство није се увело у српску војску.

Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење, које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима — нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустроугарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата, 1906. године, који, ни поред бројних настојања, није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза је две државе довела до ивице рата, а ратоборно расположење је нагло порасло на обе стране.

Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање, али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.

После процене многих понуда крајем 1908. године, одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водоника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк.

Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет, и назван је Србија, а други, типа парзефал, који је током извиђања био везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Капетан Коста Милетић је приликом пријема балона 19. априла 1909. године летео на балону „Србија“ са српском заставом. То је био први лет једног српског ваздухоплова са српским пилотом и српским обележјима.

Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен, па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу, без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911, Министарство војно је наредило да се балони припреме за летове, али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.

Литература: Српска авијатика 1912—1918, Београд 1993.

Извори: Историјска библиотекаBalloonserbia

повезани чланци:
Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије
Витезови београдског неба: Шести ловачки пук
Зачеци српског војног ваздухопловства

У Русији пронађена фигурина од слоноваче мамута из леденог доба

Приликом ископавања на археолошком налазишту Хотилово 2 у Брјанској области у Русији, археолози су пронашли женску фигурину тзв. “палеолитску венеру“ која је исклесана од слоноваче мамута из леденог доба, а чија се старост процјењује на око 23 000 година.
Палеолитска Венера

“Палеолитска Венера“ стара око 23 000 година пронађена у Брјанској области у Русији; фото: ria.ru

Руски археолози пронашли су у подручју Брјанске области фигурину извајану од слоноваче мамута из леденог доба, која представља приказ женског тијела са наглашеним атрибутима што говори да се ради о приказу плодности или женском божанству. Наиме, ријеч је о “идеалној женској љепоти“ из каменог доба.

Хотилово 2 је археолошко налазиште горњег палеолита које се обично назива културно-историјском заједницом источног граветијена. Граветијен је култура израде каменог оруђа и култура млађег палеолита, која се везује за хомо сапијенс сапијенса. Назив је добила по Ла Гравету у Дордоњи. Датира се на период између 22 000 и 28 000 година старости. 

Карактеристични артефакти ове културе су мала сјечива и шиљци, коришћени углавном за лов на крупну дивљач, попут бизона, ирваса, мамута. Такође су карактеристичне фигурине венера од камена, слоноваче, глине…

Једна од најпрепознатљивијих карактеристика граветијена је присуство женских фигурина тзв. венера. Чувени локалитет је Вилендорф у Аустрији гдје је пронађена Вилендорфска венера.

Проналазак ове фигурине је била једна од најзначајнијих археолошких вијести протеклог мјесеца у Русији. Научној заједници представљен је на Међународној конференцији “Умјетност каменог доба: слике, знаци, контекст“ која је од 10 – 12. априла одржана у Санкт Петербургу.

Сања Бајић

Извори: runews, Риаbryansknovosti

Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје.

Достојевски

“Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом, и која није још показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере, какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија.

Али упоредимо са том “горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом, она руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им!

И на крају ћу рећи: „неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу.“ Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.“

извор: Ин4С